МИЛЕВА
По мотивима из живота Милеве Марић Ајнштајн Александре Вребалов
Либрето: Вида Огњеновић, према сопственој драми Милева Ајнштајн
Адаптација текста: Александра Вребалов
Диригент: Александар Којић
Редитељ и сценограф: Озрен Прохић, Хрватска
Костимограф: Јасна Бадњаревић
Диригент Хора: Весна Кесић Крсмановић
Сценски покрет: Лидија Радованов
Дизајн светла: Дени Шеснић, Хрватска
Дизајн звука: Маринко Вукмановић
Снимци и ефекти: Доротеја Вејновић
УЛОГЕ
Милева јуниор: Дарија Олајош Чизмић
Милева сениор: Виолета Срећковић
Алберт: Владимир Андрић, к.г. Београд
Зорка: Јелена Кончар
Г-дин Марић: Бранислав Јатић
Г-ђа Марић: Марина Павловић Бараћ
Професор Вебер: Миљенко Ђуран, к.г. Хрватска
Милана: Верица Пејић
Хелена: Лаура Павловић
Ружица: Маја Мијатовић, к.г. Београд
Бесо: Саша Штулић
Гросман: Бранислав Цвијић
Мориц: Игор Ксионжик
Ерат: Жељко Р. Андрић
Конрад: Горан Крнета
Поштар: Славољуб Коцић
ОРКЕСТАР И ХОР ОПЕРЕ СНП-а
Тамбурашки оркестар „Новосадски свирци“
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Дејан Теодоровић
Главни асистент редитеља: Драган Јеринкић
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Стручни консултант сценографа: Жељко Пишкорић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент стручног консултанта сценографа: Нада Даниловац
Суфлер: Александра Мајтан
Мајстор тона: Душан Јовановић
Дисплеј: Иван Свирчевић
Оперативни директор Опере: Ладо Леш
Секретар Опере: Емилија Билић
Новосадска премијера: 21. октобар 2011, сцена „Јован Ђорђевић“
Београдска премијера – 43. БЕМУС: 25. октобар 2011, Центар „Сава“
Представа траје два сата и двадесет минута, с једном паузом.
Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.
АЛЕКСАНДРА ВРЕБАЛОВ
Новосађанка Александра Вребалов студирала је композицију у родном граду, а потом магистрирала и докторирала у Сједињеним Америчким Државама. Написала је више од педесет музичких комада. Многобројне наруџбине укључују дела писана за Карнеги Хол, Кларис Смит центар у Мериленду, Кронос Квартет, Сан Франциско Конзерваторијум, Меркин Хол у Њујорку и Фестивал Балет у Провиденсу.
Вребалова је награђивана од American Academy of Arts and Letters, Highsmith Composition Competition, Meet the Composer, Vienna Modern Masters, Daglas Mur фонда и добитница је више награда Удружења композитора Америке ASCAP, укључујући стипендију Леонарда Бернштајна. Године 2010. додељена јој је Мокрањчева награда за Станице – најбоље премијерно изведено дело у Србији у претходној години.
Била је гостујући композитор у Мекдауел Колонији, на америчким оперским пројектима, American Lyric Theater и Other Minds Festival у Сан Франциску; 2000. године је као стипендиста Рокфелер центра боравила на језеру Комо.
Дела су јој снимана за Vienna Modern Masters, Nonesuch, Inova и Centaur Records. Композицију Pannonia Boundless је као партитуру објавила издавачка кућа Boosey & Hawkes 2007. године.
Члан је групе South Oxford Six, предаје на Сити Универзитету у Њујорку, а оснивач је и међународних летњих курсева за композицију Лето у Сомбору, који су имали своју четврту сезону у августу 2010. године.
Реч композиторке
Када сам у пролеће 2008. године причала са Миливојем Млађеновићем, тадашњим управником СНП-а о јубиларној сезони, рекао је да је позориште заинтересовано за локалну тему – тада сам предложила Милеву. Предложила сам Милеву и зато што њена судбина има много елемената који су по интензитету и богатству преводиви у оперу – то је трагична судбина, са карактерима већим од живота, са љубави огромном и несрећном, а Милева је хероина-мученица.
Вида Огњеновић је због своје дугогодишње инспирације и писања о Милеви Марић Ајнштајн била најлогичнији избор за либретисту, и на моју велику радост, сложила се да напише либрето по својој драми.
Милевин статус код нас је врло контроверзан – или је потпуно непризната и игнорисана или је митологизована. Била је класични „the other“ – иселила се из земље, имала ванбрачно дете, била удата у другу веру, имала ментално оболеле сестру и дете, била је разведена. Све су то били табуи, и све то још на почетку XX века.
