Velimir Lukić

BERTOVE KOČIJE ili SIBILA

Režija: Ivan Cerović
Adaptacija teksta i dramaturg: Božidar Knežević
Scenograf: Željko Piškorić
Kostimografkinja: Staša Jamušakov
Kompozitor: Aleksandar Bahun
Scenski pokret i koreografija: Milica Cerović

Igraju:

Sibila:
Anđela Pećinar

Bert:
Miodrag Petrović

Sven, filozof i alhemičar:
Nebojša Savić

Žermen, lutka:
Ivana Pančić Dobrodolac

Đorđo:
Aleksandar Sarapa

Kleo:
Marko Savković

Hugo:
Ljubiša Milišić

Hajnrih:
Grigorije Jakišić

Rodrigo:
Milan Novaković

Estera:
Aleksandra Pejić

Klajd:
Jovan Živanović

Odila:
Tijana Milovanov

Rajmond:
Stefan Starčević / Aleksa Jovčić

Inspicijentkinja: Snežana Radovanov
Suflerka: Nataša Barbir
Scenograf-realizator: Mladen Stojanović
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Majstor svetla: Mia Mlinarević
Majstor tona: Vladimir Ognjenović

Prva proba: 17. februar 2023, Kamerna scena
Premijera: 21. septembar 2023, scena „Pera Dobrinović“
Predstava traje: 1 sat i 50 minuta

Velimir Lukić (1936–1997) ostaće upamćen kao najmlađi direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, kao vrstan pesnik koji je u neoklasicizmu tražio, i pronalazio, jedan od ključeva za otvaranje teških kapija svoje intime, dok je u pseudomitovima – koje je sam osmišljavao i na kojima je mahom temeljio svoje dramske tekstove – prepoznavao šifru uz pomoć koje je mogao slobodno da progovori o vlastitom vremenu i da opisuje teskobu na koju ga je stvarnost osudila.

U teatru se – kao pisac, dramaturg, direktor Drame i upravnik Narodnog pozorišta, a docnije, na samom kraju karijere, i umetnički direktor Ateljea 212 – snalazio savršeno. Studije je diplomirao kao student Josipa Kulundžića, osnivača katedre za dramaturgiju na beogradskoj Akademiji za pozorište, film i televiziju. U teatar je, uostalom, i ušao kao autor drama. One su mu, uz izuzetnu erudiciju, široko opšte znanje i brzinu dramaturškog mišljenja, otvarale sva vrata, ali su – i zbog svoje tematike i po svom literarno-dramskom postupku – još žešće budile nedoumice i uvek iznova aktuelizovale dilemu: da li i koliko verovati u subverzivnost dramskog pisca koji živi životom uspešnog intelektualca u vremenima koja su bila dovoljna „olovna” da se o njima bez ozbiljnih posledica moglo pisati samo u aluzijama i uz pomoć vešto konstruisanih alegorija. Pred takvim se dilemama i od takvih se pitanja Lukić branio – ironijom. Takvi su zapravo i Lukićevi dramski komadi.

Utemeljene u izmaštanim legendama iz drevne starine, zašećerene prošlošću i mitskim junacima, otrovne prema vlastitoj eposi i njenim aktuelnim akterima, njegove drame su hirurški precizno zasecale u samo tkivo ondašnje društvene i političke stvarnosti, nemilosrdno su mlatile po devijacijama u kojima smo tada živeli i na koje smo, mahom ketmanski, pristajali, a na koje je i on sam, kao dugogodišnji rukovodilac nacionalnog prestoničkog teatra, nagrađivani dramski pisac i pesnik, ugledni društveno-politički subjekt, evidentno takođe pristajao. Ili, međutim, ipak nije.

