Žorž Bize
KARMEN
opera u četiri čina
Libreto napisali: Anri Mejak i Lidovik Alevi, prema istoimenoj noveli Prospera Merimea
Dirigent: Aleksandar Kojić
Reditelj i scenograf: Ozren Prohić, k.g. (Hrvatska)
Kostimografkinja: Senka Ranosavljević
Hor pripremila: Vesna Kesić Krsmanović
Koreograf: Toni Ranđelović
Saradnik za scenski pokret: Ivan Klemenc, k.g.
Dizajnerka svetla: Vesna Kolarec, k.g. (Hrvatska)
Video-projekcije: Aleksandar Jovanić, k.g.
Lica:
Karmen, Ciganka, radnica u fabrici
Jelena Končar / Sofija Petrović, k.g.
Don Hose, narednik dragonske garde
Aleksandar Saša Petrović / Stevan Karanac / Marko Živković, k.g.
Eskamiljo, toreador
Željko R. Andrić / Nebojša Babić
Mikaela, seoska devojka
Darija Olajoš Čizmić / Laura Pavlović / Verica Pejić
Zuniga, poručnik dragonske garde
Nikola Basta, k.g. / Goran Krneta
Morales, narednik dragonske garde
Branislav Stankov / Luka Jozić, k.g.
Fraskita, Karmenina drugarica
Marija Cvijić / Marija Mitić Vasić, k.g.
Mersedes, Karmenina drugarica
Maja Andrić
Dankairo (Protuva), krijumčar
Luka Jozić, k.g. / Igor Ksionžik
Remendado (Zakrpljeni), krijumčar
Branislav Cvijić / Ermin Ašćerić, k.g.
Lilas Pastija, krčmar (nema uloga)
Vladimir Stojković
Učestvuju: Hor, Orkestar i Dečji hor Opere i Balet SNP-a
Balet: Verica Kozarev Klarić, Mina Radović, Jelena Milošev, Bojan Radnov, Đulio Milite, Mihail Sergejev, Marko Ivan (Pikador)
Statisti: Vladislav Šeguljev, Miroslav Stojiljković, Stefan Mikan
Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Milena Milovanović, Strahinja Đokić
Asistentkinja reditelja: Katarina Mateović Tasić
Dečji hor pripremila: Verica Pejić
Dopunski hor pripremio: Jovan Pejić
Korepetitor hora: Nemanja Števanov
Inspicijentkinje: Tanja Cvijić, Sanja Milanov
Suflerke: Sanela Mitrović, Aleksandra Majtan
Displej i adaptacija prevoda za titl: Ivan Svirčević
Lektor za francuski jezik: Zoran Marović
Repetitorka Baleta: Branka Gligorić
Asistent scenografa: Tomislav Šaraba
Glavna asistentkinja kostimografkinje: Minja Davidović
Asistentkinja kostimografkinje: Snežana Janjić Horvat
Majstor svetla: Đorđe Bedov
Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.
Predstava se izvodi na francuskom jeziku. Traje oko tri sata sa dve pauze (posle I i II čina).
Premijera: 30. septembra 2022, scena „Jovan Đorđević“
Reprize: 1. i 3. oktobra 2022.
Tokom 162. sezone, Opera SNP-a svim programima obeležava 75 godina od osnivanja i 125 godina od prvih operskih predstava u Novom Sadu.
Rođen je u Parizu 25. X 1838, u cenjenoj muzičkoj porodici. U rodnom gradu je sa nepunih 10 godina primljen na Konzervatorijum kao „čudo od deteta“ i počeo je da uči klavir i kompoziciju (kod A. Marmontela, F. Benoe, P. Cimermana i L. Alevija). Prvu simfoniju, Simfonija sa visokim C, napisao je sa 17 godina i to kao školski zadatak na studijama (otkrivena tek 1935. u tamošnjim arhivama). Nagrade koje je osvajao obezbedile su mu nastavak školovanja (1857. dobio nagradu od Žaka Ofenbaha za operu La docteur Miracle). Trogodišnje studije je nastavio u Rimu, gde je napisao jednu od svojih prvih (i poznatih) opera Don Prokopio. Po završetku studija vratio se u Francusku i nastavio da komponuje. Prihvaćen je u Teataru „Lyrique“ za koji je 1863. napisao operu Lovci na bisere, a izvodila se još i La jolie fille de Perth, no bez većeg uspeha. Slično je i sa romantičnom operom Djamileh (1872) u Operi „Comique“. Iste godine njegova scenska muzika za Dodeovu dramu Arlezijanka, kasnije prerađena u dve orkestarske svite, postiže zapažen uspeh.
Dotad pod romantičarskim uticajima, Arlezijankom se Bize priklanja scenskom realizmu, koji se najviše očitava u njegovom remek-delu, operi Karmen (Carmen, 1875). Bize je dugo bolovao (prema nekim mišljenjima, od mišićnog reumatizma i angine pektoris) i samo nekoliko meseci nakon neuspešne premijere Karmen u Parizu, preminuo je od srčanog udara 3. VI 1875. Sahranjen je na groblju „Per Lašez“ u Parizu.
