PODELAREČ REDITELJAREČ PISCAO DELUKRITIKAFOTOVIDEO
Srpsko narodno pozorište i Centar za razvoj vizuelne kulture

Filip Grujić

VELIKA DEPRESIJA
(praizvedba komada originalnog naslova Vilica Ebena Bajersa)


Režija: Marko Čelebić
Scenski pokret: Andreja Kulešević
Scenograf: Katarina Šijačić
Kostimograf: Staša Jamušakov
Kompozitor: Novak Ašković


Igraju:
Branislav Jerković
Tijana Marković
Aljoša Đidić
Predrag Momčilović
Strahinja Bojović
Emilija Milosavljević
Una Beić
Sara Simović
Magdalena Mijatović
Milena Dautović


Inspicijent: Snežana Radovanov
Sufler: Srđan Stojnović
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Majstor tona: Milan Kozlina
Majstor svetla: Mirko Čeman, Borislav Gaković
Video projekcija: Đorđe Vernački


Prva proba: 17. septembar 2020, VIP salon SNP-a
Premijera: 9. decembar 2020, Kamerna scena

Predstava traje sat i dvadeset minuta.

Koliko milje – naši roditelji i poreklo – imaju uticaj na naš sopstveni pogled na svet?

Naša htenja zasnovana su na ličnoj poziciji na društvenoj lestvici. Kako se ponaša imućni otac, koji je sve sam stvorio, sin koji je rođen u već „stvorenom“ i izrabljene radnice koje suštinski predstavljaju ogromnu većinu ljudske populacije. Osim sveobuhvatne socijalne teme, središte drame je i tema ljudske želje za konstantnim traženjem nečega višeg, bilo da se radi o jednostavnim užicima, prirodnim nagonima ili traženju smisla, za koji se, na kraju, ispostavi da je uvek tek na kraju svakog smisla. Koji je odnos između našeg ličnog karaktera i rođenjem predodređene pozicije u društvu? U paraleli između imućne i uticajne američke porodice i poniženih radnica u fabrikama, otvara se pitanje percepcije i vrednovanja života kao takvog. Radnice koje se bore do poslednjeg daha i stoički ukazuju na pogubnost situacije u koju su dovedene i Eben Bajers mlađi koji život posmatra kao igru, naslednu zabavu u kojoj neuspešno traži smisao, odnosno ono što mi percipiramo kao zadovoljstvo, to jest sreću. Šta se promenilo od Velike depresije i da li su danas, skoro sto godina kasnije, odnosi između potlačenih i uzvišenih promenili poziciju?

Prošlo je već nekoliko dana od kad sam poslednji put razmišljao o Ebenu Bajersu, i to na vrlo jednostavan način – pitao sam se šta bi njegovi potomci rekli o tome što je neki mladić, u Srbiji, napisao dramu u kojoj je njihov pradeda glavni junak? Pre toga njegova životna priča nikad nije bila obrađivana u umetnosti, ne postoji dokumentarac o njemu kao prvoj javnoj ličnosti koja je bila žrtva napitka radithor.

Sioran ima jednu divnu misao o prolaznosti o vremenu:
„Ime jedne filmske zvezde, slavne u mome detinjstvu, iznenada mi pada na pamet. Ko se još seća nje? Mnogo više od filozofskih nagvaždanja, upravo detalji ovakve vrste otkrivaju nam skandaloznu stvarnost i nestvarnost vremena”.

Čeba mi je na početku procesa, poslao poruku šta je za njega ova drama. Rekao je samo – neizdrž.
Nijedna reč ne opisuje bolje ono šta sam hteo da izbacim iz sebe ovom dramom. Ali šta je, zapravo, neizdrž?
Sunce, dobar izlet, dobra pesma, lepa devojka – ali nešto fali.
Neizdrž je kad hoćeš da nešto pukne, da se nešto dogodi, da bude nešto neočekivano, nešto vanvremenski, neuhvatljivo; neizdrž je neprestano čekanje nekog malog čuda, ili što bi Kaligula rekao: želeo sam mesec, to je nešto što nemam.