Ајнштајн можда никада не би написао теорију релативитета да није Милеве, али и такав наш став Милеву Марић на неки начин обезвређује, јер шаље поруку да ако није она заслужна за теорију, онда нам није ни занимљива.
У мом најличнијем односу према њој, преовладавају теме женске – шта значи бити једино женско у класи, шта значи имати високе аспирације и бриљантан ум и онда се (као жртва времена и културе) одрећи свих снова и посветити породици, и то породици која се распада на толико много начина; затим, инспиративно ми је било и то што је са само двадесетак година била у жижи прогресивних идеја, интелектуалних дебата, изума, и што је знала да одабере највећег генија XX века, као и он њу, што је живела слободно, што никада после развода није говорила против Ајнштајна. У негативном смислу, фасцинирала ме је њена херметичност, и то што никада после развода није имала жељу да се бави научним радом; занимљиво је и да није хтела да се врати у Србију да живи – гајила је кактусе и бринула се о шизофреничном млађем детету после Албертовог исељења у Америку, коме се тамо касније придружио и старији син.
Желела сам да Милевин војвођански миље буде музички дефинисан. Опера почиње сценом у војвођанском атару којим раном зором пролазе тамбураши пратећи припитог господина. Та тамбурашка песма се до краја опере појављује у много различитих облика: као звук музичких кутија, као сећање на родни крај Милеве и њених другарица док су на студијама у Цириху, као и на самом крају опере у потпуној мелодијској и ритмичкој апстракцији.
Ајнштајнов глас, као и сви конкретни звуци који се појављују као електронски, унапред снимљени елементи, имају за функцију да нас својим симболичким значењем, више него конкретним, доведу у емотивно стање које за сваког од нас та симболика евоцира. Куцање сатова, капање воде, проласци возова – сви ти звуци представљају континуитете, ритмизиране, који понекад указују на ред, понекад на распад – али увек на пролазак времена, на коначност.
Надам се да ће баш ова, прва продукција Милеве у режији Озрена Прохића наћи своје место и на другим сценама, јер својом визуелном чистотом и дубоко осмишљеним третманом симбола и архетипова поставља актуелна, универзална питања и измешта нас из локалног и историјског.
Из интервјуа Зорице Којић додатку дневног листа Данас, октобра 2011.
АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ
Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.
Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.
У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).
Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).
Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.
Реч диригента
Постављајући на сцену оперу о Милеви Марић Ајнштајн, исписујемо нову и по много чему другачију страницу наше новије историје. Ово значајно оперско остварење није тек пука успомена на некога ко је ходио истим улицама којима и ми данас ходимо нити штури омаж познатој личности. То је живи споменик некоме ко је и данас ту са нама и поред нас.
Врло често вођена и инспирисана музиком, Милева сигурно данас дели са нама ово свечано сто педесето позоришно лето. Ми је раширених руку примамо у наше друштво из кога никада није ни изашла, иако је често тако изгледало.
Милева нам неће замерити. Тихо ће понети ново рухо у које је заоденута њена земаљска повест. Ово је опера о њој.
ОЗРЕН ПРОХИЋ
Рођен 1968. у Загребу где је завршио Класичну гимназију те дипломирао казалишну режију и радиофонију на Академији драмске уметности и књижевност на Филозофском факултету, на којем је и магистрирао темом о Крлежи.
Режирао је преко педесет драмских, прозних и оперских наслова у свим важнијим позориштима и на главним фестивалима у Хрватској (ХНК Загреб, ХНК „И. пл. Зајца“ у Ријеци, ХНК Сплит, Градско казалиште Марина Држића у Дубровнику, Градско драмско казалиште Gavella, Театар&ТД, Дубровачке летње игре, Сплитско лето) у Сарајеву (Народно позориште, САРТР, Камерни театар) и Кобленцу, Немачка.
Од његових режија истичу се: На рубу памети, Хрватски бог Марс и Краљево М. Крлеже, Дум Маринови сни и Дундо Мароје М. Држића, Краљ Едип Софокла, Херакло/Алкестида Еурипида, Орестија Есхила, Натан Мудри Лесинга те Ујка Вања Чехова, а од оперских наслова истичу се: Турчин у Италији и Севиљски берберин Росинија, Риголето, Набуко, Магбет, Атила и Моћ судбине Вердија, Ђани Скики Пучинија, Кавалерија рустикана Маскањија, Орфеј Монтевердија, Мазепа Чајковског и Адриана Лекуврер Чилее.
До сада је радио и две оперске праизведбе Аска и вук А. Хорозића и Шума Стриборова И. Ј. Скендера.
Представе су му гостовале на бројним фестивалима. Добитник је више награда.
