lucija-od-lamermura

PODELAO AUTORUO REDITELJUO DIRIGENTUO OPERISADRŽAJFOTOVIDEO
Gaetano Doniceti
LUČIJA OD LAMERMURA
(Lucia di Lammermoor)

opera u tri čina

Libreto: Salvatore Kamarano prema romanu Nevesta od Lamermura Valtera Skota
Dirigent: Mikica Jevtić
Reditelj: Plamen Kartalov, Bugarska
Scenograf: Dalibor Tobdžić
Kostimograf: Mirjana Stojanović Maurič
Dirigent Hora: Vesna Kesić Krsmanović
Režijska obnova: Katarina Mateović Tasić

ULOGE

Lord Enriko Ašton
Vasa Stajkić

Lučija, njegova sestra
Darija Olajoš Čizmić

Ser Edgardo Ravensvud
Saša Štulić

Lord Arturo Baklou
Branislav Cvijić

Rajmondo, Lučijin vaspitač
Goran Krneta

Alisa, Edgardova, pa Lučijina dadilja
Jelena Končar

Normano, zapovednik Enrikove vojske
Igor Ksionžik

Solo flauta: Saša Stevanović, Brankica Đukić
Solo harfa: Ivana Pavlović
Statisti: Vladislav Šeguljev, David Vještica, Velimir Uljarević, Miroslav Stojiljković
Deca statisti: Matea Čizmić, Marija Stantić, Jovana Varagić, Marija Varagić, Jana Vasić

HOR I ORKESTAR SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Korepetitor: Danijela Hodoba-Leš, Strahinja Đokić
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Dejan Teodorović
Sufler: Aleksandra Majtan
Dizajn svetla: Marko Radanović
Titl: Ivan Svirčević

Dešava se u Škotskoj u XVII veku.

Praizvedba u Napulju 26. septembra 1835.
Obnova: 4. oktobar 2014, scena „Jovan Đorđević“
Premijera: 19. februar 2005, scena „Jovan Đorđević“

Predstava, s dve pauze, traje dva sata i četrdeset i pet minuta.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

VOKALNE PARTIJE – IZUZETNO MAJSTORSTVO GAETANA DONICETIJA

Gaetano_Donizetti_2Jedan od najznačajnijih operskih kompozitora prve polovine devetnaestog veka, GAETANO DONICETI (Gaetano Donizetti, 1797–1848), uz Rosinija i Belinija, zaslužan je za procvat muzičko-scenskog stvaralaštva u Italiji. Iako njegova dela nisu bez izvesnih nedostataka, on je, ipak, svestraniji od Belinija i njegov opus gradi pravi most između Rosinija i Verdija. Izuzetan melodičar i odličan poznavalac specifičnosti teatra, Doniceti komponuje svoje opere, a naročito vokalne partije, s velikim majstorstvom. Veoma plodan autor, napisao je više od sedamdeset opera, među kojima su najpoznatije: Lučija od Lamermura, Don Paskvale, Ljubavni napitak, Kći puka, Favorita, Linda od Šamonija.

Stvaralački proces večito prezauzetog i različitim obavezama opterećenog Donicetija, vanredno je kratak i napregnut. On piše jednu operu za dve do tri sedmice, a ponekad samo u jednoj godini komponuje pet do šest opera. I uprkos autorove genijalnosti i izuzetnog majstorstva, one su po svojim vrednostima vrlo različite. Libreta je prihvatao samo kao dramaturšku potku za muzičku nadgradnju. To je i razlog što se u njegovom opusu nalaze dela sa suprotnim idejama i tendencijama, često ugrožena, kao i mnoge opere njegovih savremenika, slabim libretom i naivno konstruisanim zapletom. Ipak, pravo na trajan život, izvojevale su one njegove opere, koje ne samo po muzici, nego i po sadržaju odgovaraju interesovanju većine slušalaca i u kojima je, zahvaljujući svom izrazitom smislu za pozorišnu umetnost, znao da oblikuje životno istinite likove i muzikom izdvoji uspele karaktere, bilo da se radi o ozbiljnoj, bilo komičnoj operi.

