madam-baterflaj

PODELAO OPERIO AUTORUO DIRIGENTUSADRŽAJFOTOVIDEO
Đakomo Pučini
MADAM BATERFLAJ

opera u tri čina

Libreto prema istoimenoj drami D. Belaska napisali L. Ilika i Đ. Đakoza
Prevod: Nada Carina
Dirigent: Andrea Solinas / Aleksandar Kojić
Reditelj: Mladen Sabljić
Režijska obnova: Katarina Mateović Tasić
Scenografiju F. Potočnika obnovio: Dalibor Tobdžić
Kostimograf: Stana Jatić
Dirigent Hora: Vesna Kesić Krsmanović
Dizajner svetla: Marko Radanović


ULOGE

Ćo-Ćo-San, zvana Madam Baterflaj
Danijela Jovanović

Suzuki, njena služavka
Višnja Popov

B. F. Pinkerton, poručnik američke mornarice
Aleksandar Saša Petrović

Kejt Pinkerton, njegova supruga
Verica Pejić

Šarples, američki konzul u Nagasakiju
Vasa Stajkić

Goro, trgovački posrednik
Igor Ksionžik

Bonzo, japanski sveštenik, stric Ćo-Ćo-San
Strahinja Đokić

Jamadori
Goran Krneta

Komesar
Branislav Stankov

Službenik registrature
Aleksandar Tolimir

Majka Ćo-Ćo-San
Marta Jakobac Morar

Dete
Vila Malešev

Koncertmajstor: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Sanja Milanov, Jaroslava Benka Vlček
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Strahinja Đokić
Scenski pokret: Ferid Karajica
Sufler: Aleksandra Majtan, Sanela Mitrović
Obrada teksta za displej: Ivan Svirčević

Premijera: 28. mart 1996; obnova: 26. februar 2009.

Predstava traje oko dva sata i trideset minuta i ima jednu pauzu.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

PUČINIJEVA PARTITURA JE KAO REŽIJSKA KNJIGA

Opera Madam Baterflaj Đakoma Pučinija je veliki izazov za umetnika zato što zahteva, u stvari, tri umetnika: pevača, muzičara i glumca. To je kompletan repertoar i današnji zahtevi savremenog operskog teatra kao i savremene publike, čiji su nivo i kriterijumi veoma visoki, zahteva to trojstvo, ne samo za pevanje nego i za muziciranje i glumu. U ovoj operi je sve to prisutno. I ako govorimo o Pučiniju koji je za razliku od Verdija stvarao u velikim plohama, u velikim zahvatima, moramo istaći da je to jedan mozaik realističkih, poetskih scena koje zahtevaju izuzetnu interpretaciju, i muzičku i scensku. Zapravo, njegova partitura, je režijska knjiga koju dirigent i režiser moraju da dešifruju i da na taj način predaju sve one divne likove, naročito ženske, čiji je Pučini veliki majstor, ali Ćo-Ćo-San je bio njemu najmiliji. Pokušao bih da parafraziram nekoliko reči koje je Pučini govorio: „Ja uvek vidim njen lik pred sobom, te male slatke Japanke koja je puna bola u duši“. Tada je rekao: „Ja nisam stvoren za velike gestove, ja volim obične male ljudske stvari, ali kad su one istinite, iskrene i kad dolaze od srca.“ Prema tome, to je moto koji nas je rukovodio u radu s umetničkim ansamblom, u zajednici s maestrom Toplakom da to ostvarimo. Bio je to naš putokaz. Imali smo rad s dva, konkretna ansambla -vreme je bilo dosta ograničeno, ljudi su pokazali veliku zainteresovanost, veliku umetničku disciplinu i zalaganje. Mogu da kažem da rezultat neće izostati i ja sam veliki optimista. Gledajući poslednje probe, ipak, mislim da su stvari uspešno savladane. Opera Madam Baterflaj spada u one najpopularnije opere i ja sam uveren da će publika tu operu veoma zdušno primiti, posebno ženski deo operske publike kome je opera Madam Baterflaj jedna od najmilijih opera.

