krcko-orascic-header

PODELAO DELUO AUTORUO KOREOGRAFUO DIRIGENTUSADRŽAJKRITIKAFOTOVIDEO
Petar Iljič Čajkovski
KRCKO ORAŠČIĆ
(Щelkúnčik)

Balet za decu i odrasle, koji nas vodi u svet bajki, bezbrižnosti i prazničnog veselja.


Libreto: Marijus Petipa po motivima bajke E.T.A. Hofmana Ščelkunčik i Kralj miševa, verzija Aleksandra Dime Sina

Koreograf i reditelj: Eldar Alijev (Eldar Aliev), SAD
Dirigenti: Aleksandar Kojić / Mikica Jevtić
Scenograf: Olga Đurđević
Kostimograf: Mirjana Stojanović Maurič
Baletski pedagog: Oleksandr Lukjanov (Ukrajina)
Repetitori: Oksana Storožuk, Milan Lazić, Maja Grnja, Andreja Kulešević, Vesna Brkić
Nastavnici Baletske škole: Larisa Gajić, Marijana Penović, Dina Sokolović, Jovana Lalić, Sanja Felbapov


ULOGE

Vila Šećera:
Ana Đurić (23.12) / Lana Stojanović (24.12)

Krcko princ:
Samjuel Bišop (23.12) / Milan Ivan (24.12)

Hofman / Droselmejer:
Ivan Đerković

Klara:
Nastasja Ivetić (23.12) / Jelena Nikolić (24.12)

Kralj Miševa:
Alesandro Bonavita

Ratilda:
Luiz Dikre

Gospođa Štalbaum:
Verica Kozarev Klarić

Gospodin Štalbaum:
David Gruoso

Baba:
Ljiljana Jokanović

Deda:
Ranko Lazić

Fric:
Igor Tauber

Lutka vila šećera:
Ana Đurić (23.12) / Lana Stojanović (24.12)

Krcko princ lutak:
Milana Samardžić

Krcko vojnik lutak:
Jelena Danguzov (23.12) / Juka Macujama (24.12)

Španska igra:
Dunja Lepuša, David Gruoso

Arapska igra:
Katarina Kljajić, Bojan Radnov (23.12) / Katarina Zec, Alesandro Bonavita (24.12)

Kineska igra:
Vesna Ognjanov, Zoran Trifunović

Ruska igra:
Jelena Danguzov, Naojuki Acumi

Kraljica:
Verica Kozarev Klarić

Kralj:
Đulio Milite

Služavke:
Marijeta Virag, Biljana Babijanović

Gosti na zabavi kod Klare i Frica:
Maja Kuveljić, Jelena Marković, Irena Mesaroš, Ivana Nanić Suvačarević, Ivana Pribić, Ljubica Selaković Bandić, Naojuki Acumi, Aleksandar Bečvardi, Toma Križnar, Đulio Milite, Nikola Stamenović, Zoran Trifunović

Veliki miševi:
Olga Vrbaški, Milica Jelić, Katarina Zec, Vesna Ognjanov, Ajaka Saito, Ivana Bulatović**, Ivana Trpčević**, Minja Jokanović**

Pahuljice, valcer cveća:
Olga Avramović, Sonja Gavrilov, Luiz Dikre, Marija Janković, Milica Jelić, Katarina Kljajić, Vesna Ognjanov, Jovana Paunović, Sanja Pavić, Mina Radović, Milana Samardžić, Ajaka Saito, Aleksandar Bečvardi, Alesandro Bonavita, Toma Križnar

Deca na zabavi kod Klare i Frica, Mišići, Harlekin, Kolumbina, Lutka, Pjero, Vojnici i Paževi:
Tijana Dasović*, Mila Ribar*, Dunja Popović*, Dunja Vukašinović*, Maša Božić*, Kjara Galić*, Mina Vujić*, Kosta Spilkucić*, Anastasija Riznić*, Tijana Grković*, Sanja Jasnić*, Jelena B. Krajčević*, Milica Lučić*, David Ožvat*, Svetlana Lakić*, Laura Sudaković*, Iskra Jakovljević*, Sara Gudalović*, Mirjana Šarić*, Sofija Škorić*, Relja Matić*, Lena Bandić*, Ksenija Jurišić*, Isidora Marić*, Nađa Vuković*, Marija Gabrić*, Ivona Galić*, Sofija Krnjajić*, Lara Cimeša*, Nikolina Mandić*, Lara Cimeša*, Ksenija Jurišić*, Asja Cicmil**, Atina Vučković**

