Јаков Готовац
ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА
комична опера у три чина
Либрето према мотивима народне приче написао Милан Беговић
Диригент: Жељка Милановић
Редитељ: Егон Савин
Режију обновила: Катарина Матеовић Тасић
Хор припрема: Весна Кесић Крсмановић
Сценограф: Миодраг Табачки
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич, Марина Сремац
Кореограф: Валериј Миклин, (к.г. Русија)
Сценски покрет: Ферид Карајица
Дизајнер светла: Марко Радановић
Репетитор балета: Весна Бркић
УЛОГЕ
Марко, богати сељак:
Горан Крнета (07.12) / Стефан Павловић (09.12)
Дома, његова друга жена:
Марина Павловић Бараћ (07.12) / Виолета Срећковић (09.12)
Ђула, Маркова кћи из првог брака:
Лаура Павловић (07.12) / Маја Андрић (09.12)
Мића, издаје се за Еру с онога свијета:
Александар Саша Петровић (07.12) / Бранислав Цвијић (09.12)
Сима, млинар:
Лука Јозић (07.12) / Васа Стајкић (09.12)
Пастирче:
Андријана Петровски (07.12) / Марија Кузмина (09.12)
Момак из села:
Јован Пејић (07. и 09.12)
Солисти балета:
Соко: Александар Бечварди / Лука Делер
Маска: Дмитриј Арбузов / Лука Делер
Ансамбл балета:
Теодора Шпер, Ивана Трпчевић, Миленица Јовић, Станислава Николић, Јелена Милошев, Марија Трифуновић, Миња Јокановић, Мина Предојевић / Олга Врбашки, Христина Станковић, Јана Черепанова, Емилија Спаноке, Анастасија Никчевић, Глафира Собољева, Михаил Сергејев, Василиј Собољев, Лука Делер, Никола Стаменовић / Зоран Трифуновић, Александар Ђурђевић, Рафаел де Мора Родригес, Дмитриј Арбузов, Франческо Коча
Учествују Хор, Оркестар и Балет СНП-а
Статисти: Владислав Шегуљев, Стефан Микан, Мирослав Стојиљковић, Марко Несторовић
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Милена Миловановић, Страхиња Ђокић
Допунски хор припремио: Јован Пејић
Инспицијенткиње: Тања Цвијић, Сања Миланов
Суфлерке: Санела Митровић, Александра Мајтан
Титл: Иван Свирчевић
Консултант за фолклор: Владислав Бабијановић
Корепетитори балета: Дејан Бркић, Димитрије Бељански
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски
Мајстор светла: Ђорђе Бедов
Премијера: 8. фебруара 2003, сцена „Joвaн Ђoрђeвић“
Премијерна обнова: 27. марта 2014, сцена „Joвaн Ђoрђeвић“
Премијерна обнова: 24. октобра 2023, сцена „Joвaн Ђoрђeвић“
Представа траје око три сата с две паузе.
Декор, костими и остала сценска опрема обновљени у радионицама СНП-а.
