Комична опера у два чина

Либрето: Чезаре Стербини, према истоименој комедији Пјера Огистена Карона де Бомаршеа
Либрето превео: Велимир Живојиновић Масука
Диригент: Александар Којић
Редитељ: Иван Клеменц
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Сценограф: Далибор Тобџић
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Дизајн светла: Марко Радановић

УЛОГЕ

Гроф Алмавива
Саша Штулић

Бартоло, доктор медицине
Небојша Бабић

Розина
Јелена Кончар / Данијела Јовановић

Фигаро, берберин
Васа Стајкић

Базилио, учитељ музике
Горан Крнета

Берта
Маја Андрић / Верица Пејић

Фјорело, официр
Бранислав Станков / Жељко Р. Андрић / Владимир Зорјан

Амброђо, нотар
Владимир Стојковић / Стајић Драган

Чембало (клавинова): Александар Којић / Данијела Ходоба Леш
Гитара: Александар Спасојевић

ОРКЕСТАР И ХОР ОПЕРЕ СНП-а

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Суфлери: Александра Мајтан, Санела Митровић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Сања Миланов
Дисплеј: Иван Свирчевић

Премијера: 30. март 2012, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје два сата и четрдесет минута, с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ЂОАКИНО РОСИНИ
(Gioachino Rossini, 29. II 1792 – 13. XI 1868)

Отац му је био трубач, а мајка провинцијска певачица. Као дете, Ђоакино је учио музику у Болоњи и Лугану, поставши убрзо познат по црквама као виртуоз у певању и мајстор на чембалу. Од 1806. је на Музичком лицеју учио виолончело, клавир и контрапункт, и кад га је 1810. завршио, већ је компоновао две симфоније, много арија и једну оперу, Деметрио и Полибио, која је 1812. изведена у Риму. Али Росинијев муњевити успон почео је с опером Брачни уговор (1810). Њен огроман успех поштедео га је војне обавезе, и Росини је од 1811. до 1815. компоновао за позоришта у Венецији и Милану дванаест опера, међу којима су остале запамћене: Камен мудрости (1812), Танкреди и Италијанка у Алжиру (1813), Турчин у Италији (1814). Био је већ славан кад га је импресарио Барбаја 1815. позвао у Напуљ, где је остао седам година, створивши своја два ремек-дела комичне опере: Севиљски берберин и Пепељуга, и започиње реформу озбиљне опере с петнаест партитура компонованих између опера Елизабета енглеска краљица (1815) и Зелмира (1822). Посебан успех су постигле и представљају основне етапе у историји италијанске опере: Отело, Сврака крадљивица, Мојсије, Жена с језера, Мехмед II. Интерпретаторка његових напуљских опера, коју је сам изабрао, била је чувена певачица, алт, Изабела Колбран..

Росини се у њу заљубио, и оженио се њоме 1822. Те године Барбаја је преузео бечко позориште Порта Коринција и Росини је за четири месеца боравка у Бечу, поразио све противнике. По повратку у Италију, 1823, у Венецији је представио оперу Семирамиде, која представља почетну тачку његове италијанске каријере. Исте године одлази у Лондон, где компонује кантату поводом смрти лорда Бајрона; 1823. налази се у Паризу, где прихвата место диригента у Theatre-Italien. Познат, богат и цењен, компонује своје последње опере: Гроф Ори (1828) и Виљем Тел (1829). Именован је првим краљевским композитором и главним надзорником певања – дужности које је обављао до Јулске револуције. Почиње период познат као Росинијева „тишина“, прекинуо ју је само за Стабат Матер (1842) и неке камерне арије. Године 1836. враћа се у Италију и, после развода од Колбранове, постаје саветник Музичког лицеја у Болоњи, којега је реорганизовао на новим темељима. Године 1848. услед политичких превирања, поново сели у Француску с другом женом, Олимпијом Пелисијер, и настањује се у прелепој вили код Париза, која убрзо постаје центар француског музичког живота. Последњих година свог живота, окружен поштовањем и увек ведрог духа, компонује још многа камерна дела. Умро је у Пасију у близини Париза 1868. Тело му је 1887. пренето у Фиренцу, и сахрањено у цркви Санта Кроче, поред Микеланђела и Галилеја.

Својим сценским делима Росини је унео нов уметнички израз у традиционално италијанско оперско стваралаштво и подстакао развој оперског реализма, који означава нову етапу у историјском развоју опере.

Садржај Севиљског берберина узет је из једног од два бриљантна комада француског позоришног писца Бомаршеа, од којих оба имају исте главне ликове: Фигара, Алмавиву, Розину, итд. Други од тих комада био је већ раније компоновао Моцарт (Фигарова женидба). Росини је свог Севиљског берберина удаљио од политичког контекста, те је, пре свега, ишао на комику ликова и ситуација – а у томе је био ненадмашан.

