опера у три чина

Либрето: Салваторе Камарано према роману Невеста од Ламермура Валтера Скота
Диригент: Микица Јевтић
Редитељ: Пламен Карталов, Бугарска
Сценограф: Далибор Тобџић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Диригент Хора: Весна Кесић Крсмановић
Режијска обнова: Катарина Матеовић Тасић

УЛОГЕ

Лорд Енрико Аштон
Васа Стајкић

Лучија, његова сестра
Дарија Олајош Чизмић

Сер Едгардо Равенсвуд
Саша Штулић

Лорд Артуро Баклоу
Бранислав Цвијић

Рајмондо, Лучијин васпитач
Горан Крнета

Алиса, Едгардова, па Лучијина дадиља
Јелена Кончар

Нормано, заповедник Енрикове војске
Игор Ксионжик

Соло флаута: Саша Стевановић, Бранкица Ђукић
Соло харфа: Ивана Павловић
Статисти: Владислав Шегуљев, Давид Вјештица, Велимир Уљаревић, Мирослав Стојиљковић
Деца статисти: Матеа Чизмић, Марија Стантић, Јована Варагић, Марија Варагић, Јана Васић

ХОР И ОРКЕСТАР СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитор: Данијела Ходоба-Леш, Страхиња Ђокић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Инспицијенти: Тања Цвијић, Дејан Теодоровић
Суфлер: Александра Мајтан
Дизајн светла: Марко Радановић
Титл: Иван Свирчевић

Дешава се у Шкотској у XVII веку.

Праизведба у Напуљу 26. септембра 1835.
Обнова: 4. октобар 2014, сцена „Јован Ђорђевић“
Премијера: 19. фебруар 2005, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа, с две паузе, траје два сата и четрдесет и пет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ВОКАЛНЕ ПАРТИЈЕ – ИЗУЗЕТНО МАЈСТОРСТВО ГАЕТАНА ДОНИЦЕТИЈА

Један од најзначајнијих оперских композитора прве половине деветнаестог века, ГАЕТАНО ДОНИЦЕТИ (Gaetano Donizetti, 1797–1848), уз Росинија и Белинија, заслужан је за процват музичко-сценског стваралаштва у Италији. Иако његова дела нису без извесних недостатака, он је, ипак, свестранији од Белинија и његов опус гради прави мост између Росинија и Вердија. Изузетан мелодичар и одличан познавалац специфичности театра, Доницети компонује своје опере, а нарочито вокалне партије, с великим мајсторством. Веома плодан аутор, написао је више од седамдесет опера, међу којима су најпознатије: Лучија од Ламермура, Дон Пасквале, Љубавни напитак, Кћи пука, Фаворита, Линда од Шамонија.

Стваралачки процес вечито презаузетог и различитим обавезама оптерећеног Доницетија, ванредно је кратак и напрегнут. Он пише једну оперу за две до три седмице, а понекад само у једној години компонује пет до шест опера. И упркос ауторове генијалности и изузетног мајсторства, оне су по својим вредностима врло различите. Либрета је прихватао само као драматуршку потку за музичку надградњу. То је и разлог што се у његовом опусу налазе дела са супротним идејама и тенденцијама, често угрожена, као и многе опере његових савременика, слабим либретом и наивно конструисаним заплетом. Ипак, право на трајан живот, извојевале су оне његове опере, које не само по музици, него и по садржају одговарају интересовању већине слушалаца и у којима је, захваљујући свом изразитом смислу за позоришну уметност, знао да обликује животно истините ликове и музиком издвоји успеле карактере, било да се ради о озбиљној, било комичној опери.

Доницетијево изузетно обимно стваралаштво наводи данас музикологе и интерпретаторе да га поново валоризују и у новом светлу прикажу многа његова већ заборављена дела, док за извођење његових најпопуларнијих опера, ни више од сто шездесет година после композиторове смрти, не престаје интересовање. Откривен је ауторов „енглески циклус“ у који улазе опере Ана Болен, Марија Стјуарт и Роберт Девере.