By arrangement with UNIVERSAL EDITION AG, Vienna (U aranžmanu sa UNIVERSAL EDITION AG, Beč)
Еро с онога свијета Јакова Готовца, на либрето Милана Беговића, најуспјешнија је опера народа и народности Југославије, дјело преведено на низ страних језика и играно на више континената, и свакако највише извођено глазбено-сценско дјело нашег аутора у земљи и свијету. Као дјело културе једне релативно мале земље, опера Еро с онога свијета могла је изборити такав пласман само захваљујући то својим очигледно изнимним вриједностима. Помогле су и околности, будући да је Еро с онога свијета комична опера, а знадемо да добрих комичних опера у сваком националном, па и свјетском фундусу имаде неуспоредиво мање од оних „озбиљних“. Но и поред тих околности битна је чињеница што је Еро с онога свијета веома успјела комична опера. По својим мисаоно-стилским обиљежјима, и поред несумњивих утјецаја талијанског веризма (који је присутнији у ранијем Готовчеву дјелу, опери Морана), Еро с онога свијета улази у фундус посебно славенског оперног стваралаштва и у њему заузима часно мјесто једне од најбољих комичних опера, поред таквих ремек-дјела као што су Сметанина Продана невјеста, Сорочински сајам Мусоргског или Вјенчање у самостану Прокофјева. /…/ Многи су склони да висок пласман (говорим овдје изричито о пласману, а не о умјетничкој вриједности) Готовчева Ере с онога свијета образложе првенствено вриједношћу либрета из пера Милана Беговића. Вриједност тог либрета је неоспорна. Служећи се драматуршком окосницом једног казалишног текста старог њемачког пјесника-постолара Ханса Сахса, Беговић га је повезао с ликом довитљивца из народне пошурице, и радњу либрета обликовао својим големим драматуршким искуством и пјесничком умјешношћу. Ради се, дакако, не само о садржају текста него и заплету радње, дакле о посве казалишном виду обликовања либрета, којему још увијек, у великој мјери, основним шармом остаје сочни народни језик, пун доскочица и народских лирских метафора, преточен у изванредно течне стихове, веома податне глазбеном надограђивању. /…/ Истичући такве предности Беговићева либрета, морам одмах упозорити и на чињеницу да ни такав либрето не би дошао до изражаја, да га конгенијално не синтетизира глазба, у драматуршком погледу једнако зрела, проницљива и духовита. Према томе сва прозивања Беговићева либрета у ствари су и признање складатељу Готовцу, његову дару сценског запажања којим ликове, ситуације и амбијент глазбено домишља до упечатљивости, захваљујући којој (за разлику многих других, и познатијих оперних дјела) Еро с онога свијета живи данас интензивније него у доба своје праизведбе.
Ненад Туркаљ
Еро с онога свијета као „најуспешнија опера народа и народности Југославије“
Оперу Еро с онога свијета публика у нашем ширем региону доживљава као „домаћу“. Ово дело хрватског композитора Јакова Готовца настало је у време Краљевине Југославије и по својим карактеристикама неупитно стоји у знаку југословенске идеје у музици. Још увек недостају истраживања која се баве дискурзивним праксама присвајања најпопуларнијег Готовчевог оперског дела у доба борбе за културно наслеђе на постјугословенском простору, али се у литератури о утицају интегралног и реалног југословенства на културу и уметност могу пронаћи смернице за детекцију идеолошких означитеља ове „најуспешније опере народа и народности Југославије“.
Кључна разлика између интегралног и реалног југословенства тиче се односа према етничким дистинкцијама на простору прве југословенске државе. Политика интеграције вођена је кроз негирање значаја националних особености и конфесионалне условљености „троименог југословенског народа“, док је реално југословенство уважавало културно-историјску детерминисаност Срба, Хрвата и Словенаца, те је могућност њиховог суживота градило на међусобном упознавању и приближавању. Као друштвени феномен, уметност је била (и морала бити) „огледно поље“ сукобљених идеолошких позиција и њихових стратешких пројекција. Данас постоји широки консензус о интегрално југословенском карактеру Мештровићеве ликовне уметности, као и о реално југословенској концепцији музичких часописа, фестивала и школског система из 30-их година XX века, али је место најпознатијег и најпопуларнијег музичког дела из међуратног периода – Готовчеве опере Еро с онога свијета – у том смислу и даље неодређено.
Складно уодношавање етнички разноврсне фолклорне грађе у Готовчевом „Ери“ упућује на закључак о њеној темељној „интеграцији“ у оквиру инклузивног, али и јасно профилисаног националног стила. Тај закључак се, међутим, не може донети олако с обзиром на стварне учинке интегралног југословенства у домену културе, као и чињеницу да је опера Еро с онога свијета настала у време када је ова репресивна идеологија већ била превладана. Питање стога мора да остане отворено и провокативно макар у оној мери у којој је то и чврста позиционираност опере Еро с онога свијета у хрватском националном канону, уз склоност оперске критике у Србији да Готовчево понајбоље дело „колоквијално и у жаргону“, назива „најбољом српском опером“.
Немања Совтић, музиколог
Еро с онога свијетa на cцени Српског народног позоришта
Готовчев „Еро“ био је први пут изведен на сцени СНП-а 27. II 1948. Била је то друга премијера обновљене Опере СНП-а. Дириговао је Војислав Илић, режирао је Јосип Кулунџић, сценографију је дао Миленко Шербан, костиме Софија Чампраг, кореографију Маргарита Фроман и Марина Олeњина. Улоге на премијери: Жарко Цвејић (Марко, наступао и 26. XII 1948. на прослави 200. годишњице града Новог Сада), Љубица Јанковић (Дома), Ерна Крже (Ђула), Драгутин Бурић (Мића), Иво Варговић (Сима). Поставка је обновљена 1. X 1957, изведено укупно 64 пута, пред 28.129 гледалаца.