* Učenici Baletske škole iz Novog Sada
** Učenici srednje Baletske škole iz Novog Sada


Maska lutke Krcko, vojnik: Milica Komazec Grbić
Maske, miševi: Šandor Sarvaš
Dijadema Vile Šećera: Neven Mihić
Dečje maske, rekvizita: Mirjana Stojanović Maurič
Mađioničarski trikovi: Atila Vujović
Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Korepetitori: Zoltan Gajdoš, Dejan Brkić
Tonski saradnik: Predrag Petruševski
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Ivan Svirčević, Sanja Milovanov
Dizajner svetla: Marko Radanović
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Asistent kostimografa: Snežana Horvat

 

Učestvuju ansambl Baleta, Orkestar i ženski hor SNP-a, kao i učenici Baletske škole Novi Sad.

Najtoplije zahvaljujemo gospodinu Normanu Tarneru na podršci i pomoći, a posebno na predanosti i kreativnosti uloženoj u rad na predstavi „Krcko Oraščić“.

Takođe zahvaljujemo roditeljima, učiteljima i nastavnicima, direktorki i kolektivu Baletske škole.

PREMIJERA: 23. decembar 2011, scena „Jovan Đorđević“

Predstava traje dva sata, s jednom pauzom.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni su u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

 

KRCKO ORAŠČIĆ – ŠČELKUNČIK

Treći i poslednji balet velikog kompozitora P. I. Čajkovskog, Krcko Oraščić ili Ščelkunčik (prema ruskom nazivu) delo je koje – ne samo simfonijskom dramatičnošću svoje muzičke osnove, nego i neodoljivim šarmom bajke – predstavlja izazov za svaki baletski ansambl koji neguje tradicionalni repertoar. Taj balet se već više od jednog veka izvodi u celom svetu, u različitim verzijama, koje manje ili više odstupaju od one, originalne, koja je prvi put predstavljena publici u Marijinskom teatru u Peterburgu 6. decembra 1892. Pri tome se nastoji da se u režijskom, koreografskom i slikarskom postupku ta ljupka baletska bajka obogati i nadgradi da bi, na određeni način, bila zanimljivija savremenom gledaocu.

Libreto Krcka Oraščića sačinio je čuveni koreograf Marijus Petipa, prema motivima Hofmanove bajke – Krcko Oraščić i Car miševa, a i na osnovu originalne prerade te bajke, koju je dao Aleksandar Dima, sin. Libreto se sastoji od dve, po stilu i umetničkim obeležjima sasvim različite celine. Prvi deo je više zasnovan na prvobitnom literarnom izvoru, dok je drugi – „carstvo poslastica“ – plod mašte iskusnog baletmajstora. /…/

Po svojoj zvučnoj monumentalnosti i „tancovalnosti“ posebno se izdvajaju Valcer cveća i veliki klasični pa de de (pas de deux) protagonista. Obe te muzičke celine predstavljaju najlepše primere simfonizacije baletske muzike, koju je ostvario Čajkovski, dostižući snažnu emocionalnost, raskošnu melodičnost i bogatstvo ritmova kakvu imaju njegova Šesta, patetična, simfonija ili opera Pikova dama. Ta riznica lepote, misaonosti i osećajnosti, koja je sadržana u baletu Krcko Oraščić, pruža gotovo bezbrojne mogućnosti baletskim umetnicima – koreografima, balerinama i igračima, a i pozorišnim slikarima. Sasvim je izvesno da i oni koji će tek stupiti na baletsku scenu neće zanemariti taj balet, te će svojim svežim i savremenim interpretacijama tu starinsku baletsku bajku učiniti uvek rado gledanom i u modernim vremenima.

