AUTOBIOGRAFIJA
Režija i scenografija: Predrag Štrbac
Dramaturg: Božidar Knežević
Saradnik na vizuelnom identitetu predstave: Nikola Bradonjić
Kostimograf: Jasna Badnjarević
Korepetitor: Maja Alvanović
Scenski pokret: Milan Lazić
Dizajn svetla: Marko Radanović
ULOGE
Milovan Filipović
Nebojša Savić
Milan Kovačević
Sonja Damjanović
Sanja Mikitišin
Višnja Obradović / Tijana Marković
Muzička pratnja: Aleksandra Lazin, klavir
Producent: Elizabeta Fabri
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Majstor tona: Dušan Jovanović
Inspicijent: Snežana Radovanov Kuzmanov
Sufler: Nataša Barbir
Premijera: 10. oktobar 2014, Kamerna scena
Predstava traje sat i petnaest minuta.
Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.
Rođen 1864. godine u Beogradu, kao Alkibijad Nuša. Svoje cincarsko ime posrbiće u dvadesetoj godini. Prava je studirao u Gracu, a završio u Beogradu.
Ratovao je protiv Bugara (1885) i Turaka (1912). Dopao je požarevačke tamnice 1887. godine zbog pesme Dva raba, čija je satirična oštrica bila usmerena protivu dinastije (a ne stomačnog zatvora)! Osuđen je na dve, a pušten posle godinu dana. Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija.
Službovao je u Ministarstvu inostranih poslova, u konzulatima Srbije u Bitolju (tamo se oženio), Serezu, Solunu, Skoplju i Prištini. Na samom pragu XX veka, iz diplomatske službe prelazi u prosvetnu. Postaje sekretar Ministarstva prosvete. U burnoj karijeri, u kojoj je više puta bivao penzionisan i ponovo aktiviran, bavio se i novinarstvom, uređivao Preodnicu, Zvezdu, kao i nekoliko humorističkih listova. Ukazom je postavljan za načelnika Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete i bibliotekara Narodne skupštine (kada već nije bio biran za poslanika)!
Ipak, najkreativniji deo svog života dao je pozorištu: bio je dramaturg i upravnik u teatrima Beograda, Novog Sada, Skoplja i Sarajeva. Redovni član Srpske akademije nauka postao je 1933, a godinu dana docnije i predsednik Udruženja jugoslovenskih dramskih pisaca.
Prvu komediju Narodni poslanik napisao je u devetnaestoj godini i javno je pročitao u kući glasovite pesničke porodice Ilića.
Najveći srpski komediograf posle Jovana Sterije Popovića negovao je sve oblike dramske književnosti: pisao je drame sa temama iz nacionalne istorije Knez Ivo od Semberije (1902) i Hadži Loja (1908), tragediju Nahod (1923), dramske komade Tako je moralo biti (1900), Pučina (1902), Svet (1906), Velika nedelja (1920)…
Ipak, danas je najpoznatiji po komedijama Protekcija (1889), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1931), Mister Dolar (1932), Beograd nekad i sad (1938), Ožalošćena porodica (1934), Ujež (1935), Dr (1936), Pokojnik (1937)…
Pisao je i humoreske, feljtone, pripovetke, romane, putopise, knjige za decu (Hajduci, 1934), kao i dela autobiografskog i memoarskog karaktera.
Umro je u rodnom Beogradu, početkom 1938. godine.
Diplomirao pozorišnu i radio-režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.Režirao više od četrdeset dramskih predstava po tekstovima A. P. Čehova, V. Šekspira, T. Vilijamsa, B. Srbljanović, B. Nušića, N. Koljade, H. Ibzena, M. von Majenburga, A. N. Ostrovskog, E. Volša, D. Dukovskog…
IZBOR IZ DOSADAŠNJIH REŽIJA
PISMO DIKTATORU! F. Arabala – BITEF teatar, Beograd, 1998.
KOKOŠKA N. Koljade – NP Republike Srpske, Banja Luka, 2001.
TRAMVAJ ZVANI ŽELJA T. Vilijamsa – NP Republike Srpske, Banja Luka, 2002.
DISKO SVINJE Ende Volša – Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2003.
ROMEO I JULIJA V. Šekspira – Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2005.
