Peter Handke
GOLMANOV STRAH OD PENALA
Prevod: Drinka Gojković
Dramatizacija, režija i adaptacija: Ana Đorđević
Dramaturg: Nikolina Đukanović
Scenograf: Ljubica Petrović
Kostimograf: Svetlana Cvijanović
Kompozitor: Vladimir Pejković
Scenski govor: Dijana Marković
Scenski pokret: Višnja Obradović
Reditelj video-materijala: Siniša Cvetić
Snimatelj i motažer video-materijala: Vladislav Andrejević
Saradnici na izradi video-materijala: Jovan Radaković i Nenad Marinković
Producent: Judit Ferenc
Asistent kostimografa: Milena Grošin
Asistent dramaturga: Divna Stojanov
Igraju:
Marko Marković
Milovan Filipović
Bojana Milanović
Sanja Ristić Krajnov
Nikolina Spasić
Bojana Tušup
Marko Savković
Tanja Pjevac
Peđa Marjanović
Višnja Obradović
Mia Simonović
Mina Pavlica
Igraju u video-materijalu:
Anđela Pećinar, Andrijana Đorđević, Jelena Lončar, Darija Vučkov, Nađa Maksić, Teodora Paroški, Simonida Mandić, Mila Pajić, Nevena Nerandžić, Ivan Pavlović, Dragomir Pešić, Stefan Starčević, Filip Klicov i Branislav Ćalić
Inspicijent: Vladimir Savin
Sufler: Srđan Stojnović
Majstor svetla: Miroslav Čeman
Majstor tona: Vladimir Ognjenović
Video-bim: Srđan Milovanović i Đorđe Vernački
Prva proba: 8. marta 2021, VIP salon SNP-a
Premijera: 4. septembar 2021, na festivalu INFANT
Premijera u SNP-u: 5. oktobar 2021, scena „Pera Dobrinović“
Predstava traje: sat i četrdeset minuta
Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni su u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.
Zahvaljujemo se FK Vojvodina i Akademiji umetnosti Novi Sad.
Nastanak predstave podržao je Austrijski kulturni forum Beograd.
To komplikuje stvari, ali je neophodno, jer, u protivnom igra nije zanimljiva. Ništa nije zanimljivo ako je cilj lako ostvariv. Život je uglavnom jako dosadan, dečko moj, i ti to i sam znaš, i ako nema neizvesnosti, ako nema tog… nadanja, koje se čini čas opravdanim, čas uzaludnim, da će lopta završiti u golu, ako se ona golu bliži, i svi su izgledi da će tamo završiti, a ona ipak nekako ne završi ili obrnuto, izgleda da nikad neće, a ono – op, i ona unutra, svet bi bio nepodnošljivo mesto. Doslovno, niko ne bi mogao da podnese proces življenja.
Peter Handke, Golmanov strah od penala
O Handkeovom Golmanovom strahu od penala
U romanu Peter Handke piše o nekoliko dana u života bivšeg golmana Jozefa Bloha od kad gubi posao na gradilištu gde je radio kao monter, ili onoga što Bloh tumači kao otkaz. Pisac primenjuje postupak suprotan psihološkom realizmu, odustaje od standardne književne karakterizacije i od svog literarnog junaka ne pravi zaokruženi lik. Fokusirajući se isključivo na opise njegovog stanja i njegovu svakodnevicu, Handke ne provocira empatije čitalaca prema Blohovoj sudbini.
Blohov svet je hladan, zastrašujuć, otuđen, narušene komunikacije ne samo između ljudi nego i na metafizičkoj ravni.
U romanu Handke koristi ono što Ginter Anders, u studiji Kafka – pro et contra, definiše kao Kafkino stilsko obeležje: o dešavanjima koja, s obzirom na njihovu prirodu i tradicionalnu pripovedačku praksu, treba da imaju drugačije naglašene osećajne tonove, on piše jednakim, bezličnim, ravnim tonom. Otuda čitalac, zajedno s junakom, ne zna kako treba da se postavi prema iskazima u tekstu pa ne može ni da se prepusti da ga pisac nekud vodi.
