trubadur-header

PODELAO OPERIO AUTORUO REDITELJUO DIRIGENTUSADRŽAJFOTOVIDEO
Đuzepe Verdi
TRUBADUR

opera u tri čina

Libreto: Salvatore Kamarano i Leone Emanuele Bardare, prema A. Garsiji Gutjeresu
Dirigent: Aleksandar Kojić / Željka Milanović
Reditelj: Voja Soldatović
Adaptacija režije: Aleksandar Nikolić
Scenografska adaptacija: Dalibor Tobdžić
Kostimograf: Jasna Badnjarević
Dirigent Hora: Vesna Kesić Krsmanović
Scenski pokret: Dragan Jerinkić
Dizajner svetla: Marko Radanović


ULOGE

Grof Luna:
Željko R. Andrić

Leonora, dvorska dama:
Danijela Jovanović / Verica Pejić / Svitlana Dekar

Acučena, stara Ciganka:
Marina Pavlović Barać / Violeta Srećković / Višnja Radosav

Manriko, trubadur:
Stevan Karanac / Aleksandar Saša Petrović

Ferando, zapovednik Luninih vojnika:
Goran Krneta / Strahinja Đokić

Ines, Leonorina družbenica:
Maja Andrić

Ruiz, zapovednik Manrikovih vojnika:
Igor Ksionžik

Stari Ciganin:
Vladimir Zorjan / Branislav Stankov

Glasnik:
Aleksandar Tolimir

HOR I ORKESTAR SNP-a

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Strahinja Đokić
Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Sanja Milanov
Sufleri: Sanela Mitrović, Aleksandra Majtan
Prema prevodu Koste Carine, prevod dopunio, prilagodio i za displej obradio: Ivan Svirčević

Prvo izvođenje opere: Rim, Teatar Apolo, 19. januar 1853.
Prvo izvođenje u SNP: 17. februar 1921.
Premijera: 4. oktobar 2008, scena „Jovan Đorđević“
Obnova: 26. januar 2019, scena „Jovan Đorđević“

Predstava traje dva sata i trideset minuta, s dve pauze.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

U traganju za novim libretom, po završetku Rigoleta (1851), Verdi se ponovo prihvatio literature. Ovaj put pažnju mu je privukla drama Trubadur (El trovador), tada mladog španskog autora Antonia Garsije Gutjeresa (Antonio Garcia Guttierez), poznatog predstavnika španskog romantizma. Privukao ga je lik Ciganke Acučene, žene s neobičnim i „jedinstvenim“ karakterom, kako je Verdi govorio. Libretista Salvatore Kamarano (Salvatore Cammarano), s kojim je majstor već sarađivao, dobio je novi zadatak. Na žalost nije uspeo završiti Trubadura, umro je 1852. godine, a zadatak je preuzeo njegov mlađi kolega Emanuel Bardare (Emanuele Bardare). Tehnički deo partiture završio je Vedi za samo četiri nedelje.

Premijera opere Trubadur 19. januara 1853. bila je izvedena zaista pod dramatičnim okolnostima. Rimska publika stajala je u blatu i vodi do gležnja pred blagajnom Apolo teatra, jer se Tibar tih dana izlio preko svojih obala i poplavio rimske ulice. Uspeh premijere bio je pravi trijumf, od tog trenutka opera je započela svoj put po svetu koji i danas traje.

Muzika u Trubaduru je spontana, izvire iz srca i pleni svojom snagom i neposrednošću u arijama, ansamblima, duetima. Ceo materijal podelio je na četiri čina i svakome dao dramaturški vrlo jasan naslov: duel, manastir, Ciganka i otmica. On je razbio shematizaciju italijanske operske libretistike. Duboko je zahvatio u dramu i muzički karakter likova gledajući u svojim operskim junacima najpre ljude, čoveka sa svim njegovim dobrim i lošim osobinama. U jednoj takvoj romantičarskoj naivnoj fabuli srećemo nekoliko tema. Glavna tema iz koje rezultira i sama ideja opere je osveta Ciganke. Kontrastna tema, ako je tako možemo nazvati, je osveta grofa Lune. Najsnažnija dramatička snaga leži u Acučeni čiji nagon i strast stavljaju radnju u pokret. „Moraju se obe velike strasti te žene, Acučene, ostaviti da traju do kraja, ljubav prema Manriku i divlja žeđ za osvetu majke“. Druga tema je tema ljubavi. Ljubav Manrika i Leonore s jedne strane, a druga, ljubav Lune prema Leonori. Treća tema je politička borba između dvaju knezova u čijim se taborima nalaze i dva suparnika, Manriko i Luna. Tragična sudbina Manrika, Leonore, Acučene i Lune može se shvatiti jedino u romantičarskom konceptu opere – o ideji fatalnosti, a to je: prokletstvo i kazna sudbine se ne može izbeći.