Ванредни је професор на Одсеку за казалишну режију и радиофонију Академије драмске умјетности у Загребу.
Директор је Опере Хрватског народног казалишта „Ивана пл. Зајца“ у Ријеци пету годину.
МИЛЕВА ИЛИ ЧУДЕСНО ОГЛЕДАЛО САВРЕМЕНОСТИ
Почетком 20. века владало је мишљење, чак и међу оним најпозванијим, да је опера „мртва“. При томе се није мислило само на беспредметност стварања нових дела овог жанра, већ и на судбину постојећих, за која се сматрало да неће „преживети“ у уметничком мноштву које је обећавало то ново
столеће. Сведоци смо, међутим, да су пророци погрешили. Не само да њихова „свевидећа кугла“ тада није тачно предсказала, већ је извесно да њене магичне моћи не треба уважавати ни данас. Опера не само да је преживела, него је и остала, како је то својевремено тврдио П. Ј. Салазар, „чудесно огледало савремености“. Управо то је и Милева, музичко-сценско остварење композиторке Александре Вребалов, које нам ту нашу савременост смело баца у лице кроз драматичну причу жене-научнице чији се животни пут пред нама испреда као каква универзална прича у којој ће се свако (свака) од нас препознати.
Она нам нуди све – и дефиницију љубави (да је необјашњива) и пророчанство о браку (да ће га у 20. веку нестати – какав неутемељени оптимизам!) и тврдњу да је сасвим у реду бити нечији кишобран (заштита, ослонац, темељ) и уверење да ће музика спасити свет (као у Аталијевој Буци). А управо је музика та која нам саопштава ове важне ствари. А Милева? Она музиком објашњава себе саму, од свог првог представљања које носи терет покрета наниже (да би се Алберт касније имао одакле отиснути у висине), до пучинијевске арије у којој узвишено брани необјашњивост љубави. Но, и остали ликови, заједно са хором, су ту зато да објасне њу, да њу искажу онако како она то није умела за живота, да њу „докажу“, „означе“ и „означаје“. Јер се кроз причу о њој саопштава положај Жене и њено настојање да буде узета у обзир, чак и данас. Феминисткиње, при том, не би требало да задовољно трљају руке, јер је реч о ономе што је много више од пуког захтева за равноправношћу.
Ако се у свему томе иком деси да, са оним познатим брижним изразом лица критичара који треба да донесе естетску пресуду, залута у расправу о тоналности или атоналности ове опере, нека се не труди.
Све врсте музике које се овде сусрећу, од тамбураша, Моцарта, до електронике, алеаторике, али и до оног што би се сада (без страха) назвало традиционалним малеровским писмом, Александра Вребалов „кроти“ орфејевском самоувереношћу. Сазвук секунде који при томе влада знак је двојности, разума и срца, науке и уметности, љубави и мржње, живота и смрти, језика Нашег и језика Других. Та дијалектика пулсира у главној јунакињи изнутра (а да је она достојанствено подноси), или драматично, брутално бесни споља, у расцепу свести њене сестре одмах на почетку, или помирљиво лебди тамо где се сусрећу и преплићу Милева девојка и Милева жена, или се грчи тамо где се преплићу и саплићу једно о друго Милева и Алберт, тамо где се сударају њихова прошлост и будућност. Музика нам, међутим, саопштава и оно што бди изнад ових антагонизама. Кроз звуке возова који пролазе, водених капи које падају у бездан неповратка, откуцаје сата који одбројавају живот, музика звучи о пролазности, неминовности која нам прети од самог рођења и која нас баш зато нагони да јој се супротстављамо, да јој се непрекидно тврдоглаво супротстављамо лепотом коју тражимо, стварамо, чинимо. Зато крај Милеве уопште није крај, није тачка, већ уговор о опстанку, о сећању, осигурање од заборава.
Ира Проданов Крајишник
P. S. Чувајте се валцера. Проклето је тежак.
Поводом опере Милева
ОСВРТ НА ГЛАВНИ ЛИК
Опера Милева, остварена снажним музичким и драмским идиомом, осветљава моменте живота Милеве Марић Ајнштајн који дају слику њене судбине.
Дакле можемо рећи да је овде судбина лика директна последица животних околности и стварне личности, али Александра Вребалов додаје опери једну спиритуалну филозофску димезнију у неколико потеза, нарочито увођењем дуалитета протагонисткиње (Милева јуниор vs. Милева сениор). Тиме постиже непосредно суочавање садашњег са будућим односно прошлим, дакле наглашава историзам, а избором двојних арија отвара филозофску, ванвременску димензију Милевине судбине.
Милева је рођена као треће дете, након што су претходна два (кћерка па син) умрла убрзо након рођења.