/Milica Zajcev, Otkrivamo tajne baleta, Prometej, Novi Sad, 1996/

krcko--orascicFotografija: Nikola Bradonjić

PETAR ILJIČ ČAJKOVSKI
(Pёtr Ilьič Čaйkovskiй)

cajkovsiRođen u Votkinsku na Uralu 1840. godine. Mada je još u roditeljskom domu došao u dodir s muzikom, i zavoleo je za čitav život, studira u Petrogradu pravne nauke i 1859. stupa u službu u Ministarstvo pravosuđa. Ipak, 1862. se upisuje na petrogradski Konzervatorijum, gde je učio kompoziciju kod Antona Rubinštajna. Godinu dana kasnije zauvek napušta pravničku službu, da bi se potpuno posvetio muzici.

Godine 1866. prelazi iz Petrograda u Moskvu i punih jedanaest godina na Konzervatorijumu predaje teoriju muzike. U to vreme veoma mnogo i naporno radi – kao kompozitor, pedagog, muzički pisac i kritičar.

Veoma osetljive prirode, sklon razočaranjima i osećanju zlog fatuma koji upravlja ljudskim životom, Čajkovski teži nezavisnom životu i stvaranju. To mu svojom materijalnom pomoći omogućuje bogata ljubiteljka njegove muzike Nadežda fon Mek s kojom ga veže dugogodišnje prijateljstvo, iako se nikada nisu lično upoznali.

Napustivši mesto profesora na Konzervatorijumu u Moskvi Čajkovski se sav posvećuje kompozitorskom radu. Njegova slava sve više raste u Rusiji i u čitavom svetu. Godine 1893. na vrhuncu stvaralaštva, umire od kolere u 53. godini života.

Delo Čajkovskog veoma je obimno i raznovrsno. Komponovao je deset opera (među kojima su Evgenije Onjegin i Pikova dama remek-dela koja se i danas izvode na svetskim operskim scenama), tri baleta (Labudovo jezero, Uspavana lepotica, Ščelkunčik / Krcko Oraščić), šest simfonija (od kojih četvrta, peta i šesta ne silaze s repertoara simfonijskih orkestara širom sveta) i veliki niz simfonijskih radova programskog karaktera, koncerata, svita, klavirskih i kamernih dela i pesama. Svojim delima – koja se odlikuju majstorstvom forme, bogatstvom harmonije, raspevanošću melodijskih linija i neposrednošću muzičkog govora – Čajkovski je izrazio i dočarao veoma različita ljudska osećanja i raspoloženja, od najnežnije lirike do snažne dramatike. Tim delima Čajkovski se uvrstio među najveće ruske i svetske kompozitore druge polovine XIX veka.

ELDAR ALIJEV
(Eldar Aliev)

ALIEVMeđunarodnu reputaciju stekao je kao igrač, koreograf i umetnički direktor. Osim što je igrao sve velike role klasičnog repertoara, imao je sreću da radi sa nekim od najvećih savremenih koreografa, kao i sa najistaknutijim balerinama našeg vremena.

Solistima Baleta Kirov pridružio se 1979. godine, gde je bio prvak 13 godina. Brzo je postao omiljeni igrač Baleta Kirov iz Sankt Peterburga i najtraženija gostujuća zvezda. Kao baletski igrač gostovao je u preko 40 zemalja i igrao u najprestižnijim svetskim pozorištima. Odlazio je na turneje kako sa Baletom Kirov, tako i sa Zvezdama Baleta Kirov i Boljšog teatara i kao deo Galaksije serijala ruskih baleta. Plesao je u brojnim trupama, uključujući Boljšoj Balet i Australijski Balet. Redovno je nastupao na gala večerima u Nemačkoj, Japanu, Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama, čije je državljanstvo dobio 1992. Dve godine kasnije postao je umetnički direktor Internacionalnog baleta, gde je ostvario veliki broj izvanrednih uloga, uključujući one u baletima Korsar, Hiljadu i jedna noć, Krcko Oraščić i Žar-ptica.

