PODELAO DELUREČ DIRIGENTAIZ REČI REDITELJAIZ LIBRETAFOTOVIDEO

Đuzepe Verdi

AIDA
opera u četiri čina (sedam slika)

Libreto: Antonio Gislanconi
Dirigent: Aleksandar Kojić / Andrea Solinas, k.g. (Italija)
Reditelj: Aleksandar Nikolić, k.g. (Beograd)
Koreograf: Aleksandar Ilić, k.g. (Beograd)
Scenograf: Tomislav Šaraba
Kostimograf: Senka Ranosavljević
Hor pripremila: Vesna Kesić Krsmanović


Lica:

Kralj Egipta: Stefan Pavlović / Nebojša Babić / Strahinja Đokić
Amneris, njegova ćerka: Višnja Radosav / Jelena Končar / Violeta Srećković
Aida, robinja: Marija Jelić / Danijela Jovanović / Sonja Šarić, k.g.
Radames, egipatski vojskovođa: Stevan Karanac, k.g. / Aleksandar Saša Petrović
Ramfis, egipatski prosveštenik: Goran Krneta / Rikardo Canelato, k.g.
Amonasro, etiopski kralj, otac Aidin: Nikola Mijailović/ Željko R. Andrić / Vasa Stajkić
Glasnik: Igor Ksionžik / Stevan Karanac, k.g.
Prvosveštenica: Nataša Tasić Knežević
Sveštenica: Maja Andrić / Marija Mitić Vasić

Sveštenici, sveštenice, vojskovođe, vojnici, etiopsko roblje, egipatski narod
Događa se u Memfisu i Tebi u doba vladavine faraona.

Učestvuju Hor, Orkestar i Balet SNP-a

Balet: Solo: Katarina Kljajić, Samjuel Bišop
Verica Kozarev Klarić, Nadežda Salak, Vesna Bišop, Mina Radović, Marija Trifunović, Milica Jelić, Jelena Danguzov, Milana Samardžić, Katarina Zec, Olga Vrbaški, Minja Jokanović, Rajna Remović, Ivana Trpčević, Đulio Milite, Bojan Radnov, Zoran Trifunović, Aleksandar Bečvardi, Marko Ivan, Aleksandar Đurđević, Ivan Salonski, Nikola Stamenović (Teodora Šper, Toma Križnar)


Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić
Korepetitor i vokalni pedagog: Andrea Solinas
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Nemanja Števanov, Strahinja Đokić
Korepetitor Hora: Nemanja Števanov
Mali hor pripremio: Jovan Pejić
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Sanja Milanov
Sufleri: Sanela Mitrović, Aleksandra Majtan
Prevod za titl: Ivan Svirčević
Asistent koreografa: Mojca Majcen
Repetitor Baleta: Branka Gligorić
Vajarski radovi: Milivoje Žarković, Ivan Kiš, Duško Ramaji, Nemanja Vučetić
Majstor svetla: Tihomir Boroja
Asistent scenografa: Nikola Senković, Nada Danilovac
Asistent kostimografa: Minja Davidović
Izrada nakita i oglavlja: Janja Pađen

Statisti: Vladislav Šeguljev, Stefan Mikan, Miroslav Stojiljković, Teodor Vučurović, Marko Mićić, Luka Stanković, Marko Tojagić, Marko Nestorović


Praizvedba: 24. decembra 1871, Kairo
Premijera: 15. septembra 2021, Petrovaradinska tvrđava
Premijera u SNP-u: 18. septembra 2021, scena „Jovan Đorđević“

Predstava traje: oko tri sata, sa jednom pauzom (posle II čina)

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni su u radionicama SNP-a.

Zahvaljujemo: Ministarstvu kulture i informisanja Srbije, Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu, informisanje i odnose s verskim zajednicama, Gradu Novom Sadu, Narodnom pozorištu iz Beograda na ustupanju kostima koji su korišćeni na premijeri i prvoj reprizi ove operske produkcije za horski ansambl, Beogradskom sajmu, DDOR-u, Konjičkom klubu „Bukefal“ iz Petrovaradina, Vojsci Srbije, Studiju Berar, Zoom media, Domu zdravlja Novi Sad, JKP Gradsko zelenilo, JKP Čistoća, JKP Ciklonizacija, Zavodu za zaštitu spomenika, Spensu, Merkatoru, Kareu, Puberaju, Novosadskom sajamu i JKP Parking servisu.