Peter Handke (Peter Handke, Grifen, 6. 12. 1942), austrijski književnik i aktivista nemačko-slovenačkog porekla. Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu, a studije započeo u Gracu. Posle prvog objavljenog romana Stršljeni 1965, napustio fakultet i posvetio se pisanju. Pažnju na sebe skrenuo je 1966. kada je na Prinstonu, u Njujorku, optužio literarnu Grupu 47 za „opisnu impotenciju“.
Piše prozu, poeziju, eseje, drame, scenarije, prevodi i režira. Širom sveta su igrane predstave po njegovim tekstovima: Kaspar, Psovanje publike, Putovanje u sonornu zemlju. Po romanu Golmanov strah od penala Vim Venders je snimio film, a Handke je napisao scenario i Vendersovo ostvarenje Nebo nad Berlinom.
Nakon putovanja u BiH, Handke 1996. piše esej Pravda za Srbiju i protivi se svaljivanju krivice samo na srpsku stranu. Nakon toga je prognan iz globalne intelektualne zajednice. Aprila 1999, kada počinje bombardovanje Jugoslavije, putuje u Srbiju, vraća Bihnerovu nagradu i istupa iz Katoličke crkve.
Inostrani član SANU postaje 2012, plaketu Disovog proleća dobija 2013. i prevodi pesmu Možda spava na nemački. Udruženje književnika Srpske proglašava ga počasnim članom 2019, a 2020. na sceni teatra KPGT postavljena su Handkeova dela Veliki pad i Don Huan u režiji Ljubiše Ristića.
Za roman Drugi Mač, Majska povest dobija „Veliku nagradu Ivo Andrić“, Andrićevog instituta u Višegradu, za najbolju knjigu objavljenu u Srbiji ili Republici Srpskoj tokom 2020.
Od 1990. živi u gradiću Šavilu kraj Pariza.
Iz intervjua Petera Handkea
Nesreća bez želja, priča o samoubistvu vaše majke, jedno je od vaših najuspešnijih dela. Delite li mišljenje većine da ta knjiga zauzima posebno mesto u vašem opusu?
Samo utoliko što u slučaju te knjige nije bilo nikakvog izmišljanja. Ništa nisam mogao da izmislim. Odavno sam se navikao na to da prepričavam, a ne da pričam. Ipak, prepričavanje jednog tako užasnog, tužnog događaja nije mi delovalo naročito primamljivo. Tu zapravo nije toliko reč o mojoj majci, koliko o ljudskom biću na samrti, nekome ko se suočava sa smrću.
Da li je nedostatak želja bio nesreća vaše majke? Činjenica da je izgubila sposobnost da bilo šta poželi?
Ja uopšte ne mislim da ona nije imala želja. U osnovi, naslov je pogrešan, kao što je slučaj sa većinom mojih naslova. Uzmimo Golmanov strah od penala. Golman se ne plaši, on je taj kod koga na kraju nema straha. Moja majka je do samog kraja imala želje. Još uvek je želela da upozna nekog muškarca, nekog „kavaljera“. Ne znam šta je pod tim tačno podrazumevala. Često se događa da naslov protivreči priči, a da ipak nije nužno laž.
Majka je zajedno sa vama čitala klasike svetske književnosti.
Da, i sve u životu je povezivala sa njima. I to prilično radikalno. To nije bilo tako loše, ali umelo je da bude i nezdravo. Verujem da sam i ja nekada davno čitao na isti način: svaku knjigu kao potencijalnu autobiografiju. Kafka je bio jedan od pisaca sa kojima nije želela da se identifikuje. Dostojevski je verovatno najviše odgovarao njenoj duši. Ta izmučena duša, komplikovana i puna ljubavi, vapila je za spasenjem. Mojoj majci je spasenje bilo preko potrebno.
Ona nikada nije bila naročito religiozna, ali pred kraj života postala je veliki protivnik religije ili, bolje rečeno, crkve.
Ulrih Vajncirl, welt.de, 3. 7. 2020.
Prevod: Jelena Tanasković
Beleška o Handkeu
Peter Handke najverovatnije ne bi bio idealan literarni junak književnih dela koje piše Peter Handke. Ili bi možda bio?
