Vilijam Šekspir
MAGBET
Režija i adaptacija: Nikita Milivojević
Scenski pokret i izbor muzike: Amalija Benet
Scenografija: Nikita Milivojević i Željko Piškorić
Kostimografkinja: Jelena Stokuća
Scenski govor: dr Dejan Sredojević
Asistent režije: Vladislav Velkovski
Inspicijent: Srđan Stojnović
Uloge:
Anica Petrović
Nevena Nerandžić
Maja Stojanović
Jelena Simić
Dejan Đonović
Branislav Jerković
Arpad Mesaroš
Marko Marković
Milan Zarić
Ivana Pančić Dobrodolac / Sonja Kesler
Pongo Gabor
Premijera: XXXVI festival „Grad teatar“, 16. avgust 2022, u 21 čas, scena iza OŠ „Stefan Mitrov Ljubiša“
Premijera u Beogradskom dramskom pozorištu : 24. septembra 2022.
Premijerno izvođenje u Srpskom narodnom pozorištu na Šekspir festivalu: 21. oktobra 2022, scena „Pera Dobrinović“
„Magbet” je najkraća, verovatno „najkrvavija“ Šekspirova tragedija, a ujedno i jedna od najpopularnijih Šekspirovih drama za izvođenje. Renesansni zapisi o izvedenim Šekspirovim dramama su retki, ali je sačuvan detaljan prikaz originalne predstave „Magbet”, zahvaljujući dr Sajmonu Formanu (1552–1611), lekaru, astrologu i alhemičaru, koji je zabeležio svoje impresije o viđenom izvođenju „Magbeta”, „Zimske priče”, „Cimbelina” i „Ričarda Drugog” (iako se ne može sa sigurnošću tvrditi da je Šekspirov), u londonskom Globu. Najraniji poznati tekst tragedije „Magbet” objavljen je u Prvom foliju 1623. godine.
„Magbet” u Globu, 20. april 1610.
U „Magbetu” u Globu, 1610. godine, 20. aprila, u subotu, trebalo je prvo da se posmatra kako Magbet i Banko, dva škotska plemića, jašu kroz šumu i nailaze na tri žene, vile ili nimfe, koje stoje pred njima i pozdravljaju Magbeta, rekavši mu tri puta: „Živio, Magbete, kralju Kodora, jer ti ćeš biti kralj, ali nećeš roditi kraljeve“, itd. Zatim reče Banko: „Šta, sve Magbetu, a meni ništa?“ „Da“, rekoše nimfe, „živio i ti, Banko, ti ćeš roditi kraljeve, ali nećeš biti kralj“; i tako su otišli i došli u zemlju Škotsku kod Dankana, kralja Škotske, i to je bilo u danima Edvarda Ispovednika. I Dankan ih je obojicu ljubazno primio, odmah je postavio Magbeta za princa od Kamberlanda, i poslao ga kući u sopstveni zamak, i odredio Magbeta da se brine o njemu, jer će sutradan večerati s njim uveče, i to je i učinio.
I Magbet je smislio da ubije Dankana i na nagovor svoje žene te noći je ubio kralja koji mu je bio gost u sopstvenom zamku; i bilo je mnogo čudesa viđenih te noći i prethodnog dana. A kada je Magbet ubio kralja, krv sa njegovih ruku ni na koji način se nije mogla oprati, niti sa ruku njegove žene, kojima je predao krvave bodeže sa željom da ih sakriju, postavši oboje istovremeno i začuđeni i uvređeni. Pošto se saznalo za ubistvo, dva Dankanova sina su pobegla, jedan u Englesku, drugi u Vels, da bi se spasli. Pošto su pobegli, osumnjičeni su da su krivi za ubistvo svog oca, što nije bilo tako.
Tada je Magbet krunisan za kralja; a onda je on, iz straha od Banka, svog starog saputnika, da rodi kraljeve a da sâm ne bude kralj, smislio smrt Banku i učinio da ga ubiju na putu dok je jahao. Sledeće noći, dok je bio na večeri sa svojim plemićima koje je morao da pozove na gozbu, na koju je takođe trebalo da dođe Banko, počeo je da priča o plemenitom Banku, sa željom da i on bude prisutan. I dok je to činio, ustajući da mu nazdravi, duh Banka je došao i seo u njegovu stolicu iza njega. A on, okrenuvši se da ponovo sedne, ugleda duha Banka naspram sebe, pade u veliku strast straha i besa, izgovarajući mnogo reči o ubistvu, za koje, kada se čulo da je Banko ubijen, sumnja pada na Magbeta. Zatim je Magdaf pobegao u Englesku kod kraljevih sinova, i ubrzo su podigli vojsku i krenuli u Škotsku, a kod Dansinejna su savladali Magbeta. U međuvremenu, dok je Magdaf bio u Engleskoj, Magbet je ubio Magdafovu ženu i decu, a nakon bitke, Magdaf je ubio Magbeta. Uočite i to i kako je Magbetova kraljica ustala u noći u snu, kako je hodala i pričala i sve priznala, a doktor je zabeležio njene reči.