Karmen Zasnovana je na istoimenoj noveli francuskog pisca Prospera Merimea, koji je svoju novelu objavio 1845. u jednom časopisu. Libreto su napisali Anri Mejak i Lidovik Alevi, odlični poznavaoci scene koji su vešto mešali hladnu ironiju i čulnu opijenost u svojim libretima.
Libreto za Karmen su udaljili od književnog izvora, odbacili su sve što je suvišno za scenu, minimizirali su Karmenino lukavstvo, degradirali njenu ulogu vođe krijumčara samo na člana.
U operi smo svedoci Hoseovog pada (za razliku od novele gde je on već na početku odmetnik), nema Karmeninog muža Garsije, ali su dodali lik Mikaele. Radnja se odigrava na trgu, u krčmi, pod zidinama koride, u Sevilji 1830. godine. Bize i libretisti su stvorili dramu karaktera sa likovima koji imaju različit pogled na život i ljubav, ispunivši je klasičnim španskim melodijama: flamenkom, pasom doble, habanerom (stihove pisao Bize). Lik Karmen su ostvarili na principu demonske heroine, magično senzualne zavodnice ali destruktivne za muškarce. Ona „bojama ljubavi“ zbunjuje dušu čestitog Don Hosea koji će zbog nje pogaziti vojničku zakletvu, postaće lupež i na kraju će je, u nastupu ljubomore, ubiti. Ogromnu ulogu ima lajtmotiv fatalne strasti koja se razvija na liniji stalnog porasta drame, a kulminira smrću Karmen u trenutku kada narod slavi pobedu toreadora Eksamilja. Mikaela, po karakteru u suprotnosti sa Karmen, daje operi jedan ton zanosa i razdraganosti – smerna je i nevina seoska devojka, zaljubljena u Don Hosea koji jedva i da je primećuje.
Premijera je održana 3. III 1875. u pariskom „Theatre national de l’Opera Comique“. Uloga Karmen je bila poverena madmazel Selestini Gali-Mari, dirigovao je Ž. Delofre, u ulogama su bili P. Leri (Don Hose), M. Šapui (Mikaela), A. Dikas (Fraskita), Ševalije (Mersedes), Ž. Buhi (Eskamiljo), Potel (Dankairo), P. Barno (Remendado), E. Divernoa (Morales), E. Difriš (Zuniga). Opera je ocenjena kao nemoralna i vulgarna, a Bize je bio razočaran. Ne treba da čudi što je Karmen svojim likovima sa socijalne margine, neobuzdanom seksualnošću i ubistvom na sceni šokirala svoju publiku. Ali to je delimično bila poenta, jer se Kamij di Lokl, jedan od direktora Opere komik, nadao da će Bize revitalizovati teatar. Posle 33. izvođenja, zavesa je spuštena.
Iako opera nije odmah postigla uspeh, bilo je i pohvala koje su stizale od Teodora de Banvila, cenjenog kritičara i pesnika, i od kolega kompozitora Sen-Sansa, Masnea, P. I. Čajkovskog i Debisija, koji su odmah prepoznali njenu lepotu:
Teodor de Banvil: „Gospodin Žorž Bize jedan je od onih ambicioznih ljudi za koje muzika, čak i u pozorištu, ne sme biti samo zabava, način da se provede veče, nego božanski jezik koji će izraziti teskobe, nebeske težnje bića koje je tu, na zemlji, prolaznik i izgnanik“.
Petar I. Čajkovski: „Predviđam da će za deset godina opera Karmen biti najpopularnija opera na svetu“.
I publika je počela da deli isto mišljenje, pogotovo nakon premijere u Beču oktobra 1875, kada je Karmen osvojila publiku. Bio je to pravi opera-balet sa brojnim plesnim tačkama, spektakl u kojima su učestvovali jahači na konjima i svita toreadora. Operi Karmen više ništa nije moglo da stane na putu do slave…
Karmen je jedno od atraktivnijih muzičko-scenskih dela ikada, s pravom nosi naziv „opera nad operama“ i ne silazi s repertoara operskih pozornica sveta. Njenoj popularnosti doprinose i česta koncertna izvođenja pevačkih i orkestarskih numera, od Karmenine segedilje i habanere, Hoseove arije o cvetu, kupleta Eskamilja, do Mikaeline arije, a ko ih je jedanput čuo, nikad više nije mogao da ih zaboravi.
