don-djovani

PODELAO OPERIO AUTORUO DIRIGENTUO REDITELJUKRITIKASADRŽAJFOTOVIDEO
Volfgang Amadeus Mocart
DON ĐOVANI

tragikomična opera u dva čina

Libreto: Lorenco da Ponte
Dirigent: Aleksandar Kojić / Marko Parizoto, Kanada
Reditelj: Paul Flider, Austrija
Scenograf: Dalibor Tobdžić
Kostimograf: Mirjana Stojanović Maurič
Koreograf i asistent reditelja: Dragan Jerinkić
Dirigent Hora: Vesna Kesić Krsmanović

ULOGE

Don Đovani, idalgo
Vasa Stajkić / Andrej Besčasnij, k.g.

Leporelo, njegov sluga
Goran Krneta / Saša Čano, k.g.

Guverner (Komtur)
Branislav Jatić / Vladimir Zorjan

Dona Ana, njegova kćerka
Sanja Kerkez, k.g. / Natalija Voronkina, k.g.

Don Otavio, njen verenik
Saša Štulić / Goran Strgar

Dona Elvira, dvorska dama
Jelena Končar / Svitlana Dekar

Mazeto, seljak
Željko R. Andrić / Vladimir Zorjan

Cerlina, Mazetova verenica
Senka Nedeljković / Danijela Jovanović

Žena (solistkinja baleta)
Nadežda Salak / Zorana Radivojević

ORKESTAR, HOR i BALET SNP-a

Sluge, seljaci i seljanke, svirači, paževi:
Hor, ansambl baleta, deca i statisti

Ansambl baleta:
Teona Radanović, Jovana Lalić, Sonja Gavrilov, Azusa Oiši, Ana Đurić, Milena Krkotić, Irena Mesaroš, Maja Stanković / Dunja Lepuša, Brankica Vučićević / Vlad Moldovan, Ranko Lazić, Oltean Tudor, Lučijan Puškaš, Bojan Radnov, Džošua Ikob, Đulio Milite, Ivan Đerković
Scenski pokret: Lidija Radovanov
Repetitor: Branka Gligorić

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Korepetitor: Danijela Hodoba Leš
Sufler: Aleksandra Majtan
Ispicijenti: Dejan Teodorović, Tanja Cvijić
Dizajn svetla: Marko Radanović
Displej: Ivan Svirčević

Deca: Dečji hor „Bajićevi slavuji“ Muzičke škole „Isidor Bajić“ iz Novog Sada
Umetnički rukovodilac: Ana Kovačić

Događa se sredinom 17. veka u Sevilji

Praizvedba u Pragu, 29. oktobra 1787.
Premijera: 10. maj 2008, scena „Jovan Đorđević“

Predstava traje tri i po sata, s jednom pauzom.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

OPERA DON ĐOVANI

Opera Don Đovani jedno je od središnjih dela velikog Mocartovog opusa. Naziv dela dramma giocoso (šaljiva drama) očito je potekao iz autorove želje da upozori na predstavljački način iznošenja sadržaja koji je često – npr. kod Molijera – bio obrađivan izrazito satirički. Delo je zapravo snažna muzička drama, s neobično jasno profilisanim likovima i impresivno ocrtanim intimnim osećanjima pojedinaca.

U stilskom pogledu Mocartov Don Đovani nekoliko decenija unapred najavljuje epohu muzičkog romantizma, naročito sablasnim prizorima dodira ovog i „drugog sveta“, horovima duhova i otkrivanjem protivrečnih, duboko ljudskih osećanja straha i prkosa u glavnom junaku koji gine u ime jedne više pravde, osuđen ne toliko zbog svojih grehova, koliko zbog tvrdoglavog zanemarivanja svih postojećih zakona i običaja.

