ПОДЕЛАРЕЧ РЕДИТЕЉАРЕЧ ПИСЦАО ДЕЛУКРИТИКАФОТОВИДЕО
Српско народно позориште и Центар за развој визуелне културе

Филип Грујић

ВЕЛИКА ДЕПРЕСИЈА
(праизведба комада оригиналног наслова Вилица Ебена Бајерса)


Режија: Марко Челебић
Сценски покрет: Андреја Кулешевић
Сценограф: Катарина Шијачић
Костимограф: Сташа Јамушаков
Композитор: Новак Ашковић


Играју:
Бранислав Јерковић
Тијана Марковић
Аљоша Ђидић
Предраг Момчиловић
Страхиња Бојовић
Емилија Милосављевић
Уна Беић
Сара Симовић
Магдалена Мијатовић
Милена Даутовић


Инспицијент: Снежана Радованов
Суфлер: Срђан Стојновић
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Мајстор тона: Милан Козлина
Мајстор светла: Мирко Чеман, Борислав Гаковић
Видео пројекција: Ђорђе Верначки


Прва проба: 17. септембар 2020, ВИП салон СНП-а
Премијера: 9. децембар 2020, Камерна сцена

Представа траје сат и двадесет минута.

Колико миље – наши родитељи и порекло – имају утицај на наш сопствени поглед на свет?

Наша хтења заснована су на личној позицији на друштвеној лествици. Како се понаша имућни отац, који је све сам створио, син који је рођен у већ „створеном“ и израбљене раднице које суштински представљају огромну већину људске популације. Осим свеобухватне социјалне теме, средиште драме је и тема људске жеље за константним тражењем нечега вишег, било да се ради о једноставним ужицима, природним нагонима или тражењу смисла, за који се, на крају, испостави да је увек тек на крају сваког смисла. Који је однос између нашег личног карактера и рођењем предодређене позиције у друштву? У паралели између имућне и утицајне америчке породице и понижених радница у фабрикама, отвара се питање перцепције и вредновања живота као таквог. Раднице које се боре до последњег даха и стоички указују на погубност ситуације у коју су доведене и Ебен Бајерс млађи који живот посматра као игру, наследну забаву у којој неуспешно тражи смисао, односно оно што ми перципирамо као задовољство, то јест срећу. Шта се променило од Велике депресије и да ли су данас, скоро сто година касније, односи између потлачених и узвишених променили позицију?

Прошло је већ неколико дана од кад сам последњи пут размишљао о Ебену Бајерсу, и то на врло једноставан начин – питао сам се шта би његови потомци рекли о томе што је неки младић, у Србији, написао драму у којој је њихов прадеда главни јунак? Пре тога његова животна прича никад није била обрађивана у уметности, не постоји документарац о њему као првој јавној личности која је била жртва напитка radithor.

Сиоран има једну дивну мисао о пролазности о времену:
„Име једне филмске звезде, славне у моме детињству, изненада ми пада на памет. Ко се још сећа ње? Много више од филозофских нагваждања, управо детаљи овакве врсте откривају нам скандалозну стварност и нестварност времена”.

Чеба ми је на почетку процеса, послао поруку шта је за њега ова драма. Рекао је само – неиздрж.
Ниједна реч не описује боље оно шта сам хтео да избацим из себе овом драмом. Али шта је, заправо, неиздрж?
Сунце, добар излет, добра песма, лепа девојка – али нешто фали.
Неиздрж је кад хоћеш да нешто пукне, да се нешто догоди, да буде нешто неочекивано, нешто ванвременски, неухватљиво; неиздрж је непрестано чекање неког малог чуда, или што би Калигула рекао: желео сам месец, то је нешто што немам.

То је за мене Ебен Бајерс. Неко ко је заборављен, као и сви што ћемо бити, неко ко је, узимајући напитак радитор, желео да остане млад, да буде бољи него што јесте; неко ко је у сталном сукобу између онога што је рационално и онога што осећа.

Историјска прича – приручник за читање

После Првог светског рата, радијум је био коришћен у свакодневном потрошачком животу. Сматрало се да лечи све, од менталних болести, анемије, па све до импотенције. Био је саставни део путера, пасте за зубе, пијаће воде. Међутим, радон (који се сматрао лековитим) имао је кратак животни век – од свега 3,82 дана. Стога, кад би дошао до купца, његова би се лековитост изгубила.
Вилијам Х. Бејли, оптужен 1915. године да је лажирао диплому са Харварда, одлучио је да користи чисту радиоактивност уместо радона, која остаје у телу до 1500 година. Тако је направио свој напитак – Radithor. Њега је рекламирао као „a cure for the living dead“ и „perpetual sunshine“.
Ебен Бајерс, богати плејбој, голфер и син угледног власника фабрике железа, био је један од првих конзумената тог напитка од којег је умро након неколико година конзумирања. Све су новине то објавиле, јер је Ебен Бајерс био угледни грађанин Њујорка.
Њујорк тајмс је написао чланак „Еverything was fine until his jaw fell off“ (Све је било у реду док му није отпала вилица).
Након његове смрти, напитак Radithor био је забрањен, као и коришћење радиоактивности у потрошачком свету.
Термин Radium girls настао је по девојкама из Њу Џерзија и Илиноиса које су радиле у фабрикама, са радијумом. Од рада су и умрле. Званичници су прикривали њихову смрт, као и болест уосталом, а јавно мњење није било заинтересовано за њихов случај.
Данас, у уметности, друштву, социологији, културној историји, Radium girls су често обрађивана тема. O њима су писани чланци, објављиване књиге, прављене дисертације, политички манифести.
О Ебену Бајерсу постоји свега неколико реченица на Википедији и још неколико опскурних чланака.
У уметности није обрађиван.

