brod-za-lutke

PODELAO PREDSTAVIO AUTORUO REDITELJUO KOMPOZITORUREČ DRAMATURGAKRITIKAFOTOVIDEO
Milena Marković
BROD ZA LUTKE

Reditelj: Ana Tomović
Kompozitor: Darko Rundek
Dramaturzi: Vuk Ršumović i Svetislav Jovanov
Scenograf: Ljerka Hribar
Kostimograf: Momirka Bailović
Scenski pokret: Saša Krga
Dizajner zvuka: Marinko Vukmanović


IGRAJU:

Mala sestra, Alisa, Snežana, Zlatokosa,
Palčica, Princeza, Žena, Veštica
Jasna Đuričić

Majka, Mama medved
Draginja Voganjac

Velika sestra, Marica
Milica Grujičić

Uča, Tata medved, Žabac
Radoje Čupić

Ljutko, Lovac
Nenad Pećinar

Pospanko, Medvedić,
Orlić, Orao, Ivica
Radovan Vujović

Muzičari:
Ksenija Bašić, Vlada Janković, Lazar Novkov / Dragan Mirković,
Ištvan Čik, Siniša Mazalica


Organizator: Elizabeta Fabri
Inspicijent: Vladimir Savin
Sufler: Snežana Kovačević
Majstor svetla: Mirko Čeman
Majstor tona: Todor Savin
Izrada maski: Vladimir Radovanović


Premijera: 24. septembar 2008, scena „Pera Dobrinović” u 20.00

Predstava traje jedan sat i dvadeset pet minuta.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

Brod za lutke Milene Marković u Njujorku
VOA Glas Amerike
Od 29. novembra do 02. decembra 2012.
Theatar „La MaMa“, NY / SAD
Photo Flash: First Look at Serbian National Theatre’s THE DOLL SHIP at La MaMa
la mama/the-doll-ship

NAGRADE:

Sterijina nagrada za najbolju predstavu
Sterijina nagrada Okruglog stola 54. Sterijinog pozorja za najbolju predstavu
Sterijina Nagrada za tekst savremene drame – Mileni Marković
Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje – Jasni Đuričić
Sterijina nagrada za originalnu scensku muziku – Darku Rundeku
Nagradu iz Fonda „Dara Čalenić“ za najboljeg mladog glumca – Radovanu Vujoviću
O nagradama je odlučivao Žiri, u sastavu:
Mirjana Karanović, glumica, Beograd (predsednik), Ivo Brešan, književnik, Šibenik (Hrvatska), Meto Jovanovski, glumac, Skoplje (Makedonija), Boris Kovač, kompozitor, Novi Sad, Laslo Vegel, književnik, Novi Sad


SCENOSLED:

1. KOLIBIĆ
Mala sestra, Velika sestra, Majka

2. PUT
Alisa, Velika sestra

3. ŠUMA
Uča, Pospanko, Ljutko, Snežana

4. PEĆINA
Mama medved, Tata medved, Medvedić, Zlatokosa

5. MOČVARA
Žabac, Palčica

6. GNEZDO
Lovac, Princeza, Orlić

7. TAMNI VILAJET
Orao, Žena

8. IVICA I MARICA
Ivica, Marica, Veštica


POJMOVNIK

Bajka – ne posmatra svet i ono što se u njoj dešava objektivno, već iz gledišta junaka koji je uvek dete u razvoju. Bajke obezbeđuju simbole kojima se nesvesni sadržaji mogu prevesti u svest. I mitovi i bajke odgovaraju na večita pitanja: kakav je, u stvari, svet? Kako da preživim život u njemu? Kako mogu da uistinu budem ono što sam? Odgovori mitova su određeni, dok je bajka sugestivna; njene poruke mogu podrazumevati rešenja, ali ih nikad izričito ne tumače. Bajke prepuštaju mašti deteta da li i koliko na sebe da primeni ono što priča otkriva o životu i ljudskoj prirodi. Svaka bajka je čarobno ogledalo koje odražava neke aspekte našeg unutarnjeg sveta i korake nužne za naš razvoj od nezrelosti do zrelosti. Dve sestre – u većini priča o dva brata ili dve sestre jedan hrli u svet i traži opasnosti, dok drugi naprosto ostaje kod kuće.

Otac – očeva dužnost je da dete zaštiti od opasnosti spoljnjeg sveta, a i od onih čiji je izvor u asocijalnim sklonostima samog deteta. Dete lišeno očeve zaštite (distanciranje oca) mora se snalaziti kako ume.