Премијера наредне поставке одржана је 7. XII 1965, дириговао је Лазар Бута, редитељ је био Младен Сабљић, сценограф Стеван Максимовић, а кореограф Бранко Марковић. Улоге су тумачили: Рудолф Немет (Марко), Мирјана Врчевић Бута (Дома), Ирена Давосир Матановић (Ђула), Владан Цвејић (Мића), Викентије Нецков (Сима). Изведено 42 пута, 19.938 гледалаца.
Уочи прославе 25-годишњице обновљеног рада Опере СНП-а, 22. X 1972, „Еро“ је обновљен у облику у којем се налазио на репертоару све до пред крај рада у старој згради Позоришта (данашње Позориште младих). Диригент је био Лазар Бута, редитељ Младен Сабљић. Нова је била сценографија Владимира Маренића, нове костиме је креирала Стана Јатић, кореографију је обновио Бранко Марковић. На премијери су наступили: Светозар Дракулић (Марко), Аранка Херћан Бодрич (Дома), Вера Ковач Виткаи (Ђула), Шиме Мардешић (Мића), Димитри Мариновски (Сима). Изведено 43 пута, 18.421 гледалац.
Пригодом отварања нове зграде, наредна премијера одржана је 12. IV 1981. Тада је композитор Јаков Готовац прославио 85 година живота и 35 година своје опере. Дириговао је Миодраг Јаноски, режирао је Коста Спаић (к.г. Загреб), сценограф је био Берислав Дежелић (к.г. Загреб), костимограф Стана Јатић, а кореограф Соња Кастл. Улоге на премијери: Светозар Дракулић (Марко), Златомира Николова (Дома), Вера Ковач Виткаи (Ђула), Шиме Мардешић (Мића), Октав Енигареску (Сима). Изведено 28 пута, пред 11.546 гледалаца.
Тек 2003. Егон Савин режијски поставља „Еру“: 8. II 2003. Диригент на премијери био је Борис Швара (к.г. Словенија), а касније преузимају Жељка Милановић и Зоран Јуранић (к.г. Хрватска). Сценограф је Миодраг Табачки, костимографи Мирјана Стојановић Маурич и Марина Сремац, кореограф Валериј Миклин (к.г. Русија). Улоге су тумачили: Бранислав Јатић (Марко), Марина Павловић Бараћ (Дома), Валентина Миленковић (Ђула), Славољуб Коцић (Мића), Саша Ковачић (Сима). Иста поставка је обновљена као премијера 27. III 2014, уочи Дана СНП-а. Обновом је дириговао Александар Којић, а улоге су тумачили: Бранислав Јатић (Марко), Марина Павловић Бараћ (Дома), Лаура Павловић (Ђула), Миљенко Ђуран (Мића), Небојша Бабић (Сима).
Укупно је изведено 36 представа, пред 16.827 гледалаца.
У СНП-у су извођена Готовчева дела, осим Ере с онога свијета, још и Морана и Симфонијско коло (у оквиру Балетског дивертисмана).
И. И. К.