Fridrih V. Niče: „Juče sam slušao – da li ćete mi verovati? – po dvadeseti put Bizeovo majstorsko delo… I zaista svaki put kad bih slušao Karmen činio sam se sebi više filozofom, boljim filozofom nego što sebi inače izgledam: postao bih tako strpljiv, tako srećan… Ova muzika mi se čini savršenom. Dolazi lako, gipko, učtivo… Zavidim Bizeu što je imao hrabrosti za takvu senzibilnost koja u obrazovnoj muzici Evrope još nije imala izraz – na toj južnjačkoj, potamneloj, izgoreloj senzibilnosti… Najzad ljubav, ljubav vraćena prirodi! Ne ljubav „uzvišene device“! Nikakva sentimentalnost! Već ljubav kao fatum, kao fatalnost, cinična, nevina, surova…“ (1888)
(Iz Muzičke enciklopedije, Muzika D. Plavša, Povijest glazbe J. Andreis, Slučaj Vagner, F. Niče)
Čuvene operske dive koje nisu samo tumačile ovu ulogu, nego su „bile Karmen“: Selestin Gali-Mari, Ema Kalve, Tereza Breganca, Marija Kalas, Džulija Migens, Elena Obrascova, Biserka Cvejić, Ruža Pospiš Baldani, Marija Iving, Ana Katerina Antonači, Angela Georgiju, Beatris Urija Monzon, Ane Sofi fon Oter, Nensi Fabiola Herera, Anita Rakvelišvili, Elena Garanča…
Veoma jasno se sećam kada sam prvi put gledao operu Karmen. Bilo je to 1997. i ja sam imao 14 godina. Nisam bio svestan svih detalja radnje ove opere, niti delikatnog odnosa među likovima, ali sam od prvog takta bio potpuno opčinjen Bizeovom muzikom. Bez šale.
Do samog kraja opere bio sam u nekakvoj vrsti transa. Ubrzo će se to osećanje javiti kod još nekih operskih naslova u mom tadašnjem tinejdžerskom uzrastu. Uz to, negde u to doba sam jasno definisao da želim da mi dirigovanje bude poziv kojim ću se baviti. Gledajući i slušajući Karmen, poželeo sam dečački, iskreno, da jednoga dana dirigujem ovu operu. Na ovoj sceni…
Tada, 1997. godine, Novi Sad je obeležavao 50 godina od ponovnog osnivanja svoje opere i njenog neprekidnog rada. Danas, 2022. godine, Novi Sad je evropska prestonica kulture, ujedno, novosadska opera obeležava 75 godina od reosnivanja, a ja imam čast da dirigujem novu produkciju Karmen. Toliko o ispunjenju snova.
Karmen je, kao i svaka dobra opera, delo koje postavlja mnogo pitanja. Šta je to što Karmen čini toliko važnom, toliko popularnom i onima koji o operi ne znaju ništa i onima koji znaju mnogo?
Šta je to u Bizeovoj muzici toliko posebno? Zar nismo do danas na hiljade puta čuli „Habaneru“, „Segedilju“ ili ariju Toreadora pa opet, kada ih čujemo nešto se u nama probudi, nešto nas pomeri i uzbudi…
Čisto sa strukovne strane govoreći, a bez suvišne opširnosti, to je jednostavnost ove muzike.
Da, jednostavnost i direktnost kojom muzika u ovoj operi komunicira sa publikom.
Karmen je mnogim velikim operskim kompozitorima (Čajkovski, Rihard Štraus) bila uzor i putokaz kako operu treba pisati. Štraus je mladim kolegama govorio: „Gledajte u note Bizeove Karmen i učite se jednostavnosti. Minimumom sredstava postiže se maksimalan efekat.“ Čajkovski je celoga života na svom radnom stolu držao note Karmen.
Istina je, melodija je vrlo često do te mere jednostavna kod Bizea da je gotovo banalna. Ali nikada vulgarna. Francuski kompozitori, pre svega Ofenbah iz čije je tradicije izašao Bize, oduvek su bili poznati kao odlični melodičari. Kompozitori sposobni da pišu divne, pamtljive melodije.
Mnogi greše kada Karmen poistovećuju isključivo sa Španijom. Iako se ovo delo dešava u Španiji i obiluje tzv. španskim muzičkim citatima, Karmen je po svim muzičkim parametrima francuska opera! To nije španska opera. Karmen ima veze sa Španijom koliko i Aida sa Egiptom. A Aida je, nesumnjivo, italijansko delo par excellence.
Karmen je, dakle, u melodioznosti prevazišla sva dotadašnja francuska dela. Pratnja koja je oko melodije je vrlo često samo još jedna melodijska linija, a ne čitav niz gustih kontrapunktskih glasova i akordskih tonova. Samo još jedan melodijski glas… Muzika Karmen nije prezasićena.
Fantastično je izbalansirana. Gustina muzike i glasnoća u jednoj sceni uvek nepogrešivo odgovara dramskoj atmosferi koju muzika podržava.
Sa druge strane, pomalo je kontradiktorno, ali ovo je opera sa veoma mnogo tzv. hromatskih tonova tj. muzičkih polustepena kojima treba znati kako rukovati jer se, usled prekomerne upotrebe, vrlo brzo dođe do šume neartiku lisanih zvukova. Ali ne i kod Bizea. Treba biti izuzetan majstor pa zauzeti takav stav. Bize se zaista „igrao vatrom“ koristeći sve te oštre tonove. Kada sam prvi put duboko analizirao Karmen, bio sam šokiran time. Jer, oštri tonovi koji čine njegovu muziku su gotovo neprimetni – a tu su. Međutim, ono što je glavna i najvažnija stvar jeste Bizeov izbor da napiše operu po noveli „Karmen“ Prospera Merimea. Taj izbor pokazao se kao nešto što će ga koštati života.