Росини од почетка представља Фигара у блиставом светлу, изводећи га на сцену с каватином „Largo al factotum“, јединственим комадом у историји опере, било по ритмичкој снази и боји (оркестар ту има веома важну улогу), било по сложености структуре која се темељи на бар шест различитих тема, чији наступи и поновни наступи се не држе никаквих традиционалних шема. То је један свестрани лик, спреман да реагује у свакој ситуацији, да се савија како ветар дува, и увек пун незаустављиве животне радости. Нема сумње да већ овако представљен Фигаро се препознаје као главни лик. И такав ће остати све до краја: берберин, апотекар, посредник, све и свја у граду. Иако је по рангу испод грофа или дон Бартола, то је само на папиру. У пракси, он је на свачијем нивоу, јер он је душа радње и покретач оне вртоглаве радости која доминира читавом опером. У финалном терцету, у којем Линдоро открива да је он гроф, а Розина му пада у загрљај, љубавни посредник изражава задовољство због успешног исхода, комично опонашајући заљубљено гугутање двоје младих: његова игра наткриљује њихову љубав. Новина Фигаровог лика у односу на традиционални заплет, одговара Росинијевом односу према традиционалној комичној опери: као што Фигаро преквалификује старе ликове, тако и Росини враћа комичној опери њен историјски успех. Снага велике комедије потакла је композитора да у функцији сложене радње сваки лик обдари огромном живошћу и богатством, и у функцији целокупне радње. Готово сваки такт у Берберину је двострани изум који дефинише заједно лик и ситуацију, и има вредност како интонације речи тако и музике. Ликови у Берберину су заиста прави ликови из велике комедије, а не неки лакрдијаши. Утолико је упечатљивије њихово препуштање слободној радости ритма, у којој комично има улогу врхунског лирског узлета. Бодлер је то звао „апсолутна комика“, која се разликује од „изражајне комике“ (која се темељи на иронији и сатири, тј. на критици порока), а Росини је схвата као виталистичку поруку, као потврду дионизијског култа. То је увек основни разлог његових комичних опера, али ни једна није достигла ниво Берберина, јер ни у једној комични занос толико не надвисује ликове. И то је била једна најава новог века и морала је да остане међу његовим митовима. Зато није никакво чудо кад код Хегела, противника XVIII века, прочитамо што је написао 1824: „Други пут сам слушао Росинијевог Берберина. Морам да кажем да ми се укус јако покварио, јер ми је тај Фигаро много дражи од оног Моцартовог.“

Феделе Д’Амико /Водич кроз оперу Ђ. Л. Томазија/

ИВАН КЛЕМЕНЦ

Рођен у Новом Саду, живи у Земуну. Дипломирао глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи Огњенке Миличевић. За протеклих 35 година рада, бавио се позоришном, филмском и телевизијском уметношћу из разних углова.

Пантомиму изводио на свим битнијим сценама Југославије и десетак земаља Европе. Награђиван.

У позоришту, сем глумом (редитељи: Мијач, Унковски, Мађели, Жигон, В. Огњеновић, Дорић…), 29 пута је потписао режију (Београд, Зрењанин, Тузла, Крагујевац, Нови Сад…), а као сарадник за сценски покрет остварио 360 премијера! Такође награђиван. Од филма „Окупација у 26 слика“ играо у још 28 филмова.

На телевизији, у драмској, музичкој, а поготово дечијој редакцији, као глумац или сарадник за покрет остварио око 500 емисија.

Предавао на свим драмским академијама у земљи, а био гостујући професор на академијама у Будимпешти, Перту и Сиднеју. Редовни је професор на Академији уметности у Новом Саду, предаје сценски покрет, мачевање и комедију дел арте.Радио 16 година са глувонемом децом представе које су награђиване и граница наше земље.

Био је 15 година селектор за пантомиму Међународног фестивала монодраме и пантомиме, а уметнички је директор летњег фестивала „Гардош“ у Земуну, од његовог оснивања (11 година).

У Опери Српског народног позоришта сарађивао са редитељима: Слободаном Унковским, Горданом Каменаревић и Војом Солдатовићем (опера Вива ла мама).

Опера Севиљски берберин је његова прва оперска режија.


РЕЧ РЕДИТЕЉА

Моја идеја окосница у раду на опери била је да мало личимо на комедију дел арте, да пробамо да дотакнемо то време. Радили смо на томе да се не догоди да актери буду сами себи смешни на сцени, него да својим животним ситуацијама производе нешто што ће имати позитивну реакцију код публике. То је једна ствар, а друга је да је у целој овој проблематици, о којој говори Севиљски берберин, мене јако занимала љубав и покушао сам, колико год је могуће, да у представи говорим о љубави. Јер, много тога нас данас тишти и боли, једино што имамо светло је љубав, она је нешто што би требало да досегне до публике, да публика осети да смо радили с љубављу, да говоримо о њој, и да је љубав оно нешто што сваког од нас покреће, узбуђује, одржава…

АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.