Alijev je svetski priznat i kao član žirija međunarodnih baletskih takmičenja u Pragu, Seulu, Pekingu, Varni…

Alijev nastavlja svoj rad na turnejama po svetu, stvarajući nove koreografije, postavljajući na scenu klasični repertoar i radeći kao pedagog u istaknutim trupama kao što su: Bostonski Balet, Nacionalni Balet Kine, Nacionalni Balet Kanade, Švedski kraljevski Balet, Mađarski nacionalni Balet, Univerzalni Balet Koreje i Gala des Etoiles u Montrealu, gde je umetnički savetnik i pedagog.

Njegova inventivna i čarobna verzija novogodišnjeg klasika, Krcka Oraščića, postala je omiljena predstava u Sjedinjenim Američkim Državama, kako u teatrima tako i na televiziji.


REČ KOREOGRAFA

Veoma mi je drago zbog ukazanog poverenja da režiram balet Krcko Oraščić na sceni vašeg pozorišta i verujem da će taj posao biti uspešan i da će doneti očekivani rezultat.

Na samom početku, rad na ovoj režiji nije mi bio jednostavan, jer sam sebi postavio cilj da stvorim predstavu koja neće ličiti na već postojeće verzije, ni u pogledu koreografske leksike niti po koncepciji, i zato je, a u vezi s tim ciljem, pisanje novog libreta postalo neodvojivi deo ovog posla.

Jako bih želeo da svaki gledalac u sali doživi predstavu na svoj način: starija generacija – iz ugla glavnog junaka predstave Droselmejera, čoveka koji veruje u lepo i tu veru prenosi na druge, a koji je tome posvetio ceo svoj život; srednja generacija – iz ugla Klare, tinejdžerke, koja pravi svoje prve, nesigurne korake u životu, koja se susreće s dobrom i zlom i koja je spremna da brani pravičnost po svaku cenu; a da najmlađi jednostavno uživaju u prekrasnoj bajci koja će ih prožimati uz pomoć najtananijih vrsta umetnosti: muzike i igre.

Jedan od najtežih ciljeva, koje sam sebi postavio, bio je: u najvišem mogućem stepenu dočarati genijalnu muziku Petra Iljiča Čajkovskog, njeno vidljivo ostvarenje kroz balet na sceni. Željno se nadam da se moja ideja ostvarila i da će gledalac dobiti istinsko zadovoljstvo od ove predstave.

Hteo bih da izrazim duboku zahvalnost upravi Pozorišta i Baleta, autorskoj ekipi i svim radnicima iz pozorišnih radionica koji su učestvovali u ovom projektu, zahvalnost za podršku i pomoć u realizaciji mojih ideja, i naravno, posebno „hvala” divnim umetnicima baletskog ansambla i repetitorskom timu koji je istrajao u savladavanju svih poteškoća ovog dosta složenog koreografskog i glumačkog teksta predstave.

Nadam se da će predstava u našoj režiji dugo i srećno živeti na sceni vašeg izuzetnog pozorišta.

Od srca,
Eldar Alijev

ALEKSANDAR KOJIĆ

aleksandar-kojicRođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu kod prof. Uroša Lajovica, Beču kod prof. Marka Stringera (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius, Meinz), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown, Utrecht), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”. Ubrzo, 2010. godine, dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je izvođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012.

U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija).

Operski i baletski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin, Krcko Oraščić), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovac (Ero s onoga svijeta), Bize (Karmen), Vrebalov (Mileva), Orf (Karmina burana), Bajić (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menoti (Telefon), S. Barber (Partija bridža), P. Hindemit (Tamo i natrag), M. Teodorakis (Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana), R. Bruči (balet Katarina Izmailova)…

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta:
– za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012.
– za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012.
– za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015.
– za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.


REČ DIRIGENTA

Na kraju životnog puta svaki čovek se osvrne iza sebe i seti se svog detinjstva. Mnogi kompozitori su posezali za komičnim ili bajkovitim sadržajima u poznim godinama, želeći makar na trenutak da se podsete kako su srećni bili kada su bili deca. Krcko Oraščić je prava Božićna bajka. Prava, zato što u njoj postoje dva sveta – stvarni svet i svet sna. Muzika Čajkovskog je lepršava i poetična čak i onda kada „zle sile“ dođu na scenu. Nema mračnih tonova, nema tenzije tako svojstvene muzici Čajkovskog. Jer, sve je bajka…

Krcko je naša jedina šansa da, makar na dva sata, budemo ponovo deca i da naš jedini strah bude od zlih miševa i njihovog kralja.

