Komična opera u dva čina

Libreto: Čezare Sterbini, prema istoimenoj komediji Pjera Ogistena Karona de Bomaršea
Libreto preveo: Velimir Živojinović Masuka
Dirigent: Aleksandar Kojić
Reditelj: Ivan Klemenc
Kostimograf: Mirjana Stojanović Maurič
Scenograf: Dalibor Tobdžić
Hor pripremila: Vesna Kesić Krsmanović
Dizajn svetla: Marko Radanović

ULOGE

Grof Almaviva
Saša Štulić

Bartolo, doktor medicine
Nebojša Babić

Rozina
Jelena Končar / Danijela Jovanović

Figaro, berberin
Vasa Stajkić

Bazilio, učitelj muzike
Goran Krneta

Berta
Maja Andrić / Verica Pejić

Fjorelo, oficir
Branislav Stankov / Željko R. Andrić / Vladimir Zorjan

Ambrođo, notar
Vladimir Stojković / Stajić Dragan

Čembalo (klavinova): Aleksandar Kojić / Danijela Hodoba Leš
Gitara: Aleksandar Spasojević

ORKESTAR I HOR OPERE SNP-a

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Strahinja Đokić
Sufleri: Aleksandra Majtan, Sanela Mitrović
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Sanja Milanov
Displej: Ivan Svirčević

Premijera: 30. mart 2012, scena „Jovan Đorđević“

Predstava traje dva sata i četrdeset minuta, s jednom pauzom.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

ĐOAKINO ROSINI
(Gioachino Rossini, 29. II 1792 – 13. XI 1868)

Otac mu je bio trubač, a majka provincijska pevačica. Kao dete, Đoakino je učio muziku u Bolonji i Luganu, postavši ubrzo poznat po crkvama kao virtuoz u pevanju i majstor na čembalu. Od 1806. je na Muzičkom liceju učio violončelo, klavir i kontrapunkt, i kad ga je 1810. završio, već je komponovao dve simfonije, mnogo arija i jednu operu, Demetrio i Polibio, koja je 1812. izvedena u Rimu. Ali Rosinijev munjeviti uspon počeo je s operom Bračni ugovor (1810). Njen ogroman uspeh poštedeo ga je vojne obaveze, i Rosini je od 1811. do 1815. komponovao za pozorišta u Veneciji i Milanu dvanaest opera, među kojima su ostale zapamćene: Kamen mudrosti (1812), Tankredi i Italijanka u Alžiru (1813), Turčin u Italiji (1814). Bio je već slavan kad ga je impresario Barbaja 1815. pozvao u Napulj, gde je ostao sedam godina, stvorivši svoja dva remek-dela komične opere: Seviljski berberin i Pepeljuga, i započinje reformu ozbiljne opere s petnaest partitura komponovanih između opera Elizabeta engleska kraljica (1815) i Zelmira (1822). Poseban uspeh su postigle i predstavljaju osnovne etape u istoriji italijanske opere: Otelo, Svraka kradljivica, Mojsije, Žena s jezera, Mehmed II. Interpretatorka njegovih napuljskih opera, koju je sam izabrao, bila je čuvena pevačica, alt, Izabela Kolbran..

Rosini se u nju zaljubio, i oženio se njome 1822. Te godine Barbaja je preuzeo bečko pozorište Porta Korincija i Rosini je za četiri meseca boravka u Beču, porazio sve protivnike. Po povratku u Italiju, 1823, u Veneciji je predstavio operu Semiramide, koja predstavlja početnu tačku njegove italijanske karijere. Iste godine odlazi u London, gde komponuje kantatu povodom smrti lorda Bajrona; 1823. nalazi se u Parizu, gde prihvata mesto dirigenta u Theatre-Italien. Poznat, bogat i cenjen, komponuje svoje poslednje opere: Grof Ori (1828) i Viljem Tel (1829). Imenovan je prvim kraljevskim kompozitorom i glavnim nadzornikom pevanja – dužnosti koje je obavljao do Julske revolucije. Počinje period poznat kao Rosinijeva „tišina“, prekinuo ju je samo za Stabat Mater (1842) i neke kamerne arije. Godine 1836. vraća se u Italiju i, posle razvoda od Kolbranove, postaje savetnik Muzičkog liceja u Bolonji, kojega je reorganizovao na novim temeljima. Godine 1848. usled političkih previranja, ponovo seli u Francusku s drugom ženom, Olimpijom Pelisijer, i nastanjuje se u prelepoj vili kod Pariza, koja ubrzo postaje centar francuskog muzičkog života. Poslednjih godina svog života, okružen poštovanjem i uvek vedrog duha, komponuje još mnoga kamerna dela. Umro je u Pasiju u blizini Pariza 1868. Telo mu je 1887. preneto u Firencu, i sahranjeno u crkvi Santa Kroče, pored Mikelanđela i Galileja.

