PODELAO KOMPOZITORUO DIRIGENTUREČ REDITELJAO DELULIBRETOFOTOVIDEO
Koprodukcija: Srpsko narodno pozorište i „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“

Stevan Divjaković

VLADIMIR I KOSARA
opera u dva čina

Libreto priredio: Stevan Divjaković, prema istoimenom libretu Petra Preradovića i tragediji Vladislav Jovana Sterije Popovića
Dirigent: Dian Čobanov, k.g. (Bugarska) / Mikica Jevtić
Reditelj i scenograf: Aleksandar Nikolić, k.g. (Beograd)
Koreograf: Aleksandar Ilić, k.g. (Beograd)
Kostimografkinja: Senka Ranosavljević
Hor pripremila: Vesna Kesić Krsmanović
Kreatorka lutaka: Sandra Nikač, k.g.
Dizajner svetla: Marko Radanović

Lica:

Vladimir, dukljanski kralj:
Stevan Karanac, k.g. / Marko Živković, k.g. / Branislav Cvijić

Kosara, Samuilova kći:
Marija Jelić, k.g. / Darija Olajoš Čizmić / Verica Pejić

Samuil, bugarski kralj:
Vasa Stajkić / Strahinja Đokić, k.g.

Vladislav, Samuilov sinovac:
Branislav Stankov / Stefan Pavlović, k.g.

Radovan, Vladimirov prijatelj:
Nikola Basta, k.g. / Branislav Stankov

Mara, Kosarina prijateljica:
Maja Andrić / Svjetlana Đokić, k.g. / Jelena Stankov

David, bugarski arhiepiskop:
Goran Krneta / Stefan Pavlović, k.g.

Aron, Samuilov brat (nema uloga):
Stefan Mikan

Balet: Verica Kozarev Klarić, Mina Radović, Vesna Bišop, Marija Trifunović, Teodora Šper, Olga Vrbaški, Jelena Danguzov, Ivana Trpčević, Bojan Radnov, Aleksandar Bečvardi, Nikola Stamenović, Zoran Trifunović, Toma Križnar, Marko Ivan, Đulio Milite, Aleksandar Đurđević

Kosara kao devojčica: Katarina Popović / Lena Galić / Vila Malešev
Vladislav kao dečak: Nikola Stankov / Nikola Radojičić
Animatori: Marko Mićić (vuk), Stefan Mikan (jelen), Luka Stanković (košuta)
Statisti: Vladislav Šeguljev, Miroslav Stojiljković

Narod, sveštenici, vojnici, dvorske dame, gospoda i sluge. Dešava se početkom XI veka.

Učestvuju Hor, Orkestar i Balet SNP-a.

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Asistentkinja reditelja: Katarina Mateović Tasić
Korepetitorke: Danijela Hodoba Leš, Marina Rajnović
Dopunski hor pripremio: Jovan Pejić
Inspicijentkinje: Tanja Cvijić, Sanja Milanov
Suflerke: Sanela Mitrović, Aleksandra Majtan
Titl: Ivan Svirčević
Repetitorka Baleta: Branka Gligorić
Asistentkinja koreografa: Mojca Majcen, k.g.
Izrada kruna: Janja Pađen
Asistent scenografa: Tomislav Šaraba
Asistentkinja kostimografkinje: Minja Davidović
Saradnica asistenta scenografa: Nada Danilovac
Majstor tona: Dušan Jovanović

Predstava traje: oko dva sata i ima jednu pauzu

Praizvedba (koncertno izvođenje): 18. marta 2017, SNP
Premijera: 28. marta 2022, scena „Jovan Đorđević“, povodom Dana Srpskog narodnog pozorišta
Repriza: 29. marta 2022, scena „Jovan Đorđević“

