Petar Iljič Čajkovski

EVGENIJE ONJEGIN
lirska opera u tri čina

Libreto: Petar I. Čajkovski i Konstantin Šilovski, prema istoimenom romanu u stihovima Aleksandra S. Puškina
Dirigent: Aleksandar Kojić / Valter Atanazi (Walter Attanasi, k.g. Italija / Češka) / Mikica Jevtić
Reditelj i koreograf: Lino Privitera (Lino Privitera, k.g. Italija)
Asistent reditelja i koreografa: Hakik Džani (Hakik Xhani, k.g. Albanija / Italija)
Scenografkinja: Kristina Ruso (Cristina Russo, k.g. Italija)
Hor pripremila: Vesna Kesić Krsmanović
Autor video-projekcija: Florijan Čanga (Florian Canga, k.g. Albanija)

Seljaci, seljanke, gosti na balu, veleposednici i njihove supruge, oficiri; Peterburg i okolina, 1820.

Učestvuju Hor, Balet i Orkestar SNP-a

Balet: Vesna Bišop, Melisa Brođin, Milenica Jović, Verica Kozarev Klarić, Jelena Marković, Bojana Matić, Irena Mesaroš, Hristina Stanković, Marija Trifunović, Ivana Trpčević, Laura Špindel, Teodora Šper, Jana Čerepanova, Dmitrij Arbuzov, Luka Deler, Aleksandar Đurđević, Đulio Milite, Mihail Sergejev, Vasilij Soboljev, Nikola Stamenović, Zoran Trifunović

Statisti: Vladislav Šeguljev, Stefan Mikan, Miroslav Stojiljković, Marko Nestorović

Vokalna pedagoginja: Olga Fatejeva (k.g. Italija)
Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Asistentkinja reditelja: Katarina Mateović Tasić
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Nevena Živković, Strahinja Đokić
Dopunski hor pripremio: Jovan Pejić
Korepetitor hora: Nemanja Števanov
Inspicijentkinje: Tanja Cvijić, Sanja Milanov
Suflerke: Sanela Mitrović, Aleksandra Majtan
Displej i adaptacija prevoda za titl: Ivan Svirčević
Lektor-saradnik za ruski jezik: Zoran Marović
Repetitorka Baleta: Vesna Brkić
Korepetitori Baleta: Dimitrije Beljanski, Dejan Brkić
Tonski saradnik Baleta: Predrag Petruševski
Majstor svetla: Đorđe Bedov
Video-bim: Đorđe Vernački, Boško Rauš, Dimitrije Mrđanov, Radivoj Dožić
Dekor: „La Bottega Fantastica & Co“, pozorišna kinematografska scenografska oprema, Katanija (Italija)

Korišćeni su kostimi iz fundusa Srpskog narodnog pozorišta.

Opera se peva na ruskom jeziku. Traje oko tri sata i ima 2 pauze (posle I i II čina)

Praizvedba: 29. marta 1879, Malo pozorište, Moskva
Prvo izvođenje u SNP-u: 8. oktobra 1924.
Premijera: 28. marta 2023, scena „Jovan Đorđević“, 19.00, za Dan SNP-a

Tokom 162. sezone, Opera SNP-a svim programima obeležava 75 godina od njenog obnovljenog i kontinuiranog rada i 125 godina od prvih operskih predstava u Novom Sadu.

Rajske note za Puškinovog Evgenija Onjegina

Petar Iljič Čajkovski (Pёtr Ilьič Čaйkovskiй, Kamasko-Votkins,Ural, 1840 – Petrograd, 1893) – opus ovog ruskog kompozitora je obiman i veoma raznovrstan. Komponovao je deset opera, među kojima su Evgenije Onjegin i Pikova dama, remek-dela koja se i danas izvode na svetskim operskim scenama, tri baleta (Labudovo jezero, Uspavana lepotica, Krcko Oraščić), šest simfonija (Četvrta, Peta i Šesta nesilaze s repertoara simfonijskih orkestara širom sveta) i veliki niz simfonijskih radova programskog karaktera, koncerata, svita, klavirskih i kamernih dela i pesama. Dela mu se odlikuju majstorstvom forme, bogatstvom harmonije, raspevanošću melodijskih linija i neposrednošću muzičkog govora, kojima je izrazio i dočarao različita ljudska osećanja i raspoloženja, od najnežnije lirike do snažne dramatike. Pripada najvećim ruskim i svetskim kompozitorima druge polovine XIX veka. Ove, 2023. godine navršava se 130 godina od smrti kompozitora.
Sasvim diskretno, a takav je bio i njen stvaralac, opera Evgenije Onjegin (Evgeniй Onegin), daleko od imperatorskih scena, doživljava jedinstvenu premijeru u istoriji opere – izvodi se u okviru konzervatorijuma i to ne s velikim pevačkim zvezdama, nego s učenicima i studentima. Čajkovski je pisao o tome: „Za Onjegina su potrebni pevači koji će dobro, a to znači jednostavno, doneti rolu, skromna a ne raskošna postavka koja će biti u toku sa zahtevima vremena u kome se radnja opere dešava.“. U pismima Čajkovskog čitamo kako mu je za novo delo bio potreban svet u kojem preovladava dramatični motiv, kao na primer ljubav, častoljublje, ljubomora. Razgovarao je o tome s prijateljima, moskovskim umetnicima, među kojima je bila i poznata pevačica Lizaveta Lavrovska koja mu je skrenula pažnju na Puškinovog „Evgenija Onjegina“ (čak je Lavrovska, jedanaest dana pre premijere „Onjegina“ u Malom teatru, na jednoj privatnoj zabavi otpevala ulogu Olge uz klavirsku pratnju velikog kneza Konstantina Konstantinoviča Romanova).
Premda se Čajkovskom u početku činilo da tu nema dovoljno radnje niti scenskih efekata, Puškinov književni predložak postepeno ga je osvajao…
Potpuno očaran, kompozitor je svoje delo muzički oblikovao 1790. na gotovo idealan način, udahnuvši mu neke posve specifične komponente, koje ovu, prema mnogima, najlepšu slovensku operu čine vrlo zahtevnom za izvođenje. U pisanju libreta pomogao mu je njegov prijatelj Konstantin Šilovski, glumac Malog teatra. „Duboke nacionalne crte Puškinovog romana, divni operski likovi Tatjane i Dadilje, spahijsko-seljački život, slike ruske prirode, sve to je privlačilo kompozitora i davalo mu bogate mogućnosti da se izrazi koristeći različita sredstva. Otuda u operi nalazimo skromni vals i kotiljon u kući Larinih, bogatu i svečanu polonezu u sceni petrogradskog bala, staru francusku romanu koja leži u osnovi Trikeovog kupleta, savremene romanse i pesme devetnaestog veka pod čijim su uticajem stvoreni kvartet prvog čina i druga zapažena mesta.
Muzički jezik kojim govore likovi lišen je lažnog, teatralnog patosa, a naročito manirizam `velike` opere… U Onjeginu nema, izuzev četvrte slike, obavezne za opere toga doba, velikih završnih scena, efektnih arija velikih završnih scena i blistavih operskih slika“ (N. Grba, Biseri operske riznice, 2010).
Skromno nazvavši operu „lirskim scenama“, Čajkovski je želeo da naglasi da u njoj nije obuhvatio onu širinu koju Puškin zahvata svojim romanom u stihovima, ali je muzika u savršenom skladu s karakterom poeme po svojoj poetičnosti, iskrenosti i ocrtavanju duševnih doživljaja.
Dvadeset devetog marta (po novom kalendaru) 1879, u sali Malog teatra, koju su do poslednjeg mesta ispunili prijatelji i studenti Moskovskog konzervatorijuma, zazvučala je uvodna muzika „Onjegina“. Dirigovao je Nikolaj Rubinštajn, inače uvek suzdržan u pohvalama, rekavši da se zaljubio u ovu muziku. Tek će 23. januara 1881. „Onjegin“ biti postavljen u Boljšoj teatru, a ubrzo i postati jedna od najpopularnijih opera ruskog repertoara.

