Miloš Nikolić
OSAMNAEST MAČAKA I LIMAR HERMAN BRUM
Režija: Ivan Cerović
Dramaturg: Božidar Knežević
Scenograf: Željko Piškorić
Kostim: Stanislava Jamušakov
Koreografija: Aleksandra Pejić
Igraju:
Herman Brum
Nebojša Savić
Gerhard Kesel
Ljubiša Milišić
Eva Šulc
Sanja Mikitišin
Inspicijent: Snežana Radovanov
Sufler: Snežana Kovačević
Majstor svetla: Tihomir Boroja
Majstor tona: Dušan Jovanović
Video-bim: Đorđe Vernački / Srđan Milovanović
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Premijera: 23. april 2021, Kamerna scena
Predstava traje 75 minuta.
Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni su u radionicama SNP-a.
Miloš Nikolić, dramski pisac, satiričar, pesnik (Kosovo Polje, 1939), 1966. godine diplomirao je dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.Od proleća 1968. do penzionisanja 2000. godine radio je kao dramaturg i urednik u Igranom programu Televizije Beograd.
Važnija dela: Katabasis (pesme, 1971), Ludi Antun (pesme, 1974), Buvlja knjiga (pesme, 1974), Zlatousti i druge priče (priče za decu, 1981), Komedije (Uš’o đavo u Pančevce, Svetislav i Mileva, Atentat, Kovači, 1992), Patka (satirično-humoristički tekstovi, 1998), Kotva (pesme, 2001).
Napisao je, između ostalog, komedije Uš’o đavo u Pančevce, Svetislav i Mileva, Kovači, Atentat, Dve leve i dve desne noge. Komad Svetislav i Mileva premijerno je u Srpskom narodnom pozorištu izveden 1983. godine, bio je na repertoaru dvadeset godina i odigran je 374 puta zahvaljujući, pre svega, reditelju Voji Soldatoviću i glumcima. Kovači su, međutim, najigranija Nikolićeva komedija. Premijerno je izvedena na Kamernoj sceni SNP-a 1992, na repertoaru je i Narodnog pozorišta u Beogradu već osamnaest sezona, a izvođena je u Grčkoj (pet pozorišta), na Kipru, u Rumuniji (šest pozorišta na rumunskom i jedno na nemačkom jeziku), u Slovačkoj…
Komad Osamnaest mačaka i limar Herman Brum bila je u najužem izboru za nagradu Sterijinog pozorja za domaći dramski tekst i objavljena je u časopisu „Scena“ broj 4, 2017. godine.
Osamnaest mačaka i limar Herman Brum s piscem komada kao dvadesetim
Osamnaest mačaka i limar Herman Brum s piscem komada kao dvadesetim Da me neko pita da li je ovaj komad komedija ili tragedija, ne bih znao šta da kažem.
Zato sam ga ovako krstio: laki komad o smešnom i gnusnom.
Trudio sam se da ga pristojno skrojim, da bi od njega mogla da se napravi pristojna predstava.
Oni koji igraju ovu predstavu u Srpskom narodnom pozorištu, nesvesni toga, upuštaju se u nepoznatu avanturu.
Oni koji budu gledali ovu predstavu u Srpskom narodnom pozorištu, takođe će se upustiti u nepoznatu avanturu.
Na kraju će se pitati – jedni, tajno: „Šta smo to mi zapravo igrali“, drugi, možda i javno: „Šta smo to zapravo gledali?“
Možda će neko naći i ovakav odgovor: „Sebe smo gledali, eto šta“.
I možda će biti u pravu. Jer i ja sam u tom komadu nalazio samog sebe, zato i ne mogu da kažem kakav je ovo komad ni o čemu je.