RUŽNI A. Glovacki po H. K. Andersenovom Ružnom pačetu – BELEF 06/Malo pozorište ‘Duško Radović’, 2006.
IVANOV A. P. Čehova – Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2007.
HARMAN Marijusa fon Majenburga – Atelje 212, Beograd, 2009.
NORA H. Ibzen – Narodno pozorište, Sombor, 2010.
BARBELO B. Srbljanović – Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2010.
PRESREĆNI LJUDI Autorski projekat – Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2012.
VIŠNJIK A. P. Čehova – Teatar Lucern, Švajcarska, 2013.
Autobiografije kojih se domognemo samo su fragmenti neprekidnog uništavanja.
Filip Ležen
O nekim svojim književnim osloncima, Nušić je progovorio u humoristički intoniranom autopoetičkom predgovoru Sumnjivog lica, kao i u svojoj pristupnoj akademskoj besedi posvećenoj – Steriji. Nazivajući ga srpskim Molijerom, govorio je tada Nušić, veliki retor, mi ga uznosimo. Ako bismo njegov odnos prema Molijeru uporedili sa satelitom koji po vasionskom zakonu prati jedno telo, on od toga tela ne pozajmljuje svetlost, on ima svoju sopstvenu svetlost, on je ima u sebi i daje je od sebe. I kao što je La Fonten, pun divljenja za Molijera, napisao epitaf koji glasi: „Ovde počivaju Plaut i Terencije, pa ipak Molijer“, mogli bismo i mi za Jovana Popovića reći: „On je naš Molijer, pa ipak Sterija“. Ovo bi trebalo prokomentarisati parafrazom rečenice jednog francuskog akademika: Povodom Sterije, Nušić je govorio o sebi.
Ipak, piscu u sličnim situacijama ne treba verovati do kraja i slepo. Književna istina nije očigledna. Nušić, na primer, kaže da je Sumnjivo lice napisao 1887. ili 1888. godine, i da je četrdesetak godina, zbog okolnosti koje opisuje na šarmantan i vedar način čamila na dnu njegove fioke. No, književni istoričari pretresli su svaki dokaz, prateći tragove, nagnuti nad detektivske lupe, utvrdivši da je komedija (kao i mnoge druge Nušićeve) nastajala u višegodišnjem procesu, da su Nušićeva sumnjiva lica dugo tražila svoga pisca, i da se definitivno uobličila 1916. godine, kada je Nušić boravio u Francuskoj kao izbeglica.
Sve se to prepoznaje po zrelom i ubedljivom stilu i konstrukciji, koji su obeležili kasnije Nušićeve komade. Pretpostavlja se da je pisac, koji je u to vreme doživljavao lične tragedije (smrt oca i sina), krio da se bavio tako neozbiljnim poslom, kakav je pisanje nove verzije komedije.
I drugi detalji iz Nušićevih poznih radova autobiografskog karaktera često su nepouzdani. Nušić je bio veliko pričalo, kozer i, kao autentični humorista, svaku uštogljenu i namrgođenu stvar izvrgavao je sprdnji. Kao starinske fotografije koje su se naknadno ručno bojile i ulepšavale, neke prizore iz svoga života, stari je pisac prikazao ili prepričao u komičnom svetlu, predstavljajući se kao sopstveni, karikirani junak.
Budući mlad i slobodouman, Nušić je u satiričnoj pesmi „Dva raba“ stao na žulj kralju Milanu Obrenoviću, i zbog svojih stihova osuđen je na dve godine zatvora. Kasnije je pomilovan, pa je u požarevačkoj tamnici proveo oko tri meseca, a ne godinu dana kako je sam tvrdio. Slušajući Nušića, čovek bi pomislio da je on svoju nevolju podnosio veselo. Još se prepričava kako je nadmudrio upravnika zatvora (koji je, poput Jerotija Pantića, čitao zatvorenička pisma), pišući tadašnjem ministru policije i obraćajući mu se kao rođaku. U stvarnosti, boravak u tamnici ostavio je u Nušićevoj duši dubok trag, iz zatvora ga nisu spasle njegove obešenjačke smicalice, nego ponizne molbe Nušićevog oca kralju. Ipak, komediograf se mrgodnom monarhu osvetio, doduše kasno, u Sumnjivom licu, kada se u didaskalijama za drugi čin pojavljuje na zidu slika kralja Milana. Ali kralj odavno nije bio kralj, pa su neki kritičari piščev potez smatrali naknadnom hrabrošću, a drugi, čak, Nušićevim režimskim kukavičkim gestom kojim se ogradio od primisli da je loša, korumpirana i sumnjiva vlast identifikovana sa ličnošću tadašnjeg vladara.