Mladen Sabljić


PROKLETA, ALI SREĆNA

Ovim rečima, koje je ispisao na poleđini slike male Japanke noći 17. februara 1904. godine, Đakomo Pučini pokušao je da izrazi ogorčenje, bol i razočaranje nakon neuspele premijere opere Madam Baterflaj u Milanskoj skali. Stravično ojađen, jer je bio u dubini duše uveren da je napisao svoje do tada najbolje i najekspresivnije delo, Pučini se prepustio tuzi i očajanju, ali je ipak iskreno verovao u skoru renesansu svoje opere – i nije se prevario. Već nakon tri i po meseca, nakon višeslojnih korektura, Madam Baterflaj je u Breši zasijala punim sjajem kojim živi do dan danas.
Istorijski nastanak opere tipičan je „pučinijevski“. Boraveći u Londonu 1900. godine, pripremajući Tosku u Kovent Gardenu, Pučini je imao priliku da vidi bezličnu dramu Madam Baterflaj koju je slavni dramski pisac David Belasko dramatizovao prema noveli Johana Lutera Longa. Oduševljen temom, kompozitor energično traži od Belaska dozvolu da komponuje operu istoimenog naziva. „Ne možete odbiti Talijana koji moli i grli vas plačnim očima“ – uz ove reči Pučini dobija dozvolu pisca.

Početkom veka Pučini je već bio veoma iskusan i omiljen kompozitor. Njegove opere Manon Lesko, Boemi, Toska izvodile su se po celom svetu i publika ih je primala punim srcem. Realno je oslikavao čoveka onakvog kakav jeste, sve životne detalje, način života, manire i običaje u krajnje različitim životnim uslovima, (orijentalna Turandot, evropska Mimi, istočnjačka devojčica Ćo-Ćo-San). Možda su to bili i osnovni principi koji su doveli do toga da se Pučini u svom vremenu smatrao pomalo „banalnim“ kompozitorom dotakavši u svom dramaturško-kompozitorskom opusu „običan narod“. Pojednostavljeni sadržaji libreta njegovih opera, nastalih iz svakodnevice prvi put su doneseni kroz umetnost na opersku scenu. Dodajmo još i ovo: Pučini je bio izvanredan poznavalac orkestra, muzički slikar solističkih i horskih deonica, a dramaturgiju muzičke scene doveo je do savršenstva.

Ipak, rad na operi Madam Baterflaj nije tekao bez problema. Najpre su libretisti Đuzepe Đakoza i Luiđi Ilika od jednočinke morali da naprave operski libreto u tri čina, a zatim je pred kompozitora iskrsao novi dramaturški problem predugo trajanje drugog čina. U konačnoj verziji, koja i danas živi, problem je rešio drastičnim kraćenjem, te povezivanjem drugog i trećeg čina prekra-snim orkestarskim intermecom. Da bi postigao što veću autentičnost Pučini je proučavao japansku muziku, način života i običaja, konsultujući se s japanskim diplomatama, umetnicima, kao i svim onima koji su mu u tom smislu mogli biti od pomoći. Kako je to bilo vreme u kome su Evropljani otkrivali i istraživali egzotične i daleko-istočnjačke krajeve, to je za Pučinija zadatak bio još izazovniji. Ispunio ga je na najbolji mogući način stvorivši delo trajne i neprolazne vrednosti, delo koje je zaživelo i uvrstilo se u klasični repertoar najvećih operskih kuća, delo koje se utkalo u široke narodne mase, čiju je muziku oduševljeno prihvatio ceo svet.

Katarina Mateović Tasić

ĐAKOMO PUČINI (Giacomo Puccini, 1858-1924)

pucciniNajomiljeniji je predstavnik operskog verizma kojem je dao izrazito ličnu lirsku osobinu. Postojanje te lirske osobine, ne isključuje, međutim, kod njega i snažan osećaj za scensku dramatiku. Pučinijeva operska muzika ne može se ne razumeti i verovatno nema gledaoca koji ne bi mogao shvatiti šta mu ta muzika govori, šta opisuje, kakav karakter predstavlja, zbog čega je raznežen, odnosno nad čim se žesti. Ta potpuna razumljivost i neposredna prijemčivost stajala je Pučinijevu muziku teških osuda zbog navodne banalnosti i jeftinih efekata. Pa ipak, ni jedan, pa ni najstroži muzički sudija nije mogao tvrditi da je u toj muzici nešto loše ili nedorečeno.