U svojoj osnovnoj karakteristici to je prava italijanska opera, ili bolje reći prava drama, gde i belkanto i drama čine celinu. Može se slobodno reći da se u operi Trubadur izražavaju spontano i iskreno karakteristike njegovog genija i njegove umetnosti.

M. Sabljić

ĐUZEPE VERDI
(Le Ronkole 10. X 1813 – Milano 27. I 1901)

verdiPorodica mu je bila skromnog porekla, ali njegov talenat je brzo otkrio jedan porodični prijatelj, Antonio Bareci, koji ga je prvo odveo da uči kod dirigenta orkestra u Busetu, a zatim ga je poslao na usavršavanje u Milano. Ali, Verdija nisu primili na Konzervatorijum, i on se obratio jednom privatnom učitelju, Vinčencu Lavinji, s kojim je produbio svoje znanje o italijanskoj i nemačkoj muzici. Ubrzo su ga pozvali u Buseto za dirigenta orkestra, tamo se oženio Margeritom, kćerkom svoga dobročinitelja. Godine 1838. vratio se u Milano gde je njegova prva opera, Oberto, grof od San Bonifacija (Oberto, Conte di San Bonifacio, Skala) doživela priličan uspeh, ali je njegovo sledeće delo, komična opera Jedan dan kraljevanja ili Lažni Stanislav (Un giorno di regno ili Il finto Stanislao, Skala, 1840), doživela potpun neuspeh. To je bio najtužniji period u Verdijevom životu. Bio je razočaran zbog nerazumevanja publike i izmučen teškim porodičnim nesrećama: preranom smrću žene i dvoje dece. Iz depresije ga je izvukao libreto Nabuka, za koji je s oduševljenjem napisao muziku i koji je postigao veliki uspeh u Skali, 1842. Cenzura je zapazila političku težinu Verdijeve ideje u toj operi, gde je individualna drama bila predstavljena u mnogo širem kontekstu kolektivne drame, a sledeća opera, po Grosijevom romanu, Lombarđani u prvom krstaškom ratu (I Lombardi alla prima crociata, Skala, 1843), pala je u nemilost cenzora.