Lirski realizam opere Evgenije Onjegin
Muzikološka beleška

Kao najeminentniji „evropejac“ među ruskim kompozitorima XIX veka, Petar Iljič Čajkovski usvojio je probrane elemente ruskog nacionalnog stila i integrisao ih u bočnu liniju razvoja simfonije i opere, koja je vodila od Mocarta do muzike italijanskih i francuskih kompozitora, pre svih Rosinija, Obera, Gunoa, Bizea i Deliba, zasnovane na izrazito melodijskom muzičkom mišljenju. U operskom stvaralaštvu Čajkovski se oslanjao na žanrovski profil francuske lirske drame kao najpogodniji za plasman sopstvenih idejno-estetskih zamisli, među kojima je ona o sudbini/fatumu imala najistaknutije mesto. Ideja sudbine, opisana u jednom pismu Čajkovskog kao „kobna moć koja sprečava da težnja za srećnom dođe do cilja“, odnosno kao Damoklov mač koji „visi nad glavom i neprestano, postojano truje dušu“, muzički je najuspelije artikulisana u kompozitorovoj Četvrtoj, Petoj i Šestoj simfoniji, a na muzičko-dramski način u operama Pikovadama i Evgenije Onjegin.

Opera Evgenije Onjegin realizuje i muzičko-scenskim sredstvima dodatno naglašava tragičku dimenziju istoimenog Puškinovog romana. Glavni likovi u operi proživljavaju lične unutrašnje drame, pokrenute susretom, koji se odvija u aristokratskom društvenom miljeu, između tipično ruskog „suvišnog čoveka“ iz grada i devojke sa sela „otvorenog srca“. Radnja je dobro poznata: Tatjana se zaljubljuje, Onjegin je odbija, da bi nekoliko godina kasnije Onjegin bio nesrećno zaljubljen u udatu i nedostupnu Tatjanu. Drugi zaplet usmeren je na odnos između Onjeginovog prijatelja, seoskog plemića Lenskog, i Tatjanine sestre Olge, površne lepotice u koju se Lenski zaljubljuje. Onjegin sa svojim prijateljem ulazi u neželjeni i besmisleni sukob oko Olge, koji rezultira pogibijom Lenskog kao lažnim dramaturškim vrhuncem, sasvim sporednim u odnosu na dinamiku glavnog zapleta. Bit života nisu dramatični događaji, kao da poručuje ova opera, već intenzivno proživljena svakodnevica, a put do sreće ne vodi preko neobuzdanog prepuštanja emocijama, već kroz njihovu sublimaciju u društveno prihvatljivo ponašanje.

Univerzalni tragizam fatuma estetski je predmet ove opere isto koliko i „istina“ svakodnevnog iskustva, pa se Čajkovski kao autor u njoj predstavlja u svetlu ruskog realističkog otklona od nemačke romantičarske idejne osnove. U meri u kojoj romantizam ne veruje konvencijama i nastoji da predstavi ljude kao jedinstvena, slobodna i spontana bića, Čajkovski je u operi Evgenije Onjegin lirski realista koji pokazuje da su emocije koje doživljavamo kao jedinstveno i spontano iskustvo ipak posredovane društvenim običajima i normama prihvatljivosti.

