PODELAO KOMPOZITORUO DIRIGENTUO REDITELJUO DELUSADRŽAJFOTOVIDEO

Đuzepe Verdi

RIGOLETO
(Rigoletto)

opera u tri čina

Libreto: Frančesko Marija Pijave prema drami Viktora Igoa „Kralj se zabavlja“
Dirigent: Mikica Jevtić / Andrea Solinas, k.g. (Italija)
Reditelj: Aleksandar Nikolić, k.g. (Beograd)
Koreograf: Aleksandar Ilić, k.g. (Beograd)
Hor pripremila: Vesna Kesić Krsmanović
Scenograf: Saša Senković
Kostimograf: Senka Ranosavljević
Dizajner svetla: Marko Radanović

Uloge:

Vojvoda od Mantove
Saša Štulić

Rigoleto, dvorska luda
Željko R. Andrić

Đilda, Rigoletova ćerka
Darija Olajoš Čizmić

Sparafučile, bandit
Goran Krneta

Madalena, njegova sestra
Jelena Končar

Grof Monterone
Strahinja Đokić

Grof Čeprano
Nikola Basta

Grofica Čeprano
Maja Andrić

Marulo, dvorjanin
Branislav Stankov

Borsa, ministar dvora
Igor Ksionžik

Đovana, Đildina dvorkinja
Marija Mitić Vasić

Stražar
Vladimir Zorjan

Paž
Marija Mitić Vasić

Kćerka: Tatjana Dimović (Balet)
Statisti: Vladislav Šeguljev, Stefan Mikan, Miroslav Stojiljković, Boban Potkolnjak
Čuvar dveri: Srna Andrić

Učestvuju: muški Hor i Orkestar Opere, Balet SNP-a

Balet: Bojana Matić, Verica Kozarev Klarić, Mina Radović, Vesna Ognjanov, Milica Jelić, Jelena Danguzov, Đulio Milite, Zoran Trifunović, Alesandro Bonavita, Aleksandar Bečvardi, Toma Križnar, Bojan Radnov, Nikola Stamenović

Radnja se odigrava u Mantovi oko 1550. godine.

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić
Saradnik u svetlo kabini: Marina Rajnović Babović
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Marina Rajnović Babović
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Sanja Milanov
Sufleri: Aleksandra Majtan, Sanela Mitrović
Prema prevodu Koste Carine i titl na srpskom: Ivan Svirčević
Repetitor Baleta: Branka Gligorić
Korepetitori Baleta: Zoltan Gajdoš, Dejan Brkić
Tonski saradnik: Predrag Petruševski
Asistenti scenografa: Nada Danilovac, Nikola Senković
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Saradnice na pripremi scenografije: Višnja Nedeljkov, Isidora Milaković, studentkinje Akademije umetnosti, Novi Sad

Praizvedba: 11. mart 1851, Teatro la Feniče, Venecija
Premijera: 14. jun 2019, scena „Jovan Đorđević“, 19.00 u okviru 1. operskog festivala Operaria

Predstava traje dva i po sata sa dve pauze.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni su u radionicama SNP-a.

 

Đuzepe Verdi, italijanski kompozitor
(Ronkola, kraj Buseta, 10. X 1813–Milano, 27. I 1901)

Muziku je studirao privatno kod poznatog pedagoga Lavinja. U Busetu je nekoliko godina bio direktor Muzičke škole i dirigent mesnog Filharmonijskog društva. Tu počinje da se bavi i komponovanjem. Konačno, 1839. odlazi u Milano sa dovršenom prvom operom Oberto, conte di San Bonifacio, koja je iste godine sa uspehom izvedena u „Skali“. Međutim, ne postiže uspeh komičnom operom Un giorno di regno usled teškog duševnog stanja zbog smrti dvoje dece i žene, koje je izgubio u toku dve godine (1838-1840). Posle kraće krize pristupa muzičkoj obradi libreta o vavilonskom kralju Nabukodonosoru… Nakon Revolucije 1848. povlači se iz političkog života i na svom imanju Sant Agati potpuno se posvećuje komponovanju. U tom skromnom ambijentu nastala su sva njegova operska dela koja su ga uvrstila među najveće stvaraoce. Celog svog dugog života bavio se gotovo isključivo komponovanjem opera. Napisao ih je 26, od kojih pojedine imaju i po dve verzije. […]