Bize je na opersku scenu izneo sirovu, ogoljenu emociju. Bez tipičnog „operskog“ i „operetskog“ ulepšavanja. Španija–Sevilja. Vrućina. Svet radnica u fabrici duvana, ljudi sa margine, vojnički poziv – do tada u operama predstavljan kao ispravan i gotovo nadljudski častan – odjednom je, kako je kritika posle premijere govorila, „osramoćen“, jer glavni lik, vojnik, završava kao kriminalac, razbojnik. Uzdrmani porodični odnosi, Edipov kompleks, karijerizam, žeđ za slavom, erotika, kafanski polusvet, blud, korupcija, organi reda koji sarađuju sa kriminalom, glavni lik žene koja je spremna da zarad svoje slobode i svojih ideala ode i u smrt – jer ona tako ona hoće. To su stvari nepojmljive za operski teatar sredine 19. veka. U romanima Zole i Merimea – da, ali u Operi nipošto! Pa u operu se ide da bi se od toga pobeglo!
Te večeri 3. marta 1875. ljudi su se uplašili prepoznavši sami sebe. Neko je celo veče sa operske scene upirao prstom u njih i pokazivao im kakvi su u stvari. A oni su došli u Operu da se opuste… Karmen je doživela veliki neuspeh. Posetioci su sa negodovanjem napuštali predstavu i na samom kraju nije bilo više nikoga u gledalištu. Žorž Bize je nehotice te večeri u operu posejao zrno koje će nekoliko decenija kasnije isklijati i biti definisano kao „verizam u operi“. Čitav niz velikih kompozitora (Maskanji, Leonkavalo, Đordano…) izaći će iz ovog bizeovskog verističkog „šinjela“. Posle verizma, ekspresionizam u operi će takođe iznedriti snažne ženske likove. Opere kao što su Pajaci, ili Kavalerija rustikana predstavljaće u muzičkom i dramaturškom smislu direktan izdanak Bizeove Karmen. Bez Karmen ne bi bilo ni Štrausove Salome, ni Pučinijeve Turandot ni Konjovićeve Koštane ni Šostakovičeve Katarine Izmailove… To je odgovor na pitanje sa početka – Zašto (nam) je Karmen važna?
Iz moje vizure, izvođenje ovakvog dela predstavlja izuzetan dirigentski zadatak. Ne rasplinuti se i ne povesti za čisto španskim koloritom, već ga shvatiti usputno. Ne banalizovati muziku, već je protumačiti ispravno. Voditi računa da radnja i muzika teku prirodno, neusiljeno. Brinuti da muzika ne „stoji“ i da nema „praznog hoda“ jer Karmen je opera strahovitog emotivnog napona i naboja. To su stvari koje zavise od dirigenta. U suprotnom, Karmen je jedna dosadna opera.
Nisu sva Bizeova dela kvalitetna kao Karmen. Čak ni približno. Ništa što je napisao nije mu donelo ni toliku slavu niti je ostalo zapamćeno u meri u kojoj je Karmen ovekovečena. Ipak, u slučaju Karmen došlo je kod Bizea iznenada do nekakvog natprirodnog nadahnuća, do te mere uspelo napisanog dela da je to zapanjilo njegove najbliže prijatelje i kolege. Kao da je posredi nekakav gotovo faustovski pakt koji po cenu večnosti dela zauzvrat traži sam život umetnika.
Danilo Kiš je jednom prilikom rekao, već uveliko fatalno bolestan, da je svoju knjigu „Enciklopedija mrtvih“ pisao neposredno uoči bolesti. Da je ta knjiga bila neka vrsta predskazanja, predosećanja, jer bolest koju je Kiš kasnije dobio nesumnjivo je posledica toga što je pišući o bolesti svog junaka „dirao“ u stvari u koje se „ne sme dirati“ – „Takve se knjige ne pišu nekažnjeno“, kazao je Kiš.
Slično se može zaključiti i za sirotog Bizea koji se ubrzo nakon premijere Karmen, u kojoj skoro svi glavni likovi završavaju tragično, razboleo i skončao u 36. godini. Njegov život bio je cena večnosti njegove Karmen.