Kako bi Handke, na tragu prosedea koji je primenio u Golmanovom strahu od penala, pisao o svakodnevici Handkea čiji je životu obeležen dramatičnim događajima? Kako bi ravnim, nezainteresovanim tonom, bez unošenja u psihološku strukturu lika, Handke pisao o Handkeu koji je od detinjstva bio raspolućen između različitih nacionalnih i kulturnih identiteta; čija je majka izvršila samoubistvo; kako bi opisao svoj angažman iz kasnih 60-ih godina prošlog veka, kada se žestoko obrušio na književnu Grupu 47 u kojoj su bila neka od najuglednijih imena nemačke književnosti, i kad je izopšten iz tamošnjeg književnog života? Sledeće njegovo izopštavanje bilo je 1999, kad Handke zauzima principijelni stav povodom bombardovanja SR Jugoslavije.
Kako bi pisao o trijumfu pisca nad politikantima kada je dobio Nobelovu nagradu? I da li bi je uopšte doživeo kao trijumf?
A. M.
Ana Đorđević rođena je u Beogradu, 1977. Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Profesionalni je reditelj od 2000. godine.
Za većinu predstava pisala je autorski tekst ili dramatizovala prozno delo.
Značajnije režije
Kiš/Baletić/Đorđević Red vožnje Andreasa Sama, Jugoslovensko dramsko pozorište 2005, Ž. B. P. Molijer Don Žuan, Bitef teatar 2005, Đovani Bokačo Dekameron, Večernja scena Pozorišta „Boško Buha“ 2006, Laza Lazarević Švabica, Jugoslovensko dramsko pozorište 2009, F. M. Dostojevski Zapisi iz podzemlja Jugoslovensko dramsko pozorište, 2010, N. V. Gogolj Ženidba, Narodno pozorište Sombor 2010, Petar Mihajlović, Radnička hronika, Narodno pozorište Republike Srpske 2010, Ana Đorđević Četrnaesta Narodno pozorište Republike Srpske 1913, Vilijam Šekspir Mnogo vike ni oko čega, Narodno pozorište Sombor 2015, Stojan Srdić Moje Dete, Beogradsko dramsko pozorište 2016, Miroslav Krleža U agoniji BeoArt i Jugoslovensko dramsko pozorište 2016, N. V. Gogolj Mrtve duše, Narodno pozorište Niš 2017, Ana Đorđević Crne kraljice (drama na mađarskom jeziku), Narodno pozorište Subotica 2017…
Autorski tekstovi, dramatizacije i adaptacije
Kiš-Baletić-Đorđević Red vožnje Andreasa Sama, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2005 – dramatizacija romana Bašta, pepeo Danila Kiša; Đovani Bokačo Dekameron, Pozorište „Boško Buha“, večernja scena, 2006 – dramatizacija istoimenog dela; Laza Lazarević Švabica, Jugoslovensko Dramsko Pozorište, 2009 – dramatizacija istoimenog dela (publikovano); F. M. Dostojevski Zapisi iz podzemlja, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2010 – dramatizacija istoimenog dela; Ana Đorđević Autoputem, Narodno pozorište Vranje, 2011 – autorski tekst; Četrnaesta, autorski projekat, Narodno pozorište Republike Srpske, 2013 – autorski tekst zasnovan na knjizi Sarajevo 1914. Vladimira Dedijera; Miroslav Krleža, U agoniji, BeoArt, 2016 – adaptacija; N. V. Gogolj Mrtve duše, Narodno pozorište Niš – dramatizacija; Ana Đorđević Crna kutija, BeoArt i Beogradsko dramsko pozorište, režija: Andrej Nosov – autorski tekst; Ana Đorđević Crne kraljice, drama na mađarskom jeziku, Narodno pozorište Subotica – autorski tekst, Miloš Crnjanski, Roman o Londonu – režija i dramatizacija, BeoArt i Beogradsko dramsko pozorište…
Golmanov strah od penala
Put pređen kroz rad na dramatizaciji – dosta slobodnoj i udaljenoj od romana koliko je samo pozorište udaljeno od proze, pogotovo Handkeove proze – put probijanja kroz tkivo ovog kultnog dela i njegovu zgusnutu i uznemirujuću sadržinu, put pravljenja predstave nakon toga, ali i put koji sam glavni lik Jozef Bloh pređe kroz predstavu, tiče se ispitivanja besmisla konstrukcije života zasnovane na iskustvu proste svakodnevice, do krajnjih granica, koje, kad se pređu, počinje put ka smislu.