To je za mene Eben Bajers. Neko ko je zaboravljen, kao i svi što ćemo biti, neko ko je, uzimajući napitak raditor, želeo da ostane mlad, da bude bolji nego što jeste; neko ko je u stalnom sukobu između onoga što je racionalno i onoga što oseća.

Istorijska priča – priručnik za čitanje

Posle Prvog svetskog rata, radijum je bio korišćen u svakodnevnom potrošačkom životu. Smatralo se da leči sve, od mentalnih bolesti, anemije, pa sve do impotencije. Bio je sastavni deo putera, paste za zube, pijaće vode. Međutim, radon (koji se smatrao lekovitim) imao je kratak životni vek – od svega 3,82 dana. Stoga, kad bi došao do kupca, njegova bi se lekovitost izgubila.
Vilijam H. Bejli, optužen 1915. godine da je lažirao diplomu sa Harvarda, odlučio je da koristi čistu radioaktivnost umesto radona, koja ostaje u telu do 1500 godina. Tako je napravio svoj napitak – Radithor. Njega je reklamirao kao „a cure for the living dead“ i „perpetual sunshine“.
Eben Bajers, bogati plejboj, golfer i sin uglednog vlasnika fabrike železa, bio je jedan od prvih konzumenata tog napitka od kojeg je umro nakon nekoliko godina konzumiranja. Sve su novine to objavile, jer je Eben Bajers bio ugledni građanin Njujorka.
Njujork tajms je napisao članak „Everything was fine until his jaw fell off“ (Sve je bilo u redu dok mu nije otpala vilica).
Nakon njegove smrti, napitak Radithor bio je zabranjen, kao i korišćenje radioaktivnosti u potrošačkom svetu.
Termin Radium girls nastao je po devojkama iz Nju Džerzija i Ilinoisa koje su radile u fabrikama, sa radijumom. Od rada su i umrle. Zvaničnici su prikrivali njihovu smrt, kao i bolest uostalom, a javno mnjenje nije bilo zainteresovano za njihov slučaj.
Danas, u umetnosti, društvu, sociologiji, kulturnoj istoriji, Radium girls su često obrađivana tema. O njima su pisani članci, objavljivane knjige, pravljene disertacije, politički manifesti.
O Ebenu Bajersu postoji svega nekoliko rečenica na Vikipediji i još nekoliko opskurnih članaka.
U umetnosti nije obrađivan.

Filip Grujić

 

Beleška o drami

Sioran ima misao o prolaznosti vremena i trivijalnosti života. Naših, jedino nam datih, onih koji su jedno od merila za procenu pozorišta. Nas se Hamlet tiče samo ako u njemu prepoznamo svoju sudbinu, koja je iznad života. Po njoj se međusobno raspoznajemo (i redovno grešimo) i identifikujemo s Hamletom, pa i E. Bajersom. A možda ne s njim no s vremenima u kojima je on moguć? Po drami i faktografiji on je moguć u poratnoj eposi, kad se bude optimizam i nada da svet, ipak, može biti bolji, a i mi dobri. Spokoj uspostavljenog mira je opojan, zidova među narodima nema, radost življenja opipljiva u svakom novom radnom mestu, a prostor osvajanja slobode beskonačan. No, baš tad su moguće (i jednako opipljive), i lažne diplome (Harvarda, recimo), sumnjivi preduzetnici (E. B, na primer), lake investicije (ah, investitori), sumnjivi poslovi (farmakomafija, rekli bismo)… Sve postaje moguće: sloboda, sreća, pravda, ali i beskrupuloznost i ignorantstvo. I eto nas pred suštinskim Grujićevim pitanjem: zašto je umetnost (do sada) ćutala o radijum devojkama, dok povest pamti imena špekulanta? No, Grujić pokazuje da hor (opet) može biti jači od dramatis persone a da nepravde nisu večne. U umetnosti barem.

A. Milosavljević

„Velika depresija“ u Srpskom narodnom pozorištu: Satić kuca tika-taka

Neobična tema, neobično štivo, dramsko tkanje mladog Filipa Grujića.

Velika depresija, velika borba erosa i tanatosa, egocentričnost savremenog čoveka, industrijalca i žena, devojaka iskorišćenih u fabrikama masovnih, a sve praznijih kultura.