Svojim scenskim delima Rosini je uneo nov umetnički izraz u tradicionalno italijansko opersko stvaralaštvo i podstakao razvoj operskog realizma, koji označava novu etapu u istorijskom razvoju opere.

Sadržaj Seviljskog berberina uzet je iz jednog od dva briljantna komada francuskog pozorišnog pisca Bomaršea, od kojih oba imaju iste glavne likove: Figara, Almavivu, Rozinu, itd. Drugi od tih komada bio je već ranije komponovao Mocart (Figarova ženidba). Rosini je svog Seviljskog berberina udaljio od političkog konteksta, te je, pre svega, išao na komiku likova i situacija – a u tome je bio nenadmašan.

Rosini od početka predstavlja Figara u blistavom svetlu, izvodeći ga na scenu s kavatinom „Largo al factotum“, jedinstvenim komadom u istoriji opere, bilo po ritmičkoj snazi i boji (orkestar tu ima veoma važnu ulogu), bilo po složenosti strukture koja se temelji na bar šest različitih tema, čiji nastupi i ponovni nastupi se ne drže nikakvih tradicionalnih šema. To je jedan svestrani lik, spreman da reaguje u svakoj situaciji, da se savija kako vetar duva, i uvek pun nezaustavljive životne radosti. Nema sumnje da već ovako predstavljen Figaro se prepoznaje kao glavni lik. I takav će ostati sve do kraja: berberin, apotekar, posrednik, sve i svja u gradu. Iako je po rangu ispod grofa ili don Bartola, to je samo na papiru. U praksi, on je na svačijem nivou, jer on je duša radnje i pokretač one vrtoglave radosti koja dominira čitavom operom. U finalnom tercetu, u kojem Lindoro otkriva da je on grof, a Rozina mu pada u zagrljaj, ljubavni posrednik izražava zadovoljstvo zbog uspešnog ishoda, komično oponašajući zaljubljeno gugutanje dvoje mladih: njegova igra natkriljuje njihovu ljubav. Novina Figarovog lika u odnosu na tradicionalni zaplet, odgovara Rosinijevom odnosu prema tradicionalnoj komičnoj operi: kao što Figaro prekvalifikuje stare likove, tako i Rosini vraća komičnoj operi njen istorijski uspeh. Snaga velike komedije potakla je kompozitora da u funkciji složene radnje svaki lik obdari ogromnom živošću i bogatstvom, i u funkciji celokupne radnje. Gotovo svaki takt u Berberinu je dvostrani izum koji definiše zajedno lik i situaciju, i ima vrednost kako intonacije reči tako i muzike. Likovi u Berberinu su zaista pravi likovi iz velike komedije, a ne neki lakrdijaši. Utoliko je upečatljivije njihovo prepuštanje slobodnoj radosti ritma, u kojoj komično ima ulogu vrhunskog lirskog uzleta. Bodler je to zvao „apsolutna komika“, koja se razlikuje od „izražajne komike“ (koja se temelji na ironiji i satiri, tj. na kritici poroka), a Rosini je shvata kao vitalističku poruku, kao potvrdu dionizijskog kulta. To je uvek osnovni razlog njegovih komičnih opera, ali ni jedna nije dostigla nivo Berberina, jer ni u jednoj komični zanos toliko ne nadvisuje likove. I to je bila jedna najava novog veka i morala je da ostane među njegovim mitovima. Zato nije nikakvo čudo kad kod Hegela, protivnika XVIII veka, pročitamo što je napisao 1824: „Drugi put sam slušao Rosinijevog Berberina. Moram da kažem da mi se ukus jako pokvario, jer mi je taj Figaro mnogo draži od onog Mocartovog.“

Fedele D’Amiko /Vodič kroz operu Đ. L. Tomazija/

IVAN KLEMENC

Rođen u Novom Sadu, živi u Zemunu. Diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Ognjenke Miličević. Za proteklih 35 godina rada, bavio se pozorišnom, filmskom i televizijskom umetnošću iz raznih uglova.