Sa zanatskog stanovišta Pučini je zaista bio savršen majstor. Ostao je dosledan verizmu: njega zanima samo živ čovek, njegov bol, sitne radosti, životne tragedije. Pučinijev muzički teatar tako treba i doživeti; u dubokom uranjanju u svakodnevna, obična ljudska reagovanja bez velikih, herojskih gestova. Jer, nije bitna lokacija nekog lika: napuštenih i prevarenih žena, na primer, koje ne mogu preboleti bol uvrede i gubitka, ima na svim meridijanima, a ne samo u Japanu. I zato sudbina Pučinijeve Baterflaj nepogrešivo dovodi do ganuća svaki auditorijum koji se ne treba toga stideti; u toj operi kao i u svakom od majstorovih zrelih dela, svaki je takt muzičke umetnosti vredan da se voli i uvek iznova doživljava.

PRVO IZVOĐENJE
MADAM BATERFLAJ U SVETU
17. februar 1904. godine, Teatro alla Scala, Italija

MADAM BATERFLAJ U SRPSKOM NARODNOM POZORIŠTU
22. mart 1921. godine
Dirigent: DŽ. Maržinec
Reditelj: K. Klemenčić
Ćo-Ćo-San: K. Dubska, B. Adamović Dubska, Pinkerton: D. Krančević, D. Vrbanjac
(izvedeno 26 predstava)

18. maj 1951. godine
(predstava je išla do sezone 1961/62)
Dirigent: D. Babić, D. Županić, M. Asić, P. Milošević, M. Fajdiga
Reditelj: J. Putnik
Ćo-Ćo-San: M. Mihler, Z. Sesardić, J. Asić, A. Čepe, I. Davosir Matanović, Z. Volf
Pinkerton: D. Burić, V. Cvejić
(izvedeno 73 predstave, 27.838 gledalaca)

10. novembar 1964. godine (obnova)
Dirigent: D. Miladinović, M. Fajdiga
Reditelji scenograf: E. Frelih
Ćo-Ćo-San: I. Davosir Matanović, A. Čepe, Pinkerton: V. Cvejić
(izvedeno 17 predstava, 6.740 gledalaca)

25. januar 1974. godine
Dirigent: M. Fajdiga, I. Toplak, M. Janoski
Reditelj: D. Miladinović
Ćo-Ćo-San: V. Kovač-Vitkai, M. Alpar Tuntev, Joko Sato, M. Stojanović
Pinkerton: Š. Mardešić, V. Cvejić
(izvedeno 23 predstave, 8.508 gledalaca)

21. oktobar 1988. godine
Dirigent: M. Janoski
Reditelj i scenograf: F. Potočnik
Ćo-Ćo-San: V. Kovač Vitkai, Pinkerton: S. Kocić
(izvedeno 8 predstava, 3.442 gledaoca)

28. mart 1996. godine
Dirigent: I. Toplak, J. Janku, Ž. Milanović
Reditelj: M. Sabljić
Scenograf: F. Potočnik
Scenografiju obnovio: D. Tobdžić
Ćo-Ćo-San: M. Stojadinović, V. Milenković, Pinkerton: S. Kocić
(izvedeno 9 predstava, 3.542 gledaoca)

28. decembar 2000. godine (obnova)
Dirigent: J. Janku
Reditelj: M. Sabljić
Ćo-Ćo-San: V. Milenković, Pinkerton: S. Kocić
(izvedeno 3 predstave, 556 gledalaca)

29. oktobar 2002. godine (obnova)
Dirigent: Ž. Milanović
Reditelj: M. Sabljić
Režijska obnova: K. Mateović Tasić
Ćo-Ćo-San: M. Stojadinović, V. Milenković, S. Dekar
Pinkerton: S. Kocić, S. Petrović
(do sezone 2004/2005 izvedeno 12 predstava, 4.028 gledalaca)

