трагикомична опера у два чина

Либрето: Лоренцо да Понте
Диригент: Александар Којић / Марко Паризото, Канада
Редитељ: Паул Флидер, Аустрија
Сценограф: Далибор Тобџић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Кореограф и асистент редитеља: Драган Јеринкић
Диригент Хора: Весна Кесић Крсмановић

УЛОГЕ

Дон Ђовани, идалго
Васа Стајкић / Андреј Бесчасниј, к.г.

Лепорело, његов слуга
Горан Крнета / Саша Чано, к.г.

Гувернер (Комтур)
Бранислав Јатић / Владимир Зорјан

Дона Ана, његова кћерка
Сања Керкез, к.г. / Наталија Воронкина, к.г.

Дон Отавио, њен вереник
Саша Штулић / Горан Стргар

Дона Елвира, дворска дама
Јелена Кончар / Свитлана Декар

Мазето, сељак
Жељко Р. Андрић / Владимир Зорјан

Церлина, Мазетова вереница
Сенка Недељковић / Данијела Јовановић

Жена (солисткиња балета)
Надежда Салак / Зорана Радивојевић

ОРКЕСТАР, ХОР и БАЛЕТ СНП-а

Слуге, сељаци и сељанке, свирачи, пажеви:
Хор, ансамбл балета, деца и статисти

Ансамбл балета:
Теона Радановић, Јована Лалић, Соња Гаврилов, Азуса Оиши, Ана Ђурић, Милена Кркотић, Ирена Месарош, Маја Станковић / Дуња Лепуша, Бранкица Вучићевић / Влад Молдован, Ранко Лазић, Олтеан Тудор, Лучијан Пушкаш, Бојан Раднов, Џошуа Икоб, Ђулио Милите, Иван Ђерковић
Сценски покрет: Лидија Радованов
Репетитор: Бранка Глигорић

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитор: Данијела Ходоба Леш
Суфлер: Александра Мајтан
Испицијенти: Дејан Теодоровић, Тања Цвијић
Дизајн светла: Марко Радановић
Дисплеј: Иван Свирчевић

Деца: Дечји хор „Бајићеви славуји“ Музичке школе „Исидор Бајић“ из Новог Сада
Уметнички руководилац: Ана Ковачић

Догађа се средином 17. века у Севиљи

Праизведба у Прагу, 29. октобра 1787.
Премијера: 10. мај 2008, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје три и по сата, с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ОПЕРА ДОН ЂОВАНИ

Опера Дон Ђовани једно је од средишњих дела великог Моцартовог опуса. Назив дела dramma giocoso (шаљива драма) очито је потекао из ауторове жеље да упозори на представљачки начин изношења садржаја који је често – нпр. код Молијера – био обрађиван изразито сатирички. Дело је заправо снажна музичка драма, с необично јасно профилисаним ликовима и импресивно оцртаним интимним осећањима појединаца.

У стилском погледу Моцартов Дон Ђовани неколико деценија унапред најављује епоху музичког романтизма, нарочито сабласним призорима додира овог и „другог света“, хоровима духова и откривањем противречних, дубоко људских осећања страха и пркоса у главном јунаку који гине у име једне више правде, осуђен не толико због својих грехова, колико због тврдоглавог занемаривања свих постојећих закона и обичаја.

Музичка драматургија Дон Ђованија прави је пример сценске логике и изражајности којом су изнети описани ликови и догађаји. Основни нагласак дела је трагичан и потресан у величанственом утиску појединих призора. Већ је увертира мајсторско оркестарско дело, у коме је згуснут цео морални сукоб дела: натприродна моћ загробног света којој се пркосно супротставља воља појединца. У првим сценама већ се налазе бисери музичке драматургије: цинично незадовољство слуге Лепорела, који попут пса чека испред степеница палате у којој његов господар заводи Дону Ану; отмени понос старог гувернера, који позива на одговорност напасника и гине од његовог мача; дубока бол Доне Ане изнесена племенитим мелодијским линијама. У наставку опере бриљантна је велика арија напуштене Доне Елвире, заводљиво певана серенада Дон Ђованија.