Muzička dramaturgija Don Đovanija pravi je primer scenske logike i izražajnosti kojom su izneti opisani likovi i događaji. Osnovni naglasak dela je tragičan i potresan u veličanstvenom utisku pojedinih prizora. Već je uvertira majstorsko orkestarsko delo, u kome je zgusnut ceo moralni sukob dela: natprirodna moć zagrobnog sveta kojoj se prkosno suprotstavlja volja pojedinca. U prvim scenama već se nalaze biseri muzičke dramaturgije: cinično nezadovoljstvo sluge Leporela, koji poput psa čeka ispred stepenica palate u kojoj njegov gospodar zavodi Donu Anu; otmeni ponos starog guvernera, koji poziva na odgovornost napasnika i gine od njegovog mača; duboka bol Done Ane iznesena plemenitim melodijskim linijama. U nastavku opere briljantna je velika arija napuštene Done Elvire, zavodljivo pevana serenada Don Đovanija.

U karakterističnom kontrastu javljaju se jednostavne muzičke misli uz tekst seljačkog ljubavnog para Cerline i Mazeta. Divan je i zavodnički duet Don Đovanija i Cerline, savršeno odmeren, ali i nabijen strastvenošću; bez premca je i kratka „arija sa šampanjcem“, zdravica, u kojoj Don Đovani otkriva svoj neobazrivi životni moto, usmeren iskljičivo na čulne užitke…

N. Turkalj: 125 opera, Školska knjiga, Zagreb, 1997.


DON ĐOVANI (DON ŽUAN) NA SCENI SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA

Premijera 15. novembar 1961. (Zrenjanin), 29. novembar 1961. (Novi Sad)

Dirigent Marijan Fajdiga, reditelj Emil Frelih, scenograf Stevan Maksimović, kostimograf Stana Jatić, koreograf Žarko Milenković; lica: Vlada Popović (Don Žuan), Matija Skenderović, Anica Čepe (Dona Ana), Vojislav Kuculović (Don Oktavio), Olga Bruči (Dona Elvira), Ivan Knežević (Guverner), Rudolf Nemet (Leporelo), Zdenka Nikolić (Cerlina), Dušan Baltić (Maseto).

U dve sezone odigrano 9 predstava pred 2.463 gledaoca.

VOLFGANG AMADEUS MOCART
(Wolfgang Amadeus Mozart, 1756-1791)

w-a-mozartRođen u Salcburgu. Otac Leopold bio je orguljaš i poznati violinski pedagog, njegova škola za violinu učinila ga je slavnim. Mocart je već kao dete putovao s ocem i sestrom po Evropi priređujući koncerte po svim većim mestima. Smatrali su ga za „čudo od deteta“ jer je već s tri godine počeo da traži i slaže skladne melodije na klaviru, a sa 5, 6 i 8 godina napisao je male kompozicije koje su nam – zahvaljujući zapisima oca – ostale sačuvane. Sa 11 godina je komponovao operu Bastijen i Bastijena, a sa 13 primio je mesto koncertnog majstora u orkestru salcburškog nadbiskupa. Sa 14 godina dobio je prva velika priznanja u Italiji. Godine 1777. zahvalio se na službi u Salcburgu zbog lošeg postupka nadbiskupa prema njemu. Napustivši rodno mesto, proputovao je u pratnji majke kao koncertant mnoge nemačke gradove i stigao u Francusku. Tu mu, u Parizu, 1778. umire majka.

Nakon majčine smrti Mocart se nastanio u Beču gde se oženio Konstancom Veber, kćerkom pozorišnog šaptača. Nada u uspeh, a s tim u vezi i sređen, smiren život, postepeno se izjalovljuje. Posle srećnog detinjstva sledi teško i mučno doba zrelog umetnika, pa rana smrt u bedi i osami. Koliko više rastu brige i tegobe u Mocartovom životu, toliko upornije i snažnije dolazi do izražaja njegov veliki stvaralački dar.

Mocart umire sa 35 godina za vreme jake, hladne snežne vejavice 5. decembra 1791.

Niko ga nije otpratio do zadnjeg počivališta, sahranjen je na zajedničkom groblju bečkih siromaha i beskućnika, te se i ne zna tačno mesto njegovog groba.