Aleksandar Kojić, dirigent
Rođen 1968. u Zagrebu gde je završio Klasičnu gimnaziju, a potom diplomirao kazališnu režiju i radiofoniju (1992) na Akademiji dramske umetnosti i književnost (1993) na Filozofskom fakultetu, na kojem je i magistrirao temom o Krleži. Režirao je preko pedeset dramskih, proznih i operskih naslova u svim važnijim pozorištima i na glavnim festivalima u Hrvatskoj (HNK Varaždin, HNK Zagreb, HNK Rijeka, HNK Split, Gradsko kazalište Marina Držića u Dubrovniku, Gradsko dramsko kazalište „Gavela“, Teatar&TD, Dubrovačke letnje igre, Splitsko leto, HNK Osijek), u Sarajevu (Narodno pozorište, SARTR, Kamerni teatar), Koblencu u Nemačkoj, u Rigi (Litvanska nacionalna opera), Makedoniji, Sloveniji, Crnoj Gori, Italiji. Od njegovih režija ističu se: Na rubu pameti, Hrvatski bog Mars i Kraljevo M. Krleže, Dum Marinovi sni i Dundo Maroje M. Držića, Kralj Edip Sofokla, Heraklo/Alkestida Euripida, Orestija Eshila, Natan Mudri Lesinga, Ujka Vanja Čehova, Braća Karamazovi Dostojevskog, Majstor i Margarita Bulgakova, a od operskih naslova: Turčin u Italiji i Seviljski berberin Rosinija, Rigoleto, Nabuko, Magbet, Atila i Moć sudbine Verdija, Đani Skiki Pučinija, Kavalerija rustikana Maskanjija, Orfej Monteverdija, Mazepa Čajkovskog, Figarova ženidba i Tako čine svi Mocarta, Adriana Lekuvrer Čilee, Okretaj zavrtnja Britna, Prodana nevesta Smetane. Do sada je radio i tri operske praizvedbe Aska i vuk A. Horozića i Šuma Striborova I. J. Skendera, Mileva A. Vrebalov. Predstave su mu gostovale na brojnim festivalima. Dobitnik je više nagrada.
Vanredni je profesor na Odseku za kazališnu režiju i radiofoniju Akademije dramske umetnosti u Zagrebu, a bio je dugogodišnji direktor Opere HNK u Rijeci (2005–2012).
Prohić je u SNP-u režirao (i autor je scenografije) operu Mileva na muziku Aleksandre Vrebalov, po libretu Vide Ognjenović, odnosno prema drami „Mileva Ajnštajn“. Mileva je praizvedena 21. X 2011. povodom obeležavanja 150. godišnjice Srpskog narodnog pozorišta, a izvođena je u Beogradu, Zagrebu i u Segedinu na operskom festivalu „Armel“. U ovoj, 162. sezoni, a povodom obeležavanja 75. godišnjice od obnovljene Opere SNP-a, Prohić je režirao (i autor je scenografije) Bizeovu operu Karmen.
Reč reditelja
Pozorište je uvijek, ako hoće biti živo, društveno angažovano, bez obzira da li smo radili Hamleta milion puta. Pogotovo opera mora biti živa, jer ako je opera muzej, barem nek bude veseli muzej. Mislim da u tim pričama opera ima ono što postoji jedino još u grčkoj tragediji, imamo stalne priče, ali reprodukcija tih priča, nas se mora ticati. Publika mora da ode uvek iz pozorišta sa nekom mišlju.
Karmen je netko ko se bori za slobodu, ko se bori protiv sudbine i ko će radije birati smrt, nego život s bilo kojim kompromisima. Karmen je u stvari sloboda. To je jedna opera koja je nastala u Francuskoj pa nije to tako ni bez smisla. Volim reći
da je to predegzistencijalistička opera, opera koja prije Sartra govori o slobodi, govori o borbi protiv sudbine. Možemo i ovako da kažemo: o borbi protiv zadanih stvari, jer svima nam je nešto zadano i ništa nije čist put. Karmen smo svi mi.
Mi smo ponovo probali čitati ono što piše, a piše u toj Karmen mnogo više nego što smo navikli. Tradicionalna čitanja i tradicija i prenošenje sa kolena na koleno je ono što je najgore za teatarsku umetnost. Svi misle da znaju kakva ta Karmen treba biti, a mi pokušavamo iznaći neki put kakva je ona danas. To je iz ženskog ugla i napisano. Samo nije ta žena ekscesna, nego je svijet ekscesan. Mi se moramo naviknuti da za našu slobodu nešto znači da je svijet oko nas ekscesan a ne mi kao pojedinci. Operska perspektiva je time više važnija kada sagledamo vreme u kom je opera napisana, a ni do danas se nije puno promenilo. Ne radi se samo o ženskoj perspektivi, radi se o perspektivi drugog. O perspektivi autsajdera koji pokušavaju da se izbore za sopstvenu egzistenciju i slobodu i biraju slobodu, pa makar bili i mrtvi.