У карактеристичном контрасту јављају се једноставне музичке мисли уз текст сељачког љубавног пара Церлине и Мазета. Диван је и заводнички дует Дон Ђованија и Церлине, савршено одмерен, али и набијен страственошћу; без премца је и кратка „арија са шампањцем“, здравица, у којој Дон Ђовани открива свој необазриви животни мото, усмерен искљичиво на чулне ужитке…

Н. Туркаљ: 125 опера, Школска књига, Загреб, 1997.


ДОН ЂОВАНИ (ДОН ЖУАН) НА СЦЕНИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Премијера 15. новембар 1961. (Зрењанин), 29. новембар 1961. (Нови Сад)

Диригент Маријан Фајдига, редитељ Емил Фрелих, сценограф Стеван Максимовић, костимограф Стана Јатић, кореограф Жарко Миленковић; лица: Влада Поповић (Дон Жуан), Матија Скендеровић, Аница Чепе (Дона Ана), Војислав Куцуловић (Дон Октавио), Олга Бручи (Дона Елвира), Иван Кнежевић (Гувернер), Рудолф Немет (Лепорело), Зденка Николић (Церлина), Душан Балтић (Масето).

У две сезоне одиграно 9 представа пред 2.463 гледаоца.

Рођен у Салцбургу. Отац Леополд био је оргуљаш и познати виолински педагог, његова школа за виолину учинила га је славним. Моцарт је већ као дете путовао с оцем и сестром по Европи приређујући концерте по свим већим местима. Сматрали су га за „чудо од детета“ јер је већ с три године почео да тражи и слаже складне мелодије на клавиру, а са 5, 6 и 8 година написао је мале композиције које су нам – захваљујући записима оца – остале сачуване. Са 11 година је компоновао оперу Бастијен и Бастијена, а са 13 примио је место концертног мајстора у оркестру салцбуршког надбискупа. Са 14 година добио је прва велика признања у Италији. Године 1777. захвалио се на служби у Салцбургу због лошег поступка надбискупа према њему. Напустивши родно место, пропутовао је у пратњи мајке као концертант многе немачке градове и стигао у Француску. Ту му, у Паризу, 1778. умире мајка.

Након мајчине смрти Моцарт се настанио у Бечу где се оженио Констанцом Вебер, кћерком позоришног шаптача. Нада у успех, а с тим у вези и сређен, смирен живот, постепено се изјаловљује. После срећног детињства следи тешко и мучно доба зрелог уметника, па рана смрт у беди и осами. Колико више расту бриге и тегобе у Моцартовом животу, толико упорније и снажније долази до изражаја његов велики стваралачки дар.

Моцарт умире са 35 година за време јаке, хладне снежне вејавице 5. децембра 1791.

Нико га није отпратио до задњег почивалишта, сахрањен је на заједничком гробљу бечких сиромаха и бескућника, те се и не зна тачно место његовог гроба.

Моцартова музичка заоставштина је велика на свим подручјима музичког стварања. Компоновао је: клавирске сонате, фантазије, сонатине, четвороручне композиције, 43 виолинске сонате, клавирске трије, квартете, један квинтет за кларинет и гудачке инструменте, 9 гудачких квартета, 5 гудачких квинтета, 19 опера, једну мису, један реквијем, 49 симфонија, 8 виолинских концерата, 25 клавирских концерата, 4 концерта за флауту, по један концерт за кларинет и фагот, 4 концерта за рог, један двоструки концерт за флауту и харфу, око 30 серенада, небројено много дивертимената и то још није све! Најпознатије међу Моцартовим операма су Дон Ђовани, Фигарова женидба, Отмица из Сераја и тек пред смрт – за свега три месеца – довршена, најсавршенија, Чаробна фрула. Од симфонија је најпопуларнија Јупитерова симфонија. Последње дело, Реквијем, писао је по поруџбини непознатог човека и оно је остало недовршено. Довршио га је његов ученик Франц Зисмајер.

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.