Филип Грујић

 

Белешка о драми

Сиоран има мисао о пролазности времена и тривијалности живота. Наших, једино нам датих, оних који су једно од мерила за процену позоришта. Нас се Хамлет тиче само ако у њему препознамо своју судбину, која је изнад живота. По њој се међусобно распознајемо (и редовно грешимо) и идентификујемо с Хамлетом, па и Е. Бајерсом. А можда не с њим но с временима у којима је он могућ? По драми и фактографији он је могућ у поратној епоси, кад се буде оптимизам и нада да свет, ипак, може бити бољи, а и ми добри. Спокој успостављеног мира је опојан, зидова међу народима нема, радост живљења опипљива у сваком новом радном месту, а простор освајања слободе бесконачан. Но, баш тад су могуће (и једнако опипљиве), и лажне дипломе (Харварда, рецимо), сумњиви предузетници (Е. Б, на пример), лаке инвестиције (ах, инвеститори), сумњиви послови (фармакомафија, рекли бисмо)… Све постаје могуће: слобода, срећа, правда, али и бескрупулозност и игнорантство. И ето нас пред суштинским Грујићевим питањем: зашто је уметност (до сада) ћутала о радијум девојкама, док повест памти имена шпекуланта? Но, Грујић показује да хор (опет) може бити јачи од драматис персоне а да неправде нису вечне. У уметности барем.

А. Милосављевић

„Велика депресија“ у Српском народном позоришту: Сатић куца тика-така

Необична тема, необично штиво, драмско ткање младог Филипа Грујића.

Велика депресија, велика борба ероса и танатоса, егоцентричност савременог човека, индустријалца и жена, девојака искоришћених у фабрикама масовних, а све празнијих култура.

„Вилица Ебена Бајерса“, како се оригинално зове комад праизведен под насловом „Велика депресија“ у режији Марка Челебића (Српско народно позориште и Центар за развој визуелне културе), заснован је на стварним ликовима и феноменима с почетка 20. века, када се радијумом баратало не само голим рукама, у фабрикама, него је био проглашен и за еликсир младости. Вечног сјаја.

Богати амерички индустријалац Ебен Бајерс и његова породица, брат, отац и жена, централна су окосница драме, док су сви други – хор девојака познатијих као Радиум гирлс – колатерална штета изума доктора Вилијам Бејлија, „бонус“ лика. Грујић пише изразито поетски и док с једне стане пратимо унутрашњи доживљај раскалашног живота Ебена Бајерса и његовог брата, уз жену која сања своје снове и оца који више подноси њихову реалност, с друге је хор девојака које су заправо раднице с именом и презименом, „никад оба“, у фабрици Бајерсових. Иако су и дијалози Бајерсових много више монолози, хор девојака има низ сонгова који се претапа и у појединачне реплике, дајући обрисе и њиховој, условно речено, индивидуалној историји.

Ко је више сексуално општио, како, где, питања су која забављају, не муче момке, индустријалце којима је ћале оставио све, само да раде. Генерацијски, он је своје урадио, донео је железо, изградио градове, остао без жене, али дочекао мудрост кад јој није време… Његове синове занима тело, душа као да им је одузета. Жена би да роди, да буде љубљена. Како прозаично и опште. Ужива поред мужа који је занима, али је недоступан.

Социјални, филозофски, поетски нивои драме, претапају се, бујају у својим потенцијалима. Представа у режији Марка Челебића ако би требало да се определи коју тему заступа, онда је то смрт(ност). И она то ради на предиван начин. Као да је нема. Умире се у базенима, саунама, а око њих – пева (композитор Новак Ашковић).

Сцена је структурирана као бања (сценографија Катарина Шијачић). Коцкаста кутијица, врло сведеног колорита, беле и боја дрвета. Све пуца од елеганције. Костим господе и костим „слушкиња“ (костимографија Сташа Јамушаков). Сценски покрет је врло изражен у кореографији колективног тела које представљају раднице, у слободно време (и значењски) приказане у функцији уживања ноблеса.

Врло фенси написана драма тако постаје и врло фенси представа. Редитељ интуитивно осећа да се написано да свести на исказе и зато изостају, нису успостављени готово никакви емотивни односи. Драма/представа постаје чиста стилска вежба. Али звучи, изгледа, ипак говори. Лепа сам. Дођи.

Бранислав Јерковић (Ебен Бајерс), Тијана Марковић (Госпођа Бајерс), Аљоша Ђидић (Бајерс Млађи), Предраг Момчиловић (Бајерс Старији), Страхиња Бојовић (др Вилијам Х. Бејли), Емилија Милосављевић, Уна Беић, Сара Симовић, Магдалена Мијатовић, Милена Даутовић (хор девојака), играју као сатић (часовници су један од извора заразе у драми, па и изворног, онтолошког сукоба). Заиста их је више него лепо гледати и слушати како савладавају нимало лак језик и друге, физичке (телесне) задатке позоришне игре уверљивости. Утолико теже, што су поменути односи окренути унутра, а према другима, па и публици, суптилни, сугестивно и психолошки нијансирани.

Ако и целина драме/представе делује пластично, да ништа више није важно, сочно, узбудљиво… Није ли заиста тако?!

Игор Бурић, Дневник, 11. децембар 2020.

Фотографије: Дејан Петровић