Nebojša Bradić
TESLA, IZUMETNIK
Inspirisano romanom Vladimira Pištala Tesla, portret među maskama
Režija: Nebojša Bradić
Kompozitorka: Aleksandra Vrebalov
Dramaturg: Aleksandar Milosavljević
Scenografija: Miodrag Tabački
Kostimi: Staša Jamušakov
Koreografija i scenski pokret: Ista Stepanov
Video dizajner: Pavle Nikić
Projekt menadžerka: Senka Petrović
Asistentkinja kostimografa: Snežana Horvat
Producentkinja: Judit Ferenc
Uloge:
Nikola Tesla
Marko Marković
Džordž Šerf
Miroslav Fabri
Stenford Vajt
Jugoslav Krajnov
Evelin Nezbit
Mina Pavlica
Ana Morgan
Alisa Lacko / Višnja Obradović
Džon Pierpont Morgan
Milan Kovačević
Katarina Džonson
Sanja Ristić Krajnov
Robert Džonson
Aleksandar Gajin
Stevan
Peđa Marjanović
Hor (Naučnici / Bankari / Zlatne devojke i zlatni momci / Policajci / Plesačice / Konobar)
Aleksandra Pleskonjić, Ivana Vukčević, Tijana Milovanov, Katarina Bradonjić, Ana Rudakijević, Miodrag Petrović, Dragan Kojić, Jovan Živanović, Stefan Beronja
Kći Džonsonovih
Nevena Janković
Sin Džonsonovih
Maksim Kornatovski
Posebna zahvalnost:
Aleksandra Vrebalov – elektronika, glas, klavir, arhivski snimci, dizajn zvuka
Jelena Končar i Ariadne Grif – glas
JML – dodatna elektronika i dizajn zvuka
Zoran Jerković, Novosadski Festival kamerne muzike – arhivski snimci
Ivana Dimić, Marina Vukasović Medenica, Goran Paskaljević
Inspicijent: Zoltan Bešenji
Suflerka: Snežana Kovačević
Majstor svetla: Mirko Čeman
Majstori tona: Dušan Jovanović i Vladimir Ognjenović
Video-bim: Srđan Milovanović
Prva proba: 4. novembra 2021, VIP salon SNP-a
Novi Sad – Evropska prestonica kulture (odabrane scene): 31. decembra 2021, most „Duga“, Novi Sad
Premijera: 22. januara 2022, scena „Pera Dobrinović“
Predstava traje oko sat i po.
Diplomirao Pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bio reditelj, umetnički direktor i upravnik Kruševačkog pozorišta (1981–1996), upravnik Ateljea 212 (1996/97), upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu (1997–1999), direktor i reditelj Beogradskog dramskog pozorišta (2000–2008), umetnički direktor Knjaževsko-srpskog teatra (2011–2014), ministar kulture i informisanja (2008–2011), predavao Kreativno čitanje i Pozorišnu produkciju i bio profesor predmeta Gluma na Akademiji lepih umetnosti (2005–2013), glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS (2015–2019).
Autor drama Moj brat, Poslednja plovidba Rige od Fere, Noć u kafani Titanik, Princip Superstar, Plej Servantes i Tesla, izumetnik, dramatizacija Prokleta avlija, Derviš i smrt, Koreni, Zlatno runo, Tvrđava…, TV dokumentarno-igranih projekata Narodno pozorište u 10 činova i Zlatni vek. Režirao više od 90 pozorišnih predstava u srpskim, hrvatskim, slovenačkim, bosanskohercegovačkim, crnogorskim, bugarskim i grčkim teatrima.
Režirao opere: Norma (SNP), Verter i Karmen (NP Beograd), Suton (Madlenijanum), mjuzikle (Jadnici, Rebeka, Buđenje proleća, Brodvejske vragolije, Violinista na krovu). Autor libreta i reditelj baleta Prokleta avlija (NP i Grad teatar Budva). Napisao je i režirao tridesetak radio-drama. Autor je filmskih scenarija Hotel Sen Žorž, Smrt Principa i Poslednja plovidba Rige od Fere. Autor je scenografija za dvadesetak dramskih i muzičkih predstava u pozorištima Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore.
Urednik je edicije Ars scena (Klio) u okviru koje je objavljeno više knjiga koje su donele nove poglede na savremeno pozorište. Autor je knjige eseja Put do pozorišta (2021).