Јаков Готовац, композитор и диригент
(Сплит, 10. X 1895 – Загреб, 16. X 1982)
Већ први његов опус, Два скерца за мјешовити збор на народне текстове (1916), указао је на правац којим ће кренути. Био је то пут националног музичког реализма, којем ће готово без изузетка остати веран у свим својим даљим остварењима. За своја вокална дела Готовац је узимао највише народне текстове. Стихови из народне лирике и епике нашли су у њему изванредног тумача, уметника који је знао не само тоновима оцртати њихов садржај, него и музичким средствима подати потребно расположење и дочарати средину. Уз фолклорна обележја Готовац је у своја дела унео и медитеранску распеваност, прожету сензибилношћу, што се највише одразило у операма. Врхунци његовог првог стваралачког раздобља су народни обред Коледа (1925) и Симфонијско коло (1926), уз која треба још споменути сценску музику за Гундулићеву Дубравку (1926) и романтичну народну оперу Морана (1930). Идућа етапа у Готовчевом оперском стваралаштву његова је комична опера Еро с онога свијета (1935), која је обишла више од 80 европских музичких позорница (изводи се на 9 језика). У књижевно вредном либрету
Милана Беговића, Готовац је нашао изврсну подлогу, на којој се у оквиру архитектонски изграђене целине, могао слободно препустити свим својим склоностима за комику и хумор. Опус Готовца садржи још низ успелих радова – опере: Мила Гојсалића (1951), Далмаро (1958), Станац (1959); више оркестарских дела, хорских композиција и соло песама – за које се такође може рећи да су узори конгенијалне синтезе народног духа и надахнутог уметничког стваралаштва. Академик и почасни члан Хрватског народног казалишта, Готовац је добитник Награде „Владимир Назор“ за животно дело (1964) и Награде АВНОЈ-а (1972).
Крешимир Ковачевић, из: Глазбеници (Лексикони Цанкарјеве заложбе, Љубљана 1990)
Жељка Милановић (1965) рођена је у Београду. Дипломирала на Факултету музичке уметности у Београду, у класи проф. Станка Шепића 1988. На истом факултету је магистрирала 2000, и докторирала 2015. под менторством Даринке Матић Маровић. Наступала је с оркестром Београдске филхармоније, Симфонијским оркестром РТС, Оркестром Опере и театра Мадленијанум, Оркестром Академије уметности из Новог Сада и оркестром „Camerata Academica”. Током студија ангажована у КУД-у „Абрашевић” и хору „Београдски мадригалисти”. У Опери Народног позоришта у Београда делује од 1988, а од 1991. као диригент. Од јануара 1995. до новембра 2010. била је диригент Опере СНП-а, када прелази на Академију уметности у Новом Саду, као професор на предмету Оперски студио. Дириговања у СНП-у – опере: Трубадур, Набуко, Риголето, Кавалерија рустикана, Фауст, Мајска ноћ, Кармен, Мадам Батерфлај, Тоска, Боеми, Служавка господарица, Моцарт и Салијери, Сутон, Код Феме на балу, Еро с онога свијета, Слепи миш, Васкрсење, Катарина Измајлова, Љубавни напитак, Кармина бурана, Поп Ћира и поп Спира; балети: Ромео и Јулија, Лабудово језеро, Жизела. Са Опером СНП-а наступала је на БЕМУС-у (1995), у Центру „Сава“ (2003. и 2004), на Интернационалном оперском фестивалу у Мишколцу с опером Васкрсење Алфана (јун 2006), Армел фестивалу у Будимпешти са опером Поп Ћира и поп Спира Деспића (јул 2018). Добитница је неколиких савезних награда стечених током студија, награде Универзитета уметности у Београду, годишњих награда СНП-а за изузетна уметничка остварења: за оперету Слепи миш Ј. Штрауса (2004), за праизведбу опере Васкрсење Ф. Алфана (2005) и за несебично залагање при реализацији балета Лабудово језеро и Жизела (2010), као и Златне медаље „Јован Ђорђевић“, највишег признања СНП-а (2019).
„Еро”, нов доживљај дела
Повратак на Готовчеву оперу Еро с онога свијета доноси прилику за нов доживљај дела. Комичан либрето подлога је за замршену сценску радњу коју поставља и решава момак из народа, бритког ума и брзих потеза. Умилна мелодика Ђулиних арија, жовијалност Мићиних сцена, динамичност Доминих и Маркових дуета, простосрдачност Симиних сцена са женским хором, снага хорских наступа на сеоском вашару делови су узбудљиве целине коју изузетно богатом, контрастном и ефектном оркестрацијом подвлачи оркестарски парт.
Оригинална режија и маштовита сценографија и костими уобличили су дело на премијери 2003. године па није изненађење што ова представа и данас плени визуелним утиском који у финалној нумери ,,Оро”, са учешћем балетског ансамбла поприма, чак, обрисе спектакуларности.
Интересантно је пратити како ово ванредно занимљиво дело прима нова генерација вокалних и инструменталних извођача али и млада оперска публика. Зато нестрпљиво ишчекујем да заједно оживимо ликове и атмосферу која ће свима причинити радост и измамити осмех.