Dr Sajmon Forman, (1552–1611)
Mabillard, Amanda. Going to a Play in Shakespeare’s London: Simon Forman’s Diary.
Shakespeare Online, pristupljeno 8. avgusta 2022.
Ko je taj krvavi čovek?
(Magbet, I, 2)
U Magbetu dalje deluje isti onaj Veliki Mehanizam kao i u Ričardu III. Možda je čak više ogoljen. Ugušenje pobune dovelo je Magbeta bliže prestolu. Može da postane kralj, dakle, mora da postane kralj. Ubija zakonitog vladara. Mora pobiti svedoke zločina i one koji u njega sumnjaju. Mora pobiti sinove i prijatelje onih koje je pre toga pobio. Posle mora ubijati sve, jer su svi protiv njega:
Nek još konjica okolo prokrstari.
Na vešala ko o strahu priča. – Oklop! –
(V, 3)
Na kraju će sam biti ubijen. Prešao je ceo put po velikim stepenicama istorije. Magbet, ispričan ukratko, ničim se ne razlikuje od kraljevskih drama. Ali izlaganje sadržaja može da obmane. Nasuprot hronikama, istorija u Magbetu nije pokazana kao Veliki Mehanizam. Pokazana je kao košmar. Mehanizam i košmar su samo različite metafore jedne iste borbe za vlast i krunu.
Ali drukčija metaforika označava razliku pogleda, čak i više: ona je druga filozofija. Istorija pokazana kao mehanizam fascinira ako ničim drugim, a ono samom grozom i neopozivošću. Košmar iznenađuje i plaši. U Magbetu istorija se prikazuje kroz lično iskustvo. I zločin takođe pokazuje se kroz lično iskustvo. On je odluka, izbor i neophodnost, ide na vlastiti račun i mora biti izvršen vlastitim rukama. Magbet sam ubija Dankana.
Istorija u Magbetu neprozirna je kao košmar. I kao u košmaru, svi u nju upadaju. Mehanizam se pušta u pokret, zatim je čovek u opasnosti da ga pregazi isti taj mehanizam. Tone kroz košmar i on dolazi do grla.”
(…)
„To je noć iz koje je prognan san. Ni u jednoj Šekspirovoj tragediji ne govori se toliko o snu. Magbet je ubio san. Magbet više ne može da zaspi. U celoj Škotskoj niko više ne može da zaspi. Nema više sna, postoje samo košmari: ‘Kad im opijene prirode već budu ležale u svinjskom snu kao u smrti…’
(I, 7). Pred tim snom, gustim i lepljivim, u kome se vraća java i koji ne daje zaborava, pred snom koji je misao o zločinu, pred snom koji nije san, nego košmar, brane se ne samo Magbet i ledi Magbet. Taj isti san košmar muči Banka.”
(…)
„Veštice u Magbetu spadaju u pejzaž i od iste su materije kao i svet. Krešte na raskršćima i huškaju na ubistva. Zemlja drhti kao u groznici, sokola u letu komada sova kljunom, konji kidaju puto, jure kao besni, bacaju se jedan na drugog i grizu. Nema u svetu Magbeta nikakvog predaha, nema ljubavi ni prijateljstva, nema čak ni požude. Ili, tačnije, požuda je takođe zatrovana mišlju o ubistvu. Između Magbeta i ledi Magbet ima mnogo mračnih problema. Svaki od velikih Šekspirovih likova ima više od jednog dna. Šekspir nikad nije jednoznačan. Ovde, u ovoj vezi gde nema dece ili čija su deca pomrla, muškarac je ona. Zahteva od Magbeta da izvrši ubistvo da bi potvrdio muškost, maltene kao ljubavni čin. U svim obraćanjima ledi Magbet vraća se stalno ta tema-opsesija.”
(…)
„Nema tragike bez svesti. Ričard III je svest Velikog Mehanizma. Magbet je svestan košmara. U tom svetu gde se ubistvo nameće kao sudbina, neophodnost i unutrašnja nužda postoji samo jedan san:
san o ubistvu, koje će prekinuti niz ubistava, koje će biti izlaz iz košmara, oslobođenje. Jer od samog ubistva gora je misao o ubistvu koje tišti, koje treba počiniti, od koga nema načina da se pobegne.”