Jedan je od osnivača Beogradskog festivala igre, najznačajnijeg festivala posvećenog savremenoj igri, a pokrenuo je i festivale Dunav fest (posvećen nasleđu Dunava i Beograda), Antika fest (antičko nasleđe i savremena produkcija) na lokalitetu Feliks Romulijana i Kazankult (afirmacija i analiza nematerijalne baštine Srbije) u Kladovu.
Bio je selektor, član žirija i član umetničkih tela najznačajnih domaćih i relevantnih inostranih pozorišnih, televizijskih i filmskih festivala.
Dobitnik je stručnih priznanja i najprestižnijih nagrada na domaćim i inostranim festivalima.
Reč reditelja
Tesla je primer za sve
Svako ko sanja da istražuje nove ideje mora biti odvažan. Društvo nas izlaže velikom pritisku da se uljuljkamo u komoditet već poznatog. A društvo funkcioniše onda kada se pridržavamo prihvaćenog Sistema: bespogovorno vozimo automobile predviđenom stranom kolovoza, koristimo novac kao sredstvo razmene za robu i usluge, strpljivo čekamo u redovima… I to funkcioniše.
Kada ne bismo poštovali ove društvene konvencije nastupio bi haos. Ali, u tome i jeste stvar.
Status quo nije fiksiran. Kao i ova planeta. Promena je jedina konstanta. Ljudi se kreću, moć se prenosi… i tako rastu mogućnosti. Društva se razvijaju. Oni među nama koji su toga svesniji ili koji poseduju specijalistička znanja, mogu da osete ovakva poboljšanja dok su ona još u najavi, takvi slute nove prilike i na njih nude adekvatne „odgovore“.
Naučnici prave nova otkrića zasnovana na uzorcima informacija dostupnim na nedovoljno ispitanom polju. Preduzimači brzo identifikuju nove poslovne prilike. Umetnici menjaju svoje načine izražavanja da bi izrazili novo doba. Ove grupacije pokreće njihova imaginacija – oslanjaju se na sopstvenu kreativnost da bi podstakli svoj rad. Dok ostvaruju sopstvene ideje suočavaju se s izazovima, jer je društvo veoma sumnjičavo prema novim konceptima, pa čim se oni pojave, društvo želi da ih odmah odbaci. Zato raskid s pravilima i iskorak u novo podrazumeva veliku hrabrost. Samo retki naučnici i umetnici preuzimaju takve korake.
No, ni publika a ni zvaničnici obično nemaju konzervativan pogled. Oni samo nisu pripremljeni za nove ideje koje predstavljaju umetnici ili naučnici. A ovi, prethodno, provode mesece i godine eksperimentišući i razvijajući sopstvena dela. Otuda ne treba istog časa očekivati prihvatanje i razumevanje prvi put prezentovanog umetničkog dela.
Šta onda? Umesto da im se pokloni poverenje, prirodna reakcija je nepoverenje prema umetniku ili naučniku, čija dela bivaju odbačena, najčešće kao opasni noviteti. Tako kreativnost pokušava da cveta na kamenitom tlu, neprijateljskoj teritoriji opterećenom nepoverenjem, sumnjičavosti i pritiscima. To je bitka, u najboljem slučaju frustrirajuća, u određenim vremenima izuzetno opasna. Katkad – smrtonosna. Zato umetnici i naučnici moraju da budu hrabri.
Vinsent Van Gog se pitao: „Šta bi bio život kad ne bismo imali hrabrost da nešto pokušamo?“
Odgovor glasi: Dosadan. Graničio bi se s besmislom.
Tesla je dobro znao da je mašta ono što nas čini ljudima. I kako izigrati besmisao.
Nebojša Bradić
Diplomirala kompoziciju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1992, M. Štatkić), magistrirala u San Francisku (1995/96, E. Armer) i stekla muzički doktorat na Univerzitetu Mičigen (2002). Pedagošku delatnost je obavljala kao asistent predavač i, docnije, profesor teorijskih predmeta i kompozicije na univerzitetima u Novom Sadu, Mičigenu i Njujorku (City University of New York) od 1993. do 2013. godine. Od 2013. je gostujući, a od 2021. redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Napisala više od 90 muzičkih dela, od kojih je većina nastala na poziv vodećih kulturnih i muzičkih institucija iz Srbije i inostranstva – Karnegi hola, Kraljevske muzičke akademije u Londonu, Orkestra zabranjenog grada Pekinga, Harvard / Fromm Fondacije (SAD), Univerziteta Berkli (SAD), Beogradske filharmonije i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za kompozitorski rad, između ostalih i Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije / Ministarstvo inostranih poslova za dugogodišnji doprinos srpskoj kulturi (2015), dvostruki je dobitnik Mokranjčeve nagrade: 2009 (Stanice) i 2011 (opera Mileva, premijerno izvedena u okviru proslave 150 godina SNP-a, a potom i na Beogradskim muzičkim svečanostima 25. oktobra 2011, u Hrvatskom narodnom kazališty 2012, i Armel operskom festivalu u Segedinu). Za ovu operu dobila je priznanje časopisa „Muzika klasika“ kao Kompozitor godine i Zlatnu medalju „Jovan Đorđević“ SNP-a.