To su bile godine grozničavog rada, kako bi postigao konačno priznanje: između 1844. i 1850, Verdi je komponovao operu Ernani, po romanu Viktora Igoa (Venecija, 1844), po Bajronu Dva Foskara (I due Foscari, Rim, 1844), po Šileru Jovanku Orleanku (Giovanna d Arco, Milano, 1845), Alzira, po Volteru (Napulj, 1845), Atila (Venecija, 1846), Magbet, po Šekspiru (Macbeth, Firenca, 1847), Razbojnike po Šileru (I masnadieri, London, 1847), Gusar po Bajronu (Il corsaro, Trst, 1848), Bitka kod Lenjana po Gveraciju (La battaglia di Legnano, Rim, 1849), Lujza Miler po Šileru (Luisa Miller, Napulj, 1849), Stifelio (Stiffelio, Trst, 1850). Kao već bogat čovek, živeo je s pevačicom Đuzepinom Streponi s kojom se venčao 1859, na imanju Sant Agata, koje je kupio u blizini rodnog sela, i na kojem je sagradio lepu vilu. Tu se posvetio komponovanju svojih velikih remek-dela: Rigoleto (Rigoletto, Venecija, 1851), Trubadur (Il trovatore, Rim, 1853), Travijata (La traviata, Venecija, 1853). To je vreme njegove najveće slave. Otada će Verdi sve manje komponovati, i to gotovo uvek po narudžbini. Za parisku Operu napisao je Sicilijansko večernje (I vespri siciliani, 1855), za Feniče u Veneciji Simon Bokanegra (1857), za Rim Bal pod maskama (Un ballo in mFrensis Pulenkaschera, 1859), koji je imao problema sa cenzurom, za Petrograd Moć sudbine (La forza del destino, 1862), opet za Pariz Don Karlo (Don Karlos, 1867). Kavur je, u ime ujedinjene Italije, zahtevao da on bude član prvog parlamenta. U politici je Verdi bio desničarski liberal, a njegov oprezni konzervatizam osećao se i u muzičkom životu, u njegovom suprotstavljanju simfonijskoj muzici i Vagnerovoj umetnosti. Povodom otvaranja Sueckog kanala, Ismail-paša ga je pozvao da napiše Aidu (Kairo, 1871), i on joj se posvetio s posebnim oduševljenjem, smatrajući je svojim poslednjim operskim delom. Godine 1874, duboko potresen Manconijevom smrću, napisao je Misu rekvijem (Messa da requiem). Njegov izdavač, Rikordi, i Arigo Boito, ubedili su ga da se vrati operi, i 5. februara 1887. Skala je trijumfalno pozdravila njegov novi rastanak sa scenom, Otelo, koji još jednom nije morao da bude i konačni rastanak. Navaljivanja Boita i Rikordija naterala su već osamdesetogodišnjeg Verdija da se drugi put okuša u jednoj komičnoj operi. Falstaf (Skala, 1893) postigao je srdačan i dirljiv uspeh, ali nije bio shvaćen, jer se mnogo razlikovao od onog Verdija kojeg je publika poznavala i volela.

Nadživeo je sve svoje savremenike s kojima se nadmetao ili ih je voleo, Donicetija, Merkadantea, Rosinija, Vagnera, svoje dve žene, i svoj vek. Poslednje godine proveo je posvećen crkvenoj muzici: napisao je Te Deum (1896) i Stabat Mater (1897), odnosno baveći se domom za stare muzičare koji je dao da se sagradi u Milanu.
/Vodič kroz operu, priredio Đoakino Lanca Tomazi/

Verdijeve opere do sada izvedene na sceni Srpskog narodnog pozorišta:
Trubadur, Travijata, Rigoleto, Bal pod maskama, Aida, Otelo, Don Karlos, Nabuko, Simon Bokanegra, Moć sudbine, Magbet i Simon Bokanegra 12. decembra 2013, posle 46 godina od prvog izvođenja.

VOJA SOLDATOVIĆ

Voja-SoldatovicRođen je u Novom Sadu. Posle mature, upisuje studije režije na ljubljanskoj Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju u klasi prof. Slavka Jana. Već 1967. debituje kao reditelj u Ljubljani, a iste godine potpisuje i svoj prvi angažman u SNP-u gde režira i diplomsku predstavu.

Godine 1971. prelazi u Maribor u SNG u kome ostaje dvadeset sezona, da bi se 1991. vratio u Novi Sad, kao upravnik Pozorišta mladih. Od 1. septembra 1999. ponovo je u Srpskom narodnom pozorištu kao stalni reditelj Opere. Za 40 godina rediteljskog rada Soldatović je režirao preko 180 predstava širom bivše Jugoslavije, ali i u inostranstvu, a ima i preko 200 televizijskih režija za TV Ljubljanu, TV Maribor i TV Novi Sad.

Dobio je više priznanja za svoj rediteljski rad među kojima je Borštnikova nagrada u Mariboru 1971, dva Zlatna smijeha u Zagrebu 1988, Oktobarska nagrada Novog Sada 1993, Nagrada za režiju na Susretu vojvođanskih pozorišta 1997, Zlatna medalja „Jovan Đorđević“ 2000, Iskra kulture 2002. i mnoga druga priznanja.

Njegove predstave su gostovale u Italiji, Francuskoj, Austriji, Rumuniji, Mađarskoj i Češkoj.

Poznat je kao reditelj „dugoprugaških“ predstava koje se godinama igraju – njegova režija komedije Svetislav i Mileva Miloša Nikolića predstavlja apsolutni rekord SNP-a, igrala je punih 21 sezonu.