Рођен 29. новембра 1797. у Бергаму (северна Италија), Гаетано Доницети своју изразиту музикалност и даровитост испољава у раном детињству. Ученик Матеија, Пилотија и Мајра, започиње сасвим необичан и интересантан уметнички пут. Већ својом првом опером Енрико Боргоња, побуђује велико занимање публике. Исто се десило и са следећим делом Зораида из Гранаде, компонованим за Римски оперски театар. Након тих успеха, млади композитор напушта своју првобитну, војну службу и посвећује се музици. Ствара широку лепезу озбиљних, комичних, историјских и херојских опера. Прва творевина у којој су заблистале његове праве стваралачке могућности је опера Ана Болен (1830). њоме Доницети постаје композитор којег пореде с Белинијем, аутором који му је био узор и у чијим је операма донекле проналазио инспирацију. Следе Љубавни напитак (1832) и Лучија од Ламермура (1835), Доницети постаје неоспорни вођа италијанске опере, посебно што и Росини, остајући да живи у Паризу, престаје да ствара. Након што је, од Напуља и Милана, па до Париза, прошао велики животни и стваралачки пут, преостаје му још једна станица – Беч, где му указују велике почасти, али доживљава и тешке патње због болести. После опере Катарина Корнаро (1844) престаје да пише, постаје нервно растројен и враћа се у родни град, где умире 8. априла 1848. године.

Иза њега остаје 71 завршена опера, осам недовршених, три ораторијума, 30 кантата, 16 симфонија – увертира, 82 камерна дела, пет химни и много других вокалних дела: укупно 611 дела!

М. Адамов

Завршио Државну музичку академију у Софији, специјализовао оперску режију у Немачкој, а филмску режију у Бугарској. Добро је познат као редитељ широм света: Бугарска (преко стотину опера, оперета, мјузикла и ТВ емисија), Бразил (Аида, Гуарани и Фоска Антонија Карлоса Гомеса), Египат (Риголето), Јапан (Турандот, Ђоконда, Дон Карлос), Италија (Живот развратника, Мавра, Ренард), Грчка (Турандот, Трубадур, Федора, Севиљски берберин, Медиум), Намачка (Чаробна фрула, Отмица из Сараја, Фигарова женидба, Дон Карлос и др.), Малта и Македонија (Лучија од Ламермура), Румунија (Аида, Севиљски берберин), Албанија (Фигарова женидба), САД (Пајаци, Лујза Милер); у Београду је за поставку Доницетијеве опере Љубавни напитак добио Годишњу награду Народног позоришта за најбољу режију у сезони 2003/2004, од сезоне 2003/2004. ради с Опером Словенског народног гледалишча из Марибора где је поставио опере: Чаробна фрула, Кандид, Набуко, Хофманове приче и др, све су изведене на Међународном музичком фестивалу у Љубљани.

Велики уметнички репертоар Пламена Карталова обухвата много аутора великих опера различитих стилова и жанрова, како на камерним сценама  тако и на сценама на отвореном. Његова продукција опере Турандот, у Јапану 2000, високо оцењена од јапанске публике и критике, снимљена је за Националну телевизију Јапана, као изузетно достигнуће у традицији класичне опере.

Добитник је више интернационалних награда међу којима се издваја награда Витез јужног крста, највише признање Бразила за допринос у развоју културе.

Годинама је био на челу оперских кућа, укључујући и бугарску Националну оперу у Софији. Члан је жирија интернационалних певачких такмичења.

Последње две године водио је мастер клас у Мелбурну, на Victory College of the Arts, у у августу 2003. поставио је оперу Ловци на бисере у Мелбурн Опери.

Први пут режира у Опери Српског народног позоришта у Новом Саду.

Рођен 1977. у граду Хорбу на реци Некар у Баден – Виртембергу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој високој музичкој школи дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука.

Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.

Шест година (од 2005) је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, да би 2011. постао стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Војвођанским симфонијским оркестром.

Диригент Микица Јевтић интезивно сарађује са ансамблом за савремену музику „2К+“ афирмишући тако дела младих композитора.

Досадашњи оперски репертоар Микице Јевтића садржи дела: Чајковског (Евгеније Оњегин), Вердија (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарта (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсакова (Царска невеста), Пучинија (Мадам Батерфлај), Доницетија (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орфа (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша).

На уметниковом актуелном балетском репертоару за чије извођење добија и посебне похвале су остварења: Петра Иљича Чајковског (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Лудвига Минкуса (Дон Кихот), Микиса Теодоракиса (Грк Зорба), Адолфа Адама (Жизела), Сергеја Прокофјева (Ромео и Јулија).

Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Гала концерт Опере (14. јануарa 2013), Новогодишњи концерт – Гала концерт Опере (11. јануарa 2014), Гала концерт Опере (24. мајa 2014), Балетски гала концерт (7. јунa 2014), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016).

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.

ЛУЧИЈА ОД ЛАМЕРМУРА

Лучију од Ламермура Доницети је написао по поруџбини театра „Сан Карло“ у Напуљу, по либрету Салватора Камарана који је радњу преузео из тада популарног романа Валтера Скота Невеста од Ламермура. Доницети 3. маја 1835. јавља свом миланском издавачу Рикордију да још није започео рад на опери, а 6. јула је партитура завршена. Премијера је одржана 26. септембра исте године у Напуљу! Либрето је знатно упростио заплет романа, изостављена је политичка позадина, карактер неких лица је измењен, многе драматичне ситуације су изостављене. Композитор и либретиста ни тренутка нису помишљали да верно оцртају локални колорит места радње, тако да би по музици све могло да се дешава било где и било кад. На премијери, улоге су тумачили прослављени певачи. Лучију је певала Фани Парзиани-Такинарди. Била је звезда италијанске опере у Паризу, идеалан тумач Лучије. Успех је премашио сва очекивања, тако да је Лучија за неколико година обишла и освојила свет… Париз, Беч и Мадрид је приказују 1837, Праг, Лисабон, Берлин и Лондон 1838, Одеса и Амстердам 1839, Петербург 1840, Њу Орлеанс 1841, Њујорк 1843. итд; у Београду је премијерно изведена 1940, у Новом Саду 1953. са незаборавним тумачима: Олгом Бручи, Владом Поповићем, Владаном Цвејићем, Ђорђем Ђорђевићем и Мирком Хаднађевим, који су гостовали и на многим југословенским сценама.

/…/ Проучаваоци његових опера закључују да је он створио нови вокални стил, који није упропастио ниједног певача. Напротив, готово сви певачки фахови добили су нове задатке и нову прилику да заблистају кроз тумачење његових вокалних деоница. Лучија од Ламермура позната је пре свега по великом колоратурном опсегу насловне улоге, искориштеном у познатој сцени Лучијина лудила, коју могу отпевати само певачице које располажу добро развијеним колоратурним сопранским регистром. Каватина у другој слици опере, прави је бисер нежне и надахнуте лирике, са драматичним прелазом. Велики дует са Едгардом по изузетној мелодијској инвенцији и оствареном расположењу дуго је био незаобилазни узор за оперске композиторе. Дует Лучије и Енрика је распеван, али и снажан, драматичан, када то радња захтева, а певачки изузетно захвалан. Долазак Артура на венчање и хор гостију су пригодни и радо слушани. Популарни секстет представља прави врхунац опере, и поред квартета у Риголету је свакако најбољи ансамбл уопште. Финале је убедљив, снажан, језгровит. Рајмондова арија својом распеваношћу плени, иако садржи језиву причу о убиству у брачној ложници. Долазак Лучије и такозвана „сцена лудила“, познати су сваком љубитељу опере. Арија Едгарда у последњој слици опере спада међу најлепше у свом жанру.

Лучија од Ламермура садржи много искрене, надахнуте, мелодичне оперске музике, коју су само загрижени вагнеријанци или следбеници вериста одбацивали као шаблонску, недраматичну, некарактеристичну, лажну. Време је да се уметничка вредност мери оперским аршином, и да се схвати да Доницети није аутор неуспелих музичких драма, већ правих ремек-дела оперске уметности.

К. Винавер, 1983.

ЛУЧИЈА ОД ЛАМЕРМУРА НА НОВОСАДСКОЈ ОПЕРСКОЈ СЦЕНИ

Прво извођење: премијера 30. априла 1953.
Превео Милоје Милојевић, диригенти: Виктор Шафранек, Лазар Бита, редитељ Марио Маринц, сценограф Владимир Маренић, костимограф Стана Церај Церић; В. Поповић, Ј. Стефановић Курсула (Енрико), О. Бручи, З. Николић, Н. Видмар, В. Биxова (Лучија), В. Цвејић, Р. Грујић (Едгардо), Ђ. Ђорђевић, Ф. Кнебл (Артуро), М. Хаднађев, Р. Немет, И. Кнежевић (Рајмондо), Ф. Кнебл (Нормано), Д. Еберст, А. Керац, А. Мирчов (Алиса), Ј. Андрејев (Дворски шаљивxија). До сезоне 1962/63. изведене су 52 представе пред 20 014 гледалаца.