ĐANLUKA MARČANO (Gianluca Marcianò)
dirigent

marcanoRođen 1976. u La Speciji (Italija). Već kao petogodišnjak počeo je da svira klavir. Kao čudo od deteta osvajao je nagrade na nacionalnim i međunarodnim takmičenjima za mlade muzičare i već od tada je nastupao u čuvenim operskim koncertnim dvoranama širom sveta. Muzičku akademiju je završio u Firenci (maestro Pjernarcis Masi). Započeo je karijeru nastupivši u najvažnijim italijanskim kućama i festivalima: Teatru u Parmi (2001), Teatru u Đenovi, muzički festivali u Firenci i Rimu. Na poziv ljubljanskog SNG došao je 2002. da, kao asistent dirigenta Lorisa Voltolinija, razvije stalni operski repertoar. Tokom sezone 2006/2007. u zagrebačkom HNK dirigovao je operama Nabuko i Seviljski berberin, a docnije i operama Travijata, Pepeljuga, Karmen, Turandot. Marčano je čestim angažovanjima u svetu učvrstio veze i sa operskim kućama u Minsku, Pragu, Sasariju, a u Velikoj Britaniji sa engleskom Nacionalnom operom, Grandž Park Operom, Longborou Operom, Čelsi Operom i engleskim kamernim orkestrom. Godine 2007. prvi put je nastupio u Poli teatru u Pekingu, od kada je stalni gost ovog teatra. Stalni je gost dirigent u Operskom teatru iz Jerevana (Jermenija).

Na njegovom aktuelnom repertoaru su: Travijata, Madam Baterflaj, Boemi, Toska, Nabuko, Turandot, Pajaci, Ernani, Don Karlos, Moć sudbine, Kavalerija rustikana, Atila, Trubadur, Mitridat i mnoga druga dela. U proteklim sezonama bio je gost operskih kuća: u Ovijedu, Moskvi, gruzijskoj Državnoj Operi i Baletu u Tbilsiju, jermenskom Operskom teatru iz Jerevana, Nacionalnoj operi Litvanije, britanskoj Grandž Park Operi… O njegovom dirigovanju, harizmatičnoj ličnosti, karijeri, senzibilitetu i otvorenosti ka novom, kritika je pohvalno pisala (The Times, Opera Now).

Umetnički je direktor bejrutskog Al Bustan festivala. Na tom festivalu je učestvovao Hor SNP-a 22. i 26. februara 2017. godine, kada su na repertoaru bila dela Kerubinija (Medeja) i Rosinija (Stabat Mater), izvođena pod dirigentskom upravom maestra Marčana.

U Srpskom narodnom pozorištu gostovao je u nekoliko navrata, kada je dirigovao operama Boemi (28, 30. marta, 1, 3. aprila 2009, 23. marta 2017), Toska (14. i 17. februara 2009) i Gala koncertom za Svetski dan muzike (21. juna 2017). Od oktobra 2017. je šef dirigent Opere SNP-a.


ALEKSANDAR KOJIĆ

aleksandar-kojic-1Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu kod prof. Uroša Lajovica, Beču kod prof. Marka Stringera (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius, Meinz), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown, Utrecht), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”. Ubrzo, 2010. godine, dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je izvođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012.

U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija).

Operski i baletski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin, Krcko Oraščić), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovac (Ero s onoga svijeta), Bize (Karmen), Vrebalov (Mileva), Orf (Karmina burana), Bajić (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menoti (Telefon), S. Barber (Partija bridža), P. Hindemit (Tamo i natrag), M. Teodorakis (Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana).

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta:
– za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012.
– za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012.
– za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015.
– za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.


Reč dirigenta

Na samom početku 20. veka, sa pojavom secesije kao reakcije na akademizam poznog 19. veka, javlja se, među evropskim umetnicima svih umetničkih pravaca, veliko interesovanje za daleki istok i egzotiku koju u sebi nosi ta daljina – za evropejce toliko primamljiva. Mnogi evropski kompozitori, inspiraciju za svoja dela, nalaze u tim novim, dalekim predelima – njihovim običajima i njihovoj muzici, veoma različitoj od evropske. Đakomo Pučini u dva navrata poseže za libretom sa „egzotičnom“ tematikom – pišući operu Madam Baterflaj i ponovo u svojoj poslednjoj, nedovršenoj operi Turandot. Prva se događa u Japanu, na početku 20. veka, a druga u drevnoj Kini. U operi Madam Baterflaj dramaturški zaplet je zasnovan na sukobu dveju kultura, dveju civilizacija, američka i japanska, i na fatalnoj razlici među njima. Jednoj novoj, površnoj civilizaciji, i samim tim invazivnoj, i drugoj drevnoj, konzervativnoj i doslednoj. Muzika ove opere, majstorski je oblikovana. Svojom unikatnom muzičkom sintaksom, no ipak na pomalo sentimentalan način, Pučini stvara delo koje će postati jedno od najpoznatijih u operskoj literaturi. U Novom Sadu, prvi put je postavljena 1921. godine, za vreme upravnikovanja kompozitora Petra Konjovića. Od tada pa do danas, ova muzika novosadsku publiku jednako pleni svojom svežinom i originalnošću.