Aleksandar Kojić

MIKICA JEVTIĆ

mikica-jevtic2Rođen 1977. u gradu Horbu na reci Nekar u Baden – Virtembergu (Nemačka). Studije dirigovanja završio je 2003. godine na Nacionalnoj muzičkoj akademiji Ukrajine u Kijevu u klasi profesora Alina Vlasenka, a na istoj visokoj muzičkoj školi diplomirao je i na odseku za harmoniku kod profesora Pavela Fenjuka.

Od 2001. do 2003. bio je dirigent Simfonijskog orkestra i Orkestra Operskog teatra grada Dnjepropetrovska u Ukrajini. S Gudačkim orkestrom Kijevske muzičke škole nastupao je u Španiji, Poljskoj, Nemačkoj, Portugaliji, a imao je i brojne koncerte s Nacionalnim simfonijskim orkestrom Ukrajine.

Šest godina (od 2005) je radio kao dirigent orkestra Muzičke škole u Šapcu, da bi 2011. postao stalni dirigent Orkestra Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Sarađuje s Vojvođanskim simfonijskim orkestrom.

Dirigent Mikica Jevtić intezivno sarađuje sa ansamblom za savremenu muziku „2K+“ afirmišući tako dela mladih kompozitora.

Dosadašnji operski repertoar Mikice Jevtića sadrži dela: Čajkovskog (Evgenije Onjegin), Verdija (Nabuko, Rigoleto, Travijata), V. A. Mocarta (Figarova ženidba, Čarobna frula), Rimski-Korsakova (Carska nevesta), Pučinija (Madam Baterflaj), Donicetija (Lučija od Lamermura, Ljubavni napitak), K. Orfa (scenska kantata Karmina burana), I. Kalman (Kneginja čardaša).

Na umetnikovom aktuelnom baletskom repertoaru za čije izvođenje dobija i posebne pohvale su ostvarenja: Petra Iljiča Čajkovskog (Krcko Oraščić, Labudovo jezero, Uspavana lepotica), Ludviga Minkusa (Don Kihot), Mikisa Teodorakisa (Grk Zorba), Adolfa Adama (Žizela), Sergeja Prokofjeva (Romeo i Julija).

Iz Jevtićevog koncertnog repertoara izdvajaju se: Gala koncert Opere (13. januara 2012), Gala koncert Opere (14. januara 2013), Novogodišnji koncert – Gala koncert Opere (11. januara 2014), Gala koncert Opere (24. maja 2014), Baletski gala koncert (7. juna 2014), Kad je opera srela film (Novogodišnji gala koncert solista, Hora i Orkestra Opere SNP, 13. januara 2016).

Dobitnik je prve nagrade na 1. Međunarodnom takmičenju dirigenata „Stefan Turčak“ u Kijevu 2006.


REČ DIRIGENTA

SIMFONIJA O DETINJSTVU

Bajka… Zadivljujuća i privlačna za decu, koliko i za odrasle. Magija čarobnjaka, neobična pretvaranja, mnoštvo tajanstvenosti i nadasve, srećni završetak u kome dobro nadvladava zlo. Bajke našoj mašti pružaju nešto što nije svakodnevica, nešto što je čudo. I tek u spoju sa muzikom osećamo to čudo koje motiviše život… od koga zastaje dah…

Krcko Oraščić je bajka konkretnog, „zemaljskog“ smisla, oživljena sredstvima koreografije i muzike jakih emocija. Nastojeći da dočara atmosferu iz mašte P. I. Čajkovski u muziku za balet uvodi raznovrsne muzičke efekte; među posebnim instrumentalnim bojama koristi čelestu. Tako postaje jedan od prvih kompozitora koji ovaj, ne tako davno pronađeni instrument, uključuje u simfonijski orkestar.

