viva-la-mama

ПОДЕЛАО ОПЕРИО АУТОРУО ДИРИГЕНТУО РЕДИТЕЉУКРИТИКАФОТОВИДЕО
Ђакомо Пучини
ПОЗОРИШНЕ ЗГОДЕ И НЕЗГОДЕ
Le convenienze ed inconvenienze teatrali

комична опера у два чина

Опера је позната и под називом ВИВА ЛА МАМА – Viva la mamma    

Диригент: Александар Којић
Либрето: Гаетано Доницети, према комедији Антонија Сографија
Оперу обновио: Вито Фраци
Драматуршка и музичка обрада: Хорст Гергес и Карлхајнц Гутхајм
Превод и обрада: Борислав Поповић и Станислав Винавер
Адаптација превода: Бранислав Јатић
Редитељ: Воја Солдатовић
Сценограф: Далибор Тобџић
Костимограф: Јасна Бадњаревић
Диригент Хора: Весна Кесић Крсмановић

УЛОГЕ

Корила Сартинеки, примадона:
Верица Пејић

Стефано, њен супруг:
Иван Николић

Луиђа Боски, дебитанткиња:
Лаура Павловић

Агата, њена мама:
Горан Крнета

Доротеа Качини:
Јарослава Бенка Влчек

Гуљелмо Антолстоинолоноф, тенор:
Бранислав Цвијић

Винченцо Бискрома, композитор:
Васа Стајкић

Орацио Просперо, либретиста:
Жељко Р. Андрић

Импресарио:
Игор Ксионжик

МУШКИ ХОР и ОРКЕСТАР СНП-а

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Дизајн светла: Марко Радановић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Дејан Теодоровић
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Инспицијент: Иван Свирчевић
Фризерка: Загорка Стошовић
Декоратери, реквизитари: Статисти
Суфлер: Александра Мајтан

Премијера: 14. мај 2010, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00

Представа траје сат и десет минута

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта

Доницетијева комична опера демистификује свет театра и онога што се догађа иза снене пред премијеру, било где и било када.

ПОЗОРИШНЕ ЗГОДЕ И НЕЗГОДЕ
Le convenienze ed inconvenienze teatrali
(Viva la mamma)

Доницетијева једночина опера Позоришне згоде и незгоде написана је 1827. за театар у Напуљу. После извођења у Милану 1831. и Бечу 1840. бива заборављена. Тек 1963. године пронаћи ће је истраживачи Доницетијевог оперског опуса и прерађену извести у Сијени и Бергаму. Та прерада се углавном држала оригинала.

Занимљива и захвална тема опере подстакла је драматурга Хорста Гергеса и преводиоца Карлхајнца Гутхајма из Немачке да дело прераде у целовечерњу представу. Учинили су то слободним избором одломака из других Доницетијевих опера, дајући делу и нови наслов Вива ла мама. Тако прерађена опера је изведена 1969. године у Минхену. Од тада успешно обилази велике и мале сцене широм Европе.

Композитор који је своја дела сам дириговао, режирао и корепетирао, као што је с Доницетијем случај, био је врло компетентан да напише оперу с таквом, и данас живом темом: Стање духова у опери пред премијеру. Понекад се чини да се апсолутно ништа у том стању није изменило од Доницетија до нас. То што имамо веће техничке могућности у ствари само појачава хаотичност тога стања и оправдава стављање овог дела на репертоар.

Проблем талентованих и неталентованих свуда у уметности, а у опери нарочито, компликује се њиховом неизмерном љубави за тај посао, која је код ових других још изразитија. Тај проблем је данас тако жив да пружа неисцрпне могућности у интерпретацији дела, а та љубав и једних и других у ствари је храна за бездани отвор позорнице у који широм света свако вече гледају радознале очи гледалаца. О тој љубави је овде реч.

(Борислав Поповић, децембар 1991)


ОПЕРА ВИВА ЛА МАМА У СРПСКОМ НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ


Премијера: 28. децембар 1991. године

Диригент Јанез Говедник (до 20. II 1992, шестог извођења опере) / Имре Топлак, редитељ Воја Солдатовић, Сценограф Милета Лесковац, костимограф Стана Јатић, дирихент хора Весна Кесић-Крсмановић; подела улога: Гертруда Мунитић, к.г. / Гордана Којадиновић / Светлана Ловчевић / Милица Стојадиновић (Корила), Миодраг Милановић (Стефано), Драгана Крстић / Јасна Прокић / Јарослава Бенка-Влчек (Луиђа), Бранислав Јатић (Мама Агата), Вера Бердовић (Доротеа), Војислав Куцуловић / Славољуб Коцић / Игор Ксионжик (Гуљелмо), Бранислав Вукасовић (Винченцо), Светозар Дракулић (Орацио), Саша Ковачић (Импресарио).

У пет сезона (до 1996/1997), колико је опера била на репертоару, изведено је 37 представа, 33 на матичној сцени и 4 на гостовању у Зрењанину, Београду, Будви и Јагодини, пред 11.724 гледаоца. Представа је награђена Годишњом похвалом СНП-а за најбоље музичко-сценско остварење у сезони, Годишње награде добили су: Гордана Којадиновић, за улогу Кориле Сартинеки, и Бранислав Јатић, за улогу Агате.

Обнова: 9. октобар 2001. године

Диригент Имре Топлак, редитељ Воја Солдатовић; подела улога: Милица Стојановић / Светлана Ловчевић / Данијела Јовановић (Корила), Миодраг Милановић (Стефано), Јарослава Бенка-Влчек / Дарија Олајош (Луиђа), Миодраг Мика Јовановић, к.г. (Мама Агата), Вера Бердовић / Жељка Здјелар (Доротеа), Ненад Маринковић / Саша Штулић (Гуљелмо), Бранислав Вукасовић (Винченцо), Светозар Дракулић / Драгољуб Бајић (Орацио), Саша Ковачић (Импресарио).

Представа је на репертