boemi

PODELAO AUTORUO DIRIGENTUO REDITELJKIKRITIKAFOTOVIDEO
Đakomo Pučini
BOEMI
(La Boheme)

opera u četiri čina

Premijeru pripremio dirigent Đampaolo Marija Bizanti
Libreto prema romanu A. Miržea Slike iz života boema napisali Luiđi Ilika i Đuzepe Đakoza

Dirigent: Aleksandar Kojić
Reditelj: Katarina Panti Liberoviči (Caterina Panti Liberovici), Italija
Scenograf: Serđo Marioti (Sergio Mariotti), Italija
Kostimograf: Kristina Ačeti (Cristina Aceti), Italija
Dirigent Hora: Vesna Kesić Krsmanović
Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić
Dizajner svetla: Marko Radanović


ULOGE

Rodolfo, pesnik:
Stevan Karanac

Marčelo, slikar:
Vasa Stajkić

Šonar, muzičar:
Nikola Basta

Kolin, filozof:
Goran Krneta

Benoa, stanodavac:
Igor Ksionžik

Alčindoro, gradski većnik:
Vladimir Zorjan

Mimi:
Marija Jelić

Mizeta:
Darija Olajoš Čizmić

Parpinjol, prodavac igračaka:
Aleksandar Tolimir

Narednik:
Mladen Nikolić

Carinik:
Dragan Đurin

ORKESTAR I HOR SNP

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Sanja Milanov
Kostimograf realizator: Branka Štrbac
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Strahinja Đokić
Prevod i obrada teksta za displej: Ivan Svirčević
Sufleri: Aleksandra Majtan, Sanela Mitrović
Video projekcije Serđa Mariotija: Đorđe Vernački, Srđan Milovanović

Premijera: 12. maj 2007, scena „Jovan Đorđević“

Predstava traje dva sata i četrdeset i pet minuta.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

ĐAKOMO PUČINI
(Giacomo Puccini, 1858-1924)

pucciniNajomiljeniji je predstavnik operskog verizma kojem je dao izrazito ličnu lirsku osobinu. Postojanje te lirske osobine, koja je često znala skliznuti u veoma naglašenu sentimentalnost, ne isključuje, međutim, kod njega i snažan osećaj za scensku dramatiku.

Poput Verdija – i još više od njega – izrazito ličan u oblikovanju svojih muzičkih zamisli, Pučini je sagradio snažan stub istorijske operske zgrade, stub, o koji mnogi vole da s omalovažavanjem obese upozorenje: Banalno! – pa prema tome i umetnički manje vredno, čak i štetno.

Tokom cele svoje briljantne karijere svetskog kompozitora, a posle njegove smrti sve do naših dana, stvaralac Pučini doživljava uvek ponovo nepravedne ocene koje su u suprotnosti s oduševljenjem publike. Jer široka publika voli Pučinija, voli njegove junake i njegove melodije, plače nad umiranjem male Mimi, očajava nad uvredom nanesenom gejši Ćo-Ćo-San, uzbuđuje se pri suđenju hrabrom slikaru Kavaradosiju, zanosi se dalekom orijentalnom mistikom koja okružuje okrutnu princezu Turandot.

U Pučinijevim operama sve je rečeno do poslednjeg slova; doživljaj muzike i scene, stopljen i idealno saživljen u celinu dolazi do gledaoca neposredno, „napada“ ga svojom izražajnošću koja od opere gotovo čini film u kojem  se muzika ne odvaja od libreta, a to dvoje od scene. U muzici Pučinijevih opera dominira lepa melodija, ali melodija koja teče potpuno saglasno sa smislom teksta. Kada neki lik u Pučinijevoj operi peva ariju, onda je to kao normalan, osmišljen govor na pozorišnoj sceni; verizam – istinitost muzičkog teatra – postignut je u tim delima u svom najuspešnijem dometu potpune jasnoće doživljaja.

Pučinijevu opersku muziku ne može se ne razumeti i verovatno nema gledaoca koji ne bi mogao shvatiti šta mu ta muzika govori, šta opisuje, kakav karakter predstavlja, zbog čega je raznežen, odnosno nad čim se žesti. Ta potpuna razumljivost i neposredna privlačnost stajala je Pučinijevu muziku teških osuda koje su je optuživale zbog banalnosti i jeftinih efekata. Pa ipak, ni jedan, pa ni najstroži muzički kritičar nije mogao tvrditi da je u toj muzici nešto loše ili nedorečeno. Naprotiv, uvek se ističu tri bitna kvaliteta Pučinijeve operske estetike: izvanredno poznavanje orkestra i postizanje najsuptilnijih finesa u dočaravanju uživanja i kontrasta; odlično vođenje pevačkih deonica, bilo solističkih ili horskih, s korišćenjem najlepših belkantističkih tradicija; savršen osećaj za dramaturgiju muzičke scene, za razvoj akcije u muzici, za opisivanje ljudskih karaktera muzikom, za istančan osećaj mere (u Pučinijevim zrelim operama nema ni jednog jedinog takta muzike kojeg bi se moglo ispustiti, označiti neuspelim ili suvišnim).

Sa zanatskog gledišta Pučini je zaista bio savršen majstor. Ono što mu se preko toga prebacuje kao sladunjavost i povođenje za jeftinim efektima nije znak slabosti, nego oznaka stila jedne epohe, u kojoj je naturalizam i na operskoj sceni otupio svoje drastične šiljke u prikazivanju životne oporosti i stao naglašavati sentimentalnu, to jest, osećajnu stranu doživljavanja svakodnevnog života. Jer, u tome je Pučini ostao dosledan verizmu: njega zanima samo živ čovek, njegov bol, sitne radosti, životne tragedije. U svakom liku uočava život čoveka od krvi i mesa koji je – kao takav – za publiku i najzanimljiviji. Pučinijev muzički teatar valja tako i doživeti: u dubokom uranjanju u svakodnevna, obična ljudska reagovanja bez velikih, herojskih gestova. I upravo u tome su mnogi zapazili banalnost, što je Pučinijev lirski verizam na opersku scenu donosio jednostavan svakodnevni život i ljude koji kao da su se popeli iz gledališta da bi na pozornici ispričali ono što su sami proživeli.
/…/
Koliko je Pučini bio spontan stvaralac dokazuje i činjenica da je pisao gotovo isključivo za muzičku scenu, da je radio veoma brižljivo i savesno i da se iskreno unosio u sadržaje koji su ga privukli. Dugačka galerija likova koje je postavio na muzičku scenu ušla je u svet kulturnog čoveka sa često tačno određenim osobinama, kao što i njegove popularne melodije, karakteristično oblikovanog toka, žive u svakodnevnom sećanju najšire muzičke publike.

N. Turkalj, 125 opera, Zagreb, 1997.

ALEKSANDAR KOJIĆ

aleksandar-kojic-1Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu kod prof. Uroša Lajovica, Beču kod prof. Marka Stringera (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius, Meinz), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown, Utrecht), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”. Ubrzo, 2010. godine, dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je izvođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012.

U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija).

Operski i baletski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin, Krcko Oraščić), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovac (Ero s onoga svijeta), Bize (Karmen), Vrebalov (Mileva), Orf (Karmina burana), Bajić (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menoti (Telefon), S. Barber (Partija bridža), P. Hindemit (Tamo i natrag), M. Teodorakis (Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana).

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta:
– za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012.
– za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012.
– za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015.
– za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.