МАРКО ПАРИЗОТО (Marco Parisotto)

Рођен у Монтреалу, један од најчувенијих канадских диригената на светским сценама. Од 2000. до 2004. био главни диригент и уметнички директор Шангајског симфонијског оркестра, најстаријег у Кини, а више од једне деценије био музички директор канадског симфонијског оркестра Oshawa Durham.

Редован је гост диригент Мексичке филхармоније и чест гост у многим оркестрима широм света. Дириговао је у највећим концертним дворанама Северне и Средње Америке (Њујорк, Монтреал, Торонто, Њу Џерси, Ванкувер, Отава, Толедо, Квебек, Викторија, Луизијана…), Европе (Лондон, Париз, Монте Карло, Тулуз, Бордо, Марсеј, Страсбур, Трст, Београд, Букурешт…) и Азије (Осака, Токио…), најпознатијим симфонијским и националним оркестрима, филхармонијама и операма (Опера у Бордоу, Марсејска опера и Опера Ђузепе Верди у Трсту).

Био је победник на седам највећих међународних такмичења, а његова уметничка достигнућа крунисана су 1997. године наградом на Besançon интернационалном такмичењу диригената, чиме је сврстан у светску елиту, уз диригенте као што су Сеиђи Озава, Мишел Пласон и Хесус Лопес Кобос. У импресивној историји тог такмичења, он је први добитник Гран Прија и Награде публике. Друга врхунска признања стекао је на такмичењима Tokyo International у Јапану, Constantin Silvestri у Румунији и Antonio Pedrotti у Италији, а добитник је и више специјалних награда. Познат је по интерпретацијама руских композитора (Чајковски, Шостакович, Стравински…), по дириговању највећих немачких музичких остварења (Штраус, Малер, Вагнер…), по италијанским операма… Чувена су његова енергична извођења опера Кавалерија рустикана Пјетра Маскањија, Отело, Аида и Риголето Ђузепеа Вердија, Тоска и Боеми Ђакома Пучинија.

Учио је такође виолину и клавир, а дириговање је усавршавао код еминентних уметника, међу којима су и Леонард Бернштајн, Карло Марија Ђулини, Леонард Слаткин, Јиржи Темирканов… Остварио је велики број снимака за међународне радијске и телевизијске станице и компакт дискове.

ПАУЛ ФЛИДЕР (Paul Flieder, Беч, 1953)

Од 1972. до 1978. студирао политичке науке и германистику. Током студија бавио се новинарством, али радио и као текстописац за рекламне агенције; 1979/80. био драматург у Фестивалској и конгресној кући GmbH у Брегенцу. Од 1980. до 1984. радио у Немачком позоришном удружењу у Келну, као редактор Музичког театра за новине “Немачка позорница”.

Био асистент режије код К. Пепелрајтера (C. Pöppelreiter) у Грацу и драматуршки сарадник Г. Фридриха (G. Friedrich) у Немачкој опери у Берлину (1982-83), драматург и референт за штампу у Музичком позоришту у округу Гелзенкирхен (Gelsenkirchen, 1984-1986). Године 1987. добио је државну стипендију у Комичној опери у Берлину, од 1988. ради као слободни редитељ, филмаџија и аутор. По налогу Аустријског министарства за просвету, науку и културу, био је редитељ и консултант на пословима управљања и организовања Опере у Тирани 1995/96. и 1998/99.

Радио је филмске репортаже на Балкану за ORF, ТВ Шпигл и разне штампане медије 1999-2008. Писао је либрета, радио инсценације, сценографије за Немачку оперу у Берлину и Дечји фестивал у Бечу. Аутор је и веома тражене књиге из области привреде чији је назив Ваша штедна књижица у опасности.