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama SNP-a



Stevan Divjaković, istaknuti srpski kompozitor

Rođen 1953. u Novom Sadu. Diplomirao je i magistrirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi R. Bručija. Divjakovićev opus obuhvata dela raznovrsnih žanrova koja su pisana za različite ansamble i soliste, a najznačajnija su: ciklus solo pesama Na buri (D. Maksimović), Jablanovi (J. Dučić), Ni Bogova ni molitava (I. Andrić), Prvi i Drugi gudački kvartet, kvartet Lamento per Salvador Allende, Koncert za hornu i gudački orkestar, Sinfonietta Dramatica za orkestar harmonika, Altum silencijum za hor, gudače, soliste, klavir i udaraljke, Sinfonietta, Svečana uvertira, baleti Altum silencijum, Predsmrtna ljubavna pesma, Banović Strahinja i opera Vladimir i Kosara. Pisao je muziku i za dramske predstave SNP-a: Murlin Murlo, Revizor, Pop Ćira i pop Spira, Mrešćenje šarana, Mera za meru. Kompozicije su mu izvođene na festivalima: Dubrovačke ljetne igre, Internationale Gaudeamus Muziekweek (Holandija), Jugoslovenska muzička tribina (Opatija), NOMUS, BEMUS, Zagrebačko bijenale, Ohridsko leto, World Musik Festival Insbruck, Musik Festival Cottbus… kao i u prestižnim koncertnim dvoranama Berlinu, Londonu, Minhenu, Ženevi. Dobitnik je najznačajnijih priznanja: 1. nagrada Evropske radiodifuzne unije za Svečanu uvertiru za simfonijski orkestar 1984; Povelja Novog Sada 1986; Oktobarska nagrada Novog Sada 1989; Nagrada „Petar Konjović“ za životno delo za muzičko stvaralaštvo od nacionalnog značaja 2019; Februarska nagrada Novog Sada za 2021.


Legenda stara hiljadu godina

Današnji operski život je pun suprotnosti jer stvaralačka sloboda pruža mogućnost kompozitoru da se izražava najrazličitijim stilovima. Svaki kompozitor može da bira svoj put.

Neki odbijaju osećajnu melodiju i usmeravaju se ka hladnoj tonalnosti, a drugi proširuju tonalnost u bitonalnost ili idu u upotrebu atonalnosti sa primenom dodekafonije. Važno je istaći da su to kompozitori koji se u modernom duhu vraćaju klasičnim uzorima ili oživljavaju stare forme. Živimo u vremenu u kojem se scenska umetnost ostvaruje kroz žive procese eksperimenata, ne samo načinom upotrebljavanja tehnike, nego i osećanjem slobodnog stvaralaštva. Opera je sinteza poezije, drame, muzike, plesa, arhitekture i likovnih umetnosti.

Ako opera želi da bude umetnost, na nju moramo gledati kao na društveno-istorijsku stvarnost i učiniti sve da se kao umetnički oblik utisne u svest današnjeg kulturnog i obrazovanog čoveka.

Jasno je da operska umetnost ne može da ostane takva kakva je bila, jer ju je sveopšti umetnički razvoj prevazišao. Opera se mora istrgnuti iz naivne zastarelosti i pronaći joj sveže impulse primenom savremene režije, scenskim i dramaturškim zahvatima koji su u operskom stvaralaštvu često bili zanemarivani, ili na neadekvatan način primenjivani.

Kompozitor mora da u samoj formi i strukturi opere ostavi prostor reditelju da iznese svoju umetničku kreativnost današnjeg vremena, pružajući slušaocu novu komunikaciju sa delom. Napisao sam operu Vladimir i Kosara u želji da jedinstvenim, univerzalnim muzičkim jezikom ponudim savremenom čoveku aktuelna pitanja i odgovore iz sadašnjosti kao i iz prošlosti.

Stevan Divjaković

Dian Čobanov, dirigent (Dian Tchobanov, Plovdiv, Bugarska)

Magistrirao na Državnoj muzičkoj akademiji u Sofiji i na Univerzitetu za scenske umetnosti i muziku u Beču, u klasi prof.