Tekstualne osnove za njegova operska dela nastajale su iz saradnje sa dvojicom vrsnih pesnika- libretista – F. M. Pijaveom i A. Boitom, pri čemu je učešće samog Verdija u izradi libreta bilo odlučujuće. Scena i muzika su u njegovim delima jedna drugoj pomagale pri ostvarenju realističkog scenskog lika i razvijanju dramatične radnje. Zakoračivši smelo novim stazama ne samo u muzičkoj obradi svojih libreta nego i samim izborom njihove tematike, Verdi je iskrenim i vernim prikazivanjem ljudskih sudbina na operskoj sceni doneo nešto dotad neviđeno.

Noseći u sebi podjednako bogatu i neiscrpnu melodijsku invenciju i prefinjeno osećanje za diferencijaciju psiholoških osobina pojedinih karaktera, uspeo je da uvede dramu u operu i obogati izražajne mogućnosti orkestra koristeći ga kao komentatora scenskih zbivanja, a da se nije odrekao i nekih drugih obeležja italijanske operske estetike kao što su: istaknute uloge vokalnih deonica, dramatičnost i monumentalnost horskih scena, katkada i prožimanje pojedinih scena baletom. Njegovo opersko stvaralaštvo karakterišu istinitost i duboki humanizam kojima se ovaploćuje čovek u najrazličitijim životnim situacijama i odnosima. U najboljim delima, u kojima tretira opšteljudske teme, njegovi likovi u svom tragizmu dobijaju šekspirovske dimenzije postajući predstavnici ljudskog u nama i oko nas. Čitav niz njegovih najpoznatijih dela decenijama se nalazio na repertoaru SNP-a: Travijata, Rigoleto, Trubadur, Bal pod maskama, Aida, Otelo, Simon Bokanegra, Nabuko, Don Karlos, Moć sudbine i Magbet.

M. Hadnađev, Enciklopedija SNP-a

 

Andrea Solinas, dirigent, k.g. iz Italije
(Andrea Francesco Solinas)

Rođen 1985. godine. Studirao je na Odseku za klavir, na Muzičkoj akademiji „Luiđi Kanepa“ u Sasariju, gde je diplomirao 2007. Prva iskustva je stekao 2011. kao pijanista u orkestru „Giovanile Italiana“ iz Sasarija (dirigent Rikardo Muti), a kasnije je dve sezone (2012-2014) radio kao umetnički rukovodilac muškog hora „Nugoro Amada“ iz Nuora. Master studije klavira je završio 2010. u Sasariju, istovremeno se usavršavajući u orkestarskom dirigovanju. Master studije iz orkestarskog dirigovanja je završio 2016. na Konzervatorijumu „Đ. Verdi“ u Milanu. Bio je asistent dirigentima Brunu Nikoliju, Frančesku Čampi, Đanluki Marčanu. Bavi se i pedagoškim radom. Samostalno diriguje od 2014. Iz operskog repertoara se izdvajaju: Boemi, Đani Skiki, Madam Baterflaj, Sestra Anđelika, Toska, Turandot, Seviljski berberin, Gospodin Bruskino, Kavalerija rustikana, Figarova ženidba, Čarobna frula, Don Đovani, Lučija od Lamermura, Karmen Prvi put diriguje Verdijevim Rigoletom. Solinas je sa Operom SNP-a sarađivao u sezoni 2018/19. kao asistent dirigent, na Rosinijevoj operi Pepeljuga i na Listovoj operi Sardanapalo.