Dr Nemanja Sovtić

Valter Atanazi (Walter Attanasi, k.g. Italija / Češka), dirigent

Rođen je u Trstu. Smatra se jednim od najinteresantnijih dirigenata svoje generacije. Često je kao gost dirigovao simfonijskim i operskim repertoarima za mnoga prestižna pozorišta širom sveta: Skala u Milanu, Arena u Veroni, Teatar „San Karlo“ u Napulju, Rimska opera, pozorišne kuće u Firenci, Kaljariju, Olimpija u Minhenu, Koncertna sala u Beču, Kolona u Buenos Airesu, Nacionalna opera u Brnu, Pragu, Budimpešti, Bratislavi. Sarađivao je s filharmonijskim orkestrima iz Vilnjusa, Krakova, učestvovao na muzičkim festivalima međunarodnog nivoa („Di due mondi“, Spoleto), ostvario više koncertnih nastupa u Japanu, SAD-u, Pretoriji. Kao svestran umetnik sarađivao je sa džez institucijama (festival u Umbriji, Global forum u Rimu pod umetničkim rukovodstvom Kvinsija Džonsa). U februaru 2005. održan je Svečani koncert povodom 700. godišnjice Rimskog univerziteta Sapijenca, kada je dirigovao Stvaranjem sveta J. Hajdna, a 2008. u Kraljevskoj operi u Stokholmu, u prisustvu švedske kraljevske porodice, dirigovao je Rosinijevom Pepeljugom. U decembru 2013, povodom 200-godišnjice rođenja R. Vagnera, u Vilnjusu je dirigovao koncertnom verzijom Tristana i Izolde (II čin), što je u Litvaniji bilo prvo izvođenje ikada. Diskografija mu je obimna, ali se izdvajaju Stabat Mater Đ. Rosinija, sve Betovenove simfonije, dela L. Janačeka i A. Dvoržaka. Trenutno je umetnički direktor festivala „Italija Art fest“, Umbrija muzičkog međunarodnog festivala i Prolećnog džez festivala u Pragu. Počasni je građanin Portsmuta (Virdžinija, SAD; 2019. predsednik Italije mu je dodelio nominaciju „Cavaliere dell’Ordine della Stella d’Italia“. Na repertoaru su mu dela: Rosinija, Belinija, Verdija, Pučinija, Dvoržaka, Humperdinka, Prokofjeva, Čajkovskog, Bizea…

Aleksandar Kojić, dirigent SNP-a

Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu, Beču, Majncu, Utrehtu, na kursevima horskog dirigovanja i na radionicama za staru muziku. Od 2010. je dirigent Opere SNP-a, a od 2012.

do 2014. bio je direktor Opere. Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. U proteklih nekoliko godina gostovao je u HNK u Zagrebu, HNK u Rijeci, Segedinskoj operi, Teatru opere i baleta u Krasnojarsku, u NP u Beogradu.

U septembru 2017. usavršavao se u Raveni (Italija), na majstorskom kursu za italijansku operu koji je vodio Rikardo Muti. Na repertoaru su zastupljena dela Verdija, Pučinija, Čajkovskog, Mocarta, Donicetija, Rosinija, Kalmana, Britna, Gotovca, Bizea, Vrebalove, Orfa, Bajića, Menotija, Barbera, Hindemita, Teodorakisa, Maskanjija, Bručija, Čanbe, Herolda, Gunoa, Stevana Hristića…

Nagrađivan je više puta Godišnjom nagradom SNP-a: za dirigovanje opere Pikova dama Čajkovskog 2012, za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012, za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja R. Štrausa 2015, za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije I. Bajića, povodom obeležavanja 100 godina od smrti kompozitora, 2016, za dirigovanje baletom S. Hristića Ohridska legenda, 2022.

Mikica Jevtić, dirigent SNP-a

Rođen 1977. u Horbu (Nemačka). Studije dirigovanja završio je 2003. godine na Nacionalnoj muzičkoj akademiji Ukrajine u Kijevu (prof. Alin Vlasenko), gde je diplomirao i na Odseku za harmoniku (prof. Pavel Fenjuk). Od 2001. do 2003. bio je dirigent Simfonijskog orkestra i Orkestra Operskog teatra grada Dnjepropetrovska. Sa Gudačkim orkestrom Kijevske muzičke škole nastupao je u Španiji, Poljskoj, Nemačkoj, Portugaliji, a imao je i brojne koncerte s Nacionalnim simfonijskim orkestrom Ukrajine.

Od 2005. je radio kao dirigent orkestra Muzičke škole u Šapcu, a 2011. postao je stalni dirigent Orkestra SNP-a. Sarađuje sa Zavodom za kulturu Vojvodine, Vojvođanskim simfonijskim orkestrom, Zrenjaninskim kamernim orkestrom i ansamblom za savremenu muziku „2K+“ s kojim afirmiše dela domaćih kompozitora. Na repertoaru SNP-a su mu zastupljena dela Čajkovskog, Verdija, Mocarta, Rimski-Korsakova, Prokofjeva, Pučinija, Donicetija, Minkusa, Adama, Orfa, Kalmana, Teodorakisa, Divjakovića. Dirigovao je i brojnim gala koncertima Opere SNP-a. Dobitnik je prve nagrade na 1. Međunarodnom takmičenju dirigenata „Stefan Turčak“ u Kijevu 2006.

