опера у три чина

Либрето према драми В. Сардуа написали Л. Илика и Ђ. Ђакоза
Превод текста и обрада за дисплеј: Иван Свирчевић
Диригент: Александар Којић
Режија: Младен Сабљић
Режијска обнова: Катарина Матеовић Тасић
Сценограф: Милета Лесковац
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Диригент хора: Весна Кесић Крсмановић
Дечији хор припрема: Верица Пејић
Дизајнер светла: Марко Радановић

УЛОГE

Флорија Тоска, славна певачица:
Марија Јелић / Свитлана Декар

Марио Каварадоси, сликар:
Стеван Каранац / Александар Саша Петровић

Барон Скарпија, шеф полиције:
Иван Шарић, к.г. / Небојша Бабић / Жељко Лучић

Чезаре Анђелоти, политички кривац:
Страхиња Ђокић / Жељко Р. Андрић

Црквењак:
Горан Крнета

Сполета:
Игор Ксионжик

Шароне:
Владимир Зорјан

Тамничар:
Страхиња Ђокић / Владимир Зорјан / Лука Јозић

Пастирче:
Наталија Илинчић / Катарина Крчмар / Теодор Пањак / Валентина Келеман

Учествују: Хор, Оркестар и Дечји хор Опере СНП-а

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Оргуље и челеста: Марина Рајновић Бабовић
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Сања Миланов
Суфлери: Александра Мајтан, Санела Митровић
Титлови: Иван Свирчевић

Премијерна обнова: 16. мај 2006, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје два сата и четрдесет пет минута, с две паузе.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

На фону историјских догађаја из доба Наполеона, с изразито политичким карактером, одвија се једна снажна драма љубави, пуна страсти и љубоморе, а која се трагично завршава. То је био сиже популарне драме ТОСКА коју је написао познати француски драмски писац Виктор Сарду крајем деветнаестог века, а чија су дела у то време извођена по целој Европи. Пучини је видео ту драму у извођењу велике француске глумице Саре Бернар, приликом њеног гостовања у Милану. Иако није знао ни речи француски, остао је под снажним утиском представе и одушевио се идејом да напише оперу. Међутим, убрзо је одустао када је сазнао да се и Верди заинтересовао за исту драму. Верди је писао: „Постоји једна Сардуова драма коју бих ја од свег срца радо пренео у музику, ако бих још имао времена за то.“ Из којих разлога је Верди одустао, не зна се. Тако је ускоро Пучини, са својим либретистима Иликом и Ђакозом приступио реализацији дела. Као и увек, поставља велике захтеве пред своје либретисте. Често је мењао текст, није био задовољан и увек је давао нове задатке. Премијера је била 1900. у Риму. Следеће године изведена је у Паризу, затим и у Лондону, с великим успехом. Распевана и топла мелодика, две популарне тенорске арије у I и II чину свакако су најчистије музичке инспирације, као и величанствени Te Deum у финалу I чина.

У либрету су присутни и политички мотиви, тј. борба републиканаца – носиоца идеје француске револуције, чији су представници Каварадоси и Анђелоти с једне стране, и мрачне силе реакције на чијој је страни барон Скарпија, шеф полиције. На том фону одвија се и изванредни драмски сиже, где се смењују сцене најразличитијих карактера, пуне невероватних контраста и обрта. Заједно с опером БОЕМИ, то је најуспелије дело у погледу целовитости Пучинијеве музичке драматургије. Све су то одлике опере ТОСКА које су увек привлачиле публику свих поднебља. То је заиста музичка драма у правом смислу речи.

Младен Сабљић


(…) наша Украјинка и првакиња у драмском фаху Свитлана Декар, своју Тоску је и овде градила у снажном веристичком замаху, допирући до гледалишта у пуном интензитету страственог и темпераментног тумачења… У улози Марија Каварадосија први пут се успешно огледао млади Саша Петровић, чији смо пријатни, „паваротијевски“ обојен глас већ више пута истицали. Додавши досадашњим главним улогама још једну партију, он је и у овој роли пленио, пре свега, и управо лепотом гласа и музикалношћу певања…

Марија Адамов, Дневник

КАТАРИНА МАТЕОВИЋ ТАСИЋ (1964)

Дипломирала 1987. на Музичкој академији у Сарајеву, Одсек музикологије, у класи професора Зије Кучукалића. Радила као професор у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“, а након тога у културној редакцији Радија 202, Радио Новог Сада. Оперском режијом почела се бавити 1995. године радећи као асистент чувеном оперском редитељу Сержу Вафијадису на припреми Гуноовог Фауста. Уследиле су бројне представе током послењих десет година рада у Опери Српског народног позоришта. Као помоћник оперске режије радила је са: Радославом Дорићем (Сутон), Ирином Молостовом (Кармен), Егоном Савином (Еро с онога свијета), Полом Флидером (Војвода од Рајхштата), Пламеном Карталовим (Лучија од Ламермура), Небојшом Брадићем (Норма), Даријаном Михајловићем (Магбет) и многим другим драмским и оперским редитељима. Самостално обновила Пучинијеву Мадам Батерфлај у режији Младена Сабљића којем у спомен посвећује ову Тоску. Похваљена од стране Српског народног позоришта у сезонама 2004. и 2005. за рад на операма Магбет, Лучија од Ламермура и Слепи миш.

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана)…

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.

I чин

Политички затвореник Анђелоти побегао је из затвора Сан Анђело у Риму. Изнурен,  стиже у цркву Сан Андреа де ла Ваље и скрива се у капелу породице Атаванти.