„Vilica Ebena Bajersa“, kako se originalno zove komad praizveden pod naslovom „Velika depresija“ u režiji Marka Čelebića (Srpsko narodno pozorište i Centar za razvoj vizuelne kulture), zasnovan je na stvarnim likovima i fenomenima s početka 20. veka, kada se radijumom baratalo ne samo golim rukama, u fabrikama, nego je bio proglašen i za eliksir mladosti. Večnog sjaja.

Bogati američki industrijalac Eben Bajers i njegova porodica, brat, otac i žena, centralna su okosnica drame, dok su svi drugi – hor devojaka poznatijih kao Radium girls – kolateralna šteta izuma doktora Vilijam Bejlija, „bonus“ lika. Grujić piše izrazito poetski i dok s jedne stane pratimo unutrašnji doživljaj raskalašnog života Ebena Bajersa i njegovog brata, uz ženu koja sanja svoje snove i oca koji više podnosi njihovu realnost, s druge je hor devojaka koje su zapravo radnice s imenom i prezimenom, „nikad oba“, u fabrici Bajersovih. Iako su i dijalozi Bajersovih mnogo više monolozi, hor devojaka ima niz songova koji se pretapa i u pojedinačne replike, dajući obrise i njihovoj, uslovno rečeno, individualnoj istoriji.

Ko je više seksualno opštio, kako, gde, pitanja su koja zabavljaju, ne muče momke, industrijalce kojima je ćale ostavio sve, samo da rade. Generacijski, on je svoje uradio, doneo je železo, izgradio gradove, ostao bez žene, ali dočekao mudrost kad joj nije vreme… Njegove sinove zanima telo, duša kao da im je oduzeta. Žena bi da rodi, da bude ljubljena. Kako prozaično i opšte. Uživa pored muža koji je zanima, ali je nedostupan.

Socijalni, filozofski, poetski nivoi drame, pretapaju se, bujaju u svojim potencijalima. Predstava u režiji Marka Čelebića ako bi trebalo da se opredeli koju temu zastupa, onda je to smrt(nost). I ona to radi na predivan način. Kao da je nema. Umire se u bazenima, saunama, a oko njih – peva (kompozitor Novak Ašković).

Scena je strukturirana kao banja (scenografija Katarina Šijačić). Kockasta kutijica, vrlo svedenog kolorita, bele i boja drveta. Sve puca od elegancije. Kostim gospode i kostim „sluškinja“ (kostimografija Staša Jamušakov). Scenski pokret je vrlo izražen u koreografiji kolektivnog tela koje predstavljaju radnice, u slobodno vreme (i značenjski) prikazane u funkciji uživanja noblesa.

Vrlo fensi napisana drama tako postaje i vrlo fensi predstava. Reditelj intuitivno oseća da se napisano da svesti na iskaze i zato izostaju, nisu uspostavljeni gotovo nikakvi emotivni odnosi. Drama/predstava postaje čista stilska vežba. Ali zvuči, izgleda, ipak govori. Lepa sam. Dođi.

Branislav Jerković (Eben Bajers), Tijana Marković (Gospođa Bajers), Aljoša Đidić (Bajers Mlađi), Predrag Momčilović (Bajers Stariji), Strahinja Bojović (dr Vilijam H. Bejli), Emilija Milosavljević, Una Beić, Sara Simović, Magdalena Mijatović, Milena Dautović (hor devojaka), igraju kao satić (časovnici su jedan od izvora zaraze u drami, pa i izvornog, ontološkog sukoba). Zaista ih je više nego lepo gledati i slušati kako savladavaju nimalo lak jezik i druge, fizičke (telesne) zadatke pozorišne igre uverljivosti. Utoliko teže, što su pomenuti odnosi okrenuti unutra, a prema drugima, pa i publici, suptilni, sugestivno i psihološki nijansirani.

Ako i celina drame/predstave deluje plastično, da ništa više nije važno, sočno, uzbudljivo… Nije li zaista tako?!

Igor Burić, Dnevnik, 11. decembar 2020.

Fotografije: Dejan Petrović