Lino Privitera (k.g. Italija), reditelj i koreograf

Studije klasičnog baleta (Vaganova/Čeketi) završio je na Akademiji Donatele Kapraro, u Kataniji. Nakon studija, profesionalno se usavršavao u Rimu, u plesnom centru Renata Greka, nekadašnjeg baletskog igrača i iskusnog koreografa koji je ostvario preko 300 koreografija za RAI TV. Privitera počinje kao igrač 1990. godine u Teatru „Masimo Belini“, u Kataniji. Iste godine postaje prvi solista Pariske opere Komik, debitovavši u Mocartovom Rekvijemu (koreograf Alan Žermen). Dobitnik je prve nagrade „Prix Volinine“ u Parizu na međunarodnom takmičenju u koreografiji, 1991. Kao koreograf (i asistent reditelja) debituje u Travijati (režija Lorenco Kodinjolo) u Trevizu. Koreograf je opere Mrtvi grad E. V. Korngolda, kojom je otvorena sezona 1996/97. u Teatru „M. Belini“ u Kataniji. Od 1996. do 2012. koreograf je (i asistent reditelju Hugu de Ani) u operama: Samson i Dalila i Iris (Katanija), Plamen Respigija (Rimska opera), Karmen (La Feniče), Seviljski berberin („K. Feliče“, Đenova), Turandot („Teatro Sferisterio“, Mačerata), Loengrin i Boris Godunov (Palermo), Nabuko (Arena u Veroni), a kasnije je sarađivao i s Arenom u Nimu (Francuska). Od 2013. bio je baletmajstor i koreograf u Roterdamu i u Nacionalnoj operi i baletu u Tirani (režirao Skenderbega i Don Đovanija). Od 2016. režirao je, i koreografisao, opere: Travijata (Firenca), Urlo Mediterraneo (Taormina), Madam Baterflaj, Pajaci i Kavalerija rustikana (Katanija). Italijanska kritika je ocenila njegova ostvarenja kao inovativna u ocrtavanju stvarnosti i fantazije i proživljenoj drami pojedinca. Docent je za Scensku umetnost i koreografiju, Odsek za režiju na Akademiji u Veroni. Njegov umetnički kredo glasi: „Pozorište je moja kuća, umetnost je moj život“.

Reč reditelja o radu na operi Evgenije Onjegin

Proučavanje partiture za reditelja je veoma važan proces, jer dok sam je analizirao, osećao sam odgovornost da ostanem veran velikim ruskim remek-delima: Puškinovom književnom delu i divnoj muzici Čajkovskog. To delo me je podstaklo da oživim sećanja na već proživljene emocije, što mi je omogućilo da se prepustim mislima, da se probude slike fantastičnih i snenih prizora. Bilo bi ograničavajuće za mene da sam se oslonio samo na knjižicu u kojoj bih mogao da pronađem ključ za interpretaciju likova i dramaturgiju dela. Iz mojih crteža na papiru nastala je neka vrsta uvertire za operu, jedna gotovo nadrealna poetska slika koja odražava sva Tatjanina duhovna stanja. Maštajući o likovima i crtajući ih, osetio sam i potrebu da dodam dva simbolična scenografska elementa – dve velike ruske ikone, simbola pravoslavne kulture i duhovnosti. Oni su noseći element u mnogim scenama. Ikona s likom Bogorodice ocrtava prostor, utočište i utehu za Tatjanu. Bogorodica koja bdi nad njom povezana s majčinskim odnosom između Tatjane i Filipijevne „Njanje“. Isti odnos postojao je i između Puškina i njegove „Njanje“ Arine Rodionovne, budući da joj je on posvetio mnoge svoje pesme i bio njen zaštitnik do kraja.
U početnom kvartetu prvog čina videćemo kako se snovi i sećanja suprotstavljaju u likovima Tatjane, Olge, Larine i Filipijevne, koja vreme provodi vezeći veliku ikonu, dragocen dar za njenu Tatjanu. U ovom pravcu, kao i u svim svojim radovima, posvećujem pažnju u proučavanju glume protagonista kako bi dali pravi smisao rečima koje pevaju. Reči ne treba samo da budu izgovarane, nego da budu tačan izraz i gest, s produbljenim značenjem onoga što se peva. Na taj način sam oživotvorio svoje likove. Tatjanu sam, kao i njenu interpretaciju, zamišljao kao ženu odsutnu od svega što je okružuje, koja uvek bira isti kutak svoje bašte da bi mogla krišom da uroni u romane i ostane zatočenik svojih snova. Susret s Onjeginom promeniće njenu ličnost do kraja dela.
Onjegin je čovek kompleksnog i kontradiktornog karaktera. Njegovo obrazovanje je bilo pogubno, s obzirom na to da je odrastao bez majke, uz neozbiljnog oca, peterburškog gospodina. Onjegin brine samo o sebi, sve što je bilo lepo u duši mladog čoveka ostalo je zaparloženo i potcenjeno. Dosada i lenjost vode ga u planine u nedostatku stvarnog i živog. Videćemo ga na kraju dvoboja kao pokajnika, ožalošćenog Onjegina kojeg će kajanje navesti da pronađe sebe i osećanja koja nikada nije osetio.
Lenski je mladi pesnik, zaljubljen u Olgu i Onjeginov je prijatelj. Trenutak ljubomore postaje koban po prijateljstvo. Lenski poziva Onjegina na duel, ali se istovremeno kaje jer već zna da Lenski umire i koji će zauvek izgubiti ljubljenu Olgu, a on svog najboljeg druga. Kao što je to često, opera se završava takvom scenom, ali ovde imamo drugačiji kraj. Tatjana će se pokazati kao jača, za razliku od svih ostalih likova, zbog svoje čiste duše i odanosti, čak i pre nego što će se pojaviti mogućnost da se prepusti iskušenjima i uspomenama. To će biti njen manifest kojim će se efektno suprotstaviti Onjeginovoj prouzrokovanoj reakciji.