 

Rigoleto

U mnogim operama tradicionalnih repertoara glavne teme su ljubav između dvoje ljubavnika, izdaja, ljubomora i ubistvo. U Rigoletu su ključne reči sumnja, kontrast, snažne suprotnosti, prisutne u celoj operi. U uvodu, na primer, Verdi koristi tehniku kontrasta ne bi li izokrenuo dramski tok: priča počinje kao komična opera, veličanstvenom zabavom u dvoru, preokrenuvši se iznenada dolaskom Monteronea u tragediju, i to samo jednom rečju: Prokletstvo. Naime, to je prvenstveno i trebalo da bude naslov opere, ali je kasnije odlučeno da se naslovi imenom protagoniste – Rigoleto.
Takođe je zanimljivo da kompozitor povezuje jednu notu sa Prokletstvom: notu „do“. Ta nota otvoriće preludijum sa trubama i trombonima, a istom notom pojavljuje se prvi put i Rigoleto: In testa che avete, Signor di Ceprano? (Šta Vam se po glavi mota, moj gospodaru Čeprano?)
Rigoleto je opera inovativnih shema gde Verdi podvlači izuzetnu važnost dueta i končertata u slobodnoj formi, u odnosu na arije – jedina arija koja je u tradicionalnoj formi je arija Vojvode od Mantove. Potpuno suprotna je Rigoletova Arija dvorjana koja, potom, sledi u sasvim slobodnoj formi. Ova arija zapravo predstavlja sažetak tog koncepta suprotnosti čiji je početak andante molto agitato, obojen uzbuđenjem i nervozom. Odmah zatim sledi meno mosso, gde Verdi koristi engleski rog i fagot da bi dočarao jadikovanje. Završetak arije poveren je solo violončelu i engleskom rogu ne bi li prikazao preklinjanje i osećaj potpune slabosti.
Konačno, inovaciju predstavlja i orkestracija i kontrast tamno-svetlo koji Verdi koristi da bi bolje naglasio dinamiku. Osnovni primer tome je zahtevanje širokog spektra glasova kod hora, od tihog sottovoce do najglasnijeg, naglašavajući time potpunu okrutnost radnje.

Andrea Solinas, dirigent
(prev. sa italijanskog J. Lagator)

 

Mikica Jevtić, dirigent

Rođen 1977. godine u Horbu (Nemačka). Studije dirigovanja završio je 2003. na Nacionalnoj muzičkoj akademiji Ukrajine u Kijevu (prof. Alin Vlasenko), gde je diplomirao i na Odseku za harmoniku (prof. Pavel Fenjuk). Od 2001. do 2003. bio je dirigent Simfonijskog orkestra i Orkestra Operskog teatra grada Dnjepropetrovska (Ukrajina).
Sa Gudačkim orkestrom Kijevske muzičke škole nastupao je u Španiji, Poljskoj, Nemačkoj, Portugaliji, a imao je i brojne koncerte s Nacionalnim simfonijskim orkestrom Ukrajine. Od 2005. je radio kao dirigent orkestra Muzičke škole u Šapcu, a 2011. postao je stalni dirigent Orkestra SNP-a. Sarađuje sa Zavodom za kulturu Vojvodine, Vojvođanskim simfonijskim orkestrom, Zrenjaninskim kamernim orkestrom i ansamblom za savremenu muziku „2K+“, afirmišući dela domaćih kompozitora.

Operski repertoar: Evgenije Onjegin, Nabuko, Rigoleto, Travijata, Figarova ženidba, Čarobna frula, Carska nevesta, Madam Baterflaj, Lučija od Lamermura, Ljubavni napitak, Karmina burana, Kneginja čardaša, Vladimir i Kosara.
Baletski repertoar: Krcko Oraščić, Labudovo jezero, Uspavana lepotica, Don Kihot, Grk Zorba, Žizela, Romeo i Julija.
Iz koncertnog repertoara: Gala koncert Opere (2012), Kad je opera srela film (2016), Zvižduk u osam (2017).

Dobitnik je prve nagrade na 1. Međunarodnom takmičenju dirigenata „Stefan Turčak“ u Kijevu 2006.