Pantomimu izvodio na svim bitnijim scenama Jugoslavije i desetak zemalja Evrope. Nagrađivan.

U pozorištu, sem glumom (reditelji: Mijač, Unkovski, Mađeli, Žigon, V. Ognjenović, Dorić…), 29 puta je potpisao režiju (Beograd, Zrenjanin, Tuzla, Kragujevac, Novi Sad…), a kao saradnik za scenski pokret ostvario 360 premijera! Takođe nagrađivan. Od filma „Okupacija u 26 slika“ igrao u još 28 filmova.

Na televiziji, u dramskoj, muzičkoj, a pogotovo dečijoj redakciji, kao glumac ili saradnik za pokret ostvario oko 500 emisija.

Predavao na svim dramskim akademijama u zemlji, a bio gostujući profesor na akademijama u Budimpešti, Pertu i Sidneju. Redovni je profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, predaje scenski pokret, mačevanje i komediju del arte.Radio 16 godina sa gluvonemom decom predstave koje su nagrađivane i granica naše zemlje.

Bio je 15 godina selektor za pantomimu Međunarodnog festivala monodrame i pantomime, a umetnički je direktor letnjeg festivala „Gardoš“ u Zemunu, od njegovog osnivanja (11 godina).

U Operi Srpskog narodnog pozorišta sarađivao sa rediteljima: Slobodanom Unkovskim, Gordanom Kamenarević i Vojom Soldatovićem (opera Viva la mama).

Opera Seviljski berberin je njegova prva operska režija.


REČ REDITELJA

Moja ideja okosnica u radu na operi bila je da malo ličimo na komediju del arte, da probamo da dotaknemo to vreme. Radili smo na tome da se ne dogodi da akteri budu sami sebi smešni na sceni, nego da svojim životnim situacijama proizvode nešto što će imati pozitivnu reakciju kod publike. To je jedna stvar, a druga je da je u celoj ovoj problematici, o kojoj govori Seviljski berberin, mene jako zanimala ljubav i pokušao sam, koliko god je moguće, da u predstavi govorim o ljubavi. Jer, mnogo toga nas danas tišti i boli, jedino što imamo svetlo je ljubav, ona je nešto što bi trebalo da dosegne do publike, da publika oseti da smo radili s ljubavlju, da govorimo o njoj, i da je ljubav ono nešto što svakog od nas pokreće, uzbuđuje, održava…

ALEKSANDAR KOJIĆ

Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu kod prof. Uroša Lajovica, Beču kod prof. Marka Stringera (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius, Meinz), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown, Utrecht), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”. Ubrzo, 2010. godine, dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je izvođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012.

U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija).

Operski i baletski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin, Krcko Oraščić), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovac (Ero s onoga svijeta), Bize (Karmen), Vrebalov (Mileva), Orf (Karmina burana), Bajić (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menoti (Telefon), S. Barber (Partija bridža), P. Hindemit (Tamo i natrag), M. Teodorakis (Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana).

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta:
– za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012.
– za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012.
– za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015.
– za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.


REČ DIRIGENTA

Rođen 1792 godine, samo godinu dana nakon Mocartove smrti, Đoakino Rosini je začetnik italijanske komične opere 19 veka. Iako je svoje prve uspehe ostvario u oblasti tzv „ozbiljne opere“ (orera seria), komični žanr je vrlo brzo postao Rosinijev lični stvaralački pečat. Mocartovski tretman orkestra, u okviru teatra, snažno je uticao na njega. Vrlo često suludo brza tempa, na granici izvodljivog (pre svega u orkestru), veliki broj brzo otpevanih reči u malom vremenskom prostoru, te svetle melodijske linije u visokom registru, bili su za Rosinija nosioci dramskog izraza i unutrašnje ekspresije likova, da bi kasnije prerasli u odlike tzv „rosinijevskog stila“. Uzdigavši time na viši nivo tradicionalni italijaski stil „lepog pevanja“ (bel canto), Rosinijeva dela su dvesta godina na repertoaru operskih kuća širom sveta. Ponovnim postavljanjem na scenu Rosinijevog Seviljskog berberina, operski ansambl SNP-a učvršćuje svoj „gvozdeni repertoar“ i ujedno pred sve protagoniste postavlja visok umetnički zadatak.