Prevodio je simultano predstave sa 10 jezika na festivalima u zemlji i inostranstvu.

U Operi Srpskog narodnog pozorišta debitovao je režijom komične opere Viva la mama; godine 1992. režira mjuzikl Violinista na krovu, koji postaje kultna predstava SNP-a; 1999. je režirao operu Aleko, koja je nagrađena Medaljom Puškina a 2003. Verdijevu operu Rigoleto, s kojom je Opera SNP-a doživela ovacije u Kanu (Francuska) 2006. godine. Pored navedenih, Soldatović je režirao Štrausovu operetu Baron ciganin, mjuzikl Čovek od la Manče, Donicetijev Ljubavni napitak, dečje opere Ježeva kućica i Medvedova ženidba, dok je režijski obnovio Verdijevu Travijatu.

Za Novosadski letnji festival režirao je Mocartovu Naivnu varku. Predavao je glumu operskim pevačima i vodio Operski studio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, kao i na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu.

Željka Milanović

Rođena 1965. u Beogradu. Diplomirala na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Stanka Šepića 1988. Na istom fakultetu je magistrirala 2000, i doktorirala 2015. pod mentorstvom Darinke Matić Marović.

Nastupala je s orkestrom Beogradske filharmonije, Simfonijskim orkestrom Radio-televizije Srbije, Orkestrom Opere i teatra Madlenijanum, Orkestrom Akademije umetnosti iz Novog Sada i orkestrom Camerata Academica. Tokom studija angažovana u KUD „Abrašević“ i horu „Beogradski madrigalisti“. U Operi Narodnog pozorišta iz Beograda deluje od 1988, a kao dirigent od 1991. Od januara 1995. do novembra 2010. bila je dirigent Opere Srpskog narodnog pozorišta, kada prelazi na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, kao vanredni profesor na predmetu Operski studio. U SNP-u je dirigovala opere: Trubadur, Nabuko, Rigoleto, Kavalerija rustikana, Faust, Majska noć, Karmen, Madam Baterflaj, Toska, Boemi, Služavka gospodarica, Mocart i Salijeri, Suton, Kod Feme na balu, Ero s onoga svijeta, Slepi miš, Vaskrsenje, Katarina Izmajlova, Ljubavni napitak, Pop Ćira i pop Spira, balete: Romeo i Julija, Labudovo jezero, Žizela i scensku kantatu Karmina burana Karla Orfa. S Operom Srpskog narodnog pozorišta nastupala je na BEMUS-u (1995), u Centru „Sava“ (2003. i 2004), i u junu 2006, s operom Vaskrsenje, na Internacionalnom operskom festivalu u Miškolcu (Mađarska), Armel festivalu u Budimpešti, u julu 2018.

Nagrade: Nosilac je nekoliko saveznih nagrada stečenih tokom studija, nagrade Univerziteta umetnosti u Beogradu, Godišnjih nagrada SNP-a za izuzetna umetnička ostvarenja: za operetu Slepi miš J. Štrausa (2004), za praizvedbu opere Vaskrsenje F. Alfana (2005) i za nesebično zalaganje pri realizaciji baleta Labudovo jezero i Žizela (2010), Zlatna medalja „Jovan Đorđević“, najviše priznanje Srpskog narodnog pozorišta (2019).

 

Aleksandar Kojić

aleksandar-kojic-1Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu kod prof. Uroša Lajovica, Beču kod prof. Marka Stringera (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius, Meinz), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown, Utrecht), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”. Ubrzo, 2010. godine, dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je izvođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012.

U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija).

Operski i baletski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin, Krcko Oraščić), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovac (Ero s onoga svijeta), Bize (Karmen), Vrebalov (Mileva), Orf (Karmina burana), Bajić (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menoti (Telefon), S. Barber (Partija bridža), P. Hindemit (Tamo i natrag), M. Teodorakis (Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana).

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta:
– za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012.
– za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012.
– za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015.
– za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.