 

Aleksandar Nikolić, reditelj, k.g. (Beograd)

Diplomirao pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (klasa Ivane Vujić). Studirao istoriju umetnosti, kao i industrijski dizajn. Stručno se usavršavao u Italiji, Nemačkoj i Grčkoj.
Od sezone 2009/10. (do danas) angažovan u Operi NP Beograd kao reditelj na održavanju i obnavljanju tekućeg repertoara. U sezoni 2015/16. angažovan od strane Royal Opera House Covent Garden u Londonu kao director on duty na operi Travijata. Godine 2015. izabran je u zvanje docenta na Institutu za umetničku igru u Beogradu, za užu umetničku oblast Režija u operi i baletu. Od 2016. godine drži internacionalne master klasove u Izraelu i Srbiji namenjene operskim pevačima posvećene tumačenju operskog repertoara. Godine 2018. dobija najviša priznanja u umetnosti od Žamboki fondacije i grada Jerusalima „za izvanredan doprinost kulturi grada Jerusalima“. Član je umetničkog udruženja JeNeJaArt koje se bavi negovanjem operskog stvaraštva. Odabrani projekti: Viva la mamma, Pyramus and Thisbe (IMVAJ fondacija i Israely Center of Exelence, Izrael); Šekspir: Soneti, Melanholični snovi grofa Save Vladislavića, La serva-padrona (NP, Beograd); Don Đovani, Viva la mamma (NP Sarajevo); Krunisanje Popeje (Rosi fest, NP Beograd, Brok Vokal Lajpcig); Čarobni breg (Kulturni dom Velenje, Slovenija i CK „Vuk Karadžić“, Beograd); Ljubav i moda, Milutin Milanković, Pjero mesečar (Madlenijanum, Beograd); Don Đovani (Kombank dvorana, Beograd); Slepi miš (IMVAZ i Modell Hal Gerard Bachar, Jerusalim i Tel Aviv Museum of Art Hall, Izrael); Kazališni običaji i neuobičajenosti (HNK, „Ivan pl. Zajc”, Rijeka); Studije o divljoj guski, Pohvala ljubavi (Teatar Filodamatika, Rijeka); Sablazan u dolini Svetog Florijana (Kulturni dom Velenje); Metamorfoze, Mara/Sad (SKC, Beograd); Seviljski berberin (produkcija JeNeJArt Beograd), Karmina burana (Sava centar, Beograd).