Donicetijevo izuzetno obimno stvaralaštvo navodi danas muzikologe i interpretatore da ga ponovo valorizuju i u novom svetlu prikažu mnoga njegova već zaboravljena dela, dok za izvođenje njegovih najpopularnijih opera, ni više od sto šezdeset godina posle kompozitorove smrti, ne prestaje interesovanje. Otkriven je autorov „engleski ciklus“ u koji ulaze opere Ana Bolen, Marija Stjuart i Robert Devere.

Rođen 29. novembra 1797. u Bergamu (severna Italija), Gaetano Doniceti svoju izrazitu muzikalnost i darovitost ispoljava u ranom detinjstvu. Učenik Mateija, Pilotija i Majra, započinje sasvim neobičan i interesantan umetnički put. Već svojom prvom operom Enriko Borgonja, pobuđuje veliko zanimanje publike. Isto se desilo i sa sledećim delom Zoraida iz Granade, komponovanim za Rimski operski teatar. Nakon tih uspeha, mladi kompozitor napušta svoju prvobitnu, vojnu službu i posvećuje se muzici. Stvara široku lepezu ozbiljnih, komičnih, istorijskih i herojskih opera. Prva tvorevina u kojoj su zablistale njegove prave stvaralačke mogućnosti je opera Ana Bolen (1830). njome Doniceti postaje kompozitor kojeg porede s Belinijem, autorom koji mu je bio uzor i u čijim je operama donekle pronalazio inspiraciju. Slede LJubavni napitak (1832) i Lučija od Lamermura (1835), Doniceti postaje neosporni vođa italijanske opere, posebno što i Rosini, ostajući da živi u Parizu, prestaje da stvara. Nakon što je, od Napulja i Milana, pa do Pariza, prošao veliki životni i stvaralački put, preostaje mu još jedna stanica – Beč, gde mu ukazuju velike počasti, ali doživljava i teške patnje zbog bolesti. Posle opere Katarina Kornaro (1844) prestaje da piše, postaje nervno rastrojen i vraća se u rodni grad, gde umire 8. aprila 1848. godine.

Iza njega ostaje 71 završena opera, osam nedovršenih, tri oratorijuma, 30 kantata, 16 simfonija – uvertira, 82 kamerna dela, pet himni i mnogo drugih vokalnih dela: ukupno 611 dela!

M. Adamov

PLAMEN KARTALOV, reditelj i operski producent, rođen u Bugarskoj.

plamen kartalov

Završio Državnu muzičku akademiju u Sofiji, specijalizovao opersku režiju u Nemačkoj, a filmsku režiju u Bugarskoj. Dobro je poznat kao reditelj širom sveta: Bugarska (preko stotinu opera, opereta, mjuzikla i TV emisija), Brazil (Aida, Guarani i Foska Antonija Karlosa Gomesa), Egipat (Rigoleto), Japan (Turandot, Đokonda, Don Karlos), Italija (Život razvratnika, Mavra, Renard), Grčka (Turandot, Trubadur, Fedora, Seviljski berberin, Medium), Namačka (Čarobna frula, Otmica iz Saraja, Figarova ženidba, Don Karlos i dr.), Malta i Makedonija (Lučija od Lamermura), Rumunija (Aida, Seviljski berberin), Albanija (Figarova ženidba), SAD (Pajaci, Lujza Miler); u Beogradu je za postavku Donicetijeve opere LJubavni napitak dobio Godišnju nagradu Narodnog pozorišta za najbolju režiju u sezoni 2003/2004, od sezone 2003/2004. radi s Operom Slovenskog narodnog gledališča iz Maribora gde je postavio opere: Čarobna frula, Kandid, Nabuko, Hofmanove priče i dr, sve su izvedene na Međunarodnom muzičkom festivalu u Ljubljani.

Veliki umetnički repertoar Plamena Kartalova obuhvata mnogo autora velikih opera različitih stilova i žanrova, kako na kamernim scenama  tako i na scenama na otvorenom. Njegova produkcija opere Turandot, u Japanu 2000, visoko ocenjena od japanske publike i kritike, snimljena je za Nacionalnu televiziju Japana, kao izuzetno dostignuće u tradiciji klasične opere.

Dobitnik je više internacionalnih nagrada među kojima se izdvaja nagrada Vitez južnog krsta, najviše priznanje Brazila za doprinos u razvoju kulture.