Мајка, према изворима, не скида црнину након губитка првог детета, одлази редовно у обилазак гробова, и сасвим могућно носи у себи дуготрајну бол, ако не и елементе депресије. Дода ли се томе да је Милева рођена с прирођеним ишчашењем кука отвара се вероватност за наглашену осећајност родитеља, која онда утиче на њен развој.
Извесно је да је њена посебност као првог детета које преживљава, у које су полагане велике наде, допринела њеној јачој осетљивости према родитељима. Њена изузетна надареност ојачава ту посебност.
Милева се тако пуна амбиције налази на вишем студију физике у Цириху, у току којег креће и почетак заносне љубави према Алберту Ајнштајну. Његов успех и њихова заједница постају њена главна инвестиција. Зближавање Алберта и Милеве у љубавном заносу, истовремено је један процес еманципације, психолошке и социјалне. Планирање породице био је сложен задатак за млади пар који се сукобљава са немалим породичним препрекама. Обоје су решавали питање лојалности према жељама родитеља. За Милеву у тој везаности посебно место имала је и млађа сестра Зорка која је према постојећим подацима боловала од шизофреније. Пар је био суочен и с предбрачном трудноћом и давањем првог детета, на усвајање. У годинама по венчању, следе рођења два сина, оба надарена, од којих се код млађег касније развија ментално обољење.
Брак Милеве и Алберта који траје формално осамнаест година, показује озбиљне тешкоће већ и пре последњих десетак у којима је Алберт одлучио да живи са новоизабраном женом. Милева пролази кроз више периода депресије. Након раздвајања с Албертом основни садржаји су јој брига за синове, често у отежаним условима, те за породицу у Новом Саду, док љубав према Алберту траје. Милева је умрла подлегавши компликацијама можданог удара.
Ако се вратимо опери и питању судбине, питамо се да ли су догађаји у Милевином животу загонетни, да ли су били предвидиви, и ако јесу, да ли су постојали други путеви, други избори. Судбина се често везује са трагичним, нежељеним, негативним, а позитивно се можда препознаје само као трагични губитак нечег доброг и лепог.
Покушајмо дакле уочити у којој мери је виталност присутна у породици Марић, у којој мери је то заједница која расте друштвено и материјално, и колико је елана и љубави уграђено у напредовање, у жељу за Милевин успех. Ишчашење кука, губитак детета, касније брига за болесну Зорку, не заустављају снагу Милевиног урођеног талента и радовања животу, те успеха обично неочекиваног за жене у оно време. Њена снага се не исцрпљује ни у другој половини живота када је суочена с вишеструким тешкоћама. Све је то део једне те исте судбине, резултат једне исте животне борбе.
Психолошким речником речено, Милева поседује снажни, високо функционални его и избор Алберта као партнера нас и не зачуђује. Редовито се наилази на питање зашто је Милева изабрала брак и напустила каријеру научника? При том се некако претпоставља да се ту ради о губитку, избору мање вредног пута.
Чињеница је да је Милева и сарађивала с Албертом и помагала у његовом раду у раним годинама брака.
Чињеница је такође да Милева није успевала у завршном испиту, што је стало на пут њеном напредовању.
Да ли су њене снаге ту биле подељене између академског интереса и љубавног заноса према Алберту?
Могуће је. Један други, додатни чинилац, јесте могућа тешкоћа са првим знацима депресије, у овом случају тек присутним у облику отежане концентрације и можда малодушности. Надаље, вероватна је депресија после давања кћерке на усвајање, постоје подаци о појави честе „мрзовоље“, учестале су дуже депресије са соматским проблемима у другој половини брака, и коначно патње са конотацијом неизлечивости.
При томе се не умањује значај евентуалних спољних елемената, сумираних рецимо као стрес (напори којима је изложена жена у друштву, стрес од стране породице, стрес од стране брачног партнера). Стрес има и унутарње извориште, на пример у Милевиној великој осетљивости према задовољењу родитеља, идеализација вољених особа, као и пренаглашена самокритика су немали чиниоци. Оваква склоност повећава анксиозност, интензитет реакције на губитак и раздвајање, што је видљиво у низу ситуација са Албертом.
Вратимо ли се опет питању о Милевиној судбини треба додати управо поменуте факторе као судбинске, и које није увек могла или умела да измени.
Више од столећа цивилизацијског искуства у животу породице нас дели од брака Милеве Марић и Алберта Ајнштајна, време у којем су створена дела којима је њена генерација тежила, време о којем су Милева и Алберт сањарили, и којем је и она допринела.