Prometejeva stvorenja

Zašto je Rigoleto jedna od najvoljenijih opera od praizvedbe? Zašto postavljamo Rigoleta danas i ovde? Zašto nas Rigoleto dodiruje i zašto osećamo duboku vezu sa delom?
Praizvedba drame Viktora Igoa „Kralj se zabavlja“ odjeknula je pritom kao bomba: sladostrasni kralj apsolutne moći koji beskrupulozno otima sve što želi, ambiciozni dvorjani, željni moći, koji ga beskrajnim laskanjima i ulagivanjem guraju u još dublji ponor, zatim dvorska luda, deformisana fizički, ali još užasnije deformisana u svojoj ranjenosti otpadnika, i na kraju devojka beskompromisna u dobroti. To su bili ključni sastojci drame začinjeni krvlju, znojem i polnim tečnostima. Parižanima je bilo jasno da iza ljubavne priče stoji jedna od najozbiljnijih političkih priča iznetih pred publiku 19. veka. Politički pamflet sam po sebi nije imao tu moć. Magija scenskog prikaza je bila ta koja je prikazujući stradanja i strasti ljudskih bića istovremeno prikazala i surovost jednog društva, jedne klase i jednog sistema. Monstruozni otac, nakazan fizički i duhovno, u svom nepoverenju u ljude tone sve dublje u zlo i cinizam, dok ćerka u svojoj čistoti ne odustaje od vere u dobrotu i oproštaj, čak ni kada je silovana, ni kada je izdana, ni kada je ponižena, ni kada je proburažena nožem i bori se za poslednje udisaje. Đilda i tada teši druge, nikoga ne proklinje. Publika je plakala na praizvedbi, vikala sa galerija, stezala pesnice i pretila. Cenzura je predstavu skinula sa repertoara istog dana i zabranila je njeno igranje narednih 50 godina. Parižani nisu videli ovo ozbiljno delo o sopstvenom posrnuću narednih pola veka, ali su vodvilj, opereta i bulevarsko pozorište ohrabrivani da cvetaju i zaglupljuju zajednicu. Igo, veliki borac za pravdu i dobrobit ljudske rase bio je okovan na stenu kao Prometej.
Verdi, italijanski Prometej, u drami svog sapatnika sa stene vidi briljantan materijal kojim može da zapali oganj istine u svojoj zajednici. Verdi je već u detinjstvu osetio užase i surovosti političkih previranja, osetio je nepravdu i beskrupuloznost moćnika i njihovih ljubimaca. Osetio je gaženje talenta, snage, vitalnosti, vrednog, lepog, čistog i poštenog – gaženje čizmom miljenika moćnih i korumpiranih. Većina Verdijevih dela je trpela konstantne zabrane cenzure, naloge o prepravkama, preradama i izbacivanju ključnih zapaljivih delova opere. Znakovit je odabir kompozitora da se gotovo isključivo posveti operama. Zidati najmonumentalniji scenski oblik, bez greške tkati kolosalnu tapiseriju u kojoj je svaki instrument u orkestru, svaki glas pevača jedna nit u drugoj boji – u takav nadljudski posao se ulazi samo jakom voljom i svetom namerom. Verdijeva umetnost nije zabavljačka i muzikantska.
Ona je sveta, prometejska, prosvetiteljska, herojska. Italijanski Prometej je samo koristio sredstva muzičke umetnost da bi nama, ljudima, oslikao monumentalnu fresku sa koje treba da učimo „novi zavet“, kao što su ga u drevnim crkvama učili nepismeni. Zašto reč „zavet“? Zato što nakon čitanja Verdijeve freske o životu, stradanjima i moralnom trijumfu Đilde, nijedno srce ne može da ostane hladno, distancirano, sebično i grubo.
I zločinac u gledalištu, kao i svi ostali prisutni na operi se, ganuti u sebi, instinktivno zavetujemo na dobrotu i na sleđenje puta koji nam je naš Prometej pokazao. On – koji se žrtvovao radi naše dobrobiti i spoznaje istine.
Zato se mi ljudi zovemo „prometejeva stvorenja“. Igo i Verdi su očevi Francuske i Italije. Kao što nas toplina, briga, žrtvovanje i ljubav roditelja prirodno obavezuju, tako nas obavezuju i naši „Prometej“ Igo i Verdi – dok se među nama ne rodi novi Prometej koji će zajednicu voditi ka svetlosti.

Aleksandar Nikolić, reditelj

Operska umetnost XIX veka

[…] Verdi je prihvatio napuljski oblik opere sa numerama, ali je, poput Mocarta, tešnjim povezivanjem rečitativnih i arioznih delova (arija, dueta, horskih scena), kao i dinamičnijom obradom orkestra, čas podređenog pratioca pevača, a čas aktivnog učesnika u stvaranju emotivne atmosfere, ostvario živ i dramatičan tok muzičke scene, na kojoj su se sukobljavale ljudske strasti i stvarali i razrešavali zapleti kao u stvarnom ljudskom životu. Tako je najzad, posle skoro celog stoleća Glukova reforma ozbiljne opere našla u Verdiju svoga doslednog realizatora, što, naravno, nije rezultat samo Verdijevog talenta, već i razvoja muzičko-scenskih sredstava izraza u toku klasicizma i ranog romantizma… Operama iz drugog perioda (od 1851. do 1853) on je stekao svetsku slavu. To su Rigoleto, Trubadur i Travijata, tri dragulja operske scene. Svoju punu stvaralačku zrelost Verdi je dokazao naročito u ansamblima, gde je bilo potrebno rešiti složene probleme povezivanja muzičke forme sa scenskom radnjom. Jedan takav primer je završni kvartet iz opere Rigoleto.
Četiri učesnika u dramatičnom toku događaja: uvređeni otac Rigoleto, zaslepljen mržnjom i željom za osvetom, njegova kći Đilda, još uvek zaljubljena u svog zavodnika, za kojeg žrtvuje i svoj život. Madalena, sestra hladnog najamljenog ubice Sparafučila, takođe zaljubljena u vojvodu zavodnika i sam vojvoda od Mantove, lascivna, površna ličnost, koju je sjajno okarakterisala banalna arija Žena je varljiva, ostvaruju spomenutu završnu scenu. Svaka od ličnosti ne samo da ima osoben karakter, već se na svojstven način odnosi prema događajima na sceni. Sve te emotivne odnose izraziti muzikom, sjediniti te vokalne melodije različitog izražajnog karaktera u muzičku celinu, mogao je samo veliki majstor.