Uroša Lajovica. Stekao je zvanje doktora umetnosti 2021. Njegov profesionalni put preseca granice mnogih država. Sarađivao je i dirigovao Simfonijskim orkestrom radija u Beču, Orkestrom Arene u Veroni, Simfonijskim orkestrom iz Praga, orkestrima iz Budimpešte, Baden-Badena, Sofije, Beograda, Zagreba, Jekaterinburga, Krajove, Skoplja, Tirane, Kalabrije, Palerma, Barija; nastupao u Frankfurtu, Amsterdamu, Roterdamu, Jerusalimu, SAD, Brazilu, Kini… Kao dirigent mlađe generacije, osvojio je priznanja na međunarodnim takmičenjima: specijalna nagrada u Budimpešti 1998; nagrada „Lovro Matačić“ 2003; „Plovdiv“, najprestižnije priznanje za muziku u njegovom rodnom gradu 2014.

Od 2009. je gostujući dirigent HNK Zagreb, bio je šef-dirigent Hrvatskog kamernog orkestra i dirigent bečkog šenbrunskog orkestra. Prvi je dirigent Filharmonije u Plovdivu i Državne opere u Staroj Zagori (2007–2012). Dirigovao je na značajnim operskim festivalima (Beč, Varna, Tel Aviv, Plovdiv, Jekaterinburg, Palermo, Opatija, Skoplje). Od 2013. je generalni direktor Nacionalne opere u Plovdivu. Prvi put je gostovao u SNP-u u oktobru 2020 (koncertno, Madam Baterflaj) i od tada, kao gost, sarađuje sa Operom SNP.


U trenutku kada nedostaju reči, muzika uvek može da nastavi

Maestro Divjaković je uspeo da uhvati posebnu boju kojom je dao vezu sa istorijom, sa događajima iz desetog veka, povezujući ih s arhaičnim, plagalnim harmonijama i melosom koji je obojen folklornim motivima srednjeg veka. Imao sam priliku da lično upoznam maestra Divjakovića.

On je izvrstan gospodin i umetnik. Porazgovarali smo o partituri i rekao mi je da ima puno poverenje u moju muzičku interpretaciju. Ponosan sam i zbog tog poverenja i velika mi je čast mi što dirigujem premijernim izvođenjem ovog dela, jer se sadržaj opere odnosi i na prošlost Bugarske. Na primer, bugarski car Samuil nije samo bitan lik u operi nego je i pozitivan, kao i njegova kćer, princeza Kosara, jer predstavljaju ličnosti iz bugarske istorije. Održali smo nekoliko sastanaka na kojima smo diskutovali o muzičkim i dramaturškim detaljima, o tempu, artikulaciji, dinamici… Razgovori su bili produktivni, jer sam na taj način stekao još bolji utisak o operi, a i maestro Divjaković je prihvatio neke moje interpretacijske predloge. Kao dirigent osećam ogromnu odgovornost prema kompozitoru, prema publici, prema orkestru, i svojoj umetničkoj savesti. Muzika je uvek izazov, bilo da je klasična ili moderna. U trenutku kada nedostaju reči, muzika uvek može da nastavi… Muzika je dar od Boga!

Dian Čobanov

 

Mikica Jevtić, dirigent

Rođen 1977. u Horbu (Nemačka). Studije dirigovanja završio je 2003. na Nacionalnoj muzičkoj akademiji u Kijevu (prof. A. Vlasenko), gde je diplomirao i na Odseku za harmoniku (prof. P. Fenjuk). Od 2001. do 2003. bio je dirigent Simfonijskog orkestra i Orkestra Operskog teatra u Dnjepropetrovsku. Sa Gudačkim orkestrom Kijevske muzičke škole nastupao je u Španiji, Poljskoj, Nemačkoj, Portugaliji, imao je i brojne koncerte s Nacionalnim simfonijskim orkestrom Ukrajine.

Od 2011. je stalni dirigent SNP-a.