Alisa – lik Luisa Kerola iz knjige „Alisa u zemlji čuda“. To je priča o devojčici koja kroz zečiju rupu upada u fantastičan svet naseljen čudnim i antropomorfnim bićima, odakle jedva izvlači živu glavu. Radoznalost je njena glavna karakteristika. Alisa pita Češajersku mačku: Da li bi mi rekla, molim te, kojim putem da idem odavde? – To u velikoj meri zavisi od toga gde želiš da stigneš – odgovori mačka.

Šuma – ulazak u šumu je ulazak u područje nesvesnog. Izlazak iz zaštićenog sveta. U šumi je još sve neizdiferencirano. U šumi je mračno, negostoprimljivo, opasno. Ali to je tako samo zbog straha. Kada se oslobodi straha, junak će shvatiti da šuma krije mnoga bogatstva. Šuma simboliše mesto na kome se suočavamo s unutarnjom tminom i prorađujemo je, gde se razrešava neizvesnost šta smo i gde počinjemo da shvatamo ko želimo da budemo. Biti izgubljen u šumi je drevni simbol za potrebu da čovek pronađe sebe….

Snežana – U „Snežani“ nije posredi neka spoljašnja teškoća, kakva je siromaštvo, već problematičnu situaciju stvaraju odnosi Snežane i njenih roditelja. Čim položaj deteta u porodici postane problem za njega ili njegove roditelje, počeo je proces deteta da pobegne iz trijadskog bitisanja. Time dete kreće na često očajno samotan put da bi našlo sebe – u borbu gde drugi služe kao pozadina koja taj proces ometa ili olakšava. U nekim bajkama junak mora da traga, putuje i pati tokom godina samotnog bitisanja pre no što bude spreman da nađe, spase drugu osobu i s njom stupi u odnos koji daje trajni smisao njihovim životima. U „Snežani“, godine koje ona provodi s patuljcima, označavaju njeno razdoblje nevolja, rešavanja problema, njen period rasta.

Patuljci – zamišljeni dom, daleko od kuće. Snežanino iskustvo daleko od rodnog doma nije naročito povoljno. Patuljci su nesposobni da je zaštite. Patuljci ne uspevaju da se razviju do zrele ljudskosti, oni su trajno zaustavljeni na preedipalnom stupnju (patuljci nemaju roditelje, ne žene se, niti imaju decu) i samo su pozadina za isticanje važnih razvoja koji se dešavaju Snežani.

Zlatokosa – nametljivica koja ugrožava integrisanje osnovne porodične konstelacije i time ugrožava emocionalnu sigurnost porodice. Tuđinka koja narušava tuđ mir i uzima imovinu – lik koji ugrožava emotivnu dobrobit i sigurnost porodice. Ne zna se kako se i zašto devojčica izgubila u šumi, zašto joj je bilo potrebno utočište ili gde se nalazi njen dom. Ona ostaje stranac koji nikad ne postaje deo zajednice… Sa zlatokosom nema srećnog završetka.

Palčica – priča o majušnoj devojčici veličine palca. Jedna od prvih Andersenovih bajki koja dramatizuje patnje autsajdera koji je drugačiji i stoga objekat poruge. Palčica je, međutim, i heroj u nastanku. Ona im sve odlike heroja, samo što je još mala.

Lovac – Lovac je onaj koji dominira divljim, krvoločnim zverima i kontroliše ih i savladava. U nesvesnom, lovac se sagledava kao simbol zaštite. U snovima deteta kao i na javi, ugrožavaju ga i progone gnevne životinje, tvorevine njegovog straha i osećaja krivice. Jedino roditelj – lovac, tako oseća dete, može da zastraši i otera ove ugrožavajuće životinje, da ih trajno drži podalje od detinjih vrata. Stoga, lovac u bajkama nije lik koji ubija neprijateljske stvorove. Lovac je prevashodno zaštitnička figura koja nas može izbaviti i izbavlja nas od opasnosti naših i tuđih nasilnih osećanja.

Orao – vladarska ptica; simbolizuje transcedentno stanje. On je prenosilac duša. On prenosi junaka iz jednog sveta u drugi. On je i neko ko je nezasit, i ne može nikad da zadovolji glad. Simbolizuje naglo uzbuđenje i iscrpljujuću strast duha. No, orao je i ptica grabljivica koja kandžama grabi žrtve i odvodi ih na mesta s kojih ne mogu uteći, pa je stoga i simbol nesalomive volje koja proždire. Neko ko izjeda utrobu.

Veštica – biće (obično žensko) za koje se smatra da ima natprirodne moći koje dolaze od đavola. Ružna žena koja ima zao izgled. Veštica baca čini na nekoga ili nešto. Žena s natprirodnim moćima.