РЕЧ ДИРИГЕНТА

Рођен 1792 године, само годину дана након Моцартове смрти, Ђоакино Росини је зачетник италијанске комичне опере 19 века. Иако је своје прве успехе остварио у области тзв „озбиљне опере“ (ореrа seria), комични жанр је врло брзо постао Росинијев лични стваралачки печат. Моцартовски третман оркестра, у оквиру театра, снажно је утицао на њега. Врло често сулудо брза темпа, на граници изводљивог (пре свега у оркестру), велики број брзо отпеваних речи у малом временском простору, те светле мелодијске линије у високом регистру, били су за Росинија носиоци драмског израза и унутрашње експресије ликова, да би касније прерасли у одлике тзв „росинијевског стила“. Уздигавши тиме на виши ниво традиционални италијаски стил „лепог певања“ (bel canto), Росинијева дела су двеста година на репертоару оперских кућа широм света. Поновним постављањем на сцену Росинијевог Севиљског берберина, оперски ансамбл СНП-а учвршћује свој „гвоздени репертоар“ и уједно пред све протагонисте поставља висок уметнички задатак.

Први чин:

Трг у Севиљи. Зора. Под прозором лепотице гроф Алмавива пева серенаду. Наилази Фигаро, славни севиљски берберин. Стигао је у прави час. Алмавива му се обраћа за помоћ и од њега сазнаје да се лепотица зове Розина и да је штићеница старог доктора Бартола. Када Бартоло оде од куће, Алмавива се поново јавља песмом својој изабраници и представља се као студент Линдоро. Он нема новаца, али јој нуди верну љубав свог искреног срца. Розини се младић допада и она успева да му добаци цвет. Алмавива обећа Фигару богату награду ако му помогне да успостави везу с Розином. На звекет златника Фигарова машта се буди и он одмах кује план. Он и тако улази у кућу, кад брије старог Бартола, и неће му бити тешко да тражену услугу и оствари. У докторовој кући Розина размишља о лепом удварачу и одлучује да му напише писмо. Она је чврсто решена да нађе пут до свог драгог. У кућу долази стари интригант и Бартолов доушник дон Базилио, Розинин учитељ музике. Он јавља да је гроф Алмавива у граду што може бити опасно, јер је познато да се он интересује за Розину. Бартоло има намеру да се ожени својом штићеницом и спреман је да уклони супарника. Базилио предлаже како: клеветом! Јер, кад пустиш клевету да хода светом, она прво тихо гмиже, па расте, расте и на крају уништава противника као топовско ђуле! Долази Фигаро и препоручује Розини, наводно, сиротог рођака Линдора. После доста пренемагања Розина признаје да јој се младић допада. Фигаро предлаже да му напише коју реч охрабрења, али бива изненађен када од Розине добива већ готово писмо. Бартоло је, међутим, приметио да недостаје један лист хартије. И перо је зарезано, а Розинин прст умрљан мастилом. Иако Розина за све нађе изговор, Бартоло одлучује да још пажљивије мотри на девојку. Одједном, у кућу долази и један нежељени посетилац – Алмавива се, по Фигаровом савету, прерушио у пијаног војника и дошао с документом да му је у Бартоловој кући додељен смештај за време боравка његове јединице у граду. Али Бартоло има документ да је ослобођен обавезе давања смештаја за војску и долази до бучне свађе, која се завршава интервенцијом војне патроле. Фигаров и Алмавивин план пропада.

Други чин:

Фигаро је смислио нов план. Алмавива сад долази прерушен у Базилијевог помоћника који ће Розини, одржати час певања. И док Фигаро брије Бартола, Алмавива успева да с Розином оствари договор о бекству – још исте ноћи доћи ће по њу. Бартоло је ипак једним оком мотрио шта се збива и кад је видео да се двоје младих љуби, одлучио је да се одмах ожени Розином.

Када у току ноћи Алмавива и Фигаро потајно преко балкона уђу у кућу, Розина одбија да пође, јер ју је Бартоло убедио да тај младић који се мота око ње, у ствари, само жели да је намами како би је предао у руке грофу Алмавиви. Тада Алмавива открива свој идентитет – приказивао се као сиромашни Линдоро само зато да би се уверио да га Розина воли због њега самог, а не због титуле и богатства. Розина не може да дође к себи од среће. Фигаро их пожурује, па млади пар креће према балкону да се тихо искраде у слободу и срећу. Међутим, неко је склонио лестве. Наилази Базилио с бележником. Под претњом пиштоља Базилио пристаје да буде, уз Фигара, сведок на венчању Алмавиве и Розине које се одмах обавља. Кад Бартоло дође, не преостаје му ништа друго већ да се помири с чињеницама. Победила је природна веза младих. Сва његова строгост и опрезност била је узалудна.