Željko Hubač

BERLINSKI ZID
Kad se mi mrtvi zaigramo živih

Režija: Željko Hubač
Dramaturg: Aleksandar Milosavljević
Kompozitorka: Irena Popović Dragović
Scenograf: Željko Piškorić
Kostimografkinja: Marina Sremac
Asistentkinja dramaturga: Divna Stojanov
Lektor: dr Dejan Sredojević

Igraju:
Skender / Velimir: Milan Kovačević
Faruk / Raško: Peđa Marjanović
Petrit / Vasilije: Dušan Vukašinović
Dita / Marija: Marija Medenica
Enver / Dimitrije: Marko Savić
Ana: Nina Rukavina

Inspicijentkinja: Snežana Radovanov
Suflerka: Snežana Kovačević / Anisija Bogdanov
Majstor svetla: Borislav Gaković
Majstor tona: Dušan Jovanović

Prva proba: 16 maj 2021, VIP salon
Premijera: 9. mart 2022, Kamerna scena

Predstava traje: oko jedan sat

Željko Hubač

Rođen u Tuzli, 1967, odrastao u Zenici i Leskovcu. Kao inženjer elektrotehnike i apsolvent beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta upisao Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao 1996. na odseku Dramaturgija.

Dramski komadi su mu 45 puta premijerno izvedeni u profesionalnim pozorištima u Srbiji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Japanu, Ruskoj Federaciji.

Predstave nastale po njegovim dramama i njegovim adaptacijama bile su u selekciji više od 40 domaćih i inostranih pozorišnih festivala, i osvojile više od 50 nagrada. Drame su mu prevođene na engleski, nemački, ruski, bugarski, poljski i japanski. U izdanju KIZ Altere i Šabačkog pozorišta objavio je 2012. knjigu drama Bizarno. Za drame je nagrađivan u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je Nagrade Narodnog pozrišta u Beogradu za umetnički i radni doprinos 2010. i Oktobarske nagrade Leskovca 2016.

Autor je većeg broja realizovanih televizijskih emisija, tri igrane serije, TV drame i dugometražnog igranog filma. Kao dramaturg je radio u značajnim teatrima u Srbiji i regionu. Režirao u pozorištima u Šapcu i Zaječaru.

Pisao je pozorišnu kritiku i teatrološke eseje. Član je srpskih sekcija IATC-a (Međunarodnog udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa) i ITI-a (Međunarodnog teatarskog instituta), NUNS-a, radio kao novinar i kolumnista, osnivač „Pozorišnih novina“ čiji je glavni urednik bio od 2008. do 2018.

Bio je urednik izdanja Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i časopisa „Teatron“, osnivač i Glavni urednik Izdavačke delatnosti Narodnog pozorišta u Beogradu i dramaturg Srpskog narodnog pozorišta. Od 2014. do 2018. bio je v.d. direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, gde radi kao dramaturg.

Izvedene drame: Bliži nebu (igran i kao Osamdesetdeveta), Bliži vatri, Bliži zemlji, Koplje (po motivima romana Dorotej D. Nenadića), ‘Ajduci su opet među nama (igran i kao Klanac i kao Bilo jednom na Balkanu), Otmica i vaznesenje Julijane K (igran i kao Komšije su krive i kao Ratko i Julijana), Kosovska…, Bizarno, Petar (koautor sa Katarinom Nikolić), Berlinski zid, Čučuk Stana (Srpkinja i Grkinja); drame za decu: Mala sirena, Lepotica i zver, Carevo novo odelo u zemlji čuda, Čarobna svirala vilenjaka Milana, Uspavana lepotica, Razmaženi princ (igran kao Začarano kraljevstvo i Princ nevaljalac). Neizvedene drame: Sudija (dramatizacija istoimenog romana V. Draškovića), Vojvođanska elegija (dramatizacija romana Đ. Balaševića Tri posleratna druga), Sećanja, Sanjao sam da sam se probudio.

Reč reditelja

Jedno od ogledala naše stvarnosti

Živimo u vremenu svakovrsnog nasilja koje političke i ekonomske elite svesno indukuju u društvenu zajednicu zarad različitih oblika profita. Apsurd današnjice vidimo, recimo, i u činjenici da se prostor za sukob otvara izborom naziva geografskog prostora u kojem se događa radnja komada Berlinski zid – Kosovo ili Kosovo i Metohija. Pristajanje na ovakvu komunikaciju, koja zamagljuje suštinu, naš je tragičan usud. Kada smo – u našem istorijskom vilajetu – zaboravili na vrednosti života, pa se tih vrednosti tako lako odričemo zarad nekoherentnih ideologija i loše protumačenih stereotipa tradicionalizma.