Mocartova muzička zaostavština je velika na svim područjima muzičkog stvaranja. Komponovao je: klavirske sonate, fantazije, sonatine, četvororučne kompozicije, 43 violinske sonate, klavirske trije, kvartete, jedan kvintet za klarinet i gudačke instrumente, 9 gudačkih kvarteta, 5 gudačkih kvinteta, 19 opera, jednu misu, jedan rekvijem, 49 simfonija, 8 violinskih koncerata, 25 klavirskih koncerata, 4 koncerta za flautu, po jedan koncert za klarinet i fagot, 4 koncerta za rog, jedan dvostruki koncert za flautu i harfu, oko 30 serenada, nebrojeno mnogo divertimenata i to još nije sve! Najpoznatije među Mocartovim operama su Don Đovani, Figarova ženidba, Otmica iz Seraja i tek pred smrt – za svega tri meseca – dovršena, najsavršenija, Čarobna frula. Od simfonija je najpopularnija Jupiterova simfonija. Poslednje delo, Rekvijem, pisao je po porudžbini nepoznatog čoveka i ono je ostalo nedovršeno. Dovršio ga je njegov učenik Franc Zismajer.

ALEKSANDAR KOJIĆ

aleksandar-kojic-1Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu kod prof. Uroša Lajovica, Beču kod prof. Marka Stringera (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius, Meinz), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown, Utrecht), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”. Ubrzo, 2010. godine, dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je izvođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012.

U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija).

Operski i baletski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin, Krcko Oraščić), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovac (Ero s onoga svijeta), Bize (Karmen), Vrebalov (Mileva), Orf (Karmina burana), Bajić (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menoti (Telefon), S. Barber (Partija bridža), P. Hindemit (Tamo i natrag), M. Teodorakis (Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana).

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta:
– za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012.
– za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012.
– za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015.
– za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.


MARKO PARIZOTO (Marco Parisotto)

marco-parisottoRođen u Montrealu, jedan od najčuvenijih kanadskih dirigenata na svetskim scenama. Od 2000. do 2004. bio glavni dirigent i umetnički direktor Šangajskog simfonijskog orkestra, najstarijeg u Kini, a više od jedne decenije bio muzički direktor kanadskog simfonijskog orkestra Oshawa Durham.

Redovan je gost dirigent Meksičke filharmonije i čest gost u mnogim orkestrima širom sveta. Dirigovao je u najvećim koncertnim dvoranama Severne i Srednje Amerike (Njujork, Montreal, Toronto, Nju Džersi, Vankuver, Otava, Toledo, Kvebek, Viktorija, Luizijana…), Evrope (London, Pariz, Monte Karlo, Tuluz, Bordo, Marsej, Strasbur, Trst, Beograd, Bukurešt…) i Azije (Osaka, Tokio…), najpoznatijim simfonijskim i nacionalnim orkestrima, filharmonijama i operama (Opera u Bordou, Marsejska opera i Opera Đuzepe Verdi u Trstu).

Bio je pobednik na sedam najvećih međunarodnih takmičenja, a njegova umetnička dostignuća krunisana su 1997. godine nagradom na Besançon internacionalnom takmičenju dirigenata, čime je svrstan u svetsku elitu, uz dirigente kao što su Seiđi Ozava, Mišel Plason i Hesus Lopes Kobos. U impresivnoj istoriji tog takmičenja, on je prvi dobitnik Gran Prija i Nagrade publike. Druga vrhunska priznanja stekao je na takmičenjima Tokyo International u Japanu, Constantin Silvestri u Rumuniji i Antonio Pedrotti u Italiji, a dobitnik je i više specijalnih nagrada. Poznat je po interpretacijama ruskih kompozitora (Čajkovski, Šostakovič, Stravinski…), po dirigovanju najvećih nemačkih muzičkih ostvarenja (Štraus, Maler, Vagner…), po italijanskim operama… Čuvena su njegova energična izvođenja opera Kavalerija rustikana Pjetra Maskanjija, Otelo, Aida i Rigoleto Đuzepea Verdija, Toska i Boemi Đakoma Pučinija.