Dušan Plavša, Muzika: prošlost, sadašnjost, ličnosti, oblici, Knjaževac, „Nota“, 1981.

 

Manirizam (ital. maniera), stilski pravac u umetnosti poznog 16. veka, između renesanse i baroka. Reč maniera javila se najpre kod Đorđa Vazarija koji je ovako obeležio kasnu umetnost u delu Mikelanđela koja je odudarala od klasičnih predstava o harmoniji renesanse. Teži se ka alegoriji, enigmatičnosti, naznakama i osobenostima, udaljava se od skladnih formi visoke renesanse, njenih proporcija, svetlo i senka su mnogo uznemireniji, figure izdužene…
Predstavnici: Vazari, Tintoreto, Veroneze, El Greko, Boš, Brojgel st., Rable, Taso…

(prema: Janson, Istorija umetnosti)

 

Rigoleto u SNP-u

– Prvo izvođenje u Novom Sadu: 7. II 1923. Dirigent: P. Kolpikov; Reditelj: D. Krančević; Uloge: D. Vrbanjac (Vojvoda od Mantove), N. Baranov (Rigoleto), N. Arhipova (Đilda), V. Širaj (Monterone), M. Odžić (Čeprano), O. Turgenjeva (Grofica Čeprano), K. Klemenčić (Marulo), P. Figurovski (Borsa), P. Banac (Sparafučile), L. Kazamarova (Madalena), M. Olivijeri (Đovana), J. Ravskaja (Paž), I. Pavlov (Tamničar). Izvedeno 17 puta.

– Prvo izvođenje u Novosadsko-osiječkom pozorištu: 8. I 1933, u Splitu. Arhiva SNP-a ne raspolaže plakatom. Nije poznat ni jedan učesnik predstave. Izvedeno 4 puta.


Od osnivanja Opere:

– Prvo izvođenje u SNP-u: 23. V 1948. Dirigent: V. Ilić, V. Topolković, D. Županić; Reditelj: J. Kulundžić; Uloge: D. Burić, R. Grujić (Vojvoda od Mantove), I. Vargović, M. Hadnađev, D. Duić (Rigoleto), Z. Nikolić, O. Bruči, E. Krže, N. Stajić (Đilda), B. Pivnički, k.g, M. Zec, M. Hadnađev, V. Zgrablić, S. Drakulić (Sparafučile)… Izvedeno 37 puta, gledalaca 21.356.

– Obnova kao premijera: 7. VI 1956. Dirigent: G. Čila, V. Topolković; Režiju J. Kulundžića obnovio V. Kerešević; Uloge: R. Grujić, D. Burić, S. Andrašević (Vojvoda od Mantove), D. Duić, Š. Šved, J. Gligorijević, S. Janković (Rigoleto), Z. Nikolić, O. Bruči, D. Bogošević (Đilda), M. Hadnađev, I. Knežević (Sparafučile)… Izvedeno 21 put, gledalaca 9080.

– Obnova kao premijera: 20. I 1962. Dirigent: G. Čila, D. Županić, E. Gvozdanović, E. Lazar, A. Tonini; Reditelj: E. Frelih; Uloge: M. Stavrić, R. Grujić, L. Mancin, V. Kuculović, H. Jerosnov, E. Tosuto, K. Orožim, N. Zdravkov, E. Lorenci (Vojvoda od Mantove), D. Marinovski, V. Barbijeru (Rigoleto), Z. Nikolić, L. Liseanu, Š. Petrušić, O. Bruči (Đilda), M. Hadnađev, I. Knežević, S. Drakulić (Sparafučile)… Izvedeno 18 puta, gledalaca 6398.