Sarađuje sa Zavodom za kulturu Vojvodine, Vojvođanskim simfonijskim orkestrom, Zrenjaninskim kamernim orkestrom i ansamblom za savremenu muziku „2K+“, afirmišući dela domaćih kompozitora. Dobitnik je prve nagrade na 1. Međunarodnom takmičenju dirigenata „Stefan Turčak“, Kijev 2006. Diriguje predstavama sa operskog i baletskog repertoara SNP-a (Čajkovski, Verdi, Mocart, Rimski-Korsakov, Prokofjev, Pučini, Doniceti, Minkus, Adam, Orf, Kalman, Teodorakis. Dirigovao je praizvedbom (koncertno) Vladimira i Kosare S. Divjakovića, 2017.

Realizam sna

Kao izraz naše predstave, odlučili smo se za onirični realizam, odnosno realizam sna. U vizualizaciji predstave imamo mnogo materijalnih elemenata koji upućuju na realnost: monumentalna crkva na sceni, istorijski kostimi, ali razgrađivanjem tih detalja i odvijanjem radnje zalazimo dublje – u svet košmara naših likova.

Pojavljuju se zveri, slike iz naše podsvesti, magična svetlost, nebeska tela, misteriozni objekti, personifikovane ličnosti i arhetipske figure koje nose etnosemantičko značenje iz mitološkog bestijarijuma. Kosara ima svoj odraz u srebrnoj košuti, Vladimir u srebrnom jelenu. Oni su kralj i kraljica šume, koju posmatramo kao jedan neuređen prostor u kojem ne važe pravila civilizovane zajednice, ali zajednica ima veliku šansu kada njome vlada dobri, pitomi jelen i koji je zaštitnik drugih. Uz njega je verna srebrna košuta kraljevski dostojanstvena.

Uz tri elementa klasične operske postavke – tekst, muzika i dramski podtekst koji govore o likovima, ovde dodajemo četvrtu dimenziju, personifikaciju svakog lika. Tako je glavni antagonista Vladislav prikazan kao crni vuk, glavni predator u šumi, krvožedan, ali i usamljen, često i odbačen. Na taj način smo se u predstavi bavili i anatomijom zla, kako čovek postaje vuk. Iako libreto ne predviđa tu liniju radnje, kompozitor je ostavio prostor u partituri koji je za reditelja blagoslov. Po libretu, Vladislav je odrasli muškarac (bariton), ali je u predstavi njegova ranjiva strana prikazana u dečaku Vladislavu a njegova najtamnija strana – u vuku. Rediteljsko-dramaturškim upisivanjem dobili smo priču i o njegovom detinjstvu, koje se zasniva na istorijskim činjenicama (Samuilo je ubio njegovog oca, majku, čitavu porodicu i ostavlja ga kao dečaka, poslednjeg iz dinastije).

Dakle, tri vladara su potpuno različita: stari car Samuilo, gospodar je Balkana, kao što je medved gospodar balkanskih šuma pa je njegov fantazmagorični odraz zlatni medved, dominantan, sposoban, ali ne i lukav. Tako moćnog zlatnog medveda vidimo na umoru i vidimo kakva je sudbina svake tvorevine koja je, kao Vavilonska kula, brzo i lako stvorena ali ni na čemu stvarno utemeljena.

Drugi tip vladara je Vladimir, pitomi jelen koji je spreman da se žrtvuje, da prvi istrči pred vuka i zaštiti košutu. Najvažnija tačka je da jedna ličnost žrtvuje svoj život i sreću onih koji su mu bliski. Nakon hiljadu godina od ove legende, ta žrtva je kao seme koje je palo u zemlju iz koje raste u klas i koje će, opet, dati druga semena. Iako se Vladimirov život završava naglo, on inspiriše ljude da se pitaju šta je borba za istinu, šta je velika hrabrost i može li se time sprečiti zlo. Svesno žrtvovanje je, kao i u antičkoj tragediji, čin, veliko delo i stav koji mora da se brani. To je demonstracija istine da zlo nije pobedilo, a u našoj operi Vladimir se žrtvuje za celu zajednicu, postaje inspiracija. Ne smemo zaboraviti da je i svetitelj koji inspiriše. Treći model vladara je Vladislav, antagonista. I ne treba da nas čudi što su njihova imena bliska – jedan vlada mirom, a drugi vlada željom za slavom.

Ekspresionističkim rediteljskim postupkom svaki lik je razbijen na nekoliko podlikova; Vladislav je i bariton, i dečak kao slika dobrog, i najcrnji vuk. Gledamo ga kako se transformiše, do okajanja. On mora, na kraju, da ubije tog vuka u sebi koji ga neprestano huška i podstiče na zlo, na rat time što ga preplaši, huška ga na osvetu time što ga podseća na ono što ga je bolelo i huška ga na mržnju tako što mu govori da je nevoljen. Ako Vladislav uspe da ga prepozna kao nešto što ga tera na najgore, shvatiće šta je uradio i moliće za oproštaj.

Kosara takođe doživljava nepravednu sudbinu, ubijaju joj oca, brata, supruga, ali ona je kontrateža našem antagonisti. Dostojanstvena je, pokazuje pravu kraljevsku veličinu i četvrti je vladar, žena-vladar koja je, kao srebrna košuta, pitoma i ostaje čista do kraja.

Publika će tokom predstave promišljati o delu, razvijaće emotivni proces da bi bila osvešćena o tome šta sve može da se desi, ali i šta se sve ne sme dopustiti. Može da bude nadahnuta plemenitim i velikim delima ove legende, beskrajno značajne tekovine na kojoj počiva naša kultura.

Aleksandar Nikolić, reditelj


Igra u snolikoj operi

U snolikom pejzažu opere, po zamisli reditelja Aleksandra Nikolića, tračak svetla prosejava kroz oštre linije krsta, koji bdi iznad naših protagonista u predstavi, kao da su i sami u zatvorenom prostoru, nalik grobu. Pod tim svodom, u mrazu, u rosi, u magli tužna pesma jelena plete korake aveti u purpurnim odorama. Sreća je da se nakon tame nebo razdani, a svetlost ne ugasi.

Sreća je da ipak verujemo u nešto tajanstveno sveto, nedokučivo što je u samom čoveku i samoj ljudskoj vrsti najbolje. Da je spas izlaz, raspleteni trokorak unutar zidina obrušenog hrama.

Zlo ne spava, u narodu se kaže, al‘ se ponekad i dobrota probudi.

Aleksandar Ilić, koreograf

Opera Vladimir i Kosara deo je programskog luka „Seobe“, kojim se nastavlja niz kulturnih događaja u okviru projekta Evropske prestonice kulture tokom 2022. godine u Novom Sadu. Programski luk „Seobe“ bavi se pozitivnim uticajem migracija i kretanjem stanovništva koje kreira kulturnu sliku jednog podneblja, sa akcentom na različite vrste umetnosti koje pronalaze inspiraciju u tome. Programski luk „Seobe“ tokom svog trajanja u februaru i martu obuhvatio je više od 300 kulturnih događaja i aktivnosti na kojima se predstavilo oko 130 umetnika, od kojih je gotovo 90 evropskih. Više o programima Evropske prestonice kulture na portalu: novisad2022.rs

Novi Sad – Evropska prestonica kulture

 

Istorija o Jovanu Vladimiru, Kosari, Samuilu

Knez, vladar Duklje Jovan Vladimir (?, druga polovina X veka – Prespa, Makedonija, 22. V 1016).