Сагледано из ове удаљености видимо Милеву у њеној судбини успеха, судбини велике љубави и издржљивости у патњи, те у времену којем би радо пружили руку помоћи.
Али опера Милева, кроз своју комплексну резонанцу, јесте наша садашњост која се јавља у релативитету времена у коме се егзистенцијално одређујемо у нади за бољи живот. Милевина љубав и снага, вера у Алберта, аналогна је оној којом се он одређује према науци, где нам је судбина у откривању непознатих галаксија (сетимо се арије која следи Шекспирове стихове). Тај тандем, као императив, упућује нас на моменат нашег савременог хуманистичког освешћења, које захтева љубав и одговорност за ближњег, заједницу, за стваралаштво и природу.
Др Владимир Кашнар, Њујорк, 22. септембар 2011.
ПЛЕМЕНИТА ДОСТОЈАНСТВЕНОСТ ОПЕРСКОГ ЛИРИЗМА
О опери Милева Александре Вребалов
Избегавајући сваки вид жанровског трагања за потенцијално оптималним изгледом оперског дела на почетку друге деценије 21. века, уз пуну свест о значају поруџбине и пријемчивости композиције у свечарској сезони нашег најстаријег националног театра, Новосађанка и Њујорчанка Александра Вребалов се определила за музику која „добровољно“ прати захвалан либрето Виде Огњеновић, али још више саму трагичну судбину Новосађанке Милеве Марић Ајнштајн. Одрастајући у Кисачкој улици, у атмосфери средњоевропског града, али и објективно патријархалној средини, Милева је успела да стигне до „прецизних небеских орбита“ европских високих школа, знаменитих професора, личне и „родне“ еманципације, те коначно до ума и срца једног од најзначајнијих личности савремене цивилизације – Алберта Ајнштајна. Читав Милевин век био је испуњен супротностима које су је неминовно одвеле у сфере тужних, често мрачних тренутака: девојка, млада жена огромних потенцијала, од интелектуалних, научних, али и природно материнских и друштвено-социјалних, све до емотивних, на сопствену несрећу изабрала је оног, који је, управо због дара генијалности, прегазио и уништио њену личност, наду, веру, читав живот.
Но, захваљујући изврсном драмском предлошку Виде Огњеновић од којег је кренула, као и деликатно одабраним фрагментима Гетеове поеме Urworte, Шекспировог Млетачког трговца и из оригиналне преписке између Ајнштајна и Милеве, Александра Вребалов је у коначној адаптацији и драматизацији текста самој Милеви даровала могућност и чин опроста, уз завршне речи: „Знам, погрешили смо негде, јер ако је космос бесконачан и људска срећа може Бесконачна бити.“ Смењујући сцене из Цириха, Берна, Новог Сада или мајура Марићевих из Каћа, Вребалова остварује изванредно поетско јединство драмско-музичког простора, блиско дометима античке трагедије, на коју нас поред типизирано вођеног хорског ансамбла, подсећа хладни објективизам сведене, а суштински у „гро-плану“ емотивних односа успламтеле, при том, апсолутно суптилно постављене режије Озрена Прохића.
Главни ликови архетипски прецизни и по потреби богато надограђени, дати су у распону од карикатуралних гестова (професор Вебер), преко племените сугестивне уздржаности (Милевина мајка), типичне заштитничке улоге родитеља са овог поднебља (Милевин отац), драмско-покретачких позиција споредних личности (Милевине другарице – Милана, Хелена, Ружица), најзад све до сестре Зорке, која представља онај неумољив и неизлечиви део постојања и трагичног бића главне јунакиње и њеног ширег породичног круга.
Поставка две улоге Милеве – јуниор и сениор, сценски потпуно поједностављена и изузетно ефектна, као и кроз профилисане музичко-тембарске и драмске „половине“ главне личности, представља костур читаве представе кроз осцилације између могућих потенцијала младе девојке и урушених животних стаза зреле жене.
Богата палета укупно активираних музичких параметара, парадигми и метафора, одређују укупно припадање наше, не тако давне прошлости том европском, данас посебно актуелном центрираном идеалу, где се на истој културолошкој равни смењују звуци валцера, Моцарта и тамбурашке свирке.
У драматуршкој трансформацији својеврсног музичког мота дела, песми Дунаве плави са почетка опере, Милевина другарица Ружица потом пева (Први чин, пета слика) песму о изгубљеном момку.
То је заправо симбол заувек изгубљеног Алберта, при чему је та „брза матица“ заправо матица живота Ајнштајнових, која је у сјају генијалних научних успеха његових, али и недвосмислено високо постављеног егоизма, коначно прогутала њихову љубав и читаву Милевину судбину. У фантазмагоричном, апстрактном и надемотивном завршном, музички фуриозном Епилогу (Други чин, пета сцена / други део), препознајемо само фрагменте ове песме, која се коначно распада попут живота главне јунакиње.