Osim stiha kao formalnog određenja, Lukić za svoje dramske tekstove iz poezije crpi autorefleksivnost i naglašenu emocionalnost, a iz bogatog fundusa dramskih žanrova i postupaka on svojim komadima daruje elemente farse, drame u užem smislu i tragedije, u stihove dramskih komada unosi preciznu karakterizaciju likova, složenost odnosa koji se uspostavljaju između dramatis persona i, ponajpre, ritam scenske igrivosti. Najbolje komade – među koje nesumnjivo spada i farsa Bertove kočije ili Sibila (1963) – pisao je u vremenima dominacije filozofske drame, ali i u doba sve intenzivnijih i širih odjeka drame apsurda te ne smemo isključiti ni uticaj koji je na njegovo dramsko stvaralaštvo poticao iz ovih izvora. Uostalom, apsurd je, kao pogled na svet, utkan u mnoge Lukićeve komade, a filozofski diskurs, između ostalog i kao odraz sartrovski shvaćenog angažmana, ne samo što je vodio ka alegoriji, nego se i logično reflektovao na planu onoga što teoretičari prepoznaju kao Lukićevo „filozofsko dociranje“, iz kojeg je proizlazio konkretan autorov kritički stav pre svom vremenu i tada aktuelnom društveno-političkom kontekstu.

Iza naslova Bertove kočije ili Sibila koji referiše na autorovu intenciju oneobičavanja, nahodi se bizarna priča o lutkama koje bi trebalo da restrukturiraju stvarnost, o neslućenom potencijalu surogata od kojih se očekuje da ovaj svet učine boljim, oplemene ga. No, u lutkama se nalaze i sve dihotomije koje karakterišu i čoveka – i dobro i zlo, i nadu i skepsu, i želju za mirom i potrebu za destrukcijom… I sve ovo autor uranja u stvarnost vlastite epohe, početak šeste decenije prošlog stoleća, u epohu za koju, ne bez valjanih razloga, vele da je determinisa la potonje decenije pa i sadašnjicu.

Aleksandar Milosavljević

Rođen 1972. u Valjevu. Završio glumu 2010. na Akademiji u Novom Sadu, u klasi prof.  Radeta Markovića. Za vreme studija bio je stipendista SNP-a. Diplomirao pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Egona Savina. Bavi se pozorišnom i filmskom režijom.

Pozorišne režije: Ranjeni Orao, Mir Jam, Paklena Pomorandža, E. Bardžis, Leptirica, M. Glišić, Zločin i kazna, Dostojevski, Šest lica traže pisca, L. Pirandelo i Porno, B. Knežević (predstave rađene u saradnji trupe 2uploDno i SNP), Zoo priča, E. Olbi (SNP), Chovek zvani Che, B. Knežević (2uploDno i Pozorište mladih) Razumihin show (NP Beograd i 2uploDno), Osamnaest mačaka i limar Herman Brum, M. Nikolić (SNP).

„Sibila“ kao pozorišni mit

Nijedan naslov nije slučajan, ali naslov drame Velimira Lukića Bertove kočije ili Sibila to izrazito nije. Sam Lukić kaže da je njegova farsa koja nosi elemente ozbiljne bajke već u naslovu sukobna i da je osnovni sukob ovog komada između dogme i života. Dogmu predstavlja poslušni Bert koji stalno tera svoju kočiju ukrug poštujući volju svog tvorca Svena, a život je Sibila, lutka koja je, kao i život, puna paradoksa – ona je i slobodna i zarobljena, logična i nelogična, optimistična i pesimistična, bludna i čedna, istovremeno i srećna i nesrećna. Lutka Sibila, za razliku od Berta koji je pomalo automat, poseduje emocije i slobodnu volju što su osnovni elementi ljudske prirode – i najveća je prepreka za funkcionisanje modela društva kojem teži Sven.

Pozabavili smo se pojmovima na koje se oslanja ova „farsa u dva čina“, kako stoji u podnaslovu komada – ali smo uveli jedan novi termin koji će precizirati postavku. Ti pojmovi su utopija, distopija i – novouvedena sa naše autorske strane – faktotopija. Tako naša „Sibila“ svoju distopijsku priču temelji na faktografskim elementima: na realnim istorijskim događajima, na prepoznatljivim mitovima i na opštepoznatim motivima i fenomenima iz politike, religije, filozofije, medija i na referencama iz kulture, uključujući i pop kulturu – a publika će kroz događaje čiji su akteri oživljene lutke prepoznati paradigme iz stvarnosti koja nas okružuje.

Uvođenjem pomenutog „faktotopskog“ metoda u čin stvaranja predstave ostajemo na liniji pozorišne alegorije, ali, istovremeno, ulazimo i u područje aktuelizacije i angažovanosti u pozorištu. Da ne bude zabune, ne radi se o dnevno-političkom i lokalnom angažmanu – „Sibila“ je neka vrsta konkretne pozorišne bajke o celom svetu koja će, duboko smo uvereni, biti prepoznata kao nešto što nam se svima upravo događa, i to na planetarnom nivou. Ne radi se o projekciji budućnosti i nije u pitanju neka buduća „osamdeset četvrta“, niti se bavimo analizom prošlosti. Naša „Sibila“ se dešava upravo sad.