Vizantijski pisci ga spominju u vezi sa borbama protiv Samuila (976-1014), koji je pokušao da obnovi Bugarsko carstvo, a Letopis Popa Dukljanina sadrži sažeto žitije ovoga vladara, koji je ubrzo posle smrti poštovan kao svetitelj. Vizantijski pisac Jovan Skilica ubraja ga među vizantijske prijatelje. Dok je on kao knez vladao „Trimalijom i obližnjim oblastima Srbije“, bile su mirne prilike u Draču, gde je bilo sedište carevog namesnika, stratega teme Dirahijon. Iako zna da je Vladimir bio Samuilov zet, Skilica ga ipak pozitivno karakteriše: „čovek pravičan i miroljubiv i pun vrline“. Prema Letopisu Popa Dukljanina, Vladimir je nasledio oca i mirno vladao dok ga nije napao bugarski car Samuilo. Vladimir se povukao na planinu Oblik, boravio tu neko vreme, a zatim se predao da bi poštedeo svoje ljude. Samuilo je bezuspešno opsedao Ulcinj, spalio Kotor i Dubrovnik, pustošio sve do Zadra i preko Bosne i Raške vratio se u svoju zemlju. Smatra se da su povoljni uslovi za ovaj pohod bili na kraju X veka. Sa pripremama za borbu protiv Samuila povezuje se vest o srpskom poslanstvu koje je 992. brodom odlazilo vizantijskom caru Vasiliju II i palo u ropstvo Arabljana. Po osvajanju Duklje Vladimir je bio odveden na Samuilov dvor u Prespu. Tu se, prema žitiju, Samuilova ćerka Kosara zaljubila u otmenog sužnja i od oca izmolila dozvolu da se uda za njega. Kao carski zet vraćen je na vlast u Duklju. Tu je u mirnim odnosima prema Vizantincima u Draču dočekao smrt Samuilovu i vladavinu njegovog sina Gavrila Radomira (1014–1015). Za vreme drugog naslednika, cara Jovana Vladislava (1015–1018), Vladimir je domamljen u Prespu i ubijen. Prenesen je i sahranjen u Bogorodičnoj crkvi u Krajini, gde je nastao njegov svetački kult o kojem svedoče spomenuto latinsko žitije u Letopisu Popa Dukljanina, grčko žitije iz XIV veka (objavljeno u XVIII veku), kao i relikvije prenesene u Drač (početkom XIII veka), a kasnije Vladimiru posvećeni manastir Šin Đon kod Elbasana u Albaniji…

Prema: Jovan Vladimir akademika Sime Ćirkovića, Srpski biografski rečnik, 2009.

I čin, Prva slika: Dukljani pod okriljem noći dolaze da izbave Vladimira, svoga voljenog kralja, iz bugarskog zatočeništva u Prespi. Približavaju se tamnici, čuju Vladimirovu pesmu kojom on veliča svoju ljubav prema bugarskoj princezi Kosari. Zbunjeni su saznanjem da njihovom kralju zatočeništvo nije mrsko jer ga je ono sjedinilo s voljenom. Utom se začu kako se neko približava tamnici. Radovan sa vojskom se pritaji da vidi ko dolazi. Vladislav, potajni pretendent na presto, dolazi sa stražom da otkrije ko to pod velom noći posećuje zatočenika.

Iznenađen je kada otkrije da je to Kosara koja dolazi sa svojom vernom prijateljicom Marom. Iznenađena je i Kosara, kada shvati da je njena tajna otkrivena. Ogorčena zbog iznenadnog susreta, otvoreno pokazuje svoju netrpeljivost prema Vladislavu koji joj, uprkos njenom gnušanju, izjavljuje ljubav. Na njeno odbijanje on odgovara pretnjom da će je razotkriti kod oca, cara Samuila. Ne bojeći se njegovih reči, Kosara priznaje svoju ljubav i izjavljuje da će sama sve reći svome ocu. Mara otkriva svoju ljubav prema Vladislavu.

Radovan se sa vojskom pojavljuje iz tame, prekida njihovu prepirku i preti prestrašenom Vladislavu da će svi stradati ako ne oslobodi Vladimira. Kosara hrabro istupi pred Radovana i Dukljane, priznajući pred svima svoju ljubav prema Vladimiru i šalje Maru da ga dovede iz tamnice. Ovu njenu odluku Vladislav doživljava kao uvredu, dok Dukljani ushićeno očekuju dolazak svog kralja.