Ozren Prohić, reditelj
U doba još uvek neuspešne borbe protiv femicida kao najdestruktivnijeg izraza patrijarhalnih društvenih odnosa, Bizeova opera Karmen nije samo-razumljiv repertoarski izbor, već umetnička refleksija koja pokreće pitanja o odnosu etičkog i estetičkog u (trans)istorijskom društveno-političkom kontekstu. Operom uprizoreno književno delo je Merimeova novela o ubistvu fatalne žene, umnogome drugačija od sentimentalnih i mitoloških sižea karakterističnih za svet romantičarske opere. Bizeovo delo duboko je uronjeno u područjima egzotičnog, zabranjenog i seksualnog. Reklo bi se i dublje nego Verdijeva Travijata ili Masneova Manon, čiji su fokusi takođe na demonskom i neukrotivom erosu. Sve tri junakinje ovih opera plaćaju životom patrijarhalnu posesivnost prerušenu u sudbinski greh. Ono što Karmen, pak, izdvaja u odnosu Violetu i Manon, jeste brutalnost s kojom se „sudbina“ razračunava s njom. Pošto Karmen nema „zlatno srce“, kako primećuje muzikolog Ričard Taraskin, u očima XIX veka tu brutalnost i zaslužuje. Zavodnicu ubija njen plen, sledeći svoj nagon, a izvršavajući osvetu društva.
Zbog svojih obeležja opera Karmen se posmatra kao prekretničko delo koje najavljuje zaokret ka realizmu i naturalizmu u operi fin-de-siecle-a. Muzički jezik i formalna rešenja ne izdvajaju je u odnosu na žanrovske standarde svog vremena. Čak je i frivolna hromatika u čuvenoj Habaneri tipično obeležje (najčešće orijentalne) femme fatale na evropskim operskim pozornicama. Govorni dijalozi, naknadno prerađeni u rečitative, razlog su zbog kojeg je opera Karmen svrstana u komične opere. Neadekvatnom žanrovskom pozicioniranju doprinelo je i mesto postavljanja u svet – pariski Theatre national de l’Opera-Comique. U osvit premijernog izvođenja Bizeove opere upravnik ovog „porodičnog teatra“ Adolf de Luven dao je ostavku, jer nije želeo da učestvuje u produkciji dela u kojem tenor probada sopranistkinju naočigled publike. Smatralo se da je i muzika jedna od zazornih dimenzija opere, jer nije zasnovana na idiomima prefinjenog francuskog stila, već na zvučnom habitusu skitnica, Roma i drugih likova sa društvene margine.
Oduvek odbojna konzervativnom stavu, provokativnost je istovremeno privlačna inovativnom odnosu prema životu i stvaralaštvu. Danas nema spora o umetničkoj vrednosti najpoznatije Bizeove opere. Sa svojom „španskom“ scenografijom i muzičkom atmosferom, ona reprezentuje duboko ukorenjeni afinitet francuske kulture prema stranom/egzotičnom. Njena muzika poseduje izvanrednu melodijsku i ritmičku vitalnost i prozračnost. Pored znalačke orkestracije Bize se kroz nju u najboljem svetlu predstavlja sposobnošću da najizraženije dramske efekte postiže najekonomičnijim sredstvima.
Dr Nemanja Sovtić
Od književnog izvora do uragana
„Ali u Karmene je bila ćud kao vreme u našem zavičaju.
Nikada u našim planinama oluja nije bila tako blizu kao kad sunce blista.“
P. Merime
Bizeova Karmen je proslavila Merimeovu heroinu, njen književni izvor. Pre 173 godine Karmen je stvorio francuski književnik Prosper Merime (1803–1870), prvi put objavivši priču u putopisnom žurnalu „Revue des deux mondes“ (1845), a dve godine kasnije i u knjižnom izdanju. Malo je bilo onih koji su tada mogli da novelu Karmen prepoznaju kao fikciju. Nesumnjivo je da je na Merimea uticala Puškinova poema Cigani (1828), poznata ljubavna priča o vojniku Aleku i Ciganki Zemfiri (Merime je prvi tu poemu preveo s ruskog na francuski jezik, 1852), ali priču o slobodoljubivoj Karmen-Karmensiti čuo je još ranije od grofice Montiho, dok je boravio u Španiji 1830. kao mladi advokat. Majstorski ju je uobličio, ispričavši je darom toliko retkim za ono vreme, „kada se francuski genije razbacivao veličanstvenom neumerenošću, u vremenu romantičarske poezije i razlivenih romana, Merime je ostao trezven i odmeren, zadržao sve najbolje od klasične forme – uklapajući u nju sve najnovije iz duše i iz misli našega stoleća. Zato njegovo delo traje.“ (Žil Lemetr). Novelu je inovirao svežim elementima i ranog realizma i naturalizma pomešanih s mistikom i egzotikom i, bez upliva sentimentalnosti, Merime u njoj nikad neposredno ne izražava svoje mišljenje o ljudima i događajima. U srži je pesimizam ali nipošto s naglašenim osećanjima nego suzdržan, a upravo to ostavlja gorčinu koja nije nikad prijatna. Radnju razvija iz karaktera likova, ali tako da demonstracija ne vodi u retardaciju, kao što je to kod većine romantičara. Konkretan je kada piše o prožimajućoj strasti, bez hepienda i osude: mladi vojnik Hose, ni sam ne znajući kako ga je Karmen navela na zlo, zbog ljubavi postaje lupež, ubica Karmeninog muža, krijumčar i u nastupu ljubomore ubija Karmen koja ne trpi „uzde“ ni prinude. U nekoliko maestralnih poteza uokviruje njen portret i zagonetnu ćud: „Bila je to neka neobična i divlja lepota, pojava koja najpre začudi ali se posle ne može više zaboraviti…“ Karmen je prava galerija putenih, prkosnih i ponosnih ljudi, provokativnih individualaca koji slobodno kreću u poteru za svojim snovima. Zbog njih su nesreća i ubistvo uvek na pomolu. Birajući eksterijere u kojima strasti još nisu potrošene civilizacijom – u lupeškim krajevima Španije, krčmama, rubnim predelima, prelivajući ih „lokalnim bojama“ i običajima – Merime je učinio da prostor Sevilje doživimo kao realan a priču kao istinitu. Kombinuje takve događaje koji će baciti svetlost na strast što ih neprimetno obuzima, ali tek toliko da naslutimo kako nesvesno sami sebi rade o glavi pre nego što ih kob sustigne i savlada. I to nije samo u Karmen, tako je i u ostalim novelama: Tamango, Mateo Falkone, Iloska Venera, Etrurska vaza, Partija triktraka, Kolomba…, u kojima nam je Merime, kao savršeno vaspitan pisac, ostavio slobodu da prozremo zagonetnost životnih pokretača – ljubav i slobodu, jedinih antipoda smrti. Zato nam njegove novele dopuštaju da ih prvi put pročitamo za sat-dva, a drugi put ih čitamo ceo dan, grabeći nas za dušu i provocirajući našu misao.