Aleksandar Kojić


MIKICA JEVTIĆ

mikica-jevtic2Rođen 1977. u gradu Horbu na reci Nekar u Baden – Virtembergu (Nemačka). Studije dirigovanja završio je 2003. godine na Nacionalnoj muzičkoj akademiji Ukrajine u Kijevu u klasi profesora Alina Vlasenka, a na istoj visokoj muzičkoj školi diplomirao je i na odseku za harmoniku kod profesora Pavela Fenjuka.

Od 2001. do 2003. bio je dirigent Simfonijskog orkestra i Orkestra Operskog teatra grada Dnjepropetrovska u Ukrajini. S Gudačkim orkestrom Kijevske muzičke škole nastupao je u Španiji, Poljskoj, Nemačkoj, Portugaliji, a imao je i brojne koncerte s Nacionalnim simfonijskim orkestrom Ukrajine.

Šest godina (od 2005) je radio kao dirigent orkestra Muzičke škole u Šapcu, da bi 2011. postao stalni dirigent Orkestra Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Sarađuje s Vojvođanskim simfonijskim orkestrom.

Dirigent Mikica Jevtić intezivno sarađuje sa ansamblom za savremenu muziku „2K+“ afirmišući tako dela mladih kompozitora.

Dosadašnji operski repertoar Mikice Jevtića sadrži dela: Čajkovskog (Evgenije Onjegin), Verdija (Nabuko, Rigoleto, Travijata), V. A. Mocarta (Figarova ženidba, Čarobna frula), Rimski-Korsakova (Carska nevesta), Pučinija (Madam Baterflaj), Donicetija (Lučija od Lamermura, Ljubavni napitak), K. Orfa (scenska kantata Karmina burana), I. Kalman (Kneginja čardaša).

Na umetnikovom aktuelnom baletskom repertoaru za čije izvođenje dobija i posebne pohvale su ostvarenja: Petra Iljiča Čajkovskog (Krcko Oraščić, Labudovo jezero, Uspavana lepotica), Ludviga Minkusa (Don Kihot), Mikisa Teodorakisa (Grk Zorba), Adolfa Adama (Žizela), Sergeja Prokofjeva (Romeo i Julija).

Iz Jevtićevog koncertnog repertoara izdvajaju se: Gala koncert Opere (13. januara 2012), Gala koncert Opere (14. januara 2013), Novogodišnji koncert – Gala koncert Opere (11. januara 2014), Gala koncert Opere (24. maja 2014), Baletski gala koncert (7. juna 2014), Kad je opera srela film (Novogodišnji gala koncert solista, Hora i Orkestra Opere SNP, 13. januara 2016).

Dobitnik je prve nagrade na 1. Međunarodnom takmičenju dirigenata „Stefan Turčak“ u Kijevu 2006.

I čin

Američki pomorski oficir Pinkerton, odlučio je da se oženi mladom dražesnom gejšom Ćo-Ćo-San koju je nazvao Baterflaj („Leptirica“). Kupio je malu kuću od pruća u cvetnom vrtu.

Posećuje ga američki konzul u Nagasakiju, koji nevoljno prima Pinekrtonovo ironično objašnjenje da, po japanskim zakonima, brak i kuću može otkazati svakog prvog u mesecu. Konzul Šarples misli da je Ćo-Ćo-San iskreno zavolela Pinkertona i da ovaj ne bi smeo povrediti njena osećanja. Ali, Pinkerton ispija zdravicu „pravom“ braku s jednom Amerikankom.

Izdaleka se začuje pesma, dolazi nevesta sa svatovima.

Trgovački posrednik Goro ukazuje Amerikancima da je Ćo-Ćo-San iz otmene plemićke porodice koja je osiromašila, pošto je njen otac pao u nemilost na dvoru i, po nalogu Mikada, izvršio samoubistvo harakirijem. Ćo-Ćo-San je, između ostalih stvari, donela i nož kojim se njen otac ubio.

Obavlja se kratka ceremonija venčanja, a zatim se gosti pripremaju za odlazak, pošto je konzul s činovnicima već krenuo natrag u grad.

Odjednom se iz daljine začuje kletva. Stric Ćo-Ćo-San, stari japanski sveštenik Bonzo, doznavši da mu je nećaka napustila svoju veru, dolazi i proklinje je zbog toga.