ĐANLUKA MARČANO (Gianluca Marcianò)

marcanoRođen 1976. u La Speciji (Italija). Već kao petogodišnjak počeo je da svira klavir. Kao čudo od deteta osvajao je nagrade na nacionalnim i međunarodnim takmičenjima za mlade muzičare i već od tada je nastupao u čuvenim operskim koncertnim dvoranama širom sveta. Muzičku akademiju je završio u Firenci (maestro Pjernarcis Masi). Započeo je karijeru nastupivši u najvažnijim italijanskim kućama i festivalima: Teatru u Parmi (2001), Teatru u Đenovi, muzički festivali u Firenci i Rimu. Na poziv ljubljanskog SNG došao je 2002. da, kao asistent dirigenta Lorisa Voltolinija, razvije stalni operski repertoar. Tokom sezone 2006/2007. u zagrebačkom HNK dirigovao je operama Nabuko i Seviljski berberin, a docnije i operama Travijata, Pepeljuga, Karmen, Turandot. Marčano je čestim angažovanjima u svetu učvrstio veze i sa operskim kućama u Minsku, Pragu, Sasariju, a u Velikoj Britaniji sa engleskom Nacionalnom operom, Grandž Park Operom, Longborou Operom, Čelsi Operom i engleskim kamernim orkestrom. Godine 2007. prvi put je nastupio u Poli teatru u Pekingu, od kada je stalni gost ovog teatra. Stalni je gost dirigent u Operskom teatru iz Jerevana (Jermenija).

Na njegovom aktuelnom repertoaru su: Travijata, Madam Baterflaj, Boemi, Toska, Nabuko, Turandot, Pajaci, Ernani, Don Karlos, Moć sudbine, Kavalerija rustikana, Atila, Trubadur, Mitridat i druga dela. U proteklim sezonama bio je gost operskih kuća: u Ovijedu, Moskvi, gruzijskoj Državnoj Operi i Baletu u Tbilsiju, jermenskom Operskom teatru iz Jerevana, Nacionalnoj operi Litvanije, britanskoj Grandž Park Operi… O njegovom dirigovanju, harizmatičnoj ličnosti, karijeri, senzibilitetu i otvorenosti ka novom, kritika je pohvalno pisala (The Times, Opera Now).

Umetnički je direktor bejrutskog Al Bustan festivala. Na tom festivalu je učestvovao Hor SNP-a 22. i 26. februara 2017. godine, kada su na repertoaru bila dela Kerubinija (Medeja) i Rosinija (Stabat Mater), izvođena pod dirigentskom upravom maestra Marčana.

U Srpskom narodnom pozorištu gostovao je u nekoliko navrata, kada je dirigovao operama Boemi (28, 30. marta, 1, 3. aprila 2009, 23. marta 2017), Toska (14. i 17. februara 2009) i Gala koncertom za Svetski dan muzike (21. juna 2017). Od oktobra 2017. je šef dirigent Opere SNP-a.


REČ DIRIGENTA ĐAMPAOLA MARIJA BIZANTIJA

Boemi su jedna od opera koje u velikoj meri karakterišu moju karijeru. Sa zadovoljstvom sam prihvatio izazov da radim ovu novu produkciju pozorišta iz Novog Sada, da bih, na kraju, mogao preneti svoje iskustvo na umetnike, koji su, ovog puta, debitanti. Ovo je prava italijanska opera, istinski odraz literarnog verizma. Opera u kojoj muzika opisuje – na najuzvišeniji način – svako osećanje, svako stanje duše, skoro kao da je muzika filma. Pučini je sâm svoj režiser. On koristi libreto da bi opisao s velikim umećem život ovih siromašnih ljudi; siromašnih da, ali bogatih mladošću, ljudskošću, voljom za životom. Mimi je suđeno da umre, ali se do poslednjeg momenta, svojim osećanjima, bori protiv zle kobi. Posao se odvijao uz blisku saradnju sa rediteljkom, uz entuzijazam mladih pevača, svežinom hora i gipkošću orkestra. Ova premijera će biti veliki događaj.

KATARINA PANTI LIBEROVIČI
(Caterina Panti Liberovici)

cplRođena u Torinu gde je pohađala Konzervatorij muzike, diplomirala pri školi Teatra Stabile u istom gradu. Kao asistent režije radi u kontinuitetu dvanaest godina u Milanskoj skali s najvećim svetskim rediteljima poput: Strelera, Ronkonija, Picija, Flima, De Ane, Zefirelija i dr. Učestvovala je, kao reditelj, u obnovama produkcija pozorišta San Karlo u Napulju, Teatru Ređio u Parmi i Boljšom teatru u Moskvi.