Најзначајније режије: Вагнеров Холанђанин луталица у Атини и Брегенцу, Перголезијева Служавка господарица у Берлину, Моцартов Дон Ђовани у Улан Батору, Банској Бистрици, Старој Загори, Брегенцу, Никозији, Тирани, Вердијев Трубадур у Халберштату, Чимарозин Капелник у Берлину, Телеманов Обућар , Глуков Орфеј и Еуридика у Брегенцу, Будимпешти, Ерфурту и Бечу, Бритнов Били Бад и Росинијев Севиљски берберин у Фрајбургу, Росинијева Пепељуга у Хамбургу, Вагнеров Риенци у Линцу, Лехарева Весела удовица у Бечу, Вердијев Фалстаф у Сент Галену и Гисену, Кавалијева Љубави Аполона и Дафне, Доницетијева Рита, Ротова Два стидљивка – све у Бечу, и многе друге. Заједно са Паулом Хертлом написао оперу Сврака и Парцифал (премијера у Немачкој опери у Берлину).

У Српском народном позоришту је режирао праизведбу оперете Војвода од Рајхштата Петра Стојановића, премијерно изведену 20. децембра 2003.

Надахнуте певачке креације

Премијерним извођењем Моцартовог „Дон Ђованија“ дириговао је канадски диригент Марко Паризоти, а у главним улогама наступили су солисти Наталија Воронкина, Андреј Бесчасниј, Саша Чано, Јелена Кончар и Саша Штулић.

На исти начин као што заузима посебно место у комплетном ауторовом оперском опусу, Моцартова опера „Дон Ђовани“, подједнако оправдано слови за најбоље или за једно од најбољих оперских дела која су икада написана. Партитура ове необичне „буфо“ музичке драме, исписана непогрешивом руком Моцартовог генијалног мајсторства сабрала је у себи сву ведрину и љупкост шаљиве италијанске опере, као и елементе потресне музичке трагедије, увек изнова очаравајући публику заносном и свежом лепотом својих арија, али и стављајући цео оперски ансамбл пред изузетно озбиљне уметничке и извођачке захтеве. Упркос своје популарности, Моцартов „Дон Ђовани“ до сада је, рекло би се, неоправдано, заобилазио новосадску оперску сцену. Ова опера је на новосадској сцени до сада доживела свега једну премијеру, 1961, тако да овдашњи љубитељи музике заиста дуго нису имали прилике да уживају у овом ремек-делу, а коначно поновно стављање на репертоар овог ненадмашног Моцартовог дела сада је наговестило почетак новог поглавља репертоарског сазревања и уметничког раста подмлађеног оперског ансамбла. Новосадски оперски посленици су очигледно веома темељно и са пуно амбиција приступили овом нимало једноставном репертоарском подухвату, за који су ангажовани реномиран гост диригент, као и редитељ свежег сценског приступа и, што је можда и најважније, сачињена је сјајна певачка подела од домаћих и гостујућих солиста. Као резултат, настала је узбудљива и колоритна представа, сачињена у сагласју божански надахнуте и бујне Моцартове музике, као и динамичне сценске радње, под дискретним али и ауторитативним диригентском вођством канадског диригента Марка Паризотија. Премда смештен у „други план“ у дубину сцене, оркестар фино изнијансираног, племенитог звука, вођен зналачком руком диригента Паризотија, остајао је увек у динамичким оквирима прозрачне моцартовске звучности, складно градећи богату и фасцинантну тонску потку опере, брзих и контрастних промена музичких расположења. Премијерно извођење „Дон Ђованија“ тако је зазвучало моћно и упечатљиво, у пуном изражајном дијапазону драмских и музичких токова, а посебну димензију комплетном успеху ове представе дали су врхунски и надахнути извођачки домети носилаца главних улога. Сценом је доминирао тумач насловне роле Дон Ђованија, гост из Кијева Андреј Бесчасниј, бас раскошних вокалних могућности и сувереног театарског геста, који је прецизном, сугестивном и профињеном интерпретацијом на ванредан начин остварио лик отменог, фриволног и аморалног заводника, неспособног да се уклопи у конвенције чак и тадашњег раскалашног племићког друштва осамнаестог века, што га води трагичном крају. Достојан партнер неуморном и незаустављивом авантуристи Дон Ђованију, била је Наталија Воронкина у улози осветнице, Дона Ане, чија су кристална чиста и проживљена извођења чинила потресну драматичну и трагички интонирану противтежу представе. Изузетно успела глумачка и певачка остварења пружили су такође и тенор Саша Штулић, као прецизни и деликатни тумач улоге Дон Отавија, а такође и Јелена Кончар у захтевној, енергичношћу и снажном експесивношћу обојеној роли Дона Елвире. Готово све време упоредо на сцени са Дон Ђованијем, веома запажену и певачки и глумачки подједнако успелу, врхунску оперску креацију лика Лепорела остварио је гост из Словеније, бас Саша Чано, који је своје духовито, живом комиком донето тумачење обојио правом мером оперског „буфо манира“, какав ова улога неминовно изискује. Врло успешне, доречене и зреле глумачке и певачке креације остварили су и сопранисткиња Сенка Недељковић, као припроста сеоска девојка Церлина, подједнако привржена свом веренику Мазету, али исто тако и подложна Дон Ђованијевом заводничком шарму, као и Владимир Зорјан који је тумачио лик Мазета. Улогу Комтура, чији је кип, загробно, запечатио судбину злосрећног хидалга, сигурно и упечатљиво је остварио Бранислав Јатић. Представу је режирао бечки редитељ Паул Флидер, који је својом модернизованом, и у поједностављеном мизансцену осмишљеном сценском поставком настојао, и у томе углавном и успео, да сценску радњу усагласи са ведром и незаустављивом бујношћу Моцартове музике. Та тежња да ову Моцартову музичку драму модернизује и „приближи“ данашњем аудиторијуму је на тренутке у појединим детаљима прелазила у претерану, либретом и музиком ипак немотивисану експлицитност – али то се збиља догађало само на тренутке и није умањивало укупан повољни утисак о овој представи. Функционалну и оригинално решену сценографију начинио је Далибор Тобџић, а нарочиту визуелну димензију представи дали су историјски костими које је прпремила Мирјана Стојановић-Маурич. У представи је учествовао и ансамбл Балета СНП, као и дечаци и девојчице, ученици припремног разреда Балетске школе са кореографијом Драгана Јеринкића, који су збивањима на сцени дали додатни шарм и живост.Захваљујући труду и изузетним уметничким дометима свих поменутих актера и учесника, премијера „Дон Ђованија“ на сцени СНП била је пуни театарски тријумф и велики повратак ове сјајне опере на нашу оперску сцену.

