Inspirisano delima i životom Franca Kafke
Adaptacija: Kata Đarmati
Reditelj: Veljko Mićunović
Dramaturg: Kata Đarmati
Scenograf: Željko Piškorić
Kostimograf: Marija Marković Milojev
Kompozitor songova: Irena Popović
Izbor muzike: Veljko Mićunović
Igraju:
Aljoša Đidić
Radoje Čupić
Draginja Voganjac
Marija Medenica
Marko Savić
Jovana Mišković
Dušan Vukašinović
Igor Greksa
Inspicijent: Vladimir Savin
Sufler: Nataša Barbir
Majstor svetla: Miroslav Čeman
Majstor tona: Jovan Živković
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Premijera: 27. decembar 2021, scena „Pera Dobrinović“
Predstava traje oko sat i trideset minuta.
Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.
Kafka je vešto uočavao probleme sa kojima se suočava običan čovek u svakodnevnom životu i stvorio je jedan nadrealni svet koji štima po nadrealnim pravilima. Tu se do danas ništa nije promenilo. Taj paradoks stvara ogromnu tenziju u svim njegovim delima, čak i u onim nedovršenim gde se njegovi junaci nalaze u stalnom unutrašnjem konfliktu i intenzivnoj borbi protiv neke više sile koja ih nadilazi, a koja je stalno prisutna. Živimo u doba lakog pristajanja. Krijemo se iza lažnih identiteta. Pretvorili smo se u profile na društvenim mrežama.
Iluzije su potrošene. Ideologije su zloupotrebljene. Krećemo se u svetu koji je crn, jednostavan, surov i apsurdno duhovit. Tu nema komplikovanih konflikata. Nema mučno moralno-poučnih dilema. Nema velikih filozofskih odluka. Kritika sistema (koji je ujedno i najveći antagonista u svim Kafkinim delima) postaje jasna onda kada se otkrije da baš ta mašina, ona koja nas melje, ipak ne može da funkcioniše bez nas.
Veljko Mićunović
Žerar-Žorž Lemer
Zbog ovog posla, postao sam strah i trepet za svog šefa, a nekad samo bio, ako ne primeran, a ono makar savršeno koristan radnik za mnoge poslove (privremeno nosim zvanje urednika). Ponekad mi se čini da čujem žrvanj kako me bukvalno melje u procepu između književnosti i kancelarije. Zatim naiđu drukčiji trenuci, kad to dvoje održavam u relativnoj ravnoteži, pogotovo ako sam kod kuće slabo radio…
Franc Kafka
Od prvih reči, kao da je unaokolo počeo da se širi otužan miris krvi, a na usnama sam osetio čudno bljutav i neodređen ukus. Uzalud je njegov glas pokušavao da se izvini, njegove slike su u mene prodirale kao oštrica, kao iglice leda, izazivajući neizdrživ bol. Nije to bilo samo opisivanje jednog mučenja i sprave za mučenje rečima dželata koji je izvršavao kaznu, tonući u slatku ekstazu. I sam slušalac je bio bačen na paklene muke, kao i žrtva, i on je bio ispružen na ležaju za mučenje, i svaka nova reč, kao nova iglica, po njegovim je leđima lagano ispisivala otkucaje pogubljenja.
Maks Pulver
Ti si sad, dakle, kako misliš, svojom neiskrenošću već dosta postigao, jer dokazao si troje: prvo, da si nevin, drugo, da sam ja kriv, i treće, da si iz sušte velikodušnosti spreman ne samo da mi oprostiš nego, što je i više i manje, da me ubediš u to kako sam ja – doduše, nasuprot istini – takođe nevin.
Franc Kafka
Disao je samo onda kad mu je pero bilo u rukama. Kad kažem da je pisao dve nedelje zaredom, to doslovno znači da je pisao četrnaest večeri i četrnaest noći bez prekida. Obično je, pre nego što bi počeo da piše, koračao teškim koracima, namrgođenog lica. Slabo je govorio, jeo bez apetita, ništa ga nije zanimalo, bio je kao utučen: želeo je da se osami.
…
Jednog dana, posle večere, pisao je toliko dugo da sam, i pored paljenog svetla, zaspala. Kad sam se probudila, on je sedeo tu, pored mene. Pogledala sam ga. Na njegovom licu se odigrao značajan preobražaj; tragovi duhovnog napora koji su ga pokretali bili su tako vidljivi da mu je lice bilo sasvim izobličeno. Prepričao mi je priču, naizmenično šaljivim i ozbiljnim tonom. Bila je to jedna autobiografska priča, u kojoj je paniku verovatno prouzrokovao predosećaj povratka u roditeljsku kuću, zatočenje. Objasnio mi je da sam u toj jazbini ja bila srce tvrđave.