– Premijera: 21. XI 1972. Dirigent: I. Toplak, P. Ošanicki, I. Lapinš; Reditelj: S. Vafiadis; Uloge: V. Kuculović, Š. Mardešić, P. Protić, J. Tudoroju, M. Petrović, A. Serak, P. Raptis, F. Đakonesku (Vojvoda od Mantove), D. Marinovski, D. Bugarin, F. Puhar, O. Enigaresku, N. Mitić, Z. Foglar, B. Aleksandrov, V. Ružđak, A. Marku (Rigoleto), V. Berdović, G. Kojadinović, M. Pec Galer, G. Jevtović, M. Simonović, N. Siriščević, A. Stan Slusor (Đilda), S. Drakulić, G. Sera (Sparafučile). Izvedeno 38 puta, gledalaca 14.068.

– Obnova kao premijera: 28. XII 1982. Dirigent: I. Toplak, M. Janoski; Reditelj: S. Vafiadis; Uloge: V. Kuculović, S. Kocić, M. Solman, J. Reja, P. Raptis, F. Đorđesku, I. Filipović, K. Jankov (Vojvoda od Mantove), O. Enigaresku, M. Milanović, R. Kliškić, S. Popov, N. Mitić, F. Radovan, A. Kolumbis (Rigoleto), G. Kojadinović, G. Jevtović, O. Vulić, M. Morača, J. Šajnović, A. Pejović (Đilda), S. Drakulić, B. Jatić, F. Javornik (Sparafučile)… Izvedeno 27 puta, gledaoca 9662.

– Premijera: 13. XI 1993. Dirigent: I. Toplak; Reditelj: M. Sabljić; Uloge: S. Kocić (Vojvoda od Mantove), M. Milanović, M. Jovanović (Rigoleto), S. Kerkez, S. Lovčević, M. Stojadinović (Đilda), S. Drakulić, B. Jatić (Sparafučile)… Izvedeno 9 puta, gledaoca 1842.

– Premijera: 27. IX 2003. Dirigent: J. Janku, L. Salemno, Ž. Milanović, M. Jevtić, A. Čepurnoj; Reditelj: V. Soldatović; Uloge: S. Petrović, S. Štulić, D. Plazinić (Vojvoda od Mantove), K. Mara, B. Vukasović, K. Bančov, K. Keun Li, M. Jovanović, V. Dragoš, N. Mijailović, A. Bočarov (Rigoleto); D. Jovanović, M. Stojadinović, S. Savičić, D. Olajoš, N. Voronkina, J. Zubkova (Đilda); B. Jatić, D. Bajić (Sparafučile)… Gostovanje u Kanu (Francuska, mart 2006). Do sezone 2013/14, izvedeno 31 put, gledalaca 12.859.

Prema Enciklopediji SNPa i Pedeset godina Opere (SNP, 1998)

Prvi čin
Scena 1: U svome dvorcu, vojvoda od Mantove se hvali ljubavnim pobedama, kako se već tri meseca udvara tajanstvenoj dami kojoj se lažno predstavio kao siromašni student. Istovremeno očijuka sa groficom Čeprano, svojim novim plenom, čime izaziva ljubomoru kod njenog muža. I Rigoleto, grbava dvorska luda vojvode od Mantove, podsmeva se grofu Čeprano, govoreći mu da je staromodan i da želi lepu i mladu ženu samo za sebe.
U tom dolazi i grof Marulo koji govori o tome kako Rigoleto, izgleda, ima ljubavnicu koju drži kod sebe. Ogorčeni Čeprano kuje zaveru sa dvorjanima da bi se osvetili Rigoletu – oteće mladu lepoticu iz njegove kuće i dovešće je vojvodi. Iznenada dolazi stari plemić Monterone, optužujući vojvodu da mu je zaveo kćerku. Kada ga, uz Rigoletovo ismevanje, uhapse, Monterone proklinje i vojvodu i njegovu ludu.