Očekujući samo Kosaru, Vladimir je iznenađen prisustvom mnoštva ljudi. Radovan predlaže da njegovu slobodu zamene za slobodu Vladislavljevu, Kosarinu i Marinu. Međutim, mudri Vladimir ne pristaje na to jer je svestan Samuilove nadmoći i užasne odmazde koja bi usledila. Umesto bekstva, predlaže da svi zaborave događaje od te noći i da se raziđu svako svome domu.

Druga slika: Samuilo sedi sam u svojim odajama mučen starošću, nesanicom i ophrvan bolom jer nema više svog sina naslednika. Kosara, koja je tiho ušla u očeve odaje, iz prikrajka ga sluša, a zatim mu se nežno i bojažljivo obrati. Priznaje mu da voli Vladimira i traži dozvolu da bude njegova jer joj, u suprotnom, nema života. Samuilo, u početku iznenađen Kosarinim priznanjem, obećava da će osloboditi roblje i Vladimira s njima, i da će mu, uz Kosaru, vratiti i kraljevstvo u kojem će zajedno vladati Dukljom. Samuilo, zajedno sa presrećnom Kosarom, odlazi na počinak.

(Pauza)

II čin; Treća slika: Vladimirov dvor, u toku je veselje, igra se i peva za zaljubljeni kraljevski par. Veselje iznenada prekida Radovan. Vladimir, čuvši iz daljine litiju, traži da se upale sveće. Na scenu sa grupom sveštenika stupa arhiepiskop David koji donosi tužne vesti – preminuo je car Samuilo. On prenosi i Vladislavljev poziv Vladimiru da dođe u Prespu i oda poslednju počast. Budući da je uspostavljena nova vlast, valjalo bi i o granicama razgovarati.

Ali Kosara sluti Vladislavljevu prevaru. Arhiepiskop ih uverava da nema nikakve opasnosti, a kao potvrdu svojih reči pokazuje Krst časni nad kojim se Vladislav zakleo da je njegov poziv dobronameran i prijateljski. Uprkos Kosarinim nepoljuljanim sumnjama, Vladimir pristaje da se ide, uzima Krst časni i svi se pomole.

Četvrta slika: U crkvi Svete Bogorodice u Prespi izloženo je Samuilovo telo.

Na ovom svetom mestu Vladislav otkriva svoje namere prema Vladimiru, ali i priznaje da ubistvo za njega ne predstavlja ništa, jer je već ubio najboljeg. Iako ne otkriva ime prethodne žrtve, jasno je da car Samuilo nije umro prirodnom smrću; Vladislav mu je presudio ne bi li se dokopao vlasti.

Tek što su se Vladimir i Kosara poklonili odru, Vladislav ih već obaveštava da samo jedan može sahraniti cara – ili on ili Vladimir. Tada naređuje da se Vladimir pogubi. Vladimir predaje Krst časni Radovanu. Uzaludno je i arhiepiskopovo opominjanje na Vladislavljevu zakletvu, kao što je uzaludno i Kosarino preklinjanje. Vladimir je odveden, Kosara se priprema za odlazak u manastir, gde će do kraja života zamonašena tugovati za svojim Vladimirom.

Nakon počinjenih zlodela, Vladislav je progonjen noćnim morama, mučen savešću, počinje da gubi razum, halucinira i priča sam sa sobom, priznaje da je odgovoran ne samo za Vladimirovu smrt već i Samuilovu, ali i za smrt Samuilovog sina (otuda i velika tuga careva za muškim porodom). U jednom trenutku, izbezumljen, on moli sve majke koje je u crno zavio, pa i svoju, da mu oproste, ne znajući više u šta se to, u žudnji za vlašću, pretvorio.

Kad je sanjam
noći su mi plave,
kad je grlim
jutro duže traje…

Fotografije: Vladimir Veličković