Kao reditelj opere uradila dve nove postavke za Akademiju Milanske skale: Anonimno pismo G. Donicetija (1997) i Chi dell’altrui si veste presto si spoglia D.Čimaroze (2000).

U Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku režirala je Čimarozin Tajni brak (2001) i Belinijevu Mesečarku (2002); u Zagrebačkom HNK opere Kapuleti i Monteki V. Belinija (2002) i Pozorišne zgode (Viva la mama) G. Donicetija (2003).

U Italiji, u periodu 2004/2005. postavila je operu Rigoleto Đ. Verdija i Andre Šenije U. Đordana. Godine 2006. režirala Služavku gospodaricu Đ. B. Pergolezija u Ženevi i The little sweep B. Britna u Teatru Feniče u Đenovi.


REČ REDITELJKE

Ideja koja me je vodila u radu na Boemima bila je ideja sećanja.

Ovo je priča o jednom sećanju. Rodolfo, pesnik i pisac, baca poslednji pogled na svoju mladost. Kroz njega se i mi opraštamo od svojih snova, želja i nada. Rodolfo pripoveda o ne tako davnoj prošlosti koja još živi u nama, slike i utisci se pojavljuju u delovima, ali s nejasnim obrisima.

Pariz, 1930. Istorijski trenutak – između dva svetska rata – u kome želja za životom pojačava osećanja. To je i grad-simbol želje za ljubavlju i umetnošću. I kako nostalgično kaže Marčelo: „O, lepo doba varki i utopija, u kome se veruje, u kome se nada i sve se lepšim čini.“

Momenat u kome žive glavni likovi je već obavijen velom gorčine, jer tamo gde je nostalgija tamo je i prošlost. I u tom sećanju nadolaze nam mesta i događaji, a smene godišnjih doba se ubrzavaju i usporavaju s našom ličnom percepcijom vremena i prostora.

Ovo nije samo priča o jednoj ljubavi. Boemi ističu i jednu od slabosti ljudske prirode – usamljenost. Kako Mimi biva sve više ophrvana bolešću, to nam se sve više muti slika sećanja, odvajajući nas od prošlosti. Mimi se uzdiže iznad svoje ljudske prirode postajući simbol vremena kome nema povratka. Metafora jeseni mladosti.

Svi su oni na pragu srednjeg doba: od samog Pučinija, koji je Boeme napisao kao 38-godišnjak, do dirigenta Đampaola Marije Bizantija, rediteljke Katerine Panti Liberoviči i njenog kreativnog tima i, konačno, do protagonista – solista, orkestra, hora… I zato su Boemi u Operi Srpskog narodnog pozorišta neka vrsta omaža mladosti, utopiji u koju su verovali, snovima koje su sanjali…

Pariz 30-ih, sad već prošlog veka. Pariz u koji se slila čitava plejada umetnika iz celog sveta, Pariz boemije koja je stvorila remek-dela umetnosti i istovremeno kreirala duh koji će zauvek ostati zastitni znak tog grada.

Uz rediteljku, koja je ovo Pučinijevo remek-delo u velikoj meri lišila patetike, unela dozu humora i plemenitig patosa, uz sigurnog, i preciznog dirigenta, za uspeh ove najnovije verzije Boema na sceni SNP-a posebno su zaslužni mladi solisti koji su, uz pevački, demonstrirali i značajan glumački potencijal, a pre svih Danijela Jovanović (Mimi), Senka Nedeljković (Mizeta), Vasa Stajkić (Marčelo), Vladimir Zorjan (Kolin), kao i gosti: Andrij Romanjenko (Rodolfo) i Berislav Jerković (Šonar).

Boemi su istinska kruna ove operske sezone, ali i ukupnog operskog repertoara SNP-a.

Darinka Nikolić, 15. maj 2007.