(…)
„Magbet – mnogostruki ubica, Magbet – koji se kupa u krvi, nije mogao da se pomiri sa svetom u kome postoji ubistvo. Možda se u tome sastoji mračna veličina toga lika i prava tragika Magbetove istorije. Magbet dugo nije hteo da primi stvarnost i neopozivost košmara, nije mogao da se pomiri s vlastitom ulogom. Osećao ju je kao tuđu. Zna da iz košmara nema izlaza, da je on ljudska nužda i sudbina ili – govoreći savremenijim jezikom – situacija čovekova. Druge nema.”
Izvodi iz eseja Jana Kota Magbet ili zaraženi smrću (Šekspir, naš savremenik)
„Angažovanošću svojih predstava obeležio devedesete godine u srpskom teatru, a smelim i novim čitanjem klasike uveo ga u novi vek.”
Jovan Ćirilov
Dobitnik je svih relevantnih pozorišnih priznanja za režiju u svojoj zemlji: (nagrade Bojan Stupica, više Sterijinih nagrada za režiju, Bitefove nagrade, kritike pozorišnog časopisa „Scena”, godišnjih nagrada Narodnog pozorišta Beograd, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Grada teatra Budva, Narodnog pozorišta „Ljubiša Jovanović” Šabac i mnogih drugih na festivalima: Kragujevac, Vršac, Šabac, Novi Sad, Skoplje). U zajedničkoj anketi pozorišnih kritičara Srbije predstava „Banović Strahinja” u režiji Nikite Milivojevića proglašena je najznačajnijim ostvarenjem devedestih godina 20. veka u srpskom teatru. Godine 2000. karijeru nastavlja u Grčkoj. Predstave „Ivanov” (A. P. Čehov) i „Zločin i kazna” (F. M. Dostojevski) u teatru
Amore – proglašene su pozorišnim događajima u Atini. Predstava „Tri sestre” (A. P. Čehov) u teatru „Katja Dandulaki” dobija nagradu za najbolju režiju u Atini. Pored Grčke, režirao je i u Švedskoj, Sloveniji, Makedoniji, Turskoj, Nemačkoj, Italiji, SAD, itd. (Kalderon, Šekspir, Eshil, Sofokle, Čehov, Bulgakov, Pinter, T. Man, Breht, H. Miler, Ruževič, Vitrak, Jonesko, Bond, Beket, Stopard, Meterlink, Sartr, itd). Napisao je scenario i režirao igrani film „Jelena, Katarina, Marija” (Njujork, 2008–2009) po motivima knjige „New York, Beograd” D. Miklje. Od 1996. do 2004.
redovni je profesor na odseku gluma/režija, Akademija umetnosti, Beograd, od 2005. do 2009. direktor je Beogradskog interacionalnog teatarskog Festivala (BITEF) i Teatra Bitef. Od 2009. godine redovni je profesor na Katedri za glumu/režiju Akademije umetnosti Novi Sad. Živi i radi u Beogradu.
Reč reditelja
„Magbet” je ona vrsta izazova za koji se reditelj sprema godinama, priželjkuje ga i „plaši” ga se u isto vreme – (slično kao Magbet ubistva kralja).
Među raznim čuvenim Šekspirovim mislima, koje se često citiraju, posebno mesto ima ona da:
„Magbet je ubio san, spavati više neće”… Postoje razne zanimljive studije na temu Šekspira i snova u njegovim komadima. Smatra se da je od svih Šekspirovih velikih tragedija „Magbet” najviše vezan za snove (Frojd se takođe bavio „Magbetom”).
U tom smislu, ova predstava je nastala kao istraživanje upravo u vezi sa snovima. S obzirom na to da je inspirisana raznim slikama iz snova, mogao bih reći da je glavni lik u predstavi – San.
Magbet u jednom trenutku kaže: „I sem nestvarnoga, ništa stvarno nije”. Ova čudesna misao učinila mi se kao nešto iz čega je moguće tumačiti ceo komad. Od trenutka kada mu veštice kažu proroštvo, za Magbeta stvarnost postaje košmar. Sve što se dešava čini se da je samo plod njegove vlastite pomračene svesti.
Scene kao iz sna da dolaze: stvarno i nestvarno, moguće i nemoguće… Realno i fiktivno mešaju se, postaju ona ivica noža kojom se sve vreme nesigurno kreće.
Svet kao jedno potpuno košmarno, haotično, „nestvarno” mesto, mislim da je prilično tačna dijagnoza i svega onoga što trenutno živimo.