Godinama je bio na čelu operskih kuća, uključujući i bugarsku Nacionalnu operu u Sofiji. Član je žirija internacionalnih pevačkih takmičenja.

Poslednje dve godine vodio je master klas u Melburnu, na Victory College of the Arts, u u avgustu 2003. postavio je operu Lovci na bisere u Melburn Operi.

Prvi put režira u Operi Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

MIKICA JEVTIĆ

mikica-jevtic2Rođen 1977. u gradu Horbu na reci Nekar u Baden – Virtembergu (Nemačka). Studije dirigovanja završio je 2003. godine na Nacionalnoj muzičkoj akademiji Ukrajine u Kijevu u klasi profesora Alina Vlasenka, a na istoj visokoj muzičkoj školi diplomirao je i na odseku za harmoniku kod profesora Pavela Fenjuka.

Od 2001. do 2003. bio je dirigent Simfonijskog orkestra i Orkestra Operskog teatra grada Dnjepropetrovska u Ukrajini. S Gudačkim orkestrom Kijevske muzičke škole nastupao je u Španiji, Poljskoj, Nemačkoj, Portugaliji, a imao je i brojne koncerte s Nacionalnim simfonijskim orkestrom Ukrajine.

Šest godina (od 2005) je radio kao dirigent orkestra Muzičke škole u Šapcu, da bi 2011. postao stalni dirigent Orkestra Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Sarađuje s Vojvođanskim simfonijskim orkestrom.

Dirigent Mikica Jevtić intezivno sarađuje sa ansamblom za savremenu muziku „2K+“ afirmišući tako dela mladih kompozitora.

Dosadašnji operski repertoar Mikice Jevtića sadrži dela: Čajkovskog (Evgenije Onjegin), Verdija (Nabuko, Rigoleto, Travijata), V. A. Mocarta (Figarova ženidba, Čarobna frula), Rimski-Korsakova (Carska nevesta), Pučinija (Madam Baterflaj), Donicetija (Lučija od Lamermura, Ljubavni napitak), K. Orfa (scenska kantata Karmina burana), I. Kalman (Kneginja čardaša).

Na umetnikovom aktuelnom baletskom repertoaru za čije izvođenje dobija i posebne pohvale su ostvarenja: Petra Iljiča Čajkovskog (Krcko Oraščić, Labudovo jezero, Uspavana lepotica), Ludviga Minkusa (Don Kihot), Mikisa Teodorakisa (Grk Zorba), Adolfa Adama (Žizela), Sergeja Prokofjeva (Romeo i Julija).

Iz Jevtićevog koncertnog repertoara izdvajaju se: Gala koncert Opere (13. januara 2012), Gala koncert Opere (14. januara 2013), Novogodišnji koncert – Gala koncert Opere (11. januara 2014), Gala koncert Opere (24. maja 2014), Baletski gala koncert (7. juna 2014), Kad je opera srela film (Novogodišnji gala koncert solista, Hora i Orkestra Opere SNP, 13. januara 2016).

Dobitnik je prve nagrade na 1. Međunarodnom takmičenju dirigenata „Stefan Turčak“ u Kijevu 2006.


LUČIJA OD LAMERMURA

Lučiju od Lamermura Doniceti je napisao po porudžbini teatra „San Karlo“ u Napulju, po libretu Salvatora Kamarana koji je radnju preuzeo iz tada popularnog romana Valtera Skota Nevesta od Lamermura. Doniceti 3. maja 1835. javlja svom milanskom izdavaču Rikordiju da još nije započeo rad na operi, a 6. jula je partitura završena. Premijera je održana 26. septembra iste godine u Napulju! Libreto je znatno uprostio zaplet romana, izostavljena je politička pozadina, karakter nekih lica je izmenjen, mnoge dramatične situacije su izostavljene. Kompozitor i libretista ni trenutka nisu pomišljali da verno ocrtaju lokalni kolorit mesta radnje, tako da bi po muzici sve moglo da se dešava bilo gde i bilo kad. Na premijeri, uloge su tumačili proslavljeni pevači. Lučiju je pevala Fani Parziani-Takinardi. Bila je zvezda italijanske opere u Parizu, idealan tumač Lučije. Uspeh je premašio sva očekivanja, tako da je Lučija za nekoliko godina obišla i osvojila svet… Pariz, Beč i Madrid je prikazuju 1837, Prag, Lisabon, Berlin i London 1838, Odesa i Amsterdam 1839, Peterburg 1840, Nju Orleans 1841, Njujork 1843. itd; u Beogradu je premijerno izvedena 1940, u Novom Sadu 1953. sa nezaboravnim tumačima: Olgom Bruči, Vladom Popovićem, Vladanom Cvejićem, Đorđem Đorđevićem i Mirkom Hadnađevim, koji su gostovali i na mnogim jugoslovenskim scenama.