Ceo je Nušićev život ispravno videti u tom dvojstvu. Pisac se često delio, danju pokazivao doktordžekilovsko lice blagog i dobroćudnog humoriste, a noću misterhajdovsku stranu oštrog, beskompromisnog satiričara. Kada je izašao iz zatvora, sâm je molio od kralja posao, i dobio ga u diplomatiji. Kasnije je, u vremena milosti, bivao upravnik državnih pozorišta u Novom Sadu, Sarajevu, Beogradu, postao akademik, a između toga četiri puta penzionisan, često bez para, napadan sa raznih strana.
Ali možda je upravo to suprotstavljeno iskustvo revnosnog državnog činovnika i pisca koji sluša samo svoj talenat, njegov počesto nesrećan život, od kojeg bi, rečeno je, pravio zašećerenu, uveseljavajuću priču, dovelo do toga da se Nušić ogledao i u tragediji i u komediji, i da je, držeći lične stvari u državnoj fascikli (kao kakav sreski pisar), upoznao život neposredno, do dna. U jednoj zdravici, upoređujući se s Gogoljem, Nušić je kazao: On se i smeje i plače u svojim delima, on pati i radi; u našem malom narodu ja u tome ličim na njega; vidim i ozbiljnu i komičnu stranu života, ja se i smejem i plačem.
Eto, takvo dvopolstvo prisutno je kod mnogih velikih pisaca. Šekspir je, na primer, tako dobro zalazio i u žensku dušu da poneki i danas veruju da je pesnik Hamleta bio žena! Za našeg Nušića teško bi bilo nešto slično reći, ali svakako se ženama približavao veoma blizu, bio je, naime, njihov obožavalac, i njegov život su malo-malo potresale ljubavne afere. Na zemljinoj kugli postoje tri pola: severni ledeni pol, južni ledeni pol i – ženski pol, govorio je Nušić, uvek spreman za osvajanja i istraživanja. (Naravno, onog pola koji mu je bio pri ruci!)
Ipak, sa stvarima srca nije se uvek šaliti. Mnoge je svoje ljubavi Nušić sa humorom opisao, ali je prećutkivao bolnu ranu iz mladosti, ljubavnu epizodu dostojnu zapleta komedije. Elem, nešto pre nego što se obreo u zatvoru, Nušić se zaljubio u (verujemo) ljupku gospođicu Milicu Terzibašić. Ali njihova ljubav nije bila postojana kao ona Đoke i Marice. Dok se Nušić baktao sa namrgođenim sudijama, devojka se razbolela, mladi pesnik zamolio je svog prijatelja – lekara da se brine o bolesnici, i ovaj je to činio tako revnosno, prosto se nije odvajao od njenog kreveta, i kad je Milica ozdravila – udala se za lekara, kako to već biva u nekom jeftinom komadu, ili u tegobnom, ironičnom životu.
Nušićeva Autobiografija ostala je daleko od njegovih komedija. Ipak, zabave radi, nije zgoreg pomenuti detalj iz Nušićevog života, najvećma sumnjiv. Naime, Jerotije Pantić je policajac i bivši poštar. Igrom sudbine, kada je 1912. godine mobilisan, rezervni kaplar Branislav Nušić prvo je određen za šefa vojne pošte, ali je, sticajem okolnosti, prekomandovan i postavljen za šefa vojne policije u Skoplju! Evo jedne povratne lopte, piscu, koji jeste neka vlast u svojim delima.
Izvrstan poznavalac palanačkog mentaliteta (čiji primerci, na prvi pogled, prekoračuju sami sebe, spremno se kondireći, a u suštini se plaše novog), Nušić je moćno jezički ustoličavao i već viđenim, klasičnim, i osobenim, nušićevskim sredstvima. Nušićeva komika proističe iz njegovog živog, vrcavog, narodnog jezika.
Ismevajući neprolazne, možda večite, ljudske mane, Branislav Nušić je lako dobacio do našeg, i dalje prilično sumnjivog vremena.
Laslo Blašković