Učio je takođe violinu i klavir, a dirigovanje je usavršavao kod eminentnih umetnika, među kojima su i Leonard Bernštajn, Karlo Marija Đulini, Leonard Slatkin, Jirži Temirkanov… Ostvario je veliki broj snimaka za međunarodne radijske i televizijske stanice i kompakt diskove.

PAUL FLIDER (Paul Flieder, Beč, 1953)

paul-fliederOd 1972. do 1978. studirao političke nauke i germanistiku. Tokom studija bavio se novinarstvom, ali radio i kao tekstopisac za reklamne agencije; 1979/80. bio dramaturg u Festivalskoj i kongresnoj kući GmbH u Bregencu. Od 1980. do 1984. radio u Nemačkom pozorišnom udruženju u Kelnu, kao redaktor Muzičkog teatra za novine “Nemačka pozornica”.

Bio asistent režije kod K. Pepelrajtera (C. Pöppelreiter) u Gracu i dramaturški saradnik G. Fridriha (G. Friedrich) u Nemačkoj operi u Berlinu (1982-83), dramaturg i referent za štampu u Muzičkom pozorištu u okrugu Gelzenkirhen (Gelsenkirchen, 1984-1986). Godine 1987. dobio je državnu stipendiju u Komičnoj operi u Berlinu, od 1988. radi kao slobodni reditelj, filmadžija i autor. Po nalogu Austrijskog ministarstva za prosvetu, nauku i kulturu, bio je reditelj i konsultant na poslovima upravljanja i organizovanja Opere u Tirani 1995/96. i 1998/99.

Radio je filmske reportaže na Balkanu za ORF, TV Špigl i razne štampane medije 1999-2008. Pisao je libreta, radio inscenacije, scenografije za Nemačku operu u Berlinu i Dečji festival u Beču. Autor je i veoma tražene knjige iz oblasti privrede čiji je naziv Vaša štedna knjižica u opasnosti.

Najznačajnije režije: Vagnerov Holanđanin lutalica u Atini i Bregencu, Pergolezijeva Služavka gospodarica u Berlinu, Mocartov Don Đovani u Ulan Batoru, Banskoj Bistrici, Staroj Zagori, Bregencu, Nikoziji, Tirani, Verdijev Trubadur u Halberštatu, Čimarozin Kapelnik u Berlinu, Telemanov Obućar , Glukov Orfej i Euridika u Bregencu, Budimpešti, Erfurtu i Beču, Britnov Bili Bad i Rosinijev Seviljski berberin u Frajburgu, Rosinijeva Pepeljuga u Hamburgu, Vagnerov Rienci u Lincu, Lehareva Vesela udovica u Beču, Verdijev Falstaf u Sent Galenu i Gisenu, Kavalijeva Ljubavi Apolona i Dafne, Donicetijeva Rita, Rotova Dva stidljivka – sve u Beču, i mnoge druge. Zajedno sa Paulom Hertlom napisao operu Svraka i Parcifal (premijera u Nemačkoj operi u Berlinu).

U Srpskom narodnom pozorištu je režirao praizvedbu operete Vojvoda od Rajhštata Petra Stojanovića, premijerno izvedenu 20. decembra 2003.

Nadahnute pevačke kreacije

Premijernim izvođenjem Mocartovog „Don Đovanija“ dirigovao je kanadski dirigent Marko Parizoti, a u glavnim ulogama nastupili su solisti Natalija Voronkina, Andrej Besčasnij, Saša Čano, Jelena Končar i Saša Štulić.