Muzički teoretičar Boris Vladimirovič Asafjev napisao je o ovom baletu:
„Krcko Oraščić je sasvim drugačija i potpuno savršena umetnička pojava: Simfonija o detinjstvu. Ne, tačnije o tome kada je detinjstvo na prelazu. Kada nas brine neizvesna mladost ali još uvek imamo neke dečije navike, dečije košmare, kada su lutke kao žive. Kada se igramo rata i sebe želimo da vidimo muževnim i hrabrim. Kada kao da se pomeraju zidovi naše dečije sobe i misli i mašta glavnih heroja izlaze na svež vazduh, u šumu, u prirodu, u susret vetrovima, mećavama, dalje ka zvezdama i nadi u život koji je pred nama.“

Mikica Jevtić

Prolog

Starac, umoran i malodušan, polako hoda po svojoj sobi. U njemu prepoznajemo pisca E.T.A Hofmana tek kada oseti nalet kreativne energije i nadahnuće da napiše novu priču. Kada počne da radi, njegova živa mašta nas prenosi u dom porodice Štalbaum. Radnja je zamrznuta i Hofman se priprema da nađe glavnog junaka. Vidi nešto posebno u jednoj devojci. Njoj dodeljuje ulogu Klare, a sebi ulogu tajanstvenog Droselmejera.

Prvi čin

Porodica Štalbaum i njihova deca, Klara i Fric, priređuju u svojoj kući proslavu Božića. Usred slavlja, zabavu prekida iznenadni dolazak gospodina Droselmejera. Kao i obično, on oduševljava goste divnim poklonima i čarobnim igračkama. Droselmejer okuplja decu i pomoću lutaka u prirodnoj veličini priča im bajku o Krcku Oraščiću i Vili Šećera.

Krcko Oraščić i Vila Šećera
U dalekoj zemlji po imenu Kraljevstvo slatkiša, živeli su zgodni princ Krcko Oraščić i Vila Šećera. Njih dvoje su bili veoma zaljubljeni jedno u drugo i s nestrpljenjem su iščekivali dan kada će se venčati. Uoči dana njihovog venčanja, Kraljicu miševa Ratildu obuzme ljubomora jer ona nije bila ni lepa ni zaljubljena. Ratilda je iz inata pokušala da ukrade lepotu Vili Šećera, ali ju je princ Krcko Oraščić sprečio. Ljuta na princa, Ratilda baci na njega zle čini i pretvori ga u ružnog drvenog Krcka Oraščića.

Nakon Droslemejerove priče, sva deca se vraćaju na zabavu, osim Klare. Ćerka Štalbaumovih je devojčica romantične duše i ne može da podnese pomisao da je Princ razdvojen od svoje istinske ljubavi. Ona pita Droselmejera da li bi nekako mogla da pomogne princu Krcku Oraščiću. Droselmejer kaže Klari da može da mu pomogne ako je spremna da prođe kroz velika iskušenja i daje joj lutku Krcka Oraščića. Klarin nestašni mlađi brat, ljubomoran zbog pažnje koja je posvećena njegovoj sestri, slomi lutku. Droselmejer ostavlja lutku ispod jelke i zabava se nastavlja.

Pošto te večeri nije mogla da zaspi, Klara oko ponoći silazi da proveri da li je njena lutka tamo, ali je iznenadi grupa velikih miševa. Miševi napadaju Klaru i u trenutku kada je ona spremna da žrtvuje svoj život zbog Krcka Oraščića, pojavljuje se Droselmejer. Zadivljen Klarinom hrabrošću, Droselmejer je uči kako da koristi čaroliju. On potom nestane jednako brzo kao što se pojavio i Klara se suočava sa sledećim iskušenjem. U trenutku kada se Kralj miševa spremao da porazi Krcka Oraščića, Klara prikupi svu svoju snagu i hrabrost i savlada podlog glodara. Ratildine čini su razbijene, Krcko Oraščić poprima ljudsko obličje i ponovo postaje zgodan princ. Večno zahvalan Klari, Krcko Oraščić je vodi da joj pokaže neverovatno Kraljevstvo slatkiša.