Prvi čin:

Trg u Sevilji. Zora. Pod prozorom lepotice grof Almaviva peva serenadu. Nailazi Figaro, slavni seviljski berberin. Stigao je u pravi čas. Almaviva mu se obraća za pomoć i od njega saznaje da se lepotica zove Rozina i da je štićenica starog doktora Bartola. Kada Bartolo ode od kuće, Almaviva se ponovo javlja pesmom svojoj izabranici i predstavlja se kao student Lindoro. On nema novaca, ali joj nudi vernu ljubav svog iskrenog srca. Rozini se mladić dopada i ona uspeva da mu dobaci cvet. Almaviva obeća Figaru bogatu nagradu ako mu pomogne da uspostavi vezu s Rozinom. Na zveket zlatnika Figarova mašta se budi i on odmah kuje plan. On i tako ulazi u kuću, kad brije starog Bartola, i neće mu biti teško da traženu uslugu i ostvari. U doktorovoj kući Rozina razmišlja o lepom udvaraču i odlučuje da mu napiše pismo. Ona je čvrsto rešena da nađe put do svog dragog. U kuću dolazi stari intrigant i Bartolov doušnik don Bazilio, Rozinin učitelj muzike. On javlja da je grof Almaviva u gradu što može biti opasno, jer je poznato da se on interesuje za Rozinu. Bartolo ima nameru da se oženi svojom štićenicom i spreman je da ukloni suparnika. Bazilio predlaže kako: klevetom! Jer, kad pustiš klevetu da hoda svetom, ona prvo tiho gmiže, pa raste, raste i na kraju uništava protivnika kao topovsko đule! Dolazi Figaro i preporučuje Rozini, navodno, sirotog rođaka Lindora. Posle dosta prenemaganja Rozina priznaje da joj se mladić dopada. Figaro predlaže da mu napiše koju reč ohrabrenja, ali biva iznenađen kada od Rozine dobiva već gotovo pismo. Bartolo je, međutim, primetio da nedostaje jedan list hartije. I pero je zarezano, a Rozinin prst umrljan mastilom. Iako Rozina za sve nađe izgovor, Bartolo odlučuje da još pažljivije motri na devojku. Odjednom, u kuću dolazi i jedan neželjeni posetilac – Almaviva se, po Figarovom savetu, prerušio u pijanog vojnika i došao s dokumentom da mu je u Bartolovoj kući dodeljen smeštaj za vreme boravka njegove jedinice u gradu. Ali Bartolo ima dokument da je oslobođen obaveze davanja smeštaja za vojsku i dolazi do bučne svađe, koja se završava intervencijom vojne patrole. Figarov i Almavivin plan propada.

Drugi čin:

Figaro je smislio nov plan. Almaviva sad dolazi prerušen u Bazilijevog pomoćnika koji će Rozini, održati čas pevanja. I dok Figaro brije Bartola, Almaviva uspeva da s Rozinom ostvari dogovor o bekstvu – još iste noći doći će po nju. Bartolo je ipak jednim okom motrio šta se zbiva i kad je video da se dvoje mladih ljubi, odlučio je da se odmah oženi Rozinom.

Kada u toku noći Almaviva i Figaro potajno preko balkona uđu u kuću, Rozina odbija da pođe, jer ju je Bartolo ubedio da taj mladić koji se mota oko nje, u stvari, samo želi da je namami kako bi je predao u ruke grofu Almavivi. Tada Almaviva otkriva svoj identitet – prikazivao se kao siromašni Lindoro samo zato da bi se uverio da ga Rozina voli zbog njega samog, a ne zbog titule i bogatstva. Rozina ne može da dođe k sebi od sreće. Figaro ih požuruje, pa mladi par kreće prema balkonu da se tiho iskrade u slobodu i sreću. Međutim, neko je sklonio lestve. Nailazi Bazilio s beležnikom. Pod pretnjom pištolja Bazilio pristaje da bude, uz Figara, svedok na venčanju Almavive i Rozine koje se odmah obavlja. Kad Bartolo dođe, ne preostaje mu ništa drugo već da se pomiri s činjenicama. Pobedila je prirodna veza mladih. Sva njegova strogost i opreznost bila je uzaludna.