Trideset godina nakon što je Merime objavio svoju Karmen, francuski kompozitor Žorž Bize će zadivljujućom stvaralačkom snagom muzički uobličiti lik Karmen i uverljivo ga povezati s podnebljem njene domovine kao da je s njim srastao, a da nikad nije bio u Španiji. Zahvaljujući Bizeu, Merimeova Karmen je proslavljena metafora životnih vrlina, zadržava dimenziju savremenog i nije joj oduzeto ono najdragocenije – ponos u vlastitoj tragediji.
Ivana Ilić Kiš
Hermeneutika Karmen (lat. carmen poezija, pesma, magija): francuski slikar Eduar Mane portretisao je opersku pevačicu Emili Ambre kao Karmen (1880). Ruski pesnik Aleksandar Blok ima ciklus pesama Karmen (1914), a Karmen Marine Cvetajeve je nežna percepcija ljubavi (1917). Postoji više od dvadeset filmskih adaptacija: Karmen (američki nemi film, 1915, režija S. De Mil, Karmen: Žeraldin Fera, operska pevačica i glumica), Gypsi Blood (nemački nemi film, 1918, režija E. Lubič, Karmen: Pola Negri, glumica i pevačica), The Loves of Carmen (američki, 1948, režija Č. Vidor, Karmen: Rita Hejvort, glumica), Karmen, bejbi (američko-nemačko-jugoslovenski, 1967, režija R. Mecger, Karmen: Uta Levka, glumica), Prvo ime: Karmen (francuski, 1983, režija Ž-L. Godar, Karmen: Maruška Detmers, glumica), Karmen (španski, 1983, režija K. Saura, Karmen: Laura de Sol, flamenko plesačica i glumica), Karmen (francusko-italijanski, 1984, režija F. Rosi, Karmen: Džulija Migens, operska pevačica, Don Hose: Plasido Domingo), Karmen (španski, 2003, režija V. Aranda, Karmen: Paz Vega). Na motive Bizeove opere, ruski kompozitor Rodion Ščedrin je za balerinu Maju Plisecku komponovao Karmen svitu (1967). Asteroid otkriven 1905. nazvan je „558 Karmen“ i, ne bez razloga, „Karmen“ je i ime uragana (1974).
Ona peva čuvenu habaneru (L’ amour est un oiseau rebelle / Ljubav je poput divlje ptice). Peva o ljubavi s jasnom porukom: „Ako te ja volim, dobro se pazi“ i baca cvet u lice Hoseu. Svi se razilaze, a Hose ostaje sam. Prvobitno ravnodušan na Karmenino pevanje, sada uzima cvet koji mu je bacila i brzo ga skriva da ga ne bi videla Mikaela koja upravo stiže. Ona mu nosi pismo od majke, nešto novca i poljubac (Parle-moi de ma mere! / Pričaj mi o mojoj majci). Hose čita pismo u kojem ga majka savetuje da se oženi Mikaelom, što je on spreman i da učini. On je dirnut, ali nežnu idilu remeti strah od „demona“, što Mihaela ne shvata i odlazi. Iznenadna buka iz fabrike promeniće tok događanja. Počela je svađa između radnica. Za to je kriva Karmen pa Zuniga naređuje Hoseu da je odvede u zatvor. Kad ostanu sami, Karmen mu zavodljivim rečima u slavnoj segedilji (Pres des remparts de Seville / Pokraj zidina Sevilje) opisuje život u krčmi Lilasa Pastije i obećava mu da će sve biti onako kako ona kaže jer je on voli, što potvrđuje cvet koji je skrio u nedrima. Hose je sav opijen… Dok ju je vodio u tamnicu, ona ga odgurne i pobegne.