Literatura:
Marie-Louise von Franz, „The Interpretation of Fairy Tales“, Spring Publications, 1970.
Joseph Campbell, „The Hero With a Thousand Faces“, Princeton University Press, 1949/1973.

Filmografija:
„Snežana i sedam patuljaka“, David Hand, 1937.
„Zaljubljene žene“, Ken Russell, 1969.
„Zečevi“, David Lynch, 2002.

Vladimir Prop, „Morfologija bajke“, Prosveta, Beograd, 1982.
Bruno Betelhajm, „Značenje bajki“, Izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd, 1979.

MILENA MARKOVIĆ

milena-markovicRođena 9. aprila 1974. u Zemunu. Završila osnovnu školu i gimnaziju u Beogradu. Diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija, dramom Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru, u junu 1998.

April 2001 – u Jugoslovenskom dramskom pozorištu Beogradu premijerno izveden ovaj komad, u režiji Alise Stojanović.
Zbirku pesama „Pas koji je pojo sunce“ izdaje Flavio Rigonat. Zbirka je imala tri izdanja.
Jun 2001 –  u Makedonskom narodnom teatru u Skoplju izvedena je predstava Paviljoni, u režiji Srđana Janićijevića.
Decembar 2001 – Milena Marković dobija specijalnu nagrada za dramu Paviljoni, na konkursu bečkog teatra m. b. h.
Jun 2002 – Jaka Ivanc u ljubljanskoj Drami diplomira pozorišnu režiju s tekstom Paviljoni.
Jul – avgust 2002 –  s dramom Bog nas pogledao–Šine učestvuje u letnjoj rezidenciji Royal Court Theatre u Londonu
Oktobar 2002 – premijera istog teksta u bečkom teatru m. b. h. u režiji Zijaha Sokolovića.
Novembar 2002 – premijera komada Šine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Slobodana Unkovskog.
U Stokholmu, sa zbirkom pesama, učestvuje u javnom čitanju u Royal Dramatic Theatre.
Maj 2003 – ista drama je izvedena u poljskom gradu Poznanju, u režiji Rafala Sabare.
Oktobar 2003 – izlazi druga zbirka pesama pod nazivom Istina ima teranje. Izdavač: LOM / Flavio Rigonat.
Jun 2004 – predstava Šine, u režiji Rafala Sabare, učestvuje na Sterijinom pozorju. Milena Marković dobija Specijalnu Sterijinu nagradu za tekst. Predstava Šine u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta učestvuje na Festivalu nove drame u Visbadenu.
Drama Šine je objavljena u nemačkom pozorišnom časopisu Theater Heute.
Septembar 2004 – Milena Marković učestvuje u razmeni nordijskih i balkanskih zemalja u projektu SWITCH – čitanje poezije u Stokholmu, i u Geteborgu. Tokom decembra 2004. i januara 2005. piše scenario i učestvuje u snimanju dokumentarnog filma Rudarska opera, u Boru. Film režira Oleg Novković.
U februaru premijerno izvedena drama Šuma blista, u pozorištu Schauspielhaus u Cirihu.
Oktobar 2005 – Milena Marković postaje prvi dobitnik nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz”, a povodom drame Brod za lutke.
Izlazi knjiga drama Milene Marković u izdanju Prve srpske čitaonice u Irigu.
Novembar, 2005 – premijera Šina u Ahenu, Nemačka.
Po scenariju Milene Marković snimljen je film Sutra ujutro, u režiji Olega Novkovića, produkcija Zillion Film, Beograd.
Maj 2006 – premijera predstave Nahod Simeon, po tekstu Milene Marković pisanom po porudžbini Srpskog narodnog pozorišta u povodu jubileja Jovana Sterije Popovića. Predstava je rađena u koprodukciji SNP i Sterijinog pozorja. Reditelj: Tomi Janežič
Jun 2006 – premijerno izvođenje drame Brod za lutke u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Slobodana Unkovskog.
Jun 2007 – Milena Marković dobija Sterijinu nagradu za dramu Nahod Simeon.