Жељка Милановић, диригенткиња
„Моја давнашња жеља била је да режирам оперу… Нема неке велике разлике између драмске и оперске режије, поготово у опери каква се данас ради. Поред мотива и жеље да се ради оперска режија, човек треба да има и нешто слуха, да рачуна на нешто компликованију структуру од драмске, да има доста добре воље и одличне сараднике какве ја имам, и онда ни успех неће изостати.“
Егон Савин, редитељ
(Соња Продановић, из интервјуа, „Грађански лист“ 28/29. децембра 2002)
Егон Савин (1955) рођен у Сарајеву. Дипломирао је режију 1979. на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао преко осамдесет представа широм Југославије и у иностранству… Прву представу у СНП-у, Свети Георгије убива аждаху Душана Ковачевића, потписује 1986, и од тада у овом театру и с његовим драмским ансамблом режирао је: Три чекића (о српу да и не говоримо) Деане Лесковар, Луд од љубави Сема Шепарда, Лажа и паралажа Ј. Ст. Поповића, Чудо у Шаргану и Путујуће позориште Шопаловић Љубомира Симовића, Мрешћење шарана Аце Поповића, Лаки комад Небојше Ромчевића, Господа Глембајеви Мирослава Крлеже, Тужна комедија по роману „Обломов“ Ивана Гончарова, Ујкин сан Ф. М. Достојевског… У Опери СНП дебитовао је као редитељ поставивши комичну оперу Еро с онога свијета Јакова Готовца, 2003.
Редовни је професор режије на катедри за режију ФДУ у Београду, а предаје и као гостујући професор на ФДУ на Цетињу. Добитник је свих значајнијих стручних награда и признања: на Стеријином позорју – Свети Георгије убива аждаху Д. Ковачевића, СНП, 1987; Три чекића (о српу да и не говоримо) Д. Лесковар, СНП – Стеријина награда за режију, 1989; Ново је доба С. Ковачевића, БДП, 1989; Лажа и паралажа Ј. Ст. Поповића, СНП – Стеријина награда за режију, 1992; Кир Јања Ј. Ст. Поповића, НП Београд, 1993; Чудо у Шаргану Љ. Симовића, СНП – Стеријина награда за режију, 1993; Тамна је ноћ А. Поповића, Театар „Култ“, Београд, 1994; Путујуће позориште Шопаловић Љ. Симовића, СНП, 1996; Мрешћење шарана А. Поповића СНП – Стеријина награда за режију, 1997, Покондирена тиква Ј. Ст. Поповића, НП Београд, 1998; Електра Д. Киша, ЦНП – Стеријина награда за адаптацију, 2001…
СНП је објавило монографију „Егон Савин“ (ур. Д. Пенчић Пољански, Д. Николић, 2011).
Садржај Готовчеве опере у новосадској поставци, иако не потенцира потпуно комичне елементе, али црта одређене карактере и типове, одвија се у визуелно очаравајућој сценографији Миодрага Табачког, која, сагласно причи из народног живота, и музици изразито националног усмерења, изврсно дочарава стилизовани сеоски амбијент, гумном, висећим бундевама, светлом, стогом сена, симболиком црвеног петла и црвеног коња, млином, сценом вашара, обредима и обичајима, филигрански израђеним, чипкасто везеним засторима на главној бинској завеси и „цакнама“ опточеним оркестарским простором, те правим завршним ватрометом!
У бајковиту, сликарски оправдану сценографију, савршено су се слили богати, децентно обојени и украшени, са префињеним смислом за детаљ, и у читавој палети пастелних боја, прекрасни костими Мирјане Стојановић Маурич и Марине Сремац, креирани с асоцијацијама на ликовна обележја ношње широког југословенског, односно балканског региона. Нарочито су сликовито, у маштовите гуњеве, одевени ликови из обредних игара, с маскама, који се осим као повремени чланови хорског ансамбла, уплићу, попут лајтмотива, у поједине сцене и међу главне личности.
… Чувено завршно коло из трећег чина, које својим разноликим ритмовима и богатством оркестарског ткива, доприноси живописности и занимљивости финала, својеврсна апотеоза добра, радости, животног оптимизма и помирења, у кореографији Валерија Миклина, добила је карактер класичне балетске приче, уметка, представе у представи, а не велике ефектне градације, жељеног великог убрзавања темпа, и јединственог масовног народног играња, какве смо очекивали.