Iskustvo proste svakodnevice je prepuno apsurdnih rituala, koji, kad se preispitaju bez straha, gube svaku vrednost i deluju čudno, kao što reč koja se ponavlja mnogo puta počinje da zvuči zastrašujuće, lišena ikakvog sadržaja, jer ga ona i nema, tj. gubi ponavljanjem. Ponavljanje bez razvoja uvek vodi ka obesmišljavanju.
Najznačajniji i najbolniji apsurdni rituali proste svakodnevice nalaze se u ljubavnom životu i karijeri. Uspeh, ostvarenost u njima, ljubavnom životu i karijeri, ne otklanja njihovu apsurdnost – ona je naglašava. Što je čovek uspešniji, to mu je teže, jer se spoljni znakovi uspeha ne podudaraju s njegovim osećanjem života.
To izaziva neurozu – anksioznost, angst – jer je čovek nesrećan bez razloga, tj. bez razloga koji bi iko bio u stanju da mu objasni.
On je prinuđen da iznova ponavlja ponašanja koja su pred njega stavljena kao zahtev, kako bi ostao uspešan, dok ispunjenost osećanjem uspeha izostaje svaki put sve očiglednije.
Čovek moderne svakodnevice gubi vezu s prirodom i prirodnim, logičnim i povezanim po prirodi, gubi vezu sa celovitošću i doživljajem sebe i sveta. Njegov jedini izlaz iz tog stanja prestravljenosti prazninom je upravo ono čega se najviše boji – neuspeh.
Moj Golmanov strah od penala je oda oslobađajućem neuspehu.
Ana Đorđević
Ana Đorđević u Srpskom narodnom pozorištu
Isidora Sekulić – Ana Đorđević, Đakon, Srpsko narodno pozorište, 2013 – autorski tekst po motivima pripovetke Ambicije, dim i romana Đakon Bogorodičine crkve Isidore Sekulić, premijera: 13. aprila 2013, scena „Pera Dobrinović“; Ana Đorđević, Anika i njena vremena, BeoArt i Srpsko narodno pozorište – autorski tekst po motivima pripovetke Anikina vremena Ive Andrića, režija Ana Đorđević, premijera: 20. oktobra 2017, scena „Pera Dobrinović“; Ana Đorđević, Smederevo 1941. (publikovano), Srpsko narodno pozorište 2019, režija Ane Đorđević, premijera: 27. septembra 2019, scena „Pera Dobrinović“.
Peter Handke: Golmanov strah od penala
Adaptacija i režija Ana Đorđević
KOŠMAR ŽIVOTNIH GUBITNIKA
„Ja jesam za opisivanje, ali ne za onu vrstu koju proklamuje novi realizam… koji previđa da se književnost pravi od jezika, a ne od stvari koje jezik opisuje“. Ovu Handkeovu tvrdnju Drinka Gojković, prevoditeljica romana „Golmanov strah od penala“, sa pravom izdvaja kao sublimaciju piščevog teorijskog stava, koji sprovodi i propituje kroz čitavo svoje delo.
Šta to konkretno, u slučaju predloška za predstavu u SNP, znači? Osamdesetak stranica značenjski izuzetno gustog teksta prati nekoliko dana u životu bivšeg golmana i bivšeg montera, Jozefa Bloha. Prati ih kroz optiku glavnog lika, ali isključivo spoljašnjim, do u sitan detalj opisima sijaset, uglavnom banalnih postupaka i reči kojima je izložen. I naročito zvukova. Dobija se upečatljivo svedočanstvo jedne izuzetne osetljivosti, preosetljivosti na spoljašnje uticaje, koji stižu iz parčića izlomljenog okolnog sveta, lišenog smislene celine.
Od fragmenata romana Ana Đorđević gradi novu konstrukciju, linearnu celinu koju povezuje uzročno-posledično. Frustraciju glavnog lika motiviše neshvatljivo propuštenim penalima na važnoj utakmici, posle čega se čitav njegov život lomi na delove. Egzistencijalnu krizu, koja je i uzrok i posledica fatalnog propusta, Jozef Bloh sada otvoreno i neskriveno živi.