 

Verdi i „Nevesta Nila“

Jedna od najspektakularnijih Verdijevih opera, i monumental no i intimističko, Aida je delo u četiri čina sa radnjom koja je smeštena u Egipat u doba faraona. Kada ju je napisao 1870, Đuzepe Verdi (1813–1901) je i dalje jedan od najtraženijih kompozitora.
Kako bi proslavio otvaranje Opere u Kairu, Ismail-paša, egipatski kediv*, naručuje od najtraženijeg da napiše operu… Ipak, Kedivska opera je zvanično otvorena Verdijevim Rigoletom, 1. novembra 1869, dve nedelje pre otvaranja Sueckog kanala. „Posle otvaranja nove zgrade trebalo je nečim pokazati svetu nekadašnju veličinu egipatskog carstva, i ništa nije prirodnije nego naručivanje nove opere sa sižeom iz slavne drevne istorije zemlje, u kojoj bi značaj, moć i veličina Egipta bili dostojno prikazani“
(Konstantin Vinaver, Verdijeva Aida).
Ismail-paša poverava Kamiju di Loklu, poznatom pariskom pozorišnom piscu, libretisti i direktoru Opere Komik, težak zadatak – da privoli Verdija na primanje porudžbine. Di Lokl, prilažući Verdiju nekoliko libreta, predlaže i sinopsis priče o „Nevesti Nila“ francuskog egiptologa Ogista Marijeta, koji je za svoje zasluge na proučavanju drevnog Egipta dobio počasnu titulu. Verdi, oduševljen Marijetovim tekstom, pristaje na porudžbinu i na njegov izričit zahtev, libreto se piše na italijanskom, a zadatak pisanja stihova poverava pesniku, piscu, novinaru, bivšem pevaču, Antoniju Gislanconiju. U doba stvaranja Aide već se prilično znalo o starom Egiptu, njegovom društvenom uređenju, običajima, istoriji, tako da i Verdi obilazi muzeje i pažljivo proučava do čega je mogao doći.
Održavanje premijere, prvobitno zakazane za januar 1871, nije išlo glatko, premda je muzika za Aidu bila spremna. Prva prepreka je Francusko-pruski rat (1870-71). Pariz je pod opsadom pa je Ogist Marijet, koji se brinuo i za dizajn kostima i scenografiju, ostao zaglavljen u gradu. Muzičke literature beleže i da je Marijetova opsesija bila da ostvari realnost, jer je svaki element proveravao naučnom strogošću.
Verdi se takođe trudio da scenografije i kostime učini autentičnim. Uprkos svojim dobrim namerama, suočavao se s brojnim poteškoćama i bio je primoran ne samo da odloži premijeru Aide u Kairu, nego i premijeru u milanskoj Skali…
Premijera je konačno određena za 24. decembar 1871, za otvaranje Sueckog kanala. Iako pozvan, Verdi zbog tegoba plovidbe morem ne odlazi na premijeru. Ushićenje je opšte, Aidu je pevala Antonijeta Poconi, Amneris Eleonora Grosi, Radames je Pjetro Monđini, Ramfis Paolo Medini, Amonasro Frančesko Steler. Ali to nije ništa u poređenju sa onim što Verdi doživljava tokom premijere u Milanu, 8. februara 1872, koju je smatrao pravom premijerom (Aida Tereza Štolc, Amneris Marija Valdman, Radames Đuzepe Fančeli, Ramfis Ormoado Majini, Amonasro Frančesko Pandolfini). Verdi doživljava ovacije i čak 32 puta ga pozi vaju na pozornicu… i prima palicu od slonovače ukrašenu dijamantskom zvezdom, sa imenom Aida, u rubinima i dragom kamenju.
Iste godine Aida osvaja Parmu, Padovu, Napulj, Njujork 1873. i Berlin 1874, a kasnije i Beč, Pariz, Madrid, London. U Marijinskom teatru se prikazuje 1877. Jugoslovenska premijera je 1881. u Zagrebu, u Beogradu 1. maja 1925.
Jedna je od prvih opera na otvorenom, a prava prekretnica dolazi 1913, prve godine festivala Arena u Veroni, kada je Aida postavljena u čast obeležavanja stogodišnjice rođenja Đuzepa Verdija. Od tada je u Areni izvedena više od 500 puta. Aida se izvodila i u drugim okruženjima i uvek izuzetno svečano: između drevnih piramida u Gizi (od 1912), u termama Karakale u Rimu (od kasnih 1930-ih), u Rimskom pozorištu Oranž (od 1936), na stadionima (Pariz, Šangaj), za otvaranje koncertnih dvorana… I već 150 godina od prvog izvođenja u Kairu, Aida vlada operskim svetom.