Борислав Хложан, Дневник, 11. мај 2008.

Први чин

У ноћи, испред куће севиљског гувернера, слуга Лепорело чека свога господара Дон Ђованиja који се поново налази у некој пустоловини. Но, овога пута заводник није имао среће: Дона Ана га је одбила и сада га следи, тражећи од њега да скине маску. На њено запомагање излази њен отац и изазива маскираног заводника на двобој. Дон Ђовани то подругљиво прихвата и после неколико удараца пробада старца који одмах умире. Дон Ђовани и Лепорело беже.

Дона Ана се онесвести. Њен вереник Дон Отавио чује да се нешто десило, дотрчи са својим слугама и налази убијеног оца Доне Ане. Дон Отавио је теши, али га она прекида захтевом да освети смрт њенога оца.

Дон Ђовани и Лепорело срећу на улици неку жену која проклиње неверника који ју је напустио. Дон Ђовани, желећи да је утеши, прекасно у њој препознаје Дона Елвиру која управо њега тражи (она му је једина венчана жена). Он с њом оставља Лепорела да јој објасни шта се десило, а сам измиче. Лепорело теши Елвиру (аријом названом регистар-арија); он, наиме, објашњава да је његов господар имао до сада 2065 љубавница, а само у Шпанији има их хиљаду и три! Дона Елвира избезумљена одлази, праћена подругљивим речима слуге. Испред Дон Ђованијевог дворца пролази сеоска свадбена поворка. Дон Ђовани је већ ту, и са Лепорелом чини све да би освојио лепу невесту Церлину. И када, насамо, успева својим удварањем да јој смути чула, ступа међу њих Дона Елвира која Церлину упозорава на Дон Ђованијеву дволичност. Наилазе Дона Ана и Дон Отавио, сусрећу Дон Ђованија и траже, ништа не слутећи, да им помогне при откривању злочинца. Дон Ђовани им лицемерно нуди своје услуге, настојећи при том удаљити од њих Дона Елвиру која га представља у врло негативном светлу. Кад је напокон, силом, одвео Елвиру, Дона Ана препознаје у њему убицу свог оца и (у драматичној арији) саопштава то Дон Отавију. Док Дон Ђовани припрема свечаност у свом дворцу, певајући необуздану здравицу, дотле Церлина испред дворца теши љубоморног Мазета, уверавајући га у своју љубав. Дон Ђовани их све заједно позива на плес. Он и Лепорело угледају под балконом дворца маскиране људе и позивају их на плес, не слутећи да се под маскама крију осветници: Дона Ана, Дона Елвира и Дон Отавио.