U predstavi sam pokušao da prikažem bitne životne vrednosti ukazujući na neke od procesa njihove destrukcije, te da osvetlim zablude koje nas vode u tragične istorijske stranputice kojima tako ponosno hodimo omamljeni autodestrukcijom. Svestan sam da jednom predstavom ne mogu da odgonetnem šta nam je to razum tako strašno skrivio pa ga s ovakvom strašću odbacujemo, ali sam pokušao da barem ukažem na apsurd našeg svevremenog autodestruktivnog ponašanja.

Komad Berlinski zid pisan je tako da, na narativnom nivou, nije lako pratiti veoma komplikovanu priču: scene su kratke, pune sukoba, ređaju se velikom brzinom i u njima je ono neizrečeno značajnije od izgovorenog. U tako suženom prostoru za glumački izraz, u osnovi realističan, u procesu adaptacije komada valjalo je naći najefektnije forme neophodne stilizacije, a dramaturg Aleksandar Milosavljević i ja smo ih našli u postupku scenske aktivacije didaskalija.

Zahvaljujući radoznalim i mislećim glumcima, kojih je danas sve manje, a koji su s autorskim timom aktivno delili nedoumice vezane za takav postupak otklona od realizma, čini mi se da smo dobili skladnu celinu u kojoj su sva pitanja o vrednostima života koja su za mene bila bitna, a koja sam želeo da postavim publici predstavom, postavljena na scenski ubedljiv način.

Predstava Berlinski zid je priča o malim ljudima koji su najveće žrtve istorijskih turbulencija. Verujem da je, nažalost, ova predstava jedno od ogledala naše stvarnosti.

O drami Berlinski zid u kojoj se ne pominju Berlin a ni zid

Drama Berlinski zid ima dugu istoriju. Menjala se onako kako su se menjale epohe u kojima smo živeli. A njih je bilo mnogo, kako to već biva na ovim prostorima koji – kako je to odavno konstatovano – proizvodi više istorije nego što je u stanju da procesuira, i munjevito su se smenjivale; često mnogo brže no što smo mogli i da registrujemo mene. (Bili smo, a i još smo, nalik onoj poslovičnoj žabi koja se kuva u loncu, samo što se mi ne kuvamo na tihoj vatri nego smo oguglali na ekspres-lonac.) U takvoj pometnji, buci i besu povesti, uspeli smo da previdimo i rušenje famoznog Zida koji nije delio samo Berlin, a s njim i dve Nemačke, nego i dva univerzuma, dve stvarnosti…

Hubač je, naime, napisao nekoliko verzija ovog komada i u svakoj sam jasno prepoznavao da želi da se od nečeg distancira, kao da pokušava da početnu dramsku situaciju odvoji od najneposrednijih istorijskih okolnosti, od prvobitnog sukoba partizanskih i četničkih familija tokom Drugog svetskog rata, do srpsko-albanskih animoziteta i rata iz 1999. A onda su se, u jednoj od finalnih verzija, naglo podigle magle. Prostor u kom se dešava radnja nije promenjen, i dalje je to Kosovo, rat je i sada do paroksizma zaoštrio sve silnice sukoba koji razdire dramatis persone, ali akcenat više nije na tragediji koja eruptivno izbija iz činjenice da se u ovom svetu, pa i kod nas, ljudi još uvek dele po nacionalnoj i religijskoj osnovi, niti su se u drami čuli daleki odjeci šekspirovske veronske povesti, u njoj nije diminirao bat teških ćosićevskih deoba; stidljiva nežnost iz prethodnih verzija dobila je snažne obrise uverljive liričnosti, a svaki od likova je očvrsnuo na način koji me je podsetio na prvi Željkov dramski tekst koji sam pročitao, na komad Bliži nebu.