Lukićeva (ne baš uvek jasna) alegorija i „uže“ posmatranje sveta verovatni su uzrok što ova drama nikad na sceni nije dosegla one visine koje, u idejnom smislu, najavljuje pa i dodiruje.

Naša postavka „proširuje“ alegoriju na kompletnu civilizaciju i događaje u drami čini i pozorišno konkretnim i univerzalno prepoznatljivim za gledaoca. Strašno – ali poznato. I baš to prepoznavanje učiniće je još strašnijom.

U najširem smislu, „Sibila“ otvara pitanja o odnosu pojedinca i društvenog kolektiviteta, odnosno čoveka i čovečanstva. Pojedinačnog čoveka određuje ljudska priroda, on po njenim zakonim živi i deluje, a ljudsko društvo funkcioniše po promenjivim arbitražnim pravilima koja su, u manjoj ili većoj meri, u sukobu sa pojedinačnim ljudskim prirodama. Tu je smisao svakog mita pa i ovog pozorišnog. „Sibila“ je neka vrsta cirkularnog pozorišnog mita o stalnom ponavljanju stvaranja i uništavanja sveta kojem nema kraja. Ili ga možda ima?

Ivan Cerović, reditelj

Koristeći elemente bajke o čarobnjaku-alhemičaru i mita o stvaranju sveta Velimir Lukić je u drami Bertove kočije ili Sibila na alegoričan način pokušao da prikaže dramu savremenog čoveka i njegovo mučno iskustvo sa društvom i istorijom tako što je (alegorijski) opisivao svoje doba, epohu i društvo u kojem je živeo (i koje je on sam, u dobroj meri, doživljavao kao diktatorsko).

Iako se Velimir Lukić, na nekim mestim u komadu, približava situacijama karakterističnim za utopijske (odnosno antiutopijske, kakotopijske – rečju, distopijske) priče, njegovi alegorijski događaji ostaju na nivou verbalnih naznaka i asocijacija (možda i zbog moguće represije tadašnjeg režima – ali da ne ulazimo u tu vrstu motiva). Zbog toga je bila neophodna korenita dramaturška promena fokusa, na osnovu koje je i nastala baš ovakva predstava.

Baveći se, s jedne strane, „pojačavanjem” distopijskog rakursa same priče, na kraju smo došli do definisanja sasvim novog pojma, kojim opisujemo naš autorski diskurs (unutar već pomenutog i poznatog distopijskog rakursa) – taj pojam je faktotopija. Faktotopija je zapravo metod koji u alegorijske elemente pokušava ubaciti prepoznatljive modele koje će gledaoci prepoznati kao modele po kojima funkcioniše i njihov život. S druge strane, ova „Sibila” je u dobroj meri i mit o stvaranju sveta (jer je alhemičar Sven prikazan ne samo kao čovek koji pokušava da izgradi savršeno društvo, nego kao demijurg koji prvo stvara svet koji će kasnije uređivati).

Verodostojnost mita se, gotovo po pravilu, ne da utvrditi, jer se mit nalazi u sferi oniričnog, nemogućeg i fantastičnog – ali i svakodnevni život je organski deo svakog mita i baš je to reper prema kome „konzumenti” tog mita mogu da uporede dela i posledice mitskih junaka i donesu sudo njima. Kad u pozorište postavljate jednu alegorijsku priču o stvaranju i uređenju sveta, veoma ste blizu tom „mitološkom terenu”. Vaš mit je, naravno, samo pseudo-mit i postupci kojim ga vi stvarate karakteristični su samo za teatar, ali način na koji će taj pozorišni mit gledaoci konzumenti procenjivati isti je kao kod pravog mita.

Ali, još jednom, to nije pravi mit. Zbog toga je u priču bilo neophodno uvesti elemente kao što su tabu, totem, ritual, ali i neke od poznatih „organizacionih” paradigmi, kao i prepoznatljive tehnike „upravljanja” svetom.

Božidar Knežević