Prva slika: U zamku grofa Lune, zapovednika kraljevske vojske, oficir Ferando priča okupljenim vojnicima priču o nesreći grofovog mlađeg brata. Kao dečaka urekla ga je stara Ciganka koju je za kaznu stari grof osudio na lomaču. Iz osvete, Cigankina kći je ukrala grofovog sina, a dečje telo su našli na istoj lomači na kojoj je spaljena njena majka. Stari grof nikada nije poverovao u sinovljevu smrt te mu je stariji sin obećao da će tragati za bratom. Pri kraju priče Ferando sa zebnjom spominje verovanje da duh spaljene Ciganke luta naokolo u ponoćne sate.

Druga slika: U vrtu zamka dvorska dama Leonora otkriva družbenici Ines zanos što ga oseća prema nepoznatom trubaduru. Stiže i grof Luna zaljubljen u Leonoru, odlučan da joj prizna osećanja, ali u tom času začuje se pesma trubadura pa se grof Luna sakriva u mrak. Serenada trubadura dozvala je ponovo Leonoru. U mraku, zabunom, ona prilazi skrivenom Luni. Kad se trubadur pojavio, Leonora shvata da je pogrešila. Grof Luna, besan i ljubomoran, sukobljava se sa trubadurom, pozivajući ga da otkrije svoje ime. To je Manriko, neprijatelj aragonskog kralja i vođa pobunjenika, koji u grofov zamak dolazi po cenu vlastitog života. Njih dvojica ukrštaju mačeve…

Treća slika: U ciganskom logoru Manrikova majka Acučena seća se surove smrti svoje majke koja je završila na lomači. Otkriva Manriku kako je iz osvete bacila u vatru grofovog mlađeg sina, ne znajući da je bacila svoje dete. Manriko je zbunjen: ko je onda on, ako nije Acučenin sin? Ciganka mu gorko prebacuje što u dvoboju nije ubio Lunu, ali joj Manriko objašnjava da mu je neka viša sila zaustavila ruku. Acučena traži od njega da ubuduće ne štedi život grofa Lune i da se osveti. Glasnik mu donosi vest o odlasku Leonore u manastir, koja veruje da je Manriko stradao u borbi. Manriko žuri da je spasi.

P a u z a

Četvrta slika: Grof Luna s vojnicima čeka sakriven u manastiru u nameri da otme Leonoru. Pre nego što su to uspeli, stiže i Manriko sa svojom četom. Iz okršaja sa Lunom, Manriko izlazi kao pobednik, a Leonora, srećna, odlazi sa njim.

Peta slika: U logoru pod tvrđavom Kastelor vojnici grofa Lune pripremaju se za juriš, a Ferando ih bodri. Straža otkriva u blizini Ciganku Acučenu i dovodi je pred Lunu. Acučena traži sina, a kada u razgovoru dozna da je Luna brat dečaka što ga je u mladosti otela da bi osvetila majku, obuzima je panika. I Ferando je prepoznaje. U očaju Acučena pominje Manrikovo ime i time odaje Luni da je uhvatio majku omrznutog protivnika i suparnika. Luna je osuđuje na lomaču.

Šesta slika: U zamku Kastelor Leonora i Manriko su pred venčanjem, zaklinju se na večnu ljubav. Stiže vest da je Acučena zarobljena i da je vode na lomaču. Manriko poziva svoje vojnike i hita da oslobodi nesrećnu majku.

P a u z a

Sedma slika: Manriko je izgubio bitku, uhvaćen je i zatočen u tamnici. Leonora odlučuje da ga spase po cenu vlastitog života. Sa sobom nosi sakriveni otrov, koji će joj pomoći u odsudnom času. Stiže Luna i Leonora nudi sebe u zamenu za Manrikov život. Luna pristaje i odmah izdaje nalog za oslobađanje Manrika. Za to vreme Leonora ispija otrov.

Osma slika: U mračnoj tamnici Acučena i Manriko očekuju smrt. Dolazi Leonora noseći Manriku vest o pomilovanju. Saznavši da ona ne može poći s njim, Manriko je optužuje za izdaju. Tek kada ona klone, on saznaje strašnu istinu. Ona umire, a Manrika vode na gubilište. U tom trenutku budi se Acučena i panično traži Manrika. Kada joj je Luna pokazao gubilište, ona mu otkriva da je ubio rođenog brata, a zatim klone kriknuvši: „Sad si osvećena, majko!“

Foto: Branislav Lučić

Fotografije: Srđan Đurić
Fotografije: Miomir Polzović