Berlinski zid je sada drama o ljudima koji su sami sebe osudili na prokletstvo, između ostalog i stoga što odbijaju da primete da uprkos jednoličnoj svakodnevici i prividu nepromenjivosti, stvarnost oko njih dobija drugačije obrise, da se svet promenio, pa i da je negde daleko od njih, i mimo njihovog vidokruga srušen jedan zid. Osim toga, Hubačevi dramski junaci ne primećuju ni da su odavno mrtvi, premda dišu, jedu, piju, fingiraju ljubav, brigu, porodični život… A ne vide (ne osećaju) ni da ono za šta misle da im je svetinja – zemlja, kuća, imanje – i što postavljaju kao presudni princip vlastitog delovanja, zapravo nemaju kome da ostave. Berlinski zid, naime, svedoči o toj fatalnoj inerciji koja se, dabome, tiče nas danas, tiče se i, naravno, Kosova, ali bi takvo svedočanstvo, verujem, prepoznali i na drugim prostorima. Pa i onim čiji sužnji znaju da je Berlinski zid srušen. Iz te pozicije je, zatim, Hubač smelo i bez imalo sujete započeo rad – ne više na novoj verziji drame nego na vlastitoj adaptaciji sada već teksta buduće predstave.

Ne verujem odviše u predstave koje po svom tekstu režira pisac komada, ali ovaj autor, osim što se odavno upustio u avanturu režiraranja i što je praktično ceo život proveo u pozorištu, ima i bogato iskustvo rada u teatru, te vrlo dobro zna da dramski tekstovi ponajpre postoje zbog scene i da uistinu ožive tek kada dramske replike izgovore glumci. Zato se bezrezervno i sa zadivljujućom odlučnošću još pre prve probe, a naročito kada se sreo s glumcima, odricao čitavih pasaža teksta koji je svojom rukom ispisao i, (kritički) prateći sugestije i sledeći logiku teatarske igre, takođe svojeručno, načinio konačni tekst koji je ponudio pozornici. Ni tu nije kraj jer je i na ovim probama potvrđeno prastaro pravilo da se logike dramskih situacija menjaju kada živi ljudi preuzmu dramski tekst.

Sada je Berlinski zid još uzbudljivija priča u kojoj Kosovo nije prazan prostor zgodan za afirmaciju (i podgrevanje) resentimenta nego metafora o životu zarobljenih i odavno umrlih ljudi.

Aleksandar Milosavljević

Igra stvari, stvar igre

Povodom dosadašnjeg ostvarenog opusa Željka Hubača mogu se izneti dve osnovne tvrdnje: prvo, da je reč o jednom od najprovokativnijih fenomena u savremenom srpskom pozorištu, i drugo, da se taj fenomen u odnosu na dominantne aktuelne tokove srpske dramaturgije pojavljuje kao atraktivan, ubedljiv i dobrodošao – izuzetak.
[…] Kada se pomenuti opus sagleda sa opšte žanrovske tačke gledišta, očigledno je da se unutar njega – dabome, na nivou hipoteze – mogu sagledati dve osnovne tendencije: uslovno bi komediografsko/komičkoj pripadala dela ‘Ajduci su opet među nama i Otmica i vaznesenje Julijane K, dok se u vrstu realističke drame sa tragičkim implikacijama mogu svrstati Bliži nebu i Berlinski zid; da takva podela ima svoja ograničenja (i skrivene „ograde“), posvedočiće (…) i drama Bizarno.
[…] Iskoračivši na neposredan način u materijal aktuelne istorije – zaplet se odvija na Kosovu, tokom 1999. godine – Hubač se dramom Berlinski zid upušta u novi sloj istraživanja ljudske sposobnosti za nasilje i praštanje – ali i na novi način artikuliše motiv porodice. Dok je u Bliži nebu fenomen porodice „samo“ elemenat srozavanja egzistencije likova ili izgubljena vrednost, ovde se porodica pojavljuje kao pokretač ali i žrtva patnje. Bilo da je reč o albanskoj porodici, gde otac Skender primorava mentalnom ucenom Anu (srpsko-hrvatskog porekla!) da se odrekne njegovog sina Petrita, bilo da se radi o srpskoj, Velimirovoj porodici, unutar koje je snaha Marija suočena sa ljubavlju braće Vasilija i Raška, upravo su uslovnosti porodičnih odnosa ona sila koja – zajedno sa istorijom, ali i mimo nje – urušava živote likova. Upravo to i jeste razlog zbog kojeg Hubač, u tri suptilno naznačena dramska kruga, insistira na pitanju dece – tuđe ili usvojene, prihvaćene ili izgubljene; svet u kojem su nerazrušivi zidovi podignuti unutar ljudi, može preživeti samo ako dozvoli mogućnost prihvatanja tuđeg deteta kao priznanja Drugog.

(Iz Pogovora zbirke drama Bizarno Ž. Hubača, KIZ Altera i Šabačko pozorište, Beograd / Šabac 2012)

Svetislav Jovanov