BAJKA, ASOCIJACIJE

Prvo, bajke su jako okrutne. Zato što je život okrutan i one predstavljaju inicijaciju u svet odraslih. Može da bude i drugačije ali tragači moraju da prođu određene krvave rituale. Ti rituali znače da moraš da prođeš, okrvaviš stopala, moraš da znaš ili da pogodiš, moraš da imaš nekog ko će da ti pomogne da nađeš. Znači, gospodin Slučaj je vrlo važna stvar u bajkama, a taj gospodin više od svega izaziva strah i jezu. Nema božanskog u bajkama, samo čudesnog. Nekad čak ne pobede oni koji su na početku dobro pozicionirani, nego oni koji imaju čudo. Zato je u ovoj drami jedna umetnica. Ona poseduje čudo u sebi. Osim toga što je čudo, ona je čudovište. To, znači, nije bajka ili je jedna bajka koja je samu sebe pojela, samu sebe grize za rep na jednoj krvavoj vrtešci. Onda, bajke su prirodne. Fiziološke su, u njima su postojeće osnovne boje i ogoljeni odnosi. Senzualne su. Najbolje bajke nemaju pouku. Zato što ne služe za tešenje nego za jačanje i za uzbuđenje. I pripremaju za smrt. Jedino čudovišta i umetnici ostaju da žive, o njima se priča i priča, i plaše se ljudi.

Milena Marković

ANA TOMOVIĆ

ana-tomovicRođena 1979. u Beogradu. Diplomirala pozorišnu i radio režiju na FDU – u Beogradu, u klasi prof. Egona Savina i asistenta Dušana Petrovića.
Režirala predstave: Krips Luka Hibnera (Beogradsko dramsko pozoriste), Patka Stele Fihili (Kraljevačko pozorište), halFlife Filipa Vujoševića (Atelje 212), Povratak Kazanove po noveli Artura Šniclera (Srpsko narodno pozorište), Monogamija Stele Fihili (somborsko Narodno pozorište), autorski projekat Trtmrtživotilismrt (Belef 2007),  NorwayToday Igora Bauersime (koprodukcija Beogradsko dramsko pozoriste i Kruševačko pozorište). Dobitnica je nagrade za najbolju režiju na Joakimfestu 2005. za predstavu Patka, a 2006. je s predstavom halFlife učestvovala na Sterijinom pozorju. Od 1998. do 2005. je član redakcije i urednica biltena Bitefa.  Asistent je režije na projektu Fast sicher u „Theater am Neumarkt“ u Cirihu, 2007, i stipendista Gete instituta za studijski boravak u „Thalia theatre“ u Hamburgu 2008.


REČ REDITELJA

Alisa: Da li bi mi rekla, molim te, kojim putem da idem odavde?
Češajerska mačka: To u velikoj meri zavisi od toga gde želiš da stigneš.

Neobičan, jedinstven i emotivan poetski svet Milene Marković, na mene je delovao poput zagonetke. Duboko sam ga osećala iako nisam mogla da ga sasvim racionalno objasnim. Veoma brzo sam shvatila da to ne treba ni pokušavati i da je ta naša prirodna sklonost ka racionalizaciji u ovom slučaju pogubna. Konačno, odlučila sam da zagonetku prenesem i na publiku.

DARKO RUNDEK
Rok pevač, kompozitor, pesnik i glumac. Rođen 30. januara 1956.

darko-rundekMuzičku karijeru započeo ranih 80-ih, kao frontmen grupe Haustor, koja je stvarala pod uticajem world music, negujući rege, latinoamerički i afrički zvuk i bila jedna od vodećih na rok sceni bivše Jugoslavije.
Tokom 80-ih, izdali su albume: Haustor, Treći svijet, Bolero, Tajni grad, kao i tri singla: Moja prva ljubav, Zima i Ulje je na vodi.

Rundek 1995, na hrvatskom muzičkom festivalu Fiju Briju, počinje solo karijeru i kreće na koncertnu turneju po Hrvatskoj.
Radeći u Parizu, od 1991, Rundek je izdao tri albuma s muzičarima iz raznih krajeva sveta: U širokom svijetu, Apokalipso i Ruke. Ovaj poslednji, nakon izdanja i promocije u Hrvatskoj i Srbiji, kojoj se pridružilo još muzičara, inicira novi naziv benda: Darko Rundek & Cargo Orkestar.

Pod tim nazivom, bend 2002. pravi promotivnu turneju.

Osnovu albuma čine kompozicije Darka Rundeka u kojima se prepliću poezija i bogatstvo slika. Dotadašnji zvuk obogaćen je kompozicijama inspirisanim balkanskom, centralnoevropskom i mediteranskom muzikom. Album Ruke objavljen je u Berlinu i distribuiran u 25 zemalja. 2004. izlazi, u Zagrebu, album Zagrebačka magla, a 2006. album Mhm A-Ha Oh Yeah Da-Da.

Na koncertima koji slede, Darko Rundek & Cargo Orkestar miksuje novo i staro iz bogatog repertoara Rundekovih kompozicija, uvek zadržavajući izazivajući nepredvidljivu atmosferu, dobar i otvoren duh, kako na koncertima u manjim prostorima, tako i na onim na velikim stadionima.