Дело обилује изузетним музичким одсецима, попут двоструке фуге (Први чин, четврта слика) која од „хиндемитовске“ густине и прегнантности стиже до крајње прозрачности, веште конструкције паралелно одвијајуће „двоструке сцене“ (Други чин, четврта сцена – Милева са пријатељицама на мајуру и Алберт са пријатељима у канцеларији) у најбољој традицији италијанске опере друге половине 19. века, преко неокласичног сценског трептаја Игора Стравинског, до стилски другачијег врхунског лиризма, постмодернистичке једноставности и готово религијске медитативности (Други – чин, пета сцена / први део). Ипак, посебно се издвајају љубавни и лирско-трагични пунктови: Милевина арија Љубав је оно што се не може изрећи (Први чин, трећа сцена), а изнад свега тренутак њеног сећања на мртву девојчицу (Други чин, трећа сцена), у сцени када обе Милеве блиско народној тужбалици певају и болно закључују – „Живиш ли игде осим у срцу мом? Спавај анђеле мој. Док је мога века, моје срце ти је и гроб и колевка“.
У домену вокалних деоница и њихових прожимања, односа и међусобних звучних сусрета изузетне артистичке лепоте, служећи се интервалом секунде као блиским, али уједно и често дисонантно веома удаљеним звучним параметром, Вребалова полази од фолклорног атрибута овог интервала у функционално каденционом значењу, који „усправно“ хармонски постављен нуди обиље узбудљивих драмско-музичких решења. Тако је Наша лирска песма, негде са краја Кисачке, неке друге новосадске, војвођанске топонимско-карактерне и психолошке одреднице, постала и остала тај поетско-идејни круг ове тужне музичке приче о једној Српкињи из јужне Угарске. Та песма је продужила лирски патос са једног Шумановићевог платна, препознатљивог детаља отргнутог из приповетке Вељка Петровића или тренутак додира описа стиха Милоша Црњанског. Бивајући касније у своме трајању допуњена „антићевско-балашевићевском“ провенијенцијом, коначно је преломљена и поново оркестриранана дискретном руком Александре Вребалов. Тиме је заувек утонула у најтоплије поре интимних животних момената претворена у уметнички исказ разумљив свакоме. Није ли то више него довољно за велики јубилеј нашег позоришта, за све нас, данас, никад сите и изнова жељне панонске меланхолије и тонова који речи и емоције, попут цвркута тамбураша заносе дубоко у душу.
Богдан Ђаковић
ТРИЈУМФ ОПЕРЕ МИЛЕВА У СПРСКОМ НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ
ВЕЗА ЗАВИЧАЈНОГ С УНИВЕРЗАЛНИМ
Колико год се креаторима репертоара наших оперских кућа можда чинило да савремена домаћа опера „нема прођу” код публике, сваку дилему на овом плану отклонио је тријумфални успех новосадске премијере – праизведба опере Милева композиторке Александре Вребалов у Српском народном позоришту, дела смеле иновативности и савременог музичког израза, /…/ узбудљива сценско-музичка представа, која упечатљиво приказује трагичну судбину наше суграђанке Милеве Марић Ајнштајн, која је провела живот у сенци великог научника, суочена са сопственим судбинским ломовима и осујећеним жељама и надама на личном и научном плану. /…/
Интимну драму Милевиног суочавања са сопственом осујећеношћу и животним поразима, ауторка је приказала на занимљив начин, уводећи два лика протагонисткиње: лик младе Милеве, који је певачки врло сугестивно, проживљено и сценски уверљиво тумачила млада сопранисткиња Дарија Олајош Чизмић, док је њен лик у зрелијим годинама децентно и упечатљиво тумачила мецосопранисткиња Виолета Срећковић. И трећа женска улога, лик Милевине болесне сестре Зорке избио је у први план у ангажованом, сценски и музички дореченом извођењу младе Јелене Кончар. Подједнако импресивне и певачки убедљиве интерпретације остварили су и носиоци главних мушких улога, гостујући солисти Владимир Андрић у роли Ајнштајна и Миљенко Ђуран као професор Вебер, као и Бранислав Јатић у улози Милевиног оца, господина Марића.
Изизетно одговоран и сложен диригентски задатак беспрекорно је обавио млади диригент Александар Којић, који је ненаметљивим, али сигурним гестом водио представу, остваривши блиску сарадњу са солистима, као и са прецизним и звучно добро избалансираним ансамблом Оркестра и Хора Српског народног позоришта. Сведену и маштовиту редитељску поставку, примерену овом оперском делу осмислио је гостујући редитељ из Загреба Озрен Прохић.