Ćo-Ćo-San je duboko potresena tim događajem, ali se ipak, sva srećna, predaje ljubavi prema Pinkertonu.


II čin

Prošle su tri godine. Pinkerton je napustio svoju nevestu posle nekoliko meseci, ne javivši se više.

Iako svi nagovaraju Ćo-Ćo-San da ga zaboravi i potraži sreću na drugoj strani, ona ga i dalje verno čeka. Kada joj Suzuki nagovesti da im je preostalo još malo novca, ona razočarano zaključuje da previše troše. Teši se i nada, te uverava Suzuki, kako će se ipak jednog dana Pinkertonov brod opet pojaviti u luci Nagasakija.

Kod Ćo-Ćo-San dolazi konzul Šarples. Ona je sva van sebe od uzbuđenja jer sluti da joj on donosi vesti od Pinkertona.
Konzul je smeten. Pinkerton mu je poslao pismo u kojem ga zvanično moli da saopšti Baterflaj o njegovoj ženidbi s jednom Amerikankom. Njeno uzbuđenje ne daje mu snage da joj saopšti sadržaj čitavog pisma. U tom času dolazi princ Jamadori i udvara joj se, ona ga uporno odbija. Princ odlazi, ali s nadom da će Ćo-Ćo-San ipak promeniti svoje mišljenje.

Konzul tada daje do znanja maloj Japanki da ju je Pinkerton možda zaboravio i da se nikada više neće vratiti. Na te reči Ćo-Ćo-San ogorčeno prekida razgovor i izlazi iz sobe. Odmah zatim se vraća, s malim plavokosim detetom i s pitanjem: „Zar Pinkerton može zaboraviti ovo?“

Šarples je ganut. Pinkerton ne zna da ima sinčića, ali on će mu to svakako javiti.

Nakon konzulovog odlaska, Suzuki uzbuđeno javlja Ćo-Ćo-San da se Goro, koji je doveo Jamadorija, naokolo šunja i priča kako se ne zna ko je otac deteta. Ćo-Ćo-San zapreti nožem Gorou koji uspeva da pobegne.

Tada odjekne hitac iz luke. Veliki ratni brod doplovio je u Nagasaki. Ćo-Ćo-San uzbuđeno durbinom pokušava da pročita njegovo ime. To je Pinkertonov brod! U velikoj radosti ona i Suzuki donose iz vrta cveće kojim ukrašavaju kuću, a zatim se sprema da čeka s detetom i Suzuki muževljev povratak. Iz daljine se čuje pesma mornara u luci.


III čin

Svanuo je dan. Suzuki se budi i nagovara Ćo-Ćo-San da se odmori. Ona pristaje i izlazi iz sobe noseći usnulo dete kojem peva uspavanku. Suzuki ostaje sama, te nju prvu susreće Pinekrton, u pratnji svoje žene Kejt i konzula. Suzuki je svesna da će to biti kraj male Japanke.

Pinkerton i Šarples traže od nje da nagovori Ćo-Ćo-San da Pinkertonu i njegovoj ženi preda sina.

Suzuki pristaje teška srca, ali uz uslov da prvo ostane nasamo s njom.

Pinekrton, zbog griže savesti, ne može više da izdrži, te se povlači.

Odjednom nailazi Ćo-Ćo-San. Ugledavši konzula, misli da je tu i Pinkerton. Tražeći ga svuda po kući, nailazi na ledeno ćutanje prisutnih. U vrtu spazi nepoznatu damu.

Saznavši istinu, ona se lomi, no pristaje da preda dete, obraćajući se sada mladoj Amerikanki, kao „najsrećnijoj od svih žena“. Jedini uslov Ćo-Ćo-San je da Pinekrton dođe po sina sam, kroz jedan sat.

Posetioci odlaze, a Ćo-Ćo-San vrši pripreme za harakiri; uzima očev nož i čita posvetu na njemu: „Bolje je časno umreti nego nečasno živeti.“

Za to vreme, sluteći nesreću, Suzuki šalje dete u sobu kod majke. Ona celiva sina, grleći ga očajno, i upućuje mu poslednje zbogom.

Ostavši sama, ubija se iza paravana očevim nožem. Kad Pinkerton stigne, već je kasno.

Fotografije: Branislav Lučić


Fotografije: Miomir Polzović