SONGOVI

PESMA (peva Mama)

Pućpurica pućpuriče malu decu ona viče
deco deco dečice, vi nemate kućice
sve su ljudi uzeli i kod kuće odneli
ja napravih gnezdić, mali mali kolibić
a bogić
dune vetrić
pa odnese taj gnezdić
boli boli trpi
boli boli trpi

SONG GAZDARICA, VELIKA SESTRA

Ti radi što niko nije
Ja ću da radim što niko ne vidi
Imaću kuću i bazen
I imaću čistača za bazen
Kad se nakupi lišće u mom bazenu
On će da ga mulja
Levo desno levo desno
A deca će da nose lepe stvari
Biće dečaci deca
I gazda će biti bogat
Gazda će biti bogat
Gazda će biti moj
Gazda će biti glup
Život će biti skup
Život će biti moj
Za gledanje

SONG DEVOJČICE, PATULJCI

On je doveo bilo ih je tri
Jedna je povratila
Ostalo ih dve
Druga je otišla
Ostala je jedna
Jedna ko nijedna
Ništa nema za nas
Ruke da nas grle
To je spas
I da prave kolače
Mi nemamo
Devojčice
Mi nemamo
Hoćemo ruke da nas grle
Hoćemo kolače
Hoćemo da nam popuši
Ponekad
Mi ne tražimo mnogo
To svaki čovek mora da ima
Ponekad

POSKOČICA PILICA, PATULJCI

Ko hrani pilicu
Ko hrani rilicu malu
Sa čim
Sa čim
Joj joj pilicu malu
Joj joj rilicu malu

PILICA POSKOČICA 2, PATULJCI

Spava mala pilica
U našoj lepoj kući
Srce nam je puno
U našoj lepoj kući
Napustila je svoj krevet
Koji mama sprema
Pilica čeka
Da počne život
Pilica čeka
Da počnu snovi
O divni divni snovi
Mi smo pravi za to

SONG DOLE PATULJCI

Svaki dan mi radimo
Ovde dole
Tu dolaze razni ljudi
Ovde dole
Mi ćemo da umremo
Ovde dole
A ljudi će da nas pamte
Ovde dole
Neće znati
Kako se ko zove
Kako se ko zove
Ovde dole

SONG NIJE NAŠE TATA M I MAMA M

To što si ti rodila
To nije čovek
To je biljka
To nije naše dete
To je tvoje dete
To što si ti rodila
Rodila si svoj greh
Eto šta si rodila
Rodila si
Svoj greh si rodila
Nije naš
Nije naš
To nije dete to je nešto
Ti nisi majka
Ti si gadna
Tvoja krv je gadna
To što si ti rodila
Nema čak ni nos
Ima rupu nekakvu
Nije naše
Nije naše

SONG ZA SINA MEDVEDIĆ

Nije on sam
Tu su zvezde tu je mesec
Tu su psi i mačke
Tu su prodavci voća na veliko
Tu su taksisti koji zastaju tu da pogledaju
Zvezde i pse i mačke
A njemu gori svetlo
U sobi mu gori svetlo
Samo da mu ne gase svetlo
Jer on se plaši
Sam

SONG USPEH, PALČICA i ŽABAC

Stigla sam na to divno mesto
I svi su bili tu
I tražili su me
I bila sam tu
A onda sam ostala sama i otišla
Da se jebem sa barmenom
A barmen je bio brz.
Mama jel me vidiš sad
Mama jel me čuješ sad
Mama sve je to bilo
Zbog tebe
Mama
Što ne pričaš sa mnom
Mama

SVET JE TVOJ SONG, LOVAC

Šššš….
Sve je tvoje
Samo ne misli šta je bilo
Imaćeš i balkon za mahanje
Imaćeš svu decu ovog sveta
Gledaće šta si napravila
Sva deca i svi ljudi
Gledaće da mašeš
Ti naplati balkon
Naplati decu koju nećeš imati
Naplati pakao tvoj
Popišaj se na svet
Sa balkona
Svet je tvoj
Pakao je tvoj

SONG O PROŽDIRANJU, ORAO

Ja te jedem svaki dan
mila moja draga
ja čekam da umreš ti
mila moja draga
ja čekam da vidim ti srce golo
kako kuca tika taka
mila moja draga
mnogo si mi draga
i zato idem ja
i zato idem ja
niko te neće jesti polako
niko te neće voleti tako
kao ja
kao ja
moja draga
moja mila

VEŠTICA

Tatice, htela sam da te pitam da mi napraviš brod
da odem.
Tatice
Napravi mi brod da odem
Tatice
Sedi sa mnom u taj brod
Tatice
Nisam pila nisam tamo bila
Tatice
Čuvaj me na brodu
Tatice
To se nije meni desilo
Tatice moj mili
Idemo zajedno na brod
Tatice
Da plovimo i da mi pričaš
Lepe priče tatice
Hoću opet da se rodim
Tatice moj