Ako je donekle izneverila Handkeov „strah od priče“, Ana Đorđević je režijom u potpunosti uspela da donese visoki intenzitet tenzije egzistencijalnog grča glavnog lika, njegov doživljaj spoljašnjeg sveta, bolnu ugroženost od postupaka i reči koje za njega gube smisao, i slivaju se u zvučni košmar agresije kojoj je izložen sa svih strana. Sa tom pasivnom pozicijom lika, pri tom konstantno prisutnog na sceni, vrhunski se izborio Marko Marković, koji i u nedelanju uspeva da vidljivo iznijansira snažan unutrašnji naboj, sve valere unutrašnjeg mraka, koji (kao i mutavi dečak koji je nestao, a pominje se u nekoliko navrata) nije u stanju da formuliše i da iskaže, da krikne svoj užas i bol.
Ne bi bilo jasno od čega to Jozef strada, da i okolina nije jednako pažljivo artikulisana. Neke likove je Ana Đorđević preuzela iz romana, nekima – koji samo prođu kroz vidno polje Jozefa Bloha – dala je veći prostor. To se naročito odnosi na bivšu ženu, taj simbol svekolikog uspeha, lepu, hladnu i ostvarenu licemerku, u raskošnom tumačenju Sanje Ristić Krajnov. Milovan Filipović, kao menadžer kluba, glumački precizno nijansira sav apsurd moći koja se nađe u klovnovskim rukama. Bojana Tušup autentičnim ludilom isprovocira svoje ubistvo, dok Tanja Pjevac suptilno demonstrira široku skalu osećanja bivše, ostavljene devojke. Mia Simonović i Mina Pavlica efektno su začinile ovaj spoljašnji košmar, kao da su izašle direktno sa čajanke Ludog šeširdžije.
Taj životni lavirint i bezizlaz jasno je naznačen dekorom Ljubice Petrović, dok kostim Svetlane Cvijanović ima zadatak da prikrije životne pukotine i pruži lažnu sliku kičastog sklada. Muzika Vladimira Pejkovića značajno podržava nemir i tenziju glavnog lika.
Puna preporuka za gledanje.
Aleksandra Glovacki
HANDKEOVI UNUTRAŠNJI SVETOVI
„Golmanov strah od penala“, prema romanu Petera Handkea, adaptacija i režija Ana Đorđević, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad i “Veliki pad”, prema romanu Petera Handkea, adaptacija i režija Ljubiša Ristić, KPGT
Scenski tekst „Golmanov strah od penala“, nastao prema romanu Petera Handkea (1970), predložak je za predstavu koja se može definisati kao apsurdna i egzistencijalistička komična drama, upečatljive, košmarne atmosfere. Roman je priličan izazov za dramatizaciju, jer nema upadljivije radnje, usmeren je ka istraživanju jezika i naglašenoj, hermetičnoj introspekciji. Književno je nedvosmisleno vredan, ali je istovremeno vrlo klizav teren za scensko izvođenje. Imajući to u vidu, dramatizacija Ane Đorđević se može označiti uspešnom, jer dinamično razigrava Handkeove unutrašnje svetove, čineći ih teatarski komunikativnim. Radnja otkriva život protagoniste Jozefa Bloha, bivšeg golmana, pokrećući pitanja odnosa između uspeha i neuspeha, pobednika i gubitnika, ali i filozofske probleme funkcije patnje i traženja smisla u lavirintu (prividnog) društvenog besmisla.
Bloha, smlavljenog neuspesima, profesionalnim, kao i ličnim, precizno, snoliko realistički igra Marko Marković, sugestivno prikazujući nagomilani umor od života i bezvoljnost u borbi sa izazovima svakodnevnice. Njegova strpljiva, prodorna i odmerena igra upečatljivo otkriva i duboki antropološki strah od ništavila. Milovan Filipović takođe nastupa preovlađujuće realistički, sa dozama poetske nadgradnje, oblikujući različite likove iz Jozefovog okruženja (Menadžera, Portira, Neznanca). Ostatak ansambla je niz epizodnih likova predstavio sa izraženijom articificijelnošću, plastičnošću, ponekada i parodijom, ističući značenja apsurda. Sanja Ristić Krajnov efektno teatralno igra Jozefovu ženu, ambicioznu spisateljicu koja je postigla ogroman uspeh napisavši knjigu o uspešnom braku, ironično se posle našavši pred razvodom. Njenu užasnutost pred krahom braka, i još više, krahom profesionalnog uspeha, glumica ubedljivo predstavlja sredstvima jedne krute, mehaničke histeričnosti. Likovi Devojke (Bojana Milanović), Obožavateljke (Nikolina Spasić), Krčmarice (Tanja Pjevac), Kelnerice (Višnja Obradović) i drugi, dosledno upotpunjuju plastificiranu galeriju Jozefovog okruženja.