Марија Адамов, „Дневник“, 14. фебруар 2003.
У новосадској поставци редитеља Егона Савина, чији је ово оперски првенац и посебно у одличној ликовној опреми сценографа Миодрага Табачког, истакнут је стилизовани фолклорни колорит чије боје подсећају на оживљена платна наивних сликара. Поставка везаност за ритуал, обредне маске, игру светлом, висеће тикве и симболе народних предања (црвени петао и црвени коњ) и у стилу направила помак ка неопримитивзму и архаици.
Густо оркестарско ткање изненађујућом снагом остварио је оркестар, док је хорски ансамбл (и женски и мушки) добро сценски постављен, ликовно сјајно уведен, постигао вокалне врхунце у завршном делу.
Бранка Радовић, „Политика“, 11. фебруар 2003.
На гумну богатог сељака Марка, девојке комушају кукуруз и певају. Тужна је само газда-Маркова кћи Ђула: мајка јој је умрла а маћеха за њу не мари. Ђулин глас пробуди Мићу, момка кога нико не познаје, и док жене теше Ђулу, па поново прихвате песму, он склизне са великог пласта, на коме је, непримећен, лежао, – као да је с неба пао! Сујеверне жене му и поверују када каже: Ја сам Еро са онога свијета! – па распреде причу о оном животу, тамо горе, и испоручује поздраве покојника. Излази Дома, Ђулина маћеха, и грди их што не раде, али је Мића, преваром, врати у кухињу, па, оставши насамо са Ђулом, изјави девојци да јој га је њезина покојна мати одабрала за мужа. И док се они договарају како да приволе Марка да пристане на њихов брак, наиђе сам газда и гони Мићу, одбивши да прими једног одрпанца на конак. Но, и Дома је чула за младића са онога света, па, када Марко оде, испитује Еру о своме покојном Матији; а када зачује да јој први муж пребацује што се преудала а за душу му никад ништа не дарује, да је, уз то, и празног џепа, она, у грижи савести, уручи Ери пуну чарапу дуката, покојнику да се нађе, и тобожњи Еро весело одлази. Само, када Марко сазна за дукате, он одмах покупи момке и да се у потеру за Мићом.
Други чин
У млину. Сима, млинар, меље и весело пева све док не навале жене: свакој се жури, и он не зна како да им угоди; а када се појави Дома са Ђулом и тражи да јој се самеље преко реда, избије свађа. Ђула покушава да смири маћеху, али се ова окоми на њу, па бесно оде. Девојка се вајка на своју злу коб; Сима је теши, и она одлази са женама. Но, ево Миће, бежећи пред потером. Сима се склања, а младић се прерушава у млинског помоћника и у највећој буци дочекује потеру: јесте, видео је лупежа како је малочас замакао у планину! Ови оставе коње и наставе гоњење пешице. Враћа се Ђула и он јој, на њено пребацивање што је узео дукате, каже да је то само шала, и наговори је да пође са њим. Они оду на газда-Марковом коњу. Долази Сима, а одмах затим и Марко са потером, па изгрди млинара зато што их је његов помоћник насамарио. Но, док се Сима брани, наиђе једно чобанче и исприча како је Мића побегао са Ђулом, на газдином коњу… Коначно, Сима остаје опет сам.
Трећи чин
На вашару; гужва, вика, весеље. Наилазе Марко и Дома: свађају се пошто јој муж на даје паре да нешто пазари и она, сва бесна, одлази. Млинар Сима прилази Марку и прича му да се Ђула, у ствари, удала за богатог младића из суседног села, и да сретно живе; Ђула чезне за оцем, али Мића неће да дође док га Марко не позове. Овај то и учини, а када се Мића и Ђула, свечано обучени, појаве, народ их радосно дочека. И све се разјашњава: по мајчином савету, Мића је, преобучен у сиромашка, тражио себи девојку, јер која га таквог заволи, та ће му бити добра жена. И он је, ево, вољан да врати коња и дукате, али тражи благослов. Марко то радо учини, па почиње опште весеље, које се завршава великим колом.