Lino Privitera

Prvi čin – Veče je u vrtu imanja veleposednice Larine. Larina osluškuje pevanje svojih kćeri, Filipijevna joj pravi društvo. Iza scene čuje se hor seljaka koji se postepeno približava; pevaju rusku ljubavnu narodnu pesmu. Pozdravljaju Larinu i na njenu želju pevaju joj i igraju veselu narodnu pesmu, a zatim se udaljuju. U vrt dolaze Tanja s knjigom, zamišljena, i Olga, vesela devojka.
U vedroj ariji Olga objašnjava svoju prirodu (Я ne sposobna k grusti tomnoй … / Nisam sklona iznurujućoj seti…). Larina i Olga su zabrinute za Tatjanu koja se toliko uživela u ljubavni roman da pati zajedno s junacima. Olga je zadirkuje, a Larina misli da su to samo izmišljotine i da u životu „nema junaka“. Ćaskanje prekida dolazak Lenskog i Onjegina.
Njihov dolazak unosi uzbuđenje u ovaj idilični porodični mir. Onjegin je sused Lenskog, bezbrižan mladić koji veselo provodi život bez obaveza u Petrogradu. Slučajno se našao u selu. Postao je naslednik nakon smrti svog strica i odlučio je da na posedu živi povučeno. Lenski, pesnik i sanjalica, postaje njegov prisni prijatelj. Posle prvih učtivosti Larina i Filipijevna odlaze da spreme posluženje, a Lenski jedva čeka trenutak da ostane nasamo sa svojom Olgom, dok Onjegin bez oduševljenja, iz pristojnosti vodi razgovor s Tatjanom. Lenski je nestrpljiv i veoma zaljubljen. Svaki trenutak koji provodi odvojen od Olge za njega je mučenje, zbog čega mu se Olga pomalo podsmeva. U svom ariozu Lenski joj ispoveda ljubav strasno (Я lюblю vas, я lюblю vas, Olьga / Volim vas, volim vas, Olga). Larina i Filipijevna pozivaju goste u kuću na čaj. Onjegin objašnjava Tatjani kako mu je bilo dosadno da provodi dane sa bolesnim stricem…
Tatjana je konačno u svojoj sobi. Susret s Onjeginom ju je potresao – zaljubila se na prvi pogled. Zamišljena je, a Filipijevna je teši. Tatjana bi htela da zna da li je i Filipijevna nekad bila zaljubljena. A njena mladost je bila tužna – s trinaest godina su je udali za dečaka mlađeg od nje i o ljubavi ne zna ništa. Tatjana joj priznaje da se zaljubila. Filipijevna je zbunjena pa Tatjanu ostavlja samu.
Tatjana odlučuje da Onjeginu prizna svoje osećanje (Začem, začem vы posetili nas? / Zašto, zašto ste došli kod nas?).
Jutro je. Ulazi Filipijevna kojoj Tatjana predaje pismo za Onjegina. U skrivenom kutku vrta na imanju Larinih, na mestu gde je Tatjana u pismu zakazala sastanak Onjeginu. Čuju se devojke koje pevuše. Prva stiže Tatjana, razmišljajući kako će Onjegin shvatiti njeno priznanje. Dok je ona veoma uzbuđena, Onjegin reaguje suzdržano i hladno (No я ne sozdan dlя blaženstva / No, nisam stvoren ja za sreću). Tatjana je strašno povređena zbog toga i shvata da on nije dostojan njene ljubavi.

Drugi čin – Na malu svečanost kod Larinih dolaze prijatelji, susedi, tu su Lenski i Onjegin. Gosti se zabavljaju, igra se starinski valcer. Onjegin najpre igra s Tatjanom, ali kada čuje spletkarenje starijih žena, odlučuje da napakosti Lenskom koji ga je nagovorio da dođe na proslavu, tako što će igrati s Olgom. Napadno joj se udvara, a Olga, bez zle namere, prihvata ovu igru. Lenski je ljubomoran. Igru za igrom Olga poklanja Onjeginu, ne shvatajući da tu ima nečeg lošeg. Lenski je duboko pogođen. Neprijatnu scenu prekida dolazak starog Francuza Trikea, koji živi na obližnjem imanju jednog plemića. Smešni Trike peva Tatjani, koja slavi imendan, francusku pesmu – sjajni kuplet kojim stvara vedro raspoloženje. Igranka se nastavlja, valcer smenjuje mazurka. Onjegin ponovo igra s Olgom i udvara joj se. Uz to, rečima izaziva Lenskog koji više ne može da podnese njegovo vladanje i poziva ga na dvoboj.
Lenski se podseća lepih časova koje je proveo u kući u kojoj sad toliko pati. Olga strahuje za ishod dvoboja, a Onjegin, koji nije mogao a da se ne našali s Lenskim, razmišlja kako sad da se izvuče iz neprijatne situacije. Svi odgovaraju Lenskog od njegove namere, ali on insistira na dvoboju. Oprašta se, predosećajući svoju pogibiju.
Mlin na obali reke, rano je zimsko jutro. To je mesto dvoboja između Lenskog i Onjegina. Lenski je sa svojim sekundantom već stigao. Lenski tužno mašta o proteklim danima sreće i razmišlja o sudbini, kao da su mu trenuci odbrojani. Svoje misli koncentriše na Olgu koju neizmerno voli i peva svoju najdirljiviju ariju (Kuda, kuda, kuda vы udalilisь, vesnы moeй zlatыe dni? / Kuda, kuda, kuda ste othrlili, proleća moga zlatni dani?). Stiže i Onjegin sa svojim sekundantom. Dok se sekundanti dogovaraju o dvoboju, dva bivša prijatelja razmišljaju o putevima sudbine koja ih je pretvorila u suparnike. Dvoboj počinje. Onjegin puca, Lenski pada pogođen.