Scenski prostor je takođe artificijelan, beo, predstavlja neobičnu mešavinu doma, toaleta i mesta za rekreaciju, namećući utiske hladnoće i otuđenosti (scenograf Ljubica Petrović, kostim Svetlana Cvijanović). Na pozornici je postavljeno i pet ekrana različitih veličina koji emituju različite prizore, sa različitim estetskim i značenjskim učincima. Na početku i na kraju predstave, kada otkrivaju Jozefa na terenu, u kombinaciji sa audio snimcima, Jozefovim monološkim mislima o izazovima igre, scenski efektno odražavaju njegove unutrašnje nemire. Kasnije su video materijali najčešće suvišni, ilustrativni su i ne doprinose snazi prizora, pri čemu su i estetski nezadovoljavajući. Na primer, snimci devojaka koje koketno plešu u nekoj diskoteci, nepotrebno prate scenu zavođenja koja se odvija uživo na sceni.
U postavljanju drugog, novijeg romana Petera Handkea na scenu, „Veliki pad“ (2011), reditelj Ljubiša Ristić ima sasvim drugačiji pristup. Ne bira dramatizaciju kao uobičajeni postupak prilagođavanja proznog dela scenskom izvođenju, već pušta delove romana direktno na scenu. Njegove izabrane segmente čita glumica Rada Đuričin, preko mikrofona, čiji glas prepoznajemo, ali je ne vidimo jer je smeštena na gornjoj galeriji na sceni, sakrivena drvećem koje markantno određuje prostor. Ona ima ulogu nekakvog di-džeja, kontrolora zabave koji na smenu “pušta” Handkeove reči, i zaglušujuće ritmove elektronske muzike. Scena predstavlja golu prirodu, travu i drveće koji su pravi, a na autentičnost doživljaja bitno utiče njihov miris, kao da smo zaista usred neke poljane.
Jedan nivo izvođenja je zvučni, muzika i šumovi iz prirode su upleteni sa Handkeovim rečima koje izražavaju misli o egzistencijalističkim, antropološkim, političkim temama. Junak romana je stari glumac koji treba da primi nagradu za životno delo, a njegov put, hod do te nagrade gradi radnju, tipičnu za Handkea, u pogledu snažne introspektivnosti i filozofskih značenja, kao i u „Golmanovom strahu od penala“. Glasovi koji materijalizuju Handkeove reči su čisti ili modulisani, iskrivljeni digitalnim efektima, što stvara efekat otuđenja, namećući posebno razmatranje značenja reči. Drugi plan igre grade koreografske scene. Jedne izvodi grupa devojaka nalik vilama, nimfama, koje plesom ilustruju reči. Druge, koje prate rejv, gruvajuću elektronsku muziku i raznobojni lajt-šou, scenski su efektnije, može se reći i opčinjavajuće. Izvodi ih grupa od dvadesetak različitih ljudi, od tinejdžera do baka i deka, osobe šarolikih, autentičnih imidža. U kontekstu Handkeovog romana, oni se mogu shvatiti kao likovi koje protagonista sreće na putu. U više navrata izlaze na livadu, ritualno izvodeći simbolički ples života, pri čemu se grupna koreografija menja, od lakoće pokreta i međusobne bliskosti, do tenzija i posrnulosti. Ovi prizori su zaista efektni, za sebe, kao i poslednja scena, kada ovi autentični ljudi uzimaju knjige od gospođe koja ih razvozi u kolicima za cement. Zatim se svi prostiru na livadu, uranjajući u beskrajne svetove literature, što se može shvatiti kao izraz ideje važnosti čitanja. Predstava nesporno nosi snažne i zavodljive slike, kojima, sa druge strane, fali jača koherencija celine, jasniji spoj izvođenja teksta i vizuelnih rešenja.
Ana Tasić
Kritika je objavljena u Politici 24. oktobra 2021. godine