/…/ Proučavaoci njegovih opera zaključuju da je on stvorio novi vokalni stil, koji nije upropastio nijednog pevača. Naprotiv, gotovo svi pevački fahovi dobili su nove zadatke i novu priliku da zablistaju kroz tumačenje njegovih vokalnih deonica. Lučija od Lamermura poznata je pre svega po velikom koloraturnom opsegu naslovne uloge, iskorištenom u poznatoj sceni Lučijina ludila, koju mogu otpevati samo pevačice koje raspolažu dobro razvijenim koloraturnim sopranskim registrom. Kavatina u drugoj slici opere, pravi je biser nežne i nadahnute lirike, sa dramatičnim prelazom. Veliki duet sa Edgardom po izuzetnoj melodijskoj invenciji i ostvarenom raspoloženju dugo je bio nezaobilazni uzor za operske kompozitore. Duet Lučije i Enrika je raspevan, ali i snažan, dramatičan, kada to radnja zahteva, a pevački izuzetno zahvalan. Dolazak Artura na venčanje i hor gostiju su prigodni i rado slušani. Popularni sekstet predstavlja pravi vrhunac opere, i pored kvarteta u Rigoletu je svakako najbolji ansambl uopšte. Finale je ubedljiv, snažan, jezgrovit. Rajmondova arija svojom raspevanošću pleni, iako sadrži jezivu priču o ubistvu u bračnoj ložnici. Dolazak Lučije i takozvana „scena ludila“, poznati su svakom ljubitelju opere. Arija Edgarda u poslednjoj slici opere spada među najlepše u svom žanru.

Lučija od Lamermura sadrži mnogo iskrene, nadahnute, melodične operske muzike, koju su samo zagriženi vagnerijanci ili sledbenici verista odbacivali kao šablonsku, nedramatičnu, nekarakterističnu, lažnu. Vreme je da se umetnička vrednost meri operskim aršinom, i da se shvati da Doniceti nije autor neuspelih muzičkih drama, već pravih remek-dela operske umetnosti.

K. Vinaver, 1983.

LUČIJA OD LAMERMURA NA NOVOSADSKOJ OPERSKOJ SCENI

Prvo izvođenje: premijera 30. aprila 1953.
Preveo Miloje Milojević, dirigenti: Viktor Šafranek, Lazar Bita, reditelj Mario Marinc, scenograf Vladimir Marenić, kostimograf Stana Ceraj Cerić; V. Popović, J. Stefanović Kursula (Enriko), O. Bruči, Z. Nikolić, N. Vidmar, V. Bixova (Lučija), V. Cvejić, R. Grujić (Edgardo), Đ. Đorđević, F. Knebl (Arturo), M. Hadnađev, R. Nemet, I. Knežević (Rajmondo), F. Knebl (Normano), D. Eberst, A. Kerac, A. Mirčov (Alisa), J. Andrejev (Dvorski šaljivxija). Do sezone 1962/63. izvedene su 52 predstave pred 20 014 gledalaca.

Drugo izvođenje: premijera 29. januara 1971.
Dirigenti: Marijan Fajdiga, Lazar Buta, Miodrag Janoski, reditelj Branislav Kriška, Bratislava, scenograf Ladislav Vihođil, Bratislava, kostimograf Stana Jatić, hor pripremio Eugen Gvozdanović; D. Marinovski, D. Baltić, K. Krstić, Z. Aleksandrić (Enriko), M. Pec-Galer, V. Berdović (Lučija), Š. Mardešić (Edgardo), V. Kuculović, A. Mandić, F. Knebl (Arturo), S. Drakulić (Rajmondo), J. Ječmenica, S. Franc, A. Marušević (Alisa), F. Knebl (Normano). Do sezone 1977/78. izvedeno 28 predstava pred 8 420 gledalaca.