Ауторка костимографије је Јасна Бадњаревић, сценски покрет разрадила је Лидија Радованов, а укупном успеху ове модерно и динамично постављене представе знатно су допринели и дизајнер светла Дени Шесник, дизајнер звука Миленко Вукмановић и аутор видео пројекције Иван Фактор из Хрватске.
Борислав Хложан, Дневник, 24. октобар 2011.
ЖЕНСКО ПИТАЊЕ
/…/ композиторка је врло добро знала, и својим остварењем доказала, да је прича о Алберту и Милеви локална тема универзалног значења, тема која пре свега отвара питања женске егзистенције и партнерских односа, тада, пре сто година, али и сада. Актуелно и занимљиво, још једно женско перо у низу изванредних оперских остварења наших ауторки последњих година. /…/ Изабрани су, дакле, карактеристични догађаји у Милевином животу, одлазак на студије у Цирих, сусрет са Ајнштајном, рађање, односно губитак деце, болести у породици, професионална осујећеност – читав низ мотива који откривају сложене односе међу главним јунацима, тј. цео један живот који од Милеве ствара трагичну јунакињу, готово античку хероину. Александра Вребалов као да подвлачи ту трагику ка крају опере где неке сцене, а посебно последња, добијају ораторијумску тежину. Тако су и визуелно замишљене – хор је сада потпуно безличан, и буквално – певачи немају лица, то је хор-коментатор, као у барокном ораторијуму, а на крају Милева у свом двоструком лику, пред нотним пултом пева своју завршну, драматичну колоратуру. Наиме, необичност концепције је и то што се у том просторно-временском дисконтинуитету истовремено појављују млада и зрела Милева, сопран Дарија Олајош Чизмић односно мецосопран Виолета Срећковић, иначе, обе одличне, чиме се још чвршће преплићу нити једног животног пута и он сагледава из различитих перспектива.
Александра Вребалов је својом музичком партитуром врло вешто и ефектно пратила тај пут уобличавајући сваку сцену у одговарајуће музичко рухо, почев од илустративних момената попут тамбураша на самом почетку, спретно укомпоноване Моцартове музике, валцера или фолклорно интониране песме, па до музички крајње компликованих и разрађених епизода. /…/ Евокативност музике Александре Вребалов је нешто што је добро познато, али у опери је дошло до пуног изражаја захваљујући управо музичко-сценској форми. Конкретни, ванмузички звуци, укључујући и Ајнштајнов глас, на пример, као и одговарајући видео прилози, компјутерска графика, фотографије и филмски клипови само су звучно и значењски обогатили и повезали ток.
Потпуно у складу са музиком били су маштовити костими са елементима епохе Јасне Бадњаревић те сведена, али истовремено и монументална сценографија и разноврстан, разиграни мизансцен редитеља Озрена Прохића, госта из Хрватске. Он је вешто искористио оба плана сцене, конципирајући задњи као основу како за снажне колористичке ефекте тако и неке елементе радње, док је предњи резервисао за основни ток фабуле. Вешто је водио и груписао, те сучељавао солисте, односно хорске групе комбинујући их у врло динамичне призоре. /…/
Од самог почетка, заправо, било је јасно да је опера замишљена у најбољем духу савременог позоришног израза. У првој сцени, наиме, бриљира Јелена Кончар у улози Милевине болесне сестре Зорке чија психичка и телесна растрзаност не може бити већа. А затим се појављује лик за ликом, сваки упечатљив и одлично глумачки и вокално изведен: забринути и озбиљни г. и г-ђа Марић, тј. Марина Павловић Бараћ и Бранислав Јатић; строги и безобзирни професор Вебер, Миљенко Ђуран, младалачки, безбрижни Ајнштајн, Владимир Андрић, те низ споредних, али ништа мање успелих ликова. Млад је и диригент Александар Којић којем треба одати посебно признање за успешно руковођење једним овако компликованим и вишезначним делом савременог музичког језика, које ће, надамо се, управо због универзалности теме, те атрактивности реализације добити прилику да се покаже и на другим оперским сценама.
Горица Пилиповић, Радио Београд 2, емисија „Културни кругови“, 26. октобар 2011.