Miloš Nikolić
Dodatak uz dramu Osamnaest mačaka i limar Herman Brum
Herman Brum je zaista postojao. Limar, folksdojčer iz Pančeva. Sam se prijavio da 22. aprila 1941, na pančevačkom pravoslavnom groblju, svojeručno obesi osamnaest svojih sugrađana, dok su se njegovi drugi sugrađani, većinom Nemci, koji su prisustvovali vešanju, smejali. Nestao je kao pripadnik Princ Eugen divizije negde u Bosni. Za potrebe ove nazovi-komedije oživeo je posle više decenija.
Gerhard Kesel, filmski snimatelj, ne postoji. Postojali su fotograf Vermahta, Gerhard Gronefeld (Gerhard Gronefeld) i filmski snimatelj Vermahta, Gotfrid Kesel (Gottfried Kessel), koji su onog istog aprilskog dana na pravoslavnom groblju u Pančevu fotografisali i snimali (ovaj snimak je još i u koloru!) pomenutog limara Hermana Bruma u obavljanju pomenutog posla. Nažalost, nije pravljen tonski zapis, pa ne možemo i da čujemo taj smeh oko vešala! Za taj smeh znamo samo iz svedočenja očevidaca.
U ovu priču nisam mogao da uvodim obojicu, pa sam ih spojio, ukrštajući ime jednog i prezime drugog u jednu ličnost.
Eva Šulc je izmišljena ličnost, ali njen nazovi-brat, Jozef Šulc (Josef Schultz), koji se pominje u komediji, stvarna je ličnost, jedino je pitanje da li je on učinio onaj veliki gest nepristajanja, ili nije. Za mene i ovu komediju legenda je lepša, koja kaže da Jozef Šulc, vojnik, nije hteo da puca na srpske seljake, poređane za streljanje, radije im se pridružio i bio streljan s njima. Za potrebe ovog teksta postao je i on vojni snimatelj Vermahta.
Koga zanima, može na internetu da nađe i fotografije i filmski snimak ovih dešavanja, kao i svedočenja o tim dešavanjima Gronefelda i Kesela, koja su snimljena krajem prošlog veka.
Miloš Nikolić
Likovi u ovom komadu se potpuno, ili delimično, zasnivaju na stvarnim ljudima koji su učestvovali, ili imaju posredne veze, sa događajima iz Drugog svetskog rata oko kojih se plete ova drama (Herman Brum je zaista postojao i obesio je osamnaest ljudi u Pančevu, Gerhard Kesel je „iskombinovan“ od jednog vojnog snimatelja i jednog vojnog fotografa Vermahta, jedino je Eva Šulc izmišljena ličnost – ali je njen brat, koji se pominje u komadu, zaista postojao).
Radnja komada je direktno, dokumentaristički, povezana sa stvarnim istorijskim događajima (sa vešanjem srpskih civila u Pančevu, 1941. i, posle dramatruške intervencije, sa NATO bombardovanjem Srbije 1999), ali je sam događaj u Brumovom dvorištu, naravno, piščeva konstrukcija. Sa druge strane, postoji sačuvan dokumentarni snimak vešanja u Pančevu (na kojem se vidi stvarni mladi Herman Brum koji veša ljude) i taj snimak će biti integralni
deo predstave.
Veoma je bitno obratiti pažnju i na dramaturški promenjen istorijski kontekst koji bi, u većoj ili manjoj meri, mogao imati uticaja na (veću ili manju) relativizaciju zločina i lične odgovornosti. Naime, u vreme NATO bombardovanja Nemci ponovo ubijaju po Pančevu i to se smatra „ispravnim“ ponašanjem – istorijski vetar je tako dunuo i Pančevci su ponovo proglašeni „lošim momcima“.
Ivan Cerović, reditelj
Prošireno „područje delovanja”
Odličan komad Miloša Nikolića. I veoma inspirativan: sam komad je, u svojoj suštini, jedan kameran (i pomalo bizaran) teatarski esej o ljudskoj prirodi i sveden je na tri lika i jedno dvorište – ali nam je ta osnovna situacija nesebično omogućila da pozorišni prostor, u kojem će ova predstava delovati, bude mnogo širi.