*Službeni naslov koji je 1867. dat egipatskom namesniku Ismail-paši s pravom nasledstva po prvorodstvu (odgovara statusu potkralja). Taj su naslov zadržali i njegovi naslednici sve do 1914.


AIDA u SNP-u

Prvo izvođenje: 12. XI 1955. Režija Josip Kulundžić, k. g., dirigent Gaetano Čila / Davorin Županić, scenograf Vladimir Marenić, k. g., kostimograf Stana Jatić, koreograf Marina Olenjina. Uloge: Kralj – Rudolf Nemet / Ivan Knežević / Vikentije Neckov, Amneris – Mirjana Vrčević / Nada Krušlik / Julijana Martinović / Roža Deli / Avgusta Janačke / Milica Miladinović / Ekatarina Vilkovici / Ana Ivanišević, Aida – Matija Skenderović / Danka Firfova / Gejna Vagner / Zlata Ćipiko / Glorija Lind / Antonina Kovaceka / Martina Arojo / Mira Štor, Radames – Ozren Bingulac / Aleksandar Marinković / Leonid Belon / Luiđi Otolini / Pjetro Galaretl / Atilio Planinšek, Ramfis – Mirko Hadnađev / Ivan Knežević / Vikentije Neckov / Paško Duplančić, Amonasro – Dragutin Duić / Jovan Stefanović-Kursula / M. Radović / Dimitri Marinovski… Izvedeno 40 puta, 19.000 gledalaca. Gostovano je u Zrenjaninu, Somboru (1959) i u Nišu (1960). Obnova: 19. I 1964.

Premijera: 7. X 1969. Režija Serž Vafijadis, k. g., dirigent Mladen Jagušt / Bogdan Babić, scenograf Stevan Maksimović, kostimograf Stana Jatić, koreograf Boris Tonin. Kralj – Rudolf Nemet, Amneris – Olga Milošević / Biserka Cvejić / Milica Miladinović / Đurđevka Čakarević, Aida – Marija Alpar Tuntev / Matija Skenderović / Milka Stojanović / Radmila Bakočević, Radames – Vladan Cvejić / Zurab Andžaparidze, Ramfis – Svetozar Drakulić, Amonasro – Dimitri Marinovski… Izvedeno 16 puta, 6255 gledalaca. Gostovano je u Pančevu (1969) i u Subotici (1970. i 1972).

Premijera: 5. X 1982. Režija Serž Vafijadis k. g., dirigent Imre Toplak, scenograf Boris Maksimović, kostimograf Stana Jatić k. g., koreograf Lidija Pilipenko. Kralj – Branislav Jatić / Bojan Knežević, Amneris – Zlatomira Nikolova / Anastazija Muhić / Margit Tomik / Elena Obrascova / Mirna Pećile / Ljudmila Nam, Aida – Vera Kovač Vitkai / Ljiljana Molnar Talajić / Natalija Troickaja, Radames – Šime Mardešić / Stojan Stojanov / Vladimir Todorov / Vladislav Pjavko, Ramfis – Svetozar Drakulić / Branislav Jatić, Amonasro – Oktav Enigaresku / Miodrag Milanović / Borislav Aleksandrov / Stojan Popov… Izvedeno 17 puta, 13.436 gledalaca. Gostovano je u Beogradu (1985).

 