Treće izvođenje: premijera 28. februara 1983.
Dirigent Miodrag Janoski, reditelj Bogdan Ruškuc, hor spremio Juraj Ferik, scenograf Vladimir Marenić, kostimograf Mirjana Stojanović Maurič, scenski pokret Petar Slaj; B. Vukasović, M. Milanović (Enriko), Vlatka Oršanić k.g, G. Munitić k.g, G. Kojadinović, J. Šajnović (Lučija), Š. Mardešić, V. Kuculović (Edgardo), J. Bisak, A. Manojlović (Arturo), B. Jatić, S. Drakulić (Rajmondo), M. Oneščuk, D. Sekulić (Normano), B. Oklješa, A. Marušević (Alisa). Do sezone 1984/85. odigrana 21 predstava pred 9 026 gledalaca.

Četvrto izvođenje: premijera 19. februara 2005.
Dirigent Jon Janku, reditelj Plamen Kartalov, scenograf Dalibor Tobdžić, kostimograf Mirjana Stojanović Maurič, dirigent Hora Vesna Kesić Krsmanović; Vasa Stajkić, Branislav Vukasović, Miodrag D. Jovanović (Enriko), Danijela Jovanović, Darija Olajoš (Lučija), Saša Štulić, Saša Petrović (Edgardo), Goran Strgar, Branislav Cvijić (Arturo), Dragoljub Bajić k.g, Branislav Jatić (Rajmondo), Jelena Štulić,  Željka Zdjelar (Alisa), Igor Ksionžik, Branislav Cvijić (Normano). Do sezone 2008/09. odigrano 12 predstava pred 4271 gledaocem.

I čin

Nedaleko od dvorca Ravensvud, u kojem živi lord Enriko Ašton, lovci se vraćaju iz lova. Ašton saznaje da se njegova sestra Lučija potajno zaljubila u njegovog smrtnog neprijatelja Edgarda Ravensvuda, ranijeg vlasnika dvorca.

Lučija, pored jezera, očekuje Edgarda na tajni sastanak. Svojoj dadilji Alisi priča o čudnim snovima, ali se ne da odvratiti od svoje ljubavi. Dolazi Edgardo i oprašta se s njom pre puta. Zaklinju se na večnu ljubav.

II čin

Enriko je pao u nemilost na dvoru i može se spasiti samo ako uda svoju sestru za uticajnog lorda Artura Bakloua. Da bi slomio Lučijin otpor, Enriko joj daje lažno Edgardovo pismo iz koga ona saznaje da joj Edgardo nije veran. I sam stari vaspitač Rajmondo je nagovara da udajom spasi brata. Lučija, verujući da ju je Edgardo napustio, pristaje na bratov predlog.

U svečanoj dvorani gosti iščekuju početak svadbe. Dolazi slomljena Lučija, koja tek sada upoznaje verenika, i nevoljno potpisuje bračni ugovor s lordom Arturom. U tom trenutku u dvoranu provaljuje Edgardo. Verujući da ga je Lučija svojom voljom izneverila, proklinje i nju i sve prisutne.

III čin

U dvorcu se još vesele svatovi, kad Rajmondo javlja tragičnu vest: Lučija je od bola poludela i ubila svog neželjenog muža. U dvoranu ulazi izbezumljena Lučija. U velikoj koloraturnoj ariji seća se voljenog Edgarda i njihove ljubavi. Na kraju klone bez svesti, pred zgranutim gostima.

Edgardo dolazi do grobova svojih predaka. Od grupe gostiju koji se vraćaju sa svadbene svečanosti saznaje za Lučijino ludilo. Želi još jednom da je vidi, no pretiče ga zvuk posmrtnog zvona i stari Rajmondo koji javlja da je Lučija umrla. Očajan, Edgardo sebi oduzima život, prizivajući svoju mrtvu ljubav.

Fotografije: Miomir Polzović