KRITIČKO SUOČAVANJE S ARHETIPOVIMA BAJKI

svetislav-jovanov1Prve dve drame Milene Marković: Paviljoni i Šine, pokazuju odlike koje svedoče o sazrevanju čitavog jednog samosvojnog modusa u pejzažu nove srpske drame. Najbitnije od tih odlika su svakako odbacivanje ideološki utemeljenog sveta (kroz intimističke povesti o splinu, gnevu i izgubljenosti urbane mladeži) i prebacivanje dramskih likova s nivoa (najčešće psihološke) re-prezentacije u oblast neposredne, čulne prisutnosti.
Treći dramski tekst ove autorke: Brod za lutke (2005), proširuje taj inovativni naboj, ulazeći u kritičko i eruditski utemeljeno suočavanje s arhetipovima bajke: autorka pri tom pokazuje da usredsređenje na retoričko nasleđe (to jest variranje, parafraza, pastiš ili komentatorska razgradnja bajkovitih motiva, zapleta i funkcija) ni u kom slučaju ne isključuje ni dalja stilsko-jezička istraživanja, niti artikulisanje novog tipa postmoderne scenske iluzije. Međutim, dominantna strategija ove drame se otkriva u razvijanju odnosa ritualne matrice radnje (na koju zaplet bajke nužno upućuje) i apsolutnog zahteva Junakinje za samoostvarenjem. Upravo iz takvog napona rađa se novo, alegorijski obeleženo dramsko vreme.

Na nivou strukture zapleta, mnogooblična i mnogoimena glavna junakinja je – barem u uvodnim od sedam varijeteta arhetipa bajke, na početku postavljena kao prividno pasivna figura, kojoj je namenjena strogo određena funkcija. Kada bi svaki od naznačenih narativa bio oblikovan do kraja, našli bismo se pred relativno jednostavnim slučajem iskustvenog sazrevanja modernističkog dramskog subjekta, a posredstvom procesa (dabome, „ritualne“) inicijacije. Milena Marković, međutim, u svakom od ovih varijeteta remeti logički poredak zapleta, kao i simboličku hijerarhiju značenja; priča se zaustavlja, prelama, komentariše, pretvara u meta-temu, ili udvaja. I, nikako na poslednjem mestu, menja arhetipski, što će reći, najčešće pasivni, predznak ženskog protagoniste. Takvim postupkom se inicijacija postepeno prevodi u svoju suprotnost, a zatvoreni vremenski lanac arhetipske priče postaje mesto fragmentarnog otelotvorenja jedne (potencijalno) apsolutne Želje; tačnije, uvek neponovljivog i uvek nedovoljno prisvojenog trenutka:

ŽABAC
I sa kim je bila ta prva ljubav.
PALČICA
Sa nekoliko njih…
ŽABAC
Jeste li patili?
PALČICA
Ne…
ŽABAC
Kako?
PALČICA
Pospanko je bio tu.
ŽABAC
A brod?
PALČICA
Brod mi je napravio tata. Svake godine je pravio brod i stavljao stare igračke, jednom je to bio ćoravi medved, drugi put lutka bez glave, pa onda pantalone tako stare da je moglo da se vidi kroz njih i sve tako…. Ja nisam mogla da se rastanem od tih stvari ali onda bi on napravio brod i stavio tu stvar i rekao bi mi sad taj meda ide kod mame mečke tamo negde ili sad ta lutka ide kod princa lutka koji će da joj stavi glavu i sve je bilo vrlo svečano..
ŽABAC
Znači, otac je bio ta figura o kojoj vi sanjate…
PALČICA
Nije otac bio nikakva figura, otac je bio
otac… Šta pričaš to…

S učvršćivanjem „lanca“ asocijativnih prizora uviđamo da nije reč o sazrevanju (čak ni o podsticanju priča, kontrapunktiranju, ili o analoškim razgranavanjima) već o izmeštanju dramske figure. A i to je naredna Markovićkina strateška komponenta, razičitost polja po kojima se ta figura kreće omogućavaju žanrovski preobražaji. Prelazak iz cinične melodrame (Snežana) u satiričnu parabolu o malograđanštini (Zlatokosa), ili pomeranje od ekspresionističke tragedije (Tamni vilajet) prema fantastičnoj groteski (Ivica i Marica), a možda još više nepodudaranje njihovih iluzionističkih nivoa, čini da svaki vremenski kontinuitet arhetipa-rituala-inicijacije, ali i eventualnog Bildungstück-a (kao proizvoda ovakvih figura) postaje slučajan: vreme je tek napetost između formule i želje.