У свечано осветљеној дворани сељаци и дворјани плешу. Улазе маскирани Дон Отавио, Дона Ана и Дона Елвира. У збрци плеса Дон Ђовани успева да одведе Церлину у суседну просторију, а Лепорело спречава да било ко уђе. На Церлинино запомагање гости полазе у помоћ и навале на Дон Ђованија који успева да мачем ослободи себи излаз.

Други чин

Лепорелу је доста служења Дон Ђованија, али када му овај даје новац, одлучује да и даље остане код њега. Дон Ђовани открива да Дона Елвира има лепу собарицу и спрема јој серенаду. На балкон, међутим, излази Дона Елвира, коју одмами Лепорело, пошто је с господарем заменио шешир и огртач. Дон Ђованијеву серенаду прекида долазак групе наоружаних сељака који са Мазетом на челу траже Дон Ђованија да му се освете. У мраку им се Дон Ђовани прикаже као Лепорело који би се такође осветио свом господару. Пошто их је разаслао на све стране, Дон Ђовани остане сам са Мазетом којег пребије његовим властитим оружјем, а затим нестаје у ноћи. Наилази Церлина која љубавним миловањем теши несрећног Мазета.

У мраку Лепорело настоји да се реши Дона Елвире која га срећна следи, уверена да је реч о Дон Ђованију који је опет љуби. Бежећи, Лепорело најпре пада у руке Отавија и Дона Ане, а кад успе да се сакрије, откривају га Церлина и Мазето. Елвира моли милост за несрећника који се сакрио под свој широки шешир и маску. Увидевши да му нема излаза, Лепорело открива варку и успева да измакне забезекнутим прогонитељима. Дон Отавио, у дивној арији, предлаже да заједно помогну дона Ани. Потом Дона Елвира у једној од најлепших арија пева о свом разочарању јер осећа да се Дон Ђованију, кога још увек воли, ближи крај.

На гробљу се поново срећу Дон Ђовани и Лепорело, препричавајући догађаје од претходне ноћи. Он не примећује да стоји пред статуом Гувернера, кога је убио. Статуа га потмулим гласом прекида и упозорава на освету свих оних које је упропастио. Дон Ђовани се пркосно супротставља и шалећи се позива га на вечеру. Статуа одговара да ће доћи. Лепорело је уплашен, Дон Ђовани га храбри, мада се и сам нелагодно осећа.

Дон Отавио поново говори Дона Ани о својој љубави према њој, али она прича само о свом мртвом оцу. Дон Отавио је веома тужан због неузвраћене љубави.

У свом дворцу Дон Ђовани вечера, ругајући се Лепореловој глади. Изненада долази Дона Елвира и моли га, последљи пут, да промени свој грешни начин живота. Он то с ругањем одбија, па она одлази. Истог тренутка зачује се снажно куцање, које тера страх у кости и Лепорелу. Сам Дон Ђовани, који није веровао да ће камена статуа с гробља доћи, пушта је унутра. Статуа каже да не жели вечеру јер је с другог света, али да жели да позове њега на искупљење. Пркосни Дон Ђовани одбија и последњу опомену и умире без искупљења.

Дон Отавио, Дона Ана, Дона Елвира, Церлина и Мазето долазе да би од Лепорела сазнали Дон Ђованијеву судбину. Они осуђују пороке који су уништили Дон Ђованија, али шта се дешава с њиховим судбинама?