Pauza

Drugi čin

Droselmejer, koji poseduje neograničenu snagu spisateljske mašte, priprema Kraljevstvo slatkiša za Klarinu posetu i nestaje pre nego što ona stigne. Princ Krcko Oraščić upoznaje Klaru sa Vilom Šećera, Kraljem i Kraljicom. Počinje ceremonija venčanja, tokom koje igrači izvode niz  plesova. Nakon španske, istočnjačke, kineske i ruske igre dolaze Mali pastiri. Sledi veličanstveni Valcer cveća. Naposletku, princ Krcko Oraščić i Vila Šećera plešu romantični pa de de za Klaru. Pojavljuje se Droselmejer i kaže Klari da je vreme da idu.

Epilog

Još uvek za svojim pisaćim stolom, E.T.A. Hofman završava poslednje poglavlje priče, u nadi da će ona trajati i nadahnjivati mnoge buduće generacije.

Vera u snagu muzike i igre

Premijernim izvođenjem baleta Krcko Oraščić (Ščelkunčik) P. I. Čajkovskog, Balet Srpskog narodnog pozorišta poklonio je novosadskoj publici, u susret novogodišnjim praznicima, ljupku, vizuelno izvanredno estetizovanu predstavu, u režiji i koreografiji gosta iz SAD-a Eldara Alijeva, umetnika respektabilne, međunarodne igračke i koreografske reputacije.

Svoje maštovito viđenje ovog klasičnog baleta u dva čina, koje ima izvorište u originalnoj Hofmanovoj priči „Ščelkunčik i kralj miševa“ (verzija Aleksandra Dime, sina) kao i u libretu Marijusa Petipa (svetska premijera bila je 1892. u Marijinskom pozorištu u Peterburgu), Eldar Alijev je, kako sam ističe, koncipirao kao savremenu bajku koja gledaocima svih generacija treba da pruži osobeni doživljaj vrednosti koje prožimaju život, a to je vera u neuništivost lepote, vera u pobedu dobra nad zlim, kao i vera u snagu umetnosti, ovoga puta muzike i igre, kojom se oplemenjuju sva naša čula.

Tako je predestava dobila jasnu koncepciju priče u priči s prologom u prvom činu i epilogom u drugom. Čitljivost sižea, režijski je postignuta dinamičnom promenom scenografije koja vizuelno vanredno lepo vodi gledaočevu maštu iz sfere porodičnih zbivanja u svet sna i bajkovitosti. U tako zamišljenom okviru, nižu se varijacije i plesovi, privlačnog koreografskog rukopisa koji sledi izvanrednu muziku Čajkovskog…

Predstava pleni efektnim i dinamičnim scenama u kojima se kulise pomeraju shodno razvoju radnje, čime se postiže živa i uzavrela atmosfera (borba miševa sa lutkama vojnicima). Njenu posebnost i originalnost čine ekspresivno osmišljene maske miševa /Kralj miševa/ Ratilde i Krcka vojnika, koje su izradili Sarvaš Šandor i Milica Komazec Grbić.

Kreativni tim u kojem su ovoga puta svoj visoki profesionalizam ispoljili scenografkinja Olga Đurđević, kostimografkinja Mirjana Stojanović Maurič kao i dirigent Mikica Jevtić, dao je pun doprinos osmišljavanju ideja koreografa Eldara Alijeva, pruživši gledaocima pun scenski doživljaj predstave koju će pre svega mladi sa zadovoljstvom gledati.

Inače, prvo izvođenje „Krcka Oraščića“ na sceni SNP-a bilo je 20. maja 1968. u koreografiji i režiji Ike Otrina i pod dirigentskim vođstvom Mladena Jagušta. Usledile su zatim verzije: koreografa Valerija Kovtuna pod dirigentskom palicom Imrea Toplaka 1991, kao i postavka Viktora Litvinova, kojom je dirigovao Dušan Mihajlović 1998. godine.

Odlomak iz kritike: Snežana Subić, „Dnevnik“, Novi Sad, 30. decembra 2011.

Fotografije: Miomir Polzović

Fotografije: Nikola Bradonjić