Treći čin – Petrograd, bogata plemićka kuća u kojoj se održava bal. Gosti prelaze iz sale u salu, sve blista u raskoši, igra se poloneza. Tu je i Onjegin. Dosadno mu je, nigde ne nalazi mir, proganja ga slika Lenskog, mladog prijatelja kojeg je ubio. Mnogo godina otada je prošlo, a Onjegin je još uvek sam, bez doma i žene, bez spokojstva i radosti. Tatjana se u međuvremenu udala za kneza Gremina koji je neizmerno voli i poštuje. Potisnula je čežnju svoje mladosti, ljubav prema Onjeginu, i postala primerna supruga, dama koja se sa sigurnošću kreće u najvišem petrogradskom društvu. Svi joj ukazuju poštovanje i divljenje. Onjegin je jedva prepoznaje, istovremeno je oduševljen i zbunjen. Tatjana jedva skriva svoje uzbuđenje kada je njen muž, knez Gremin, predstavlja Onjeginu. Gremin objašnjava Onjeginu svoje osećanje, divljenje prema Tatjani i beskrajnu sreću (Lюbvi vse vozrastы pokornы / Ljubav svim uzrastima vlada). Onjegin je potresen. Tatjana se oseća umornom i u pratnji muža napušta bal. Onjegin ne može da veruje da je to ista ona devojka kojoj je jednom tako hladno i bezosećajno odgovorio na njeno priznanje ljubavi. Prvi put njegovo se srce pokrenulo. Zaljubio se vatreno i ne pomišljajući da je Tatjana vezana za drugog čoveka.Gostinska soba u kući kneza Gremina. Jutro je. Tatjana je sama i teško joj je, jer se Onjegin ponovo isprečio na njenom putu, uneo je u njenu smirenu dušu nemir. Oseća da ga voli istom mladalačkom ljubavlju kojom je bilo ispunjeno njeno srce. Onjegin ulazi, pada joj pred njene noge, ali ga ona posmatra mirno. Podseća ga na trenutke kada je odbacio njenu ljubav. Nije ga prekorevala, čak je našla opravdanje za njegov postupak. Zašto je sada uznemirava? Tada mu se nije svidela devojka iz zabačene seoske pustoši, a sada se zaljubio u nju, damu iz petrogradskog društva. Onjegin joj plahovito ispoveda ljubav, tražeći da i ona prizna svoju ljubav u koju je siguran. Ona mu govori da je „sreća bila tako moguća, tako bliska“ i da ga još uvek voli. Ali njena sudbina je zapečaćena i zbog toga treba da je odmah ostavi. Onjegin je uporan. Nakon što mu priznaje svoju ljubav, Tatjana se odmah pribra i ponavlja mu da će ostati verna svome mužu. Onjegin, poražen, beži iz njene kuće… Kraj

Evgenije Onjegin

Možda su ovo delo poneki čitali davno, neki skoro kao deo obavezne lektire, dok su drugi samo čuli za glavne junake i njihovu sudbinu, ali sigurno je da se za Aleksandra Puškina i Evgenija Onjegina svakako zna. To je delo koje intrigira i inspiriše gotovo dva veka. Prvobitna Puškinova zamisao bila je da, nakon napisane prve glave koja predstavlja celinu, delo sastavi kao satiričnu poemu, ali je tokom rada dugog osam godina, promenio nameru, pa konstatovao kako piše roman u stihovima. U Evgeniju Onjeginu posebno je zanimljivo što je pisac spojio, često šaljive intonacije sa strogom formom – onjeginskom ili puškinskom strofom. Njegov glavni junak, zapravo se ne razvija, on samo na kraju ne liči na onoga sa početka, a veliku vrednost dela čine prikazi ruske svakodnevice i prilika privatnog života koji je dočaran živopisno i realno.
Kao što su prvi, nekadašnji čitaoci osećali duh i dubinu epohe u kojoj je živeo i stvarao Aleksandar Sergejevič Puškin, tako sigurno i svi današnji čitaoci prepoznaju sve odlike vremena i društva, te njihove mene iz prvih decenija 19. veka. Jer, Puškin se obraćao savremenom čitaocu, onome koji je u različitim segmentima teksta mogao da prepozna njegove aluzije na sebe samoga – na svoja putovanja ili progonstva, na primer.
Lik naslovnog junaka kasnije je bio uzor nizu književnih junaka (kod Turgenjeva ili kod Ljermontova) koji su odgovarali tipu „suvišnih ljudi“. Njegov portret sačinjavaju tri elementa – autobiografski (pa je, prema rečima Milorada Pavića, spisatelj svom junaku darovao svoju sredinu, svoje drugove, svoje probleme, a donekle i svoja politička uverenja i sudbinu), potom osobine koje ga čine tipičnim mladim čovekom svoga staleža određenog vremena, te razočaranje i gubitak vere u društvo kojem je pripadao.
Visoko mesto u istoriji književnosti zauzimaju i Vladimir Lenski, momak slobodarskih ideja i neobuzdane mladalačke strasti za životom i junakinja Tatjana Larina, simbol nevine, neiskvarene ljubavi i iskrenog prijateljstva. Ona je devojka koja prihvata svoju sudbinu, koja će sačuvati ravnotežu i čiju će ličnost na pravi način Evgenije Onjegin sagledati tek na kraju. Uzalud.
Roman u stihovima ili moderni ep, Evgenije Onjegin od stoleća u kojem je nastao ne prestaje da inspiriše stvaraoce i na drugim umetničkim poljima. Izvodi se kao dramsko delo, opera ili film, inspiriše televizijske stvaraoce i kreatore animacija. Poznato je desetak filmskih adaptacija, a najpoznatije su ruske filmske verzije iz 1911. godine u režiji Vasilija Gončarova, potom iz 1959. u režiji Romana Tihomirova i britansko-američki film u režiji Marte Fajns iz 1999. godine.