Emotivnim pristupom osavremenjeni „Boemi“

(…) U skladu s više impresionističkim nego romantičarskim bojama i atmosferom, naročito naglašenim u trećem činu, u plavičasto-sivkastoj jutarnjoj sumaglici pariskog predgrađa, kao i prefinjenim vizuelnim identitetom predstave u celini, i razume se, s odgovarajućim muzičkim jezikom ove, možda najlepše Pučinijeve opere, sofisticirani realističko-romantičarski rediteljski rukopis Katarine Panti-Liberoviči, unosi u inscenaciju onu neophodnu izgubljenu vedrinu pomešanu s nostalgičnošću i sentimentom, čime postiže lepe reakcije kod publike. Pri tom fragmenti sećanja i sveže impresije protagonista, nagle promene raspoloženja i često depresivna psihoza, što svaki od posetilaca razume i doživljava kako želi, detalji onoga što se dogodilo, a zatim i ambijenti Pariza u svim njihovim scenografskim likovnostima Serđa Mariotija (stambene zgrade, obrisi Ajfelove kule i arhitektonski prepoznatljive čuvene građevine, integrisane u predstavu preko video-bima) korespondiraju s kostimima Kristine Ačeti, iz 30-tih godina 20. veka, u koje je, iz epohe bidermajera, izmeštena radnja Miržeovog romana „Slike iz života boema“. Lišena svake banalne konotacije, nova postavka Pučinijeve opere „Boemi“, delo je mladog autorskog tima, na čelu s odličnim 35-godišnjim dirigentom Đanpaolom Marijom Bizantijem. Ovaj izuzetno spreman i podsticajan umetnik sjajno je mobilisao takođe mlade tumače glavnih i ostalih uloga i ansambl u celini, pri čemu je svaki deo partiture, posebno orkestarski, ekspresivan i iznijansiran u svakom detalju, frazi ili širokim dinamičkim gradacijama, postizao traženo, snažno emotivno dejstvo. Ako bismo se i upitali zašto se operska uprava nije odlučila za neko drugo, iz mnoštva vrednih, a kod nas nepostavljenih dela, nego se ponovo okrenula, makar i posle dve decenije od poslednje inscenacije, i suviše poznatom ostvarenju, odgovor pronalazimo u solističkoj ekipi, koja pored neophodne fizičke mladosti, upravo „izvikuje“ da ima i budućnost. Da je ona itekako svetla i obećavajuća, pokazao je visoki interpretativni rezultat, naročito vidljiv u pevačkom delu izvođenja, skladnom i kada su u pitanju pojedinačne, a posebno duetske, odnosno ansamblovske kombinacije.

Na čelu s najiskusnijom (u domaćoj ekipi) Danijelom Jovanović u ulozi Mimi, koja se, čujna iz svakog dela scene, prosto milujući lepom bojom, širinom i izražajnošću svog lirskog soprana, sigurno, dugim pevačkim dahom prilagođavala određenoj osećajnosti, potresno doživljavajući tumačeni lik, glavni junaci su se isticali još jednom ženskom rolom, koja je u kreaciji Senke Soldatović Nedeljković, bila pravo otkrovenje. Partiju Mizete ona nije samo glumila, nego ju je glasom, karakterom i pevanim tekstom neposredno živela, zbog čega je postigla veliku muzikalnost, pokretljivost i uverljivost interpretacije, ostvarujući je, osim kao koketu i kraljicu pariskih kafea (u kojima sluša i čak peva džez) i kao jedan od najtoplijih i najkomunikativnijih aktera predstave. Potpuno kompatibilnog partnera imala je u odličnom Vasi Stajkiću, koji je, posle, čini se, malog zastoja u karijeri, ponovo osvajao raskošnim baritonom sočnog tembra, ali i strastvenim tumačenjem žustre prirode slikara Marčela. (…) Pozitivnim utiscima i, istaknimo još jednom, naglašenim emotivnim pristupom i dejstvom, osavremenjeni „Boemi“ će, očekujemo, uticati i na priliv nove, ali i povratak stare publike, koja i te kako nedostaje Novom Sadu, bar kada je u pitanju ozbiljna muzička, odnosno muzičko-scenska umetnost.

Marija Adamov, Dnevnik, 15. maj 2007.

Fotografije: Branislav Lučić
Fotografije: Miomir Polzović