Друго извођење: премијера 29. јануара 1971.
Диригенти: Маријан Фајдига, Лазар Бута, Миодраг Јаноски, редитељ Бранислав Кришка, Братислава, сценограф Ладислав Вихођил, Братислава, костимограф Стана Јатић, хор припремио Еуген Гвоздановић; Д. Мариновски, Д. Балтић, К. Крстић, З. Александрић (Енрико), М. Пец-Галер, В. Бердовић (Лучија), Ш. Мардешић (Едгардо), В. Куцуловић, А. Мандић, Ф. Кнебл (Артуро), С. Дракулић (Рајмондо), Ј. Јечменица, С. Франц, А. Марушевић (Алиса), Ф. Кнебл (Нормано). До сезоне 1977/78. изведено 28 представа пред 8 420 гледалаца.

Треће извођење: премијера 28. фебруара 1983.
Диригент Миодраг Јаноски, редитељ Богдан Рушкуц, хор спремио Јурај Ферик, сценограф Владимир Маренић, костимограф Мирјана Стојановић Маурич, сценски покрет Петар Слај; Б. Вукасовић, М. Милановић (Енрико), Влатка Оршанић к.г, Г. Мунитић к.г, Г. Којадиновић, Ј. Шајновић (Лучија), Ш. Мардешић, В. Куцуловић (Едгардо), Ј. Бисак, А. Манојловић (Артуро), Б. Јатић, С. Дракулић (Рајмондо), М. Онешчук, Д. Секулић (Нормано), Б. Окљеша, А. Марушевић (Алиса). До сезоне 1984/85. одиграна 21 представа пред 9 026 гледалаца.

Четврто извођење: премијера 19. фебруара 2005.
Диригент Јон Јанку, редитељ Пламен Карталов, сценограф Далибор Тобџић, костимограф Мирјана Стојановић Маурич, диригент Хора Весна Кесић Крсмановић; Васа Стајкић, Бранислав Вукасовић, Миодраг Д. Јовановић (Енрико), Данијела Јовановић, Дарија Олајош (Лучија), Саша Штулић, Саша Петровић (Едгардо), Горан Стргар, Бранислав Цвијић (Артуро), Драгољуб Бајић к.г, Бранислав Јатић (Рајмондо), Јелена Штулић,  Жељка Здјелар (Алиса), Игор Ксионжик, Бранислав Цвијић (Нормано). До сезоне 2008/09. одиграно 12 представа пред 4271 гледаоцем.

I чин

Недалеко од дворца Равенсвуд, у којем живи лорд Енрико Аштон, ловци се враћају из лова. Аштон сазнаје да се његова сестра Лучија потајно заљубила у његовог смртног непријатеља Едгарда Равенсвуда, ранијег власника дворца.

Лучија, поред језера, очекује Едгарда на тајни састанак. Својој дадиљи Алиси прича о чудним сновима, али се не да одвратити од своје љубави. Долази Едгардо и опрашта се с њом пре пута. Заклињу се на вечну љубав.

II чин

Енрико је пао у немилост на двору и може се спасити само ако уда своју сестру за утицајног лорда Артура Баклоуа. Да би сломио Лучијин отпор, Енрико јој даје лажно Едгардово писмо из кога она сазнаје да јој Едгардо није веран. И сам стари васпитач Рајмондо је наговара да удајом спаси брата. Лучија, верујући да ју је Едгардо напустио, пристаје на братов предлог.

У свечаној дворани гости ишчекују почетак свадбе. Долази сломљена Лучија, која тек сада упознаје вереника, и невољно потписује брачни уговор с лордом Артуром. У том тренутку у дворану проваљује Едгардо. Верујући да га је Лучија својом вољом изневерила, проклиње и њу и све присутне.

III чин

У дворцу се још веселе сватови, кад Рајмондо јавља трагичну вест: Лучија је од бола полудела и убила свог нежељеног мужа. У дворану улази избезумљена Лучија. У великој колоратурној арији сећа се вољеног Едгарда и њихове љубави. На крају клоне без свести, пред згранутим гостима.

Едгардо долази до гробова својих предака. Од групе гостију који се враћају са свадбене свечаности сазнаје за Лучијино лудило. Жели још једном да је види, но претиче га звук посмртног звона и стари Рајмондо који јавља да је Лучија умрла. Очајан, Едгардо себи одузима живот, призивајући своју мртву љубав.