Aida – privilegija i odgovornost

U raskošnom repertoaru italijanske opere Đuzepe Verdi spada među najveće predstavnike 19. veka. Pored toga što je bio školovan i prefinjen muzičar (iako se i danas ovaj italijanski kompozitor u nekim zemljama izvan Alpa smatra nezgrapnim i neobrazovanim), imao je iznad svega i veliku dramaturšku senzibilnost. U Verdijevoj muzici svaka boja i dinamička napetost prate tok libreta i svako naglašavanje u partituri pojačava značenje. Korišćenje pravilne instrumentacije doprinosi veštoj upotrebi muzičkih pauza, omogućavajući slušaocu bolju interpretaciju drame.
Dirigovati Verdija je za mene privilegija, ali i velika odgovornost, posebno takvog naslova kao što je Aida. Prvi put sam partituru Aide otvorio 2014. godine, kada sam bio pijanista u Areni u Veroni i od tada sam imao sreće da radim sa sjajnim dirigentima i operskim pevačima kojima mnogo dugujem.
Opera Aida se smatra najveličanstvenijim delom sa impresivnim brojem umetnika koji učestvuju u izvedbi. Zamislite samo scenu trijumfa u II činu u kojoj se, na sceni, nalazi kompletan hor, deo orkestra iza bine i baletski ansambl, a da ne govorimo o velikom orkestru u „rupi“, sa dvema harfama i svim duvačima. U tradicionalnom izvođenju učestvuje najmanje dve stotine umetnika. Aida sledi osoben oblik velike opere podeljene u četiri čina, s baletom koji se pojavljuje u sredini predstave, što je tipično za tadašnji pariski ukus. Kompozitor je najpre napisao napisao mnogo dužu simfoniju koja je trajala oko osam minuta, ali već tokom prvih orkestarskih proba u Egiptu nije imala mnogo uspeha, te je odlučeno da se izvodi kraća verzija. Aida je među poslednjim delima koje je kompozitor iz Buseta napisao. Komponovana je posle opere Don Karlos i primećujemo povratak jednostavnosti forme i muzičkog materijala. Zanimljivo je da je Verdi uspeo da dosledno prikaže egipatski duh (jednu od tema izvodi oboa tokom arije Aide), a da nikada nije kročio u zemlju faraona.
Delo je u celom svetu postalo poznato zahvaljujući sceni trijumfa, čuvenoj temi egipatskih truba, ali, po mom mišljenju, ima zaista i zanimljivijih tema. Na primer, prva tema, poverena solo violinama, jeste tema glavne junakinje Aide, koja voli, ali u isto vreme i pati. Sledi prateća i mračnija tema, poverena violončelima, koju zatim izvodi hor sveštenika. Već od prvih nota uočava se da je Verdi u samo nekoliko taktova, koristeći vrlo malo instrumenata, nastojao da da snažan zvučni pečat. Primećujemo mnoge delove u kojima je Verdi orkestru posebno napisao „pppp“ ili čak „ppppp“, znajući da bi u suprotnom muzičari svirali preglasno. Dopadaju mi se dueti, među kojima je duet Aide i Amonasra u III činu i usklađenost hora i solista u finalu II čina, kojim se dostiže vrhunac celokupnog dela. Ne smemo zaboraviti finale koje izvodi nekoliko violina, čime se vraćamo početnom preludijumu, dodajući hor pijanisimu, sve do kratkog akorda harfe kojim delo završava.
Nakon Rigoleta i Fausta (2019), Aida je treća premijera kojom debitujem u SNP-u. Čast mi je što ponovo dirigujem u ovom teatru, u kojem se osećam kao kod kuće.

Andrea Solinas

Prevela s italijanskog
Jelena Lagator

 