Prof. dr Nevena Varnica

„Najveći pesnik svog vremena“ – Vladimir Nabokov
„Najbolje delo najvećeg ruskog pesnika“ – Milorad Pavić

Puškinova dela u operskom repertoaru SNP-a

Na stihove ovog barda romantizma nastale su opere Aleko, Boris Godunov, Pikova dama i Evgenije Onjegin, premijerno izvođene više puta u SNP-u, dok su najpoznatije arije iz ovih izvrsnih dela bile deo programa svakogodišnjih gala koncerata. Za pamćenje su dva naročita događaja: gostovanje operskog ansambla moskovskog Boljšoj teatra 1982. godine i program SNP-a „Puškin u muzici“, izvođen tokom 1999. povodom obeležavanja 200. godišnjice od rođenja Puškina (Unesko je, inače, taj jubilej uvrstio u kalendar značajnih svetskih kulturnih događaja).

U okviru jugoslovenske turneje, operski ansambl Boljšoj teatra iz Moskve gostovao je prvi put u Novom Sadu, kada su i 16. i 17. oktobra izveli Borisa Godunova, a dva dana kasnije i Evgenija Onjegina. Bili su to najuzbudljiviji operski događaji u prvoj godini nakon otvaranja našeg pozo rišnog zdanja, jer je operska pozornica SNP-a gostima pružila najbolje uslove za punu scensku izvedbu obeju predstava. Evgenije Onjegin Boljšoj teatra izveden je u najboljoj tradiciji realističkog operskog pozorišta, a tada su nastupili mladi umetnici Galina Kalinjina (Tatjana), Vladimir Atlantov (Lenski) i Igor Morzeov (Onjegin), dok je za operskim pultom bio Fuat Manzurov koji je dirigovao gostujućim horom i orkestrom. Visoka vokalna i interpretativna kultura, nadahnuta režija (Boris Pokrovski), verodostojna scenografija i raskošno izveden kostim i rekvizita, samo su neka od zapažanja naših operskih kritičara tog vremena.

Sledeći program, „Puškin u muzici“, bio je raznovrstan i od izuzetnog je značaja za operski repertoar, dakako i za Pozorište, jer je te godine ono odlikovano. Naime, odjek premijerno izvedene opere Aleko S. Rahmanjinova, 18. decembra, na čuvenu Puškinovu poemu „Cigani“, prevazišao je nacionalne granice pa je SNP-u dodeljeno ugledno državno priznanje Ministarstva kulture Ruske federacije – „Puškinova medalja“ za manifestacije obeležavanja dva veka velikog ruskog pesnika. SNP je, osim toga, priredilo niz jedinstvenih, potpuno originalnih programa o „najvećem slovenskom pesniku“. Idejni tvorac programa je Miodrag Milanović, prvak Opere, a u svečanim događajima učestvovao je ceo operski ansambl. Odlikovanje su zaslužila još dva događaja: 27. februara premijerno izvođenje kamerne opere Rimski-Korsakova Mocart i Salijeri, na stihove Puškinove dramske scene (dirigentkinja Željka Milanović), da bi potom, 12. marta bilo održano i koncertno-opersko veče pod nazivom „Puškin u muzici“ (dirigent Angel Šurev). Na programu su bile arije iz Aleka, Evgenija Onjegina, Borisa Godunova, kompozicije Borodina, Glinke, Korsakova i Čajkovskog na stihove Puškina, kao i jedan srpski „Slavuj“. Malo su poznate činjenice da je srpsku narodnu pesmu „Slavuj“ prepevao upravo Puškin, na muziku koju je komponovao Čajkovski, kao i da se u Borodinovoj kompoziciji „Zbog obala dalekog zavičaja“ nalazi posveta neuzvraćenoj Puškinovoj zaljubljenosti u Amaliju Riznić, ženu srpskog trgovca iz Trsta.

Ivana Ilić Kiš

Evgenije Onjegin u SNP-u

– Prvo izvođenje u NP u Novom Sadu: 8. X 1924. Reditelj E. Marijašec, dirigent F. Selinski; Uloge: N. Gukasov (Lenski), E. Marijašec (Gremin), N. Baranov (Onjegin), S. Pisek (Trike), B. Adamovićka (Tatjana), I. Ardova (Olga), M. Olivijeri (Larina), V. Gorskaja (Njanja). – Izvedeno 7 puta. Nakon obnovljenog rada Opere, 1947.

– Prvo izvođenje: 12. III 1955. Reditelj M. Marinc, scenograf V. Marenić, kostimografkinja S. Ceraj Cerić, koreograf G. Makedonski, dirigent L. Buta; Uloge: M. Mihler (Larina), I. Davosir Matanović, A. Čepe (Tatjana), M. Vrčević, N. Krušlin (Olga), LJ. Kotnik, A. Mezei, LJ. Janković, J. Ječmenica (Filipjevna), D. Duić, V. Popović (Onjegin), R. Grujić, D. Burić, V. Cvejić (Lenski), M. Grozdanić, M. Hadnađev, I. Knežević (Gremin), D. Baltić (Kapetan), R. Nemet, I. Knežević (Zarecki), V. Cvejić, B. Grubač, F. Knebl (Trike). – Izvedeno 18 puta, 5770 gledalaca.