Dora Dijamant
Radio od avgusta, uglavnom ne malo i ne loše, ali ni u prvom ni u drugom pogledu do granica svojih sposobnosti, kao što bi moralo da bude, pogotovo što moja sposobnost po svim predviđanjima (besanica, glavobolja, slabost srca) neće potrajati još dugo.
Franc Kafka
Kafkino fizičko stanje u tom trenutku i čitava ta situacija, činjenica da je bukvalno umirao od gladi, dovodile su do halucinacije. Kad je završio sa korigovanjem, što je sigurno predstavljalo ogroman napor za njega, ali takođe i potresan susret (sa sopstvenom prošlošću), suze su mu bukvalno lile niz obraze; tada sam ih prvi put video kod Kafke. On je uvek nadljudski kontrolisao sebe.
Robert Klopštok
Plači, draga, plači, došlo je vreme da se plače! Junak moje male priče je maločas umro. Ako Te to može utešiti, znaj da je umro dosta spokojno i izmiren sa svima.
Franc Kafka
Postdramsku predstavu, koja dekonstruiše život i delo Franca Kafke („Zamak“, „Proces“, pripovetke, pisma, „Pismo Ocu“, „Dnevnici“…) Kata Đarmati, koja je i dramaturg predstave, zamislila je kao strukturu u kojoj se događanja u Dvorcu pletu oko K, koji će biti apsurdno pravedno osuđen, ili nepravedno oslobođen, svejedno.
Tok saslušanja, mučenja, torture, isleđivanja, erosa i tanatosa, koji prožimaju arhetipsko, avangardno delo Franca Kafke, u kome brutalizam unutrašnjeg i pojavnog čovekovog bića, postaje sadržaj i poruka ovog složenog scenskog istraživanja.
Veljko Mićunović, reditelj kome je tema permanentnog antagonizma pojedinca i društvenog sistema stalni scenski izazov, mučnom kafkijanskom teatru je dao pozorišni jezik, funkcionalan, uprkos svojoj drastičnosti.
Stilsku preciznost beline, koja dopušta okvir za nagađanje jesmo li još u životu ili sa druge strane, stvorio je scenograf Željko Piškorić, a tačan kostim Marija Marković Milojev. Aljoša Đidić (K), na kome je bio najteži zadatak, da pokaže zastrašujuću mistiku Kafkinog dualiteta između smrtonosne sumnje u istinu i pravdu i mračnog erosa, velikom unutrašnjom snagom i razarajućom energijom je to postigao.
Radoje Čupić, noseći destruktivnu Kafkinu frustraciju očevog autoriteta, spretno i lako je izveo da mu komandovanje zločinom, ujedno, bude i presuda sebi samom. Draginja Voganjac, Marija Medenica i Jovana Mišković su zastupale i odbranile ženski princip Kafkine složene prirode, njihova nežnost i surovost su, zaista, bile druge vrste od one, koju su pokazali Marko Savić i Igor Greksa, svi zajedno se stapajući u jedan lik, koji će, u ljudskom ili životinjskom obličju, biti saputnik u patnji žrtvi, koja stremi i raduje se kraju, nožu u srcu.
Poseban tok ove složene igre, koja podrazumeva neprestanu transformaciju iz istinitog u fikciju, čine songovi (Irena Popović), koji vraćaju asocijaciju na Kafkin osećaj krivice, što postiže efekat da se njegova patnja multiplicira i generalizuje, do potrebe da se svako izvini svakome i da svi postanu fiktivne žrtve i sopstveni dželati, dozivajući užase koji se nose iz najranijih sećanja i ne prolaze sa odrastanjem.
Nadrealna kafkijanska situacija je na scenu SNP donela, paradoksalno, stvarni osećaj straha i neizvesnosti, danas dominantan kod nas, i u svetu. Mehanizam, iz naslova predstave, radi bez prestanka, uz zaglušujuću buku manipulisanja njegovim proizvodima. A to su društvena represija i samrtni humor neuhvatljivosti zločina, stvarni jahači apokalipse danas.
Postdramski teatar se kreće isključivo u domenu asocijacije i poruke, na koju ukazuje scenski postupak, pa se i tumači iz sopstvenog umetničkog i društvenog iskustva.
Dragana Bošković, Novosti, 29. decembar 2021.