Aida i Radames idu u novi svet

Aida je kompleksno delo, višeslojno, duboko. Jedna od tema je sudbina harizmatičnog lidera koji je spreman da se žrtvuje za zajednicu. Bavimo se traženjem optimizma, snage i hrabrosti u sebi samima, istražujemo od koje tačke beznađe preti da nas preplavi, a od koje tačke je negativna zajednica ta koja može da nas slomi. Bavimo se sukobima dve elite i pepelom koji iz tog sukoba ostaje. Tema sukoba i nije nova, ona se hiljadama godina ponavlja u umetnosti, i moraćemo da se njome bavimo dokle god, kao ljudska vrsta, nismo prevazišli taj problem. Dok se poslednji rat ne završi, moramo da se bavimo tom temom To je jedna od najvećih kolektivnih trauma i patnji. Možda je besmisao sukoba najbolje vidljiv u operama. Rat koji se odvija između Egipta i Etiopije u Aidi besneo je pre tri hiljade godina, toliko davno da nam on danas ništa ne znači da bismo uopšte razumeli njegove povode, osim što su u sukobljenim stranama jedni predstavljeni kao belo-zlatni, a drugi crveno-crni. Međutim, ne smemo zaboraviti jednu važnu stvar: par godina nakon premijere opere Aida, 1871, između Egipta i Etiopije ponovo izbija sukob. (Francusko-pruski rat u Evropi besni, Pariz je bombardovan i naručeni kostimi i scenografija ne mogu da stignu u Kairo na premijeru.) Egipat i Etiopija i danas poznaju sukob. Eto čemu služi umetnost, između ostalog, da vidimo kako privatni sukobi narastaju do krvavih ratova.
Ovo je priča i o ratu dve princeze, dva kralja, dva prvosveštenika, dve elite gde je običan čovek sabijen između dve sukobljene strane. Ti sukobi su vrlo smisleni, i te kako možemo da pratimo šemu huškanja na rat. Verdi u svom opusu posebno analizira anatomiju huškanja na rat. U Aidi, Don Karlosu ili pre svega u Trubaduru, Verdi nas vodi od mikrokosmosa ličnih interesa dve suprotstavljene elite, pa do tačke u kojoj sukob ne naraste na nivo dve zaraćene zajednice.
Koja je to tačka od koje smo spremni da uđemo u sukob, da bismo odbacili mizerije sopstvenog života? To je velika katarzična promena koja je samo bekstvo od očajanja. U tom smislu, moramo da se uvek kao zajednica borimo protiv protiv očajanja i besmisla. Kolektivno očajanje je strašna stvar i vodi zajednicu u sunovrat. Zajednička energija, to moćno ujedinjenje u jednoj misli jedan je od fenomena drevne egipatske religije. To je snaga koja podiže kamene blokove i gradi piramidu, ili snaga koja sve pretvara u pepeo. /…/
Upravo u Verdijevim operama sam osetio prvo pravo, istinsko uverenje da postoji drugi svet, da je smrt, ovde na zemlji, trenutna. Možda upravo prvi put u duetu Aide i Radamesa. Oni su dovedeni u situacije krajnjeg proganjanja – njihove porodice, njihove kaste, njihovi narodi, a pre svega moćnici kojima su se zamerili. Za njih, fizički, na zemlji, više nema šanse za egzistenciju. Samo patnja, gora od ropstva i od smrti. Nadam se da će do svakog, ko gleda našu postavku, dopreti ta priča i da će mu biti astrolab na mračnom noćnom putovanju kroz uzburkano more života.
Verdi je jasno rekao u svojim pismima da je hteo da Radames bude entuzijasta. Njegov entuzijazam gledamo kroz tri sata predstave, on vuče celu priču, sve likove, hor Etiopljana, Egipćana, hor robova, vuče velike kamene sfinge. Međutim, u finalnoj sceni gledamo kako uspevaju da slome njegov, do tada, nesalomivi entuzijazam. Gledamo kako zatvaraju Radamesa živog u grobnicu. Verdi voli da smešta svoje likove u prostore patnje i košmara: u grobnice, na stratišta, u masovne grobnice, ali tome uvek kontrastira snagu ljubavi i ličnosti o kojima govori. Aida i Radames su živi zatvoreni ispod oltara gnevnog boga, dok negde gore, s one strane kamene ploče, pobednici pevaju pogrebne napeve. Tada Radames prvi put izgovara „ja ne mogu“, „ja sam slomljen“. Lepota ljubavi je u tome što Aida, koja je i sama žrtva, ima snage da svog voljenog ubedi da nisu gubitnici već pobednici. Oni su ti koji su slobodni, iako su zatvoreni u grobnicu, dok su oni koji su s druge strane kamena, koji su gore, ali bez ljubavi, zapravo živi u grobu. Uprkos najstrašnijim životnim okolnostima, u njihovom finalnom duetu čujemo istinsko osećanje sreće, početak radosti i finalnog rasterećenja – Aida i Radames odlaze zagrljeni u svetlost.
Zahvaljujući Verdiju i operi, mi u to zaista i verujemo.

Aleksandar Nikolić

I čin. 1. slika: Dvorana u palati u Memfisu. Prvosveštenik Ramfis saopštava Radamesu da se Etiopljani dižu na oružje i da su prodrli u Egipat. Boginja Izida ,,dala“ je savet sveštenstvu ko treba da bude izabran za vojskovođu egipatskih trupa u ratu protiv Nubije. Radames bi bio srećan da na njega padne taj izbor (Celeste, Aida…). Amneris, kći egipatskog kralja, nesrećno je zaljubljena u Radamesa. Ona naslućuje Radamesovu tajnu: da on voli Aidu. Na svečanom prijemu kod kralja, glasnik javlja da etiopsku vojsku predvodi sam Etiopski kralj Amonasro. Aida, zarobljena Etiopljanka i ropkinja kod Amneris ne odaje nikom da je to njen otac. Kralj objavljuje da je izbor za egipatskog vojskovođu pao na Radamesa. U završnoj ariji (Ritorna vincitor!)
Aida oseća svu težinu borbe između ljubavi prema Radamesu i ljubavi prema otadžbini.
2. slika: Na svečanom ceremonijalu u Vulkanovom hramu, sveštenici uvode Radamesa u dužnost vojskovođe, posvećuju oružje za sledeću borbu i izvode ritualni ples.