Štaviše, taj napon je ireverzibilan i ironičan; da nije tako, zašto bi junakinja prevaljivala alegorijsku, ne biografsku razdaljinu između Devojčice u prvom i veštice u završnom varijetetu? Umesto da se posredstvom rituala dospe do Istog, alegorijskom montažom se stiže do Drugog; ta vrsta otelovljenja u fragmentarnom alegorijskom vremenu – gde je ponovno rađanje samo nova, privremena smrt – podržava junakinjinu patnju, ali joj onemogućava da se poistoveti s bilo kakvim dovršenim, konačnim značenjem.

Svetislav Jovanov


VUK RŠUMOVIĆ

vuk-rsumovicZa vreme studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti počeo je da piše scenarija za kratke igrane filmove.

Dosad ima ukupno četrnaest realizovanih scenarija, od kojih su neki nagrađivani u zemlji i u inostranstvu.

Piše i za animirani i dokumentarni film.

Napisao je dve igrane tv serije.

Radio je kao dramaturg na nekoliko predstava u više gradova u Srbiji: halFlife (Atelje 212, Beograd), Povratak Kazanove (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad), Monogamija (Narodno pozorište Sombor), Patka (Kraljevačko pozorište).

Zajedno s Brankom Dimitrijevićem i Anom Tomović adaptirao je za pozorište novelu Artura Šniclera Povratak Kazanove.


PUT LEVE RUKE

Desnoruka mitologija, mitologija seoske zajednice, drži nas fiksirane u kontekstu našeg sveta. Odrastete tu, živite kako se očekuje, živite dostojanstven, uspešan, a u bogatim društvima i bogat život. S druge strane, možete skrenuti, ispasti, možete imati osećaj nepripadanja, reći – „Ovo nisam ja“ i onda izlazite. Izlazite u područje opasnosti. To je poznato kao put leve ruke. Pratite put sopstvenog smisla i nalazite se u svetu gde nema pravila, a pošto je to samo vaš put, ne znate kuda idete. Ovde ćete živeti život pun opasnosti, kreativnosti. Možda to neće biti poštovan život, ali će svakako biti zanimljiv. To je mitologija heroja, herojske potrage gde će individua doneti u svoj život nešto što nikada ranije nije bilo prisutno, viđeno. Doživeće ispunjenje u vremenu i prostoru sopstvenih potencijala koji su karakteristični samo za nju.

Joseph Campbell

Komadić koji nedostaaje

„Ja bih da radim što niko nije“, kaže od kuće odlazeća junakinja Milene Marković na vratima percepcije, na ulazu u surovo, licemerno i mimikrično okarakterisan svet, na mestu gde svoju junakinju autorka naziva Alisom… I ne, ovo nije autobiografska drama, kaže ista ta Milenina junakinja u liku Palčice, iako je sve što doživljava savršeno realno, a nekako zamagljeno, kako primećuje Žabac… Da li je nju u ulogu žrtve odveo sopstveni (umetnički) hibris, univerzalno propadajuća bit svakog od nas, vaspitanje/porodica ili možda seksualnost, iako se autorka i toga odriče, ipak, intimno i ispovesno pišući svoju dramu krvlju i spermom – sve to nije (lako) rešivo, ali je izvesno da je njen put i njeno osećanje sveta obeleženo onom nepotpunošću, onim „komadićem koji nedostaje“, što unatoč komadini (telu sa srcem i glavom) koji je tu, ne pomaže i ne čuva je od tragične sudbine, naprotiv…

Iz priče u priču, iz slike u sliku „Brod za lutke“ fantastičnom spisateljskom imaginacijom u hronološkom maniru povezuje krug života sa krugom bajki, dok se stilski i žanrovski situacije menjaju, te bivaju nešto više ili nešto manje groteskne, karikaturalne, apsurdne, ali čak i hiperrealne. Devojka koja zaglavljuje u lošem društvu postaje žena u dobrom, iako su te kategorije karakterističnom autorkinom drskošću izvrću na glavu. Zatim se penje na društvenoj lestvici, da bi usledilo ono što obično i biva s onima koji se „popnu“ – silazak/pad i, konačno, smrt, u želji da se „ponovo rodi i legne u čisto“ (poetska vrednost teksta pojačana međuscenskim pesmama, koje su i svojevrsne didaskalije, posebna je vrednost uzbudljive i veoma dirljive drame Milene Marković).