Na isti način kao što zauzima posebno mesto u kompletnom autorovom operskom opusu, Mocartova opera „Don Đovani“, podjednako opravdano slovi za najbolje ili za jedno od najboljih operskih dela koja su ikada napisana. Partitura ove neobične „bufo“ muzičke drame, ispisana nepogrešivom rukom Mocartovog genijalnog majstorstva sabrala je u sebi svu vedrinu i ljupkost šaljive italijanske opere, kao i elemente potresne muzičke tragedije, uvek iznova očaravajući publiku zanosnom i svežom lepotom svojih arija, ali i stavljajući ceo operski ansambl pred izuzetno ozbiljne umetničke i izvođačke zahteve. Uprkos svoje popularnosti, Mocartov „Don Đovani“ do sada je, reklo bi se, neopravdano, zaobilazio novosadsku opersku scenu. Ova opera je na novosadskoj sceni do sada doživela svega jednu premijeru, 1961, tako da ovdašnji ljubitelji muzike zaista dugo nisu imali prilike da uživaju u ovom remek-delu, a konačno ponovno stavljanje na repertoar ovog nenadmašnog Mocartovog dela sada je nagovestilo početak novog poglavlja repertoarskog sazrevanja i umetničkog rasta podmlađenog operskog ansambla. Novosadski operski poslenici su očigledno veoma temeljno i sa puno ambicija pristupili ovom nimalo jednostavnom repertoarskom poduhvatu, za koji su angažovani renomiran gost dirigent, kao i reditelj svežeg scenskog pristupa i, što je možda i najvažnije, sačinjena je sjajna pevačka podela od domaćih i gostujućih solista. Kao rezultat, nastala je uzbudljiva i koloritna predstava, sačinjena u saglasju božanski nadahnute i bujne Mocartove muzike, kao i dinamične scenske radnje, pod diskretnim ali i autoritativnim dirigentskom vođstvom kanadskog dirigenta Marka Parizotija. Premda smešten u „drugi plan“ u dubinu scene, orkestar fino iznijansiranog, plemenitog zvuka, vođen znalačkom rukom dirigenta Parizotija, ostajao je uvek u dinamičkim okvirima prozračne mocartovske zvučnosti, skladno gradeći bogatu i fascinantnu tonsku potku opere, brzih i kontrastnih promena muzičkih raspoloženja. Premijerno izvođenje „Don Đovanija“ tako je zazvučalo moćno i upečatljivo, u punom izražajnom dijapazonu dramskih i muzičkih tokova, a posebnu dimenziju kompletnom uspehu ove predstave dali su vrhunski i nadahnuti izvođački dometi nosilaca glavnih uloga. Scenom je dominirao tumač naslovne role Don Đovanija, gost iz Kijeva Andrej Besčasnij, bas raskošnih vokalnih mogućnosti i suverenog teatarskog gesta, koji je preciznom, sugestivnom i profinjenom interpretacijom na vanredan način ostvario lik otmenog, frivolnog i amoralnog zavodnika, nesposobnog da se uklopi u konvencije čak i tadašnjeg raskalašnog plemićkog društva osamnaestog veka, što ga vodi tragičnom kraju. Dostojan partner neumornom i nezaustavljivom avanturisti Don Đovaniju, bila je Natalija Voronkina u ulozi osvetnice, Dona Ane, čija su kristalna čista i proživljena izvođenja činila potresnu dramatičnu i tragički intoniranu protivtežu predstave. Izuzetno uspela glumačka i pevačka ostvarenja pružili su takođe i tenor Saša Štulić, kao precizni i delikatni tumač uloge Don Otavija, a takođe i Jelena Končar u zahtevnoj, energičnošću i snažnom ekspesivnošću obojenoj roli Dona Elvire. Gotovo sve vreme uporedo na sceni sa Don Đovanijem, veoma zapaženu i pevački i glumački podjednako uspelu, vrhunsku opersku kreaciju lika Leporela ostvario je gost iz Slovenije, bas Saša Čano, koji je svoje duhovito, živom komikom doneto tumačenje obojio pravom merom operskog „bufo manira“, kakav ova uloga neminovno iziskuje. Vrlo uspešne, dorečene i zrele glumačke i pevačke kreacije ostvarili su i sopranistkinja Senka Nedeljković, kao priprosta seoska devojka Cerlina, podjednako privržena svom vereniku Mazetu, ali isto tako i podložna Don Đovanijevom zavodničkom šarmu, kao i Vladimir Zorjan koji je tumačio lik Mazeta. Ulogu Komtura, čiji je kip, zagrobno, zapečatio sudbinu zlosrećnog hidalga, sigurno i upečatljivo je ostvario Branislav Jatić. Predstavu je režirao bečki reditelj Paul Flider, koji je svojom modernizovanom, i u pojednostavljenom mizanscenu osmišljenom scenskom postavkom nastojao, i u tome uglavnom i uspeo, da scensku radnju usaglasi sa vedrom i nezaustavljivom bujnošću Mocartove muzike. Ta težnja da ovu Mocartovu muzičku dramu modernizuje i „približi“ današnjem auditorijumu je na trenutke u pojedinim detaljima prelazila u preteranu, libretom i muzikom ipak nemotivisanu eksplicitnost – ali to se zbilja događalo samo na trenutke i nije umanjivalo ukupan povoljni utisak o ovoj predstavi. Funkcionalnu i originalno rešenu scenografiju načinio je Dalibor Tobdžić, a naročitu vizuelnu dimenziju predstavi dali su istorijski kostimi koje je prpremila Mirjana Stojanović-Maurič. U predstavi je učestvovao i ansambl Baleta SNP, kao i dečaci i devojčice, učenici pripremnog razreda Baletske škole sa koreografijom Dragana Jerinkića, koji su zbivanjima na sceni dali dodatni šarm i živost.Zahvaljujući trudu i izuzetnim umetničkim dometima svih pomenutih aktera i učesnika, premijera „Don Đovanija“ na sceni SNP bila je puni teatarski trijumf i veliki povratak ove sjajne opere na našu opersku scenu.