II čin. 3. slika: Dvorana u Amnerisinim odajama. Ona se priprema za svečan doček pobednika Radamesa. Posluživši se lažnom izjavom da je Radames pao na bojnom polju, Amneris sazna, u razgovoru sa Aidom, da robinja voli Radamesa. U ljubavnom besu Amneris reši da ponizi Aidu u očima Radamesa.
4. slika: Jedan od ulaza u Tebu. Na velikoj svečanosti, kralj, velikodostojnici, sveštenstvo i narod dočekuje pobednika Radamesa, etiopsku vojsku i blago porobljenih. Kralj poziva Amneris da vojskovođu ovenča pobedničkim vencem i izjavljuje da će Radamesu ispuniti svaku želju. Dovode etiopsko roblje, pred kojim stupa Amonasro, etiopski kralj. Aida nehotice oda da joj je to otac. Amonasro ipak prevari Egipćane kako on nije kralj i kako je etiopski kralj, tobože pao na bojištu. Amonasro traži od egipatskog kralja da bude blag i milostan prema zarobljenicima, ali sveštenici traže njihovu smrt. Najzad, Radames zamoli kralja da ispuni datu reč i da zarobljene pusti na slobodu. Ramfis predlaže kompromis: da se narod pusti, ali da se Amonasro i Aida zadrže kao taoci. Kralj to prihvata pa, da se oduži Radamesu za herojsko delo, odluči da mu za nagradu podari ruku Amneris i kraljevski presto. Radames je, međutim, rešio da ni za sam presto ne ostavi Aidu. Amneris trijumfuje nad Aidom, koju je slomio bol.

III čin. 5. slika: Pred Izidinim hramom. Uoči venčanja, Amneris je u hram, gde treba celu noć da provede u molitvi. Nailazi Aida koja očekuje Radamesa (O patria mia…), strepeći da joj Radames ne kaže reči oproštaja, tuguje i mašta o otadžbini. Ali, pre Radamesa dolazi Amonasro, koji, u dramatičnoj sceni, pozivajući kćer na dužnost prema otadžbini, uspeva da nagovori Aidu da od Radamesa sazna kojim će putem egipatska vojska krenuti prema Etiopiji, kako bi je tamo iz zasede dočekala njegova vojska. Dolazi Radames, ljubav ga je dovela, a kad Aida shvati da samo nju voli, jedino rešenje da budu zajedno jeste da pobegnu. Posle teške duševne borbe, Radames pristane da beži sa njom. U poslednjem trenutku ona ga upita kojim putem treba da krenu da bi izbegli egipatske straže. Radames oda da će vojska proći kroz tesnac kod Napate. To je čuo i Amonasro, a Radames tek sad uviđa da je vojničku tajnu odao stranom vladaru. Njegove izdajničke reči čula je i Amneris, koja se pojavila pred hramom. Aida i Amonasro beže. Radames ostaje da okaje izdaju…

IV čin. 6. slika: Dvorana u kraljevskoj palati. Amneris jadikuje zbog teške Radamesove sudbine. Ona odlučuje da ga spase i uspeva da se sastane s njim. Radames neće da se brani pred sudom i sumnja u Amneris da je pripremila Aidino ubistvo. Amneris, međutim, izjavi da je ubijen samo Amonasro pri bekstvu, dok je Aida ostala živa, pa će moliti kralja da ga pomiluju. Ali, Radames to odbija jer voli Aidu. Sveštenici odlaze u hram da sude Radamesu. Amneris je očajna (Ohimè!… morir mi sento). U najvećem bolu ona sluša kako Radamesu izriču presudu: da bude živ zakopan ispod svodova hrama.
7. slika: Unutrašnjost Vulkanovog hrama i Radamesova grobnica. On je živ zakopan, ali nije sam u grobnici. Pre nego što su ga uveli, Aida se tajno tu sakrila, predosećajući Radamesovu kobnu presudu. Tu, daleko od svakog smrtnog pogleda, dočekavši ipak jedan čas sreće za koji je uvek bila spremna i svoj život da da, umire u njegovom zagrljaju…

 

Fotografije: Srđan Doroški i Vladimir Veličković