Jasna Đuričić je apsolutno otelotvorenje autorkine junakinje. Menjajući se iz scene u scenu ona odrasta, izrasta/umanjuje se do konačne faze kučke, Veštice, u kojoj se njen put i završava. U sposobnosti da se transformiše, scenski otelotvori različita stanja tela i duha junakinje, Jasna Đuričić demonstrira i jedan začudan efekat koji bi bio brehtovski „fau“ da nije sasvim suprotnog postignuća (što ga, opet, ne čini nečim drugim). Naime, sve vreme (na pojedinačnim mestima) prisutan je jedan realan, naturalistički odnos prema liku, jedna „glumačka“ životnost koja se karakteriše i komunikacijom/kontaktom sa publikom (očijukajućim ili drugim komentarima) koja umesto da, kao kod Brehta, upućuje da je reč o pozorištu, ovde tvrdi upravo suprotno – da je reč o stvarnosti. Čak i glasovna intonacija, dikcija Jasne Đuričić, veoma često izlazi ispod i iznad glumačkog registra u svakodnevni govor.

U nekoliko šarmantnih scena, od ostalih glumaca najuočljivije je bilo umeće Radoja Čupića, koji se od kolega Nenada Pećinara, Radovana Vujovića, i koleginica Draginje Voganjac i Milice Grujičić (pomalo stegnutih veličinom i važnošću premijere), izdvajao čas teatralizovanim gestom, čas ubedljivom realnošću lika (Uče – „bandita“, Žabca – „umetničine“, Tata Mede – „papučara“).
Što se tiče rediteljskog jezika u predstavi „Brod za lutke“, sem u praćenju glavne niti dela – takva kakva je, u velikoj meri je u rasejanju, iako je trud očigledno bio na strani unificiranja svojevrsne disparatnosti spisateljičinog „predloška“. Ana Tomović je Milenin sirovi smisao za dramu domaštavala, „muzicirala“ (opet na tragu Brehta), čas oraspoložavala (tragički humor je već obilato tu, što su glumci znali sjajno da iznesu), čas zaoštravala, i trudila se da ono što je alegoričnost bajkovitih ili basnolikih motiva (u dramskom tekstu prisutna prvenstveno na nivou imena/znakova) pretoči u konstanto prisutan scenski elemenat (upotreba maski). Organizacija prostora u okviru kojeg je pažnje vredno geometrijsko mizanscensko praćenje hronološke i ontološke ravni dramske suštine – junakinjinog paklenog kruga, mnogo više smera ka spoljašnjoj efektnosti (otvorenost, nagomilana, šarena rekvizita sve sa zvučnicima koji i deluju da su tu namerno postavljeni bez nekog posebnog opravdanja).

Poseban problem skoro maksimalnog otvaranja (ionako predimenzionirane) scene „Pera Dobrinović“ je disperzija, gubljenje intimnosti, skromnosti jedne individualne i lične priče/doživljaja sveta. Postoje scene (kad se već govori o Brehtu) koje svojim svetlosnim ili fizičkim aranžmanom poboljšavaju koncentrisanost izraza, kreirane su i scene koje to čine radikalnijim rediteljskim postupkom, na tragu pomenute disparatnosti dramskog teksta, ali sve je to u fragmentima, nikako na nivou celine, što bi bilo i te kako poželjno. Dosetke u međuscenama (glumačka istupanja iz likova, šale, dodavnja rekvizite i slično) opet su tu poput ukrasa, udaljavajući od raskošne ružnoće proizvedene glavnim tokom.

Izbor orkestra/kompozitora, njegove instrumentalne sofisticiranosti i specifično narodnjačke/starinske harmoničnosti i melodičnosti (vidi Kargo orkestar Darka Rundeka), s pesmama u izvođenju glumaca, nekako su gubile na dramatičnosti – gutale stih i (ponovo) vapile za radikalnijim pristupom. Iako je sama autorka tu videla harmoniku, bubnjeve, flautu i gitaru, utisak je da bi pank-rok muzika (kao što je to slučaj u sceni s Princezom i Orlićem koji je postao Orao) mnogo bolje odgovarala suštini drame. Ili potpuno poetizacija, na liniji instrumentala i recitacije, što Darko Rundek i te kako zna da napravi, i što je u predstavi evidentno takođe samo u fragmentima. Orkestar je tu, opet, na planu dosetke, ukrasa, pošalice i publike, a kad je u toj „publici“ Darko Rundek, kao na premijeri, i to s one strane rampe, s glumcima, čovek se ne može oteti pogledu (i) u njegovom pravcu…

Vredna i lepa predstava, koja će dodatnim uigravanjem i opuštanjem sigurno još dobiti na kvalitetu.

Igor Burić, Dnevnik, 25. septembar 2008.

Fotografije: Miomir Polzović