Scena 2: Iste noći, na povratku kući, Rigoleto razmišlja o kletvi. Iz mraka se pojavljuje razbojnik Sparafučile, plaćeni ubica. Rigoleto odbija uslugu, tvrdeći da je reč jednako ubojita kao i bodež (Pari siamo!…). Vraća se kući kod svoje kćeri Đilde koju drži sakrivenu od sveta, puštajući je samo u crkvu uz pratnju dadilje Đovane. Posle nežnog dueta (Oh, quanto amore) priseća se pokojne supruge i upozorava dadilju da nikoga ne pušta u kuću. Jedina mu je želja da sačuva svoju kći od dvorskih hulja. Rigoleto izleće na ulicu da vidi ko se to šunja oko kuće. Za to vreme, dadilja Đovana, potplaćena, krišom uvodi i skriva vojvodu. Tek tu, u vrtu, skriveni vojvoda saznaje da je Đilda Rigoletova kćer. Posle kratkog i strasnog dueta, vojvoda na zvuk koraka beži. Nežno ponavljajući njegovo ime (Caro nome), Đilda se povlači na spavanje. U međuvremenu, dvorjani traže od Rigoleta da im pomogne da otmu Čepranovu ženu.
Na prevaru mu stavljaju povez na oči i vezuju ga za sopstvenu ogradu, a zatim upadaju u kuću i otimaju Đildu. Začuvši njene pozive, Rigoleto strgne povez i utrčava u kuću, gde zatiče samo njen šal. Tada se setio Monteronove kletve. (Pauza)


Drugi čin
Vojvoda je uzrujan jer su mu oteli Đildu (Ella mi fu rapita!). Žurno dolaze dvorjani i opisuju vojvodi otmicu.
Sladostrašće ga obuzima. Ushićen je kad mu saopštavaju da je Đilda već u njegovoj spavaćoj sobi. Dolazi Rigoleto.
Naizgled je ravnodušan, ali očajnički traži tragove kćerkinog prisustva. Kad shvati šta se događa, prvo psuje, a zatim bezuspešno moli dvorjane da mu se smiluju i da mu vrate njegovu kćer. Tada se Đilda pojavljuje iz vojvodinih odaja i ispoveda se ocu (Tutte le feste). Rigoleto je ponižen.
Dok Monterona vode na gubilište, Rigoleto se zaklinje da će se osvetiti razuzdanom vojvodi. (Pauza)


Treći čin
Želeći da pokaže Đildi koliko je vojvoda nečastan čovek, otac je dovodi da posmatra šta se događa u krčmi. Vojvoda ulazi u krčmu (La donna e mobile). Ni Sparafučilova sestra Madalena nije odolela vojvodinom šarmu. Đilda se uverila u neverstvo, otac je šalje kući, kako bi pobegli u Veronu.
Rigoleto unajmljuje ubicu Sparafučila i dogovara da ubije vojvodu, a telo stavi u vreću i odnese je Rigoletu da je baci u reku. I sama očarana vojvodom, Madalena u međuvremenu moli brata da mu poštedi život, a ubije Rigoleta. Vođen osećanjem profesionalne časti Sparafučile odbija, ali zauzvrat pristaje da, umesto vojvode, ubije prvoga ko se te olujne noći pojavi u krčmi. Vrativši se i čuvši sve, Đilda odluči da se žrtvuje za čoveka koga voli. Dok oluja besni, ona hrabro kuca na vrata i – Sparafučile je ubija.
Ubica i njegova sestra donose Rigoletu vreću, ali u trenutku kada hoće da baci telo u reku, začuje vojvodu kako peva. Brzo otvara vreću i u njoj nalazi Đildu na izdisaju. Dok mu kćerka umire, on shvata da ga je stigla kletva starog grofa Monterona.

 

Fotografije: Srđan Doroški