JEVANĐELJE PO F. M. DOSTOJEVSKOM
Reditelj: Jernej Lorenci
Scenograf: Branko Hojnik
Kostimografkinja: Belinda Radulović
Kompozitori: Branko Rožman i Dimitrije Beljanski
Koreograf: Gregor Luštek
Dizajn svetla: Branko Hojnik i Jernej Lorenci
Saradnik na tekstu: Matic Starina
Asistentkinje reditelja: Ana Janković i Isidora Kulenović
Asistentkinja scenografa: Danijela Matović
Asistentkinja kostimografkinje: Snežana Horvat
Igraju:
Radoje Čupić
Lidija Stevanović
Nenad Pećinar
Marija Medenica
Sonja Kesler
Nina Proročić Rukavina
Dušan Vukašinović
Dimitrije Aranđelović
Kvartet Pneuma: Dimitrije Beljanski, klavir, Stefan Milović, klarinet, Nina Henig, violončelo, Katarina Badnjar, violina
Inspicijent: Vladimir Savin
Suflerka: Anisija Bogdanov
Majstor svetla: Nikola Marinkov
Majstor tona: Boba Vidrić
Prva proba: 17. januara 2023.
Premijera: 17. marta 2023, scena „Pera Dobrinović“, 19.30
Leksikon stranih pisaca
Genijalnost Dostojevskog je neosporna; po snazi i plastičnosti slike sa njegovim talentom može se uporediti samo Šekspir.
Maksim Gorki
Dostojevski stoji nedostižan pred našim očima. Ni danas još nije iscrpljeno sve ono što nam je dao kao psiholog.
Alfred Adler
Romani Dostojevskog su najustreptaliji život za koji znam.
Andre Žid
Svako izlaganje o Dostojevskom počinje strepnjom, a završava se osećanjem neispunjenog duga. Život Dostojevskog bio je izuzetno dramatičan: njega su zadesile sve ljudske muke da ih odstrada: siromaštvo, neizlečiva bolest, izricanje smrtne kazne, robija, doživotni nespokoj između vere i sumnje, traganja za istinom o čoveku i svetu.
Milosav Babović
Čovek uspaljene duše, pisac katastrofa, psiholog trzavica, on ne predstavlja sebi ljude spokojne i zadovoljne koji su jednom zauvek sredili svoj život; ne, oči mu traže sudbinsku nezavršenost, stalno nespokojstvo i uzbuđenje žudnog i buntovnog duha. Čovek za njega nikada nije celovit niti se može odrediti. Istina se može saznati samo u oluji. Istinsko čovečanstvo, ono jedino koje zanima našeg pisca, neizlečivo je bolesno, a i ne treba ga lečiti. Naš svet nije takav da bi se u njemu moglo mirno i lepo živeti. Istina, može zavladati pitoma tišina i načiniti od buntovnika pobožnog monaha Zosimu (Braća Karamazovi) ili Božjeg čoveka Makara Ivanoviča (Mladić), ali pre toga se mora doživeti veliki nemir, moralna katastrofa. Dostojevski pažljivo čita novine, pomno prati sudsku hroniku. Najviše ga zanimaju ubistva, nasilje, smrtna kazna – i on do halucinacije živo predstavlja samrtnički užas žrtve nad kojom se naginje ubica, njen bezumni drhtaj, strah, tuga. Svi ti ubijeni, zaklani, udavljeni sada ćute, nikome neće ispričati šta su doživeli u svojim poslednjim trenucima, i njihovo predsmrtno stenjanje zaglušuje burna životna vreva. Ko misli na njih, ko čuje muk mrtvih? Osluškuje ga Dostojevski i u srcu mu zvuče odjeci svih ljudskih drama koje za njega nikada neće postati prošlost.
Jurij Ajhenvald
Profesor je na Akademiji scenskih umetnosti u Ljubljani.
Mnogoglasje
Bilo je rano leto, u junu. Naveče sam sedeo u bašti kafane (u Celju). Svetlost se zgušnjavala, kao med. Čekao sam probu i gledao naokolo, prazne glave.
Nasuprot kafane, preko ceste, zgrada na nekoliko spratova. Većinom otvorenih prozora. I kako se svetlost punila tamom, tako su se palila svetla iza većinom otvorenih prozora. Samo svetla, nikog nisam video. Svetlo po svetlo. Prozor po prozor. I napolju sve tamniji mrak. I – tako mi se činilo – sve dublja tišina.
I odjednom čujem nekakav vapaj iza jednog od prozora, a uskoro se taj vapaj pretvara u krik. Pa onda isto u nekom drugom prozoru. Pa trećem, i tako dalje. Krikovi su sve glasniji i sve bolniji.
I tišina naokolo sve jača. Ali nikog nema. Samo svetla iza većinom otvorenih prozora.
Prazna usta vičućih prozora. Hor samoća, tako sam doživeo ovo ranoletno mnogoglasje.
Polifonija bola.