Црквењак чисти цркву и на звук звона пева Angelus.

У том часу долази сликар Марио Каварадоси који месецима ради на Марији Магдалени.  Будући да светица личи на непознату жену која свакодневно долази на молитву у капелу, црквењак верује да је открио сликареву тајну. Али Каварадоси је светици дао лик своје љубавнице, певачице Флорије Тоске. У свом познатом монологу он јој се заклиње на верност.

Изненада се окренувши, сликар угледа Анђелотија који је управо хтео да умакне. Они се одраније познају и Каварадоси му даје корпу са својим обедом. Неко залупа на врата, Анђелоти се брзо враћа у капелу, а Каварадоси отвара врата и угледа Флорију Тоску. Обузета љубомором, жена га пита зашто је затворио врата и с ким је разговарао не саслушавши његова објашњења. Помоливши се пред Мадониним ликом, она открива Каварадосију своју жељу да убудуће живе једино за своју љубав, усамљени у сликаревој вили. Изненада, она примећује да Мадонине црте лица подсећају на маркизу Атаванти, али Каварадоси успева да је умири, величајући њену лепоту дивљењем пуним заноса: Које се још очи на свету могу упоредити с твојима? Разнежена Тоска га оставља његовом послу. Каварадоси обавештава Анђелотија да може отићи и саветује му да се до ноћи сакрије у бунар у његовом врту. Сликар дознаје да је непозната жена, која је сваког дана долазила да се моли, Анђелотијева сестра и да је у капели сакрила одело за свога брата. Топовски пуцањ наговештава да је Анђелотијев бег откривен и Каварадоси му журно показује пут. Црквењак улази и узбуђен прича певачима и духовницима да је Бонапарта потучен (1888); увече ће у Палати Фарнезе бити прослављена победа, а том приликом ће и Тоска певати. Хористи запевају Te Deum што прекида долазак Скарпије, шефа полиције, његовог уходе Сполете и пратње: они прогоне Анђелотија. Претраживши цркву, Скарпија проналази лепезу с грбом Атавантија, а уз то открива и сличност слике с цртама маркизе; то му је довољно за сумњу да је Каварадоси помагао Анђелотију у бегу. Сликар се враћа и док га испитују долази и Тоска. Да би изазвао њену љубомору, Скарпија показује лепезу и изјавивши јој љубав, шаље за њом своје уходе. Певачи настављају прекинути Te Deum у чему им се и Скарпија придружује.

II чин

У својој соби у Палати Фарнезе Скарпија чека вести својих ухода. Он се нада да ће ови пронаћи Анђелотија чиме би доказао Каварадосијеву кривицу и Тоску добио за себе. Међутим, Сполета га обавештава да је Тоску пратио до виле, али да тамо није пронашао Анђелотија. Споља се чује кантата у част победе. Скарпија наређује да се доведу Каварадоси и џелат; сликар тврди да није знао ништа о Анђелотијевом бегу. Сада је на реду Тоска. Она најпре неће ништа да каже, али када из суседне собе зачује крике свог љубавника, открива тајну Скарпији: Анђелоти је сакривен у бунару, у врту Каварадосијеве виле. Скарпија наређује џелату да престане с мучењем и уведе Каварадосија. Када сликар сазна да је Тоска открила Анђелотијево склониште, проклиње је. Један гласник улази и доноси вест да је Бонапарта однео победу код Маренга; сликар на то запева тријумфалну песму ослобођеној Италији и проклиње све тиране. Док га воде у затавор, Тоска настоји да разнежи Скарпију који пристаје али заузврат захтева да му се пода. Она одбија. Тада зачује добоше егзекуторског одреда и почне да се јада на окрутност искушења које јој је наметнуто, њој која је живела једино за своју уметност и љубав: Vissi d’arte, vissi d’amore. Скарпија је упоран, Тоска је неодлучна: да ли ће Каварадоси бити одмах пуштен ако она пристане? Но, Скарпијина моћ није тако велика: мораће извршити привидно смакнуће. И док се Тоска нада да ће својом жртвом спасти Каварадосија, Скарпија је вара: он наређује Сполети да се Каварадоси стреља. Тоска је узнемирена, али је Скарпија умири и дода: Управо као некада грофа Палмијерија. Сполета схвата превару, пошто је Палмијери стварно устрељен и удаљује се да би извршио припреме за смакнуће. Скарпија пише пропусницу за Каварадосија која нема вредности. Тоска на то узима нож са стола и након унутрашње борбе, пробада шефа полиције.

III чин

Поноћ. У једном казамату тврђаве Сан Анђело чувар веша лампу изнад стола. У даљини се чује песма пастира, звона откуцавају поноћ. Одред војника уводи Каварадосија који добија допуштење да напише писмо Тоски. Након неколико редака, он се препушта успоменама: сећа се како му је Тоска показала на светлост звезда: Небом су звезде сјале… – најчувенија епизода ове опере. Улази Тоска, показује му пропусницу и прича о разговору који је имала са Скарпијом, као и о његовој смрти. Потресен, Каварадоси јој љуби руке које су из љубави према њему крвљу упрљане. Тоска га упућује како да се држи за време привидног смакнућа и док се војници приближавају, они пуни заноса певају о новом животу који се пред њима отвара. Војници извршавају своју дужност. На Тоскино дозивање, међутим, Каварадоси остаје непомичан и она открива Скарпијину превару. А када примети Сполета са жандарима који долазе да је ухапсе, суноврати се са зидина у понор.