Borislav Hložan, Dnevnik, 11. maj 2008.

Prvi čin

U noći, ispred kuće seviljskog guvernera, sluga Leporelo čeka svoga gospodara Don Đovanija koji se ponovo nalazi u nekoj pustolovini. No, ovoga puta zavodnik nije imao sreće: Dona Ana ga je odbila i sada ga sledi, tražeći od njega da skine masku. Na njeno zapomaganje izlazi njen otac i izaziva maskiranog zavodnika na dvoboj. Don Đovani to podrugljivo prihvata i posle nekoliko udaraca probada starca koji odmah umire. Don Đovani i Leporelo beže.

Dona Ana se onesvesti. Njen verenik Don Otavio čuje da se nešto desilo, dotrči sa svojim slugama i nalazi ubijenog oca Done Ane. Don Otavio je teši, ali ga ona prekida zahtevom da osveti smrt njenoga oca.

Don Đovani i Leporelo sreću na ulici neku ženu koja proklinje nevernika koji ju je napustio. Don Đovani, želeći da je uteši, prekasno u njoj prepoznaje Dona Elviru koja upravo njega traži (ona mu je jedina venčana žena). On s njom ostavlja Leporela da joj objasni šta se desilo, a sam izmiče. Leporelo teši Elviru (arijom nazvanom registar-arija); on, naime, objašnjava da je njegov gospodar imao do sada 2065 ljubavnica, a samo u Španiji ima ih hiljadu i tri! Dona Elvira izbezumljena odlazi, praćena podrugljivim rečima sluge. Ispred Don Đovanijevog dvorca prolazi seoska svadbena povorka. Don Đovani je već tu, i sa Leporelom čini sve da bi osvojio lepu nevestu Cerlinu. I kada, nasamo, uspeva svojim udvaranjem da joj smuti čula, stupa među njih Dona Elvira koja Cerlinu upozorava na Don Đovanijevu dvoličnost. Nailaze Dona Ana i Don Otavio, susreću Don Đovanija i traže, ništa ne sluteći, da im pomogne pri otkrivanju zločinca. Don Đovani im licemerno nudi svoje usluge, nastojeći pri tom udaljiti od njih Dona Elviru koja ga predstavlja u vrlo negativnom svetlu. Kad je napokon, silom, odveo Elviru, Dona Ana prepoznaje u njemu ubicu svog oca i (u dramatičnoj ariji) saopštava to Don Otaviju. Dok Don Đovani priprema svečanost u svom dvorcu, pevajući neobuzdanu zdravicu, dotle Cerlina ispred dvorca teši ljubomornog Mazeta, uveravajući ga u svoju ljubav. Don Đovani ih sve zajedno poziva na ples. On i Leporelo ugledaju pod balkonom dvorca maskirane ljude i pozivaju ih na ples, ne sluteći da se pod maskama kriju osvetnici: Dona Ana, Dona Elvira i Don Otavio.