– Premijera: 16. I 1969. Reditelj M. Sabljić, scenograf M. Denić, kostimografkinja B. Jovanović, koreograf B. Marković, dirigent M. Jagušt, I. Toplak; Uloge: M. Skenderović, A. Herćan Bodrič (Larina), M. Kirinčić Skiba, I. Davosir Matanović (Tatjana), J. Ječmenica (Olga), M. Vrčević Buta (Filipjevna), D. Marinovski (Onjegin), V. Kuculović (Lenski), S. Drakulić (Gremin), S. Matanović (Trifun Petrović), D. Baltić (Zarecki), F. Knebl (Trike). – Izvedeno 15 puta, 5881 gledalac

– Premijera: 5. V 1989. Reditelj I. Molostova, scenograf M. Leskovac, kostimografkinja M. Stojanović Maurič, dirigent J. Govednik, koreograf R. Kljavin; Uloge: I. Kantor Vasiljević, T. Marković (Larina), B. Oklješa (Tatjana), M. Pavlović Barać, D. Jugović (Olga), D. Jugović, M. Pavlović Barać (Filipjevna), B. Vukasović, M. Milanović (Onjegin), S. Kocić (Lenski), B. Jatić, B. Knežević (Gremin), A. Sarka, S. Kovačić (Rotni), B. Knežević, A. Sarka (Zerecki), Z. Martinović, A. Manojlović (Trike), S. Kovačić, A. Sarka (Gijo), D. Gološin (solo glas iz Hora). – Izvedeno 11 puta, 4165 gledalaca.

Radio-Beograd 2, 29. III 2023.

Petar Čajkovski je komponovao 11 opera, a Evgenije Onjegin  je među njegovim remek-delima, rađen, naravno, prema istoimenoj poemi Aleksandra Puškina. Sam kompozitor je, uz malu pomoć pesnika Konstantina Šilovskog,  načinio libreto uglavnom romantizujući originalni tekst – tamo gde je Puškin bio ciničan i realističan, Čajkovski je bio na ivici sentimentalnosti stvarajući romantičarsku operu par ekselans. Označio ju je nepretenciozno kao lirske scene, stavio naglasak na interakcije među glavnim likovima i uneo živopisne prizore u vidu horskih i baletskih scena.

Lirika zaista dominira jer se sva drama odvija upravo u odnosima između Tatjane i Onjegina, te Onjegina i Lenskog. Ove kamerne prizore pune psihološke napetosti prekidaju masovne scene seoskih ili balskih igara pogodne za scenski spektakl.

Autori novosadske predstave su spretno iskoristili sve scenske potencijale dela prikazujući ga u realističnom izrazu, a vizuelno – u stilu odgovarajuće epohe, tj. prvih decenija XIX veka. Gostujući autorski tim je internacionalni, iz Italije i Albanije, te možemo reći da su njihove ideje unele jedan sveži duh na novosadsku scenu.

Lino Privitera je, kao reditelj, ostvario jedno standardno vođenje likova u mizanscenu koji je precizno određen radnjom, a kao koreograf dao je veliku i efektnu plesnu ulogu horskom ansamblu, te živopisnu baletskom. U njegovoj postavci istakao se jedan neočekivani, nadrealni detalj – kad dadilja prekrivena tapiserijom ikone, prolazi pred Tatjanom koja je sada udata aristokratska dama, simbolišući kako sopstvenu prolaznost tako i nestanak Tatjaninog nevinog sveta detinjstva i mladosti.

Scenografkinja Kristina Ruso je inteligentno iskoristila veliku novosadsku scenu menjajući je sa samo nekoliko elemenata kako bi dočarala različite prostore – od eksterijera seoskog imanja, do enterijera s jedne strane intimne devojačke spavaće sobe, a s druge raskošne balske dvorane. U tome joj je odličan saradnik bio autor video-projekcija Florijan Čanga koji je naročito uspelo ilustrovao šumski ambijent, dok je u nekoliko detalja postigao izvanredan utisak – na primer, u sceni Tatjaninog pisma na pozadini je ostvarena vizuelna dinamika igrom ogromnih guščijih pera, dok je sličan efekat postignut igrom ogromnih lustera na kraju balske scene u III činu kad Onjegin shvata sopstvenu tragediju, njegov svet se, dakle, ruši.

Gostujućem internacionalnom timu pripada i dirigent Valter Atanazi koji je angažovano i precizno vodio vokalni ansambl i orkestar SNP-a. Veliki deo njegovog posla ostvarila je zapravo Vesna Kesić-Krsmanović koja je pripremila hor tako dobro da su odgovarajuće scene predstavljale jedan od najboljih elemenata muzičke partiture. Skladan i snažan zvuk Hora, bilo da je to bio ženski, bilo mešoviti ansambl, gromko bi ispunio dvoranu i predstavljao pravi trenutak za uživanje. Rekosmo, dakle, da je opera Čajkovskog lirska drama glavnih likova i u ovoj postavci taj tercet su činili Danijela Jovanović kao Tatjana, Vasa Stajkić kao Onjegin i Stevan Karanac kao Lenski.

Veliki zadatak vokalno kompleksne i dramski snažne uloge imala je Danijela Jovanović, i ona je taj zadatak obavila pouzdano i sa punim angažmanom. Kako je radnja odmicala njena uloga je sve više dobijala na dramatičnosti, jer u I činu i ona i Vasa Stajkić su delovali poput čehovljevskih likova, pasivnih i pomalo izgubljenih u životu.

I Vasa Stajkić je uspešno prikazao svoj lik, u krajnje lirskom, nežnom izrazu gotovo do samog kraja kada se lična drama Onjegina otkriva u svom svôm užasu.

Stevan Karanac kao Lenski je vokalno i glumački bio superioran, pun strasti i autentično doživljenog izraza, izvanrednog, snažnog glasa plemenite boje, sa kulminacijom u čuvenoj ariji Lenskog u II činu.

Među ostalim solistima ovom prilikom bih izdvojila izvanredne vinjete dadilje i kneza Gremina koje su tumačili veterani Marina Pavlović-Barać i Branislav Jatić.

A SNP-u bih čestitala njegov dan i repertoarski izbor remek-dela Čajkovskog koje će, sigurna sam, u daljim izvođenjima samo dobiti na samouverenosti i sigurnosti izvođača.

Gorica Pilipović

Fotografije: Marija Erdelji