И МОРАШ БИТИ ОНО ШТО ЈЕСИ
Интензивна, густа радња, наднаравни гласови певача и хора, спектакуларна премда са много укуса сведена сцен, оркестар поуздан попут часовника-времеплова којим се преносимо кроз жижу преламања векова с једне на другу страну, тамни терети живота које је на своја плећа примила једна жена као залог бриљантног, звезданог успеха свог – мало је рећи тек животног – изабраника. /…/
Реч је наравно о Милеви невероватне композиторке Александре Вребалов, БЕМУС-овој београдској премијери ове опере по мотивима из живота Милеве Марић Ајнштајн (либрето Вида Огњеновић), у режији и сценографији Озрена Прохића и са диригентом Александром Којићем, делу, дакле, жудно ишчекиваном на овим Музичким свечаностима, којим Српско народно позориште из Новог Сада обележава 150-годишњицу постојања. /…/
Изузетни солисти – Дарија Олајош Чизмић и Виолета Срећковић као Милева јуниор и сениор са својом сензуалном чистотом и медитативношћу, Владимир Андрић као Алберт Ајнштајн, сугестивна Јелена Кончар у захтевној улози сестре Зорке, Бранислав Јатић и Марина Павловић Бараћ као Милевини родитељи, Миљенко Ђуран у упечатљивој улози Професора Вебера, Милевине другарице (Верица Пејић, Маја Мијатовић и Лаура Павловић) и сви други, затим потресан и дрхтав од сопственог електрицитета Хор (диригент Весна Кесић Крсмановић), оркестар пун деликатних чари, попут једноставно невидљиве силе која носи са умешношћу узбудљиве догађаје на позорници, елегантни костими Јасне Бадњаревић – све доведено до монументалног израза на сцени Сава центра, граде заједно ову повест која вас потреса, али истовремено истински задивљује.
Моцарт, тамбураши, песме о Дунаву и изгубљеном драгану, повремено сасвим злокобни ритам валцера, Ајнштајнов глас, жуборење воде, сустизање композиција возова, нови век који у хору ври као кошница, сусрет Милеве и Алберта као у каквом месечарењу, у том „сну о срећи, некој чудној збуњености, необјашњивој, снажној сили“, све то и још много више обухвата изузетна музика Александре Вребалов. И мораш бити оно што јеси, како вели и живи Милева. А Александра Вребалов и перфектан стваралачки ансамбл око њене Милеве убеђују вас до краја у то.
Зорица Којић, Данас, 27. октобар 2011.
ОПЕРА МИЛЕВА СНП-а УСПЕШНО ИЗВЕДЕНА НА ФЕСТИВАЛУ „АРМЕЛ“ У СЕГЕДИНУ
МОЋНО И ПОТРЕСНО
Ансамбл Опере Српског народног позоришта је 12. октобра добио овације публике после извођења опере Милева на престижном међународном фестивалу „Армел“ чија се завршница одвијала у Сегедину од 6. до 15. октобра. Ради се о фестивалу јединственом по својој концепцији осмишљеној тако да с једне стране трага за новим театарским путевима извођења музичко-сценских дела, а с друге открива и подржава талентоване оперске извођаче способне да у свим аспектима одговоре захтевима нашег доба. Опера Милева Александре Вребалов у режији Озрена Прохића нашла се у овогодишњој селекцији заједно са продукцијама из града домаћина, Центра за савремену оперу из Њујорка, Театра „Јожеф Кајетан Тил“ из Плзена и Словачког народног позоришта. /…/ Нешто мања сцена Сегединског позоришта од наше било је искушење у техничком смислу „премештања“ сценографије и режије, али су одлични акустички услови допринели да извођење у музичком домену буде компактније, а однос гласова и оркестра бољи.
Утисак који је представа оставила у новој средини могао би се најкраће описати са две речи: моћно и потресно. Занимљива оркестрација потенцирана прегнантном ритмичком потком као и оригинално преплитање фолклорних и модерних музичких елемената у партитури Александре Вребалов деловали су снажно, а сконцентрисани и надахнути солисти као и ефектне хорске сцене на потресан начин су приказали музичко-сценску причу о судбини Новосађанке Милеве Марић, жене растргнуте између личних емоција и очекивања породице и друштва. Две улоге су тумачили млади гостујући уметници – Викторија Маркарјан (Милева јуниор) и Дан Попоеску (Јакоб Ерат) за које је ово био финални део такмичења оперских солиста. Њихово извођење било је дикцијски беспрекорно припремљено на српском, а свако је на свој начин, у складу са захтевима и обимом улоге покушао да достигне јединство вокалног и сценског утиска. Од домаћих солиста посебно признање публике добила је Јелена Кончар (Зорка), а одличне креације остварили су и остали носиоци већих улога: Виолета Срећковић, Владимир Андрић, Миљенко Ђуран, Саша Штулић, Бранислав Јатић, Марина Павловић Бараћ, који су заједно са свим протагонистима скандирањем и ритмичним аплаузима публике више пута позивани на сцену.
Олена Пушкаш, Дневник, 17. октобар 2012.