Drama je već smeštena u Nemačku na kraju dvadesetog veka, ali je dramaturška intervencija mnogo konkretnije locira u vremenu: priča koju ćemo gledati odvija se 1999. godine, u vreme NATO bombardovanja Srbije. Time naša priča proširuje „područje delovanja“ i sa terena ljudske prirode, odnosno lične savesti i odgovornosti, „Mačke“ se premeštaju na jedan mnogo univerzalniji nivo: globalnopolitički, istorijski pa čak i antropološki. Odavno je poznato
da, osim što „istoriju pišu pobednici“, tumačenje istorijski „ispravnog“ i „neispravnog“ potpuno zavisi od trenutne konstelacije geopolitičkih snaga u svetu – drugim rečima, u zavisnosti s koje strane trenutno duva istorijski vetar, nešto što je nekad bilo zločin može postati i socijalno prihvatljivo ponašanje.
To proširenje „pozorišnog dvorišta“ kroz uvođenje uticaja istorijskog miljea na vrednovanje lične, pa i kolektivne, odgovornosti (ubacivanjem pseudoistorijskih vesti o Elvisu Prisliju, kojih nema u originalnom komadu) ovu priču osvetljava sa pomalo neočekivane strane i svakako je aktuelizuje – ali i dramatično zaoštrava sukob koji ćemo gledati u dvorištu Hermana Bruma.
Božidar Knežević, dramaturg
Moralni obračun
Tematski, Nikolićev komad sledi tradiciju jedne od najznačajnijih srpskih drama, Nebeski odred Aleksandra Obrenovića i Đorđa Lebovića. Akteri drame Osamnaest mačaka su dvojica bivših nemačkih vojnika, Herman Brum, limar i Gerhard Kesel, fotograf, koji se sreću prvi put nakon Drugog svetskog rata i zbivanja u Pančevu koja obojica žele da zaborave.
Dobroćudni starac Herman Brum, po profesiji limar, poziva fotografa Gerharda Kesela, čoveka sličnih godina da, kao profesionalni snimatelj, svojom kamerom zabeleži događaje čiji sadržaj ne otkriva. Snimatelj, jedan od onih koji današnji svet čine gorim no što jeste, iako je to prilično teško, ovaj posao prihvata kao profesionalac, bez suvišnih pitanja i zapitkivanja, insistirajući na visokoj posvećenosti svom pozivu.
Problem za snimatelja (zaplet) nastaje kad shvati da je angažovan i dobro plaćen da zabeleži vešanje mačaka. Za taj posao njegov novi poslodavac, limar Herman, spremio je sve što je potrebno, vešala, konopce, čak i pomoćnicu, ženu pedesetih godina, čiji je zadatak da donosi jednu po jednu mačku koju treba obesiti.
Ovu neobičnu dramu čvrste strukture, jasno vođene priče, Nikolić usmerava ka pitanju lične krivice, pristajanja ili nepristajanja da se učestvuje u što je rđavo, i, konačno, ka odgovornosti glavnih junaka za učešće u zločinu koji se desio tokom Drugog svetskog rata, kada su, u mirnom Pančevu, pripadnici SS trupa, na pravoslavnom groblju obesili osamnaest civila. Suočavajući junake ove snažne drame sa senkama prošlosti, pisac beskompromisno insistira na pitanju saučesništva u zločinu i ličnoj odgovornosti aktera, bez obzira na to da li jesu ili nisu imali mogućnost izbora. Autor čak više pitanja postavlja snimatelju i stavu „samo-sam-radio-svoj-posao“, nego egzekutoru koji, i to je možda najsnažniji paradoks, jasnije shvata vlastitu odgovornost.
[…]
Tako nastaje komad koji je svojevrsni moralni obračun dvojice antijunaka pred očima sestre snimatelja koji je odbio da snimi vešanje osamnaest civila u Pančevu te je zato sa njima obešen.
Željko Jovanović, „Scena“