Autor je više od 300 scenografija i 100 kostimografija za dramske, baletske, operske i lutkarske predstave. Osvojio je brojne nacionalne nagrade. Diplomirao je arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1972. godine, a dve godine kasnije scenografiju na Fakultetu primenjenih umetnosti. Po završetku studija predaje u Građevinskom školskom centru u Beogradu, novosadskom Pozorištu mladih i Televiziji Novi Sad završno sa 1978. Od 1978. profesor je scenografije i kostimografije na Fakultetu dramskih umetnosti, a predavao je i na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju. Gostujući je profesor na brojnim fakultetima u SAD i na Trent univerzitetu u Notingemu. Osim realizovanih projekata u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, radio je u Nemačkoj, Belgiji, Italiji, Bugarskoj, Slovačkoj, Češkoj i drugim zemljama. Izlagao je u Novom Sadu, Splitu, Sarajevu, Zagrebu, Beogradu, Skoplju, Parizu, Budimpešti, Klermon-Feranu, Dortmundu, Nju Orleansu, Tel Avivu, Manili, Seulu. Član je Komisije za scenografiju OISTAT-a Svetskog udruženja scenografa i kostimografa. Bio je član mnogih žirija uglednih festivala. Učestvovao je na Kvadrijenalu scenografije i kostimografije u Pragu 1979, 1983, 1987. i 1991. Učestvovao je na simpozijumima OISTAT-a u Seulu 1977, Tokiju 1998, Tel Avivu 1999, Manili 2000, Nju Orleansu 2002.
Uz reditelja Dušana Makavejeva, jedini je počasni doktor Fakulteta dramskih umetnosti. Jedini je srpski umetnik koji ima odrednicu u Svetskoj enciklopediji umetnosti spektakla druge polovine 20. veka i jedini scenograf koji je izlagao u Galeriji SANU. Gordana Popović Vasić i Irina Subotić su o ovom umetniku napisale obimnu, bogato ilustrovanu monografiju Miodrag Tabački koja je osvojila Golden Pen Award za 2005. Za Tabačkog je rečeno da je „najveći scenograf i kostimograf južnoslovenskog područja“. Retrospektiva pozorišnih radova Tabačkog bila je izložena 2020. u Galeriji Haos. Napisao je Automonografiju 2012. godine. Dobitnik je mnogih nagrada – po četiri Sterijine i ULUPUDS-a, sarajevskog MES-a, Baletskog bijenala, Ljubljana, Internacionalnog trijenala scenografije i kostimografije, Narodnog pozorišta Užice i pet „Ardaliona“ užičkog festivala.
Kao scenograf i kostimograf opremio je bezmalo dvadeset predstava Drame, Opere i Baleta SNP-a.
Pojam teatra ovde se javlja i nimalo laskavo po Teslu. Njegovi kritičari za prezentaciju Teslinih dostignuća kažu: „Još jedno Teslino pozorište!“. Kakvo je „Teslino pozorište“, i ima li razlike između upotreba iste reči u dva slučaja?
Na kritike Bradićev Tesla odgovara praveći razliku između dve vrste realnosti: „Vi želite da razumete realnost mojih eksperimenata. Ali, šta vi podrazumevate kao realnost? Da li mislite da se moji eksperimenti mogu smestiti pod vašu realnost? Ne mogu. Mi pripadamo različitim svetovima. Ja vidim dalje od vas!“. Tesla aludira na Aristotela i distinkciju između životne realnosti i stvarnosti umetničkog dela. Po čemu se razlikuju ti svetovi? Teslina realnost uvažava maštu, ono za šta Laza Kostić veli da „tek u zanosu proroci slute“. Otuda je Teslin teatar maštovit, oslobođen je uskogrudosti, konvencija i standardizovanih postupaka, ali je i spektakularan poput brodvejske revije. Takvom Tesli Bradić daruje elemente glumca kojem pristaje odmerena doza teatralnosti.
A. M.
Fotografije: NS EPK / Marko Pudić