I tim sam rečima 17. januara započeo svoj nesiguran govor glumačkoj ekipi i svima ostalima, koje sam, sa retkim izuzecima, video prvi put u životu.
Da osećam, tako sam otprilike nastavio, kako trebamo tim praznim prozorima dati ime i lice i priču, i da su ta imena Liza, Rodion, Ivan, Aljoša, Dmitrij, Fjodor, Sonja, Stavrogin, Šatov, Miškin, Nataša, Versilov, Krotka, Marej i tako dalje i tako dalje.
Nisam znao koja imena tačno i tačno koje priče, to je došlo kasnije, sa imenima i licima i pričama Sonje, Nine, Lidije, Marije, Dimitrija, Dušana, Nenada i Radoja.
Danas je 9. mart. Sedim u Tremi, kafani SNP-a u Novom Sadu i kucam ove rečenice. I, iako nemamo probu, čujem kako su se glasovi i lica i priče Mikolke i Dušana i Lize i Nine i Versilova i Nenada i Zosime i Radoja i Sonje i Dmitrija i Lidije i Volkonskog i Netočke i Marije i Dimitrija i Aljoše i svih ostalih izmešali u nešto neraskidivo, i nešto ne do kraja jasno, ali nužno da se čuje. Nadam se, da ne samo za mene. I čujem šapat, možda samog Dostojevskog, jedva čujan, koji glasi: Nisi sam.
Jernej Lorenci, reditelj
Napravi malo distance između tebe i tvoje memorije, emocije, misli. Stani, posti, diši duboko i sporo i posmatraj. Oseti svoje telo. Negde između dijafragme i međice osetićeš jednu tačku koja će se vremenom pretvarati u vasionsku prostornost i to je jedini bog koji nije tvoj ili moj i zove se svest.
Gregor Luštek, koreograf
Za mene je ovaj proces, kao i sam Dostojevski, egzistencijalni potres. Potres koji mi je otvorio jedan svet, poetičan, intenzivan, duboko bolan, a ipak prelep i na kraju umirujuć.
Ana Janković, asistentkinja reditelja
Rad na ovoj predstavi za mene je bio kao čitanje Dostojesvkog – lekovit.
Isidora Kulenović, asistentkinja reditelja
Na kakvu li je samo ekipu, FMD nabasao ovde, u SNP-u: od reditelja, preko svih njegovih saradnika, pa sve do nas, glumaca… Nije ih stid da se postide, nije ih strah da se uplaše, da zalutaju, znaju šta ne znaju i šta treba da pitaju, naučili su da uče i da drugog nauče, vole da šire ljubav, želja im je da žele, da se nadaju i da se dobrom raduju. Veruju u život, a život ih nagrađuje srećom. Hrabri i privilegovani. Hvala beskonačno. Smisao je tu. Živelo pozorište!
Nenad Pećinar, glumac
Ja sam počeo govoriti o sebi da bih imao prava govoriti o drugima. Piščev dnevnik, jedna od savremenih laži.
Marija Medenica, glumica
Na jednoj od prvih proba u razgovoru Nenad je, gotovo usput, postavio pitanje: „Dobro, da budemo načisto, da li iko u ovoj prostoriji može da veruje, potpuno i bukvalno, u fizičko, telesno vaskrsnuće?“ Svi ćute. Neko iz nesigurnosti, neko iz uverenja, neko u dilemi. Meni se činilo da bi bilo naivno, nadmeno, gotovo glupo samo reći verujem (da imam takvu veru, ja bih brda pomerao). Ali me i to ćutanje u kom se krije sva sumnja ovoga sveta, mučilo, danima nakon te probe.
Jedna od najbitnijih stvari koja je mogla da mi se dogodi, kako bih prihvatio i svoje ćutanje i svoju potrebu za tim verujem, nešto što bi me umirilo, okrepilo i utešilo, bilo je da naredna dva meseca čitam Dostojevskog. Zahvalan sam na tome.
Dušan Vukašinović, glumac
Nezaboravan proces i za mene veoma važan. Protekao je vrlo brzo, naročito sam ponela takav utisak zbog sklada u komunikaciji i lakoće u radu. Reditelj i čitav saradnički tim bio je neposredan u procesu. Stigli su spremni, s idejom. Ta odlučnost i duboko poznavanje materijala probudili su u meni, kao i u ostalima, maštu, veru i želju za radom.
Svaki čovek u procesu učinio je da ovu predstavu jako zavolim.
Sonja Kesler, glumica
Čast mi je bila da sa ovim ljudima razmenjujem misli, saznanja i utiske o jednom ovakvom piscu.
Mogli bismo još dugo. Privilegija je baviti se Dostojevskim i njegovim delom. S ovog beskrajno uzbudljivog i dalekog putovanja nosim puno slika i uspomena koje teško da će izbledeti. Lekovito, u svakom smislu te reči. Želim da verujem i nadam se da sam bar za mrvicu više uspeo da razumem čoveka kao i samog sebe. Meni je to dovoljno.
Dimitrije Aranđelović, glumac