Drugi čin – U krčmi Lilasa Pastije, Karmen i njene prijateljice Fraskita i Mersedes zabavljaju vojnike, među njima su Zuniga i Morales. Karmen peva cigansku pesmu (Les tringles des sistres tintaient / Štapići po sitrama prebiru). Veselje je na vrhuncu. Karmen od Zunige doznaje da je Hose upravo pušten iz tamnice nakon što je izdržao jednomesečnu kaznu jer je dopustio da mu Karmen pobegne. Spolja se čuju glasovi koji slave toreadora Eskamilja. Toreador peva svoje slavne kuplete (Votre toast, je peux vous le rendre / Na vašu zdravicu uzvraćam). I njega privlači Karmen, ali ona ga odbija. Svi odlaze, a Lilas Pastija javlja devojkama da su stigli krijumčari Dankairo i Remendado. U izvanrednom kvintetu (Nous avons en tete une affaire / Novi podvig već smeramo) pevaju o planu da prevare stražare i prebace krijumčarenu robu. Karmen neće poći s njima jer očekuje Hosea.
U ključnom prizoru opere, Karmen pleše pred Hoseom uz pratnju kastanjeta (Je vais danser en votre honneur / U Vašu čast plesaću sad). Hose je guta pogledom… U daljini se čuju trube koje sviraju na povečerje. Hose se lomi između dužnosti i ljubavi prema Karmen koja je preplavila njegovo srce. I kad mu ona prebacuje da je ne voli, on joj u prekrasnoj ariji o cvetu (La fleur che tu m’ avais jetee / Cvet koji si mi bacila) otkriva da je voli. Ipak, odbija da se pridruži njoj i njenim prijateljima i rastaje se od nje. Ali sudbina je htela drugačije. Dolazi Zuniga i, kad je zatekao Karmen sa svojim podređenim, zapovedio je Hoseu da ode. On to odbija pa se dvojica muškaraca sukobljavaju.
Razdvajaju ih pridošli krijumčari. Hoseu sada više nema povratka, slediće Karmen u planine, u slobodu koju mu ona opisuje slasno i neodoljivo (La-bas, la-bas, dans la montagne / Tamo daleko, u planine one).
Treći čin – Noć je u planinama pokraj Sevilje. Dolaze umorni krijumčari, među kojima je sada i Hose, pevaju o opasnostima svoga posla, koje se zaboravljaju kad sve dobro okonča. Između Karmen i Hosea oseća se napetost. Ona ga se zasitila i, kad joj on kaže da u blizini stanuje njegova majka, šalje ga k njoj. Karmen već zna da će njih dvoje zajedno poći u smrt. Fraskita i Mersedes, baš kao i Karmen, uverene su u to da se u kartama može videti sudbina i veruju u sreću i blagostanje (Melons! Coupons! / Mešaj! Seci!). Karmen iz karata čita svoju sudbinu: smrt za nju i Hosea. (Carreau! Pique!… La mort! / Karo! Pik!… Smrt!). Krijumčari odlaze za poslom, znajući da će se devojke pobrinuti da prevare carinike. Hose ostaje na straži. Dolazi Mikaela. Prestrašena je, ali ipak dovoljno hrabra i odlučna da nađe Hosea i dovede ga majci koja je na samrti (Je dis, que rien ne m’epouvante / Rekoh da me ničeg nije strah). Misleći da je ona uljez, Hose diže pušku i opali. Metak je zamalo okrznuo Eskamilja koji se u tom trenutku onde našao, pošavši u potragu za Karmen koju ludo voli. Njih dvojica se sukobljavaju, a Karmen je stigla na vreme da ih razdvoji. Eskamiljo ih, na rastanku, sve poziva na koridu u Sevilju. Krijumčari nalaze skrivenu Mikaelu. Finale čina je prožeto Mikaelinim molbama, Karmeninim prkosom i izazivanjima i Hoseovom ljubomorom. Saznavši da mu majka umire, Hose odlazi s Mikaelom.
Četvrti čin – Trg u Sevilji, ispred zidina arene. Dan je borbe sa bikovima, okupljaju se posetioci, trgovci. Karmen dolazi s Eskamiljom i oni pevaju kratak duet u kojem izjavljuju ljubav (Si tu m’ aimes, Carmen / Ako me ti voliš, Karmen). Fraskita je opominje da se u mnoštvu posetilaca krije Hose i da je vreba. Karmen se ničega ne boji i hrabro će mu se suprotstaviti. Dok posetioci ulaze u arenu, Karmen i Hose ostaju sami (C’ est toi! – C’ est moi! / Ti si! – Ja sam!). On je obožava i preklinje je da s njim pobegne, ali ona to odbija, sve je uzalud jer ona voli svoju slobodu. Njegovo strpljenje je već pri kraju, preti joj, no ona se ne boji i baca mu prsten koji joj je nekad dao. I dok je narod u areni oduševljen Eskamiljovom toreadorskom pobedom, Hose ubija Karmen.