U svečano osvetljenoj dvorani seljaci i dvorjani plešu. Ulaze maskirani Don Otavio, Dona Ana i Dona Elvira. U zbrci plesa Don Đovani uspeva da odvede Cerlinu u susednu prostoriju, a Leporelo sprečava da bilo ko uđe. Na Cerlinino zapomaganje gosti polaze u pomoć i navale na Don Đovanija koji uspeva da mačem oslobodi sebi izlaz.

Drugi čin

Leporelu je dosta služenja Don Đovanija, ali kada mu ovaj daje novac, odlučuje da i dalje ostane kod njega. Don Đovani otkriva da Dona Elvira ima lepu sobaricu i sprema joj serenadu. Na balkon, međutim, izlazi Dona Elvira, koju odmami Leporelo, pošto je s gospodarem zamenio šešir i ogrtač. Don Đovanijevu serenadu prekida dolazak grupe naoružanih seljaka koji sa Mazetom na čelu traže Don Đovanija da mu se osvete. U mraku im se Don Đovani prikaže kao Leporelo koji bi se takođe osvetio svom gospodaru. Pošto ih je razaslao na sve strane, Don Đovani ostane sam sa Mazetom kojeg prebije njegovim vlastitim oružjem, a zatim nestaje u noći. Nailazi Cerlina koja ljubavnim milovanjem teši nesrećnog Mazeta.

U mraku Leporelo nastoji da se reši Dona Elvire koja ga srećna sledi, uverena da je reč o Don Đovaniju koji je opet ljubi. Bežeći, Leporelo najpre pada u ruke Otavija i Dona Ane, a kad uspe da se sakrije, otkrivaju ga Cerlina i Mazeto. Elvira moli milost za nesrećnika koji se sakrio pod svoj široki šešir i masku. Uvidevši da mu nema izlaza, Leporelo otkriva varku i uspeva da izmakne zabezeknutim progoniteljima. Don Otavio, u divnoj ariji, predlaže da zajedno pomognu dona Ani. Potom Dona Elvira u jednoj od najlepših arija peva o svom razočaranju jer oseća da se Don Đovaniju, koga još uvek voli, bliži kraj.

Na groblju se ponovo sreću Don Đovani i Leporelo, prepričavajući događaje od prethodne noći. On ne primećuje da stoji pred statuom Guvernera, koga je ubio. Statua ga potmulim glasom prekida i upozorava na osvetu svih onih koje je upropastio. Don Đovani se prkosno suprotstavlja i šaleći se poziva ga na večeru. Statua odgovara da će doći. Leporelo je uplašen, Don Đovani ga hrabri, mada se i sam nelagodno oseća.

Don Otavio ponovo govori Dona Ani o svojoj ljubavi prema njoj, ali ona priča samo o svom mrtvom ocu. Don Otavio je veoma tužan zbog neuzvraćene ljubavi.

U svom dvorcu Don Đovani večera, rugajući se Leporelovoj gladi. Iznenada dolazi Dona Elvira i moli ga, posledlji put, da promeni svoj grešni način života. On to s ruganjem odbija, pa ona odlazi. Istog trenutka začuje se snažno kucanje, koje tera strah u kosti i Leporelu. Sam Don Đovani, koji nije verovao da će kamena statua s groblja doći, pušta je unutra. Statua kaže da ne želi večeru jer je s drugog sveta, ali da želi da pozove njega na iskupljenje. Prkosni Don Đovani odbija i poslednju opomenu i umire bez iskupljenja.

Don Otavio, Dona Ana, Dona Elvira, Cerlina i Mazeto dolaze da bi od Leporela saznali Don Đovanijevu sudbinu. Oni osuđuju poroke koji su uništili Don Đovanija, ali šta se dešava s njihovim sudbinama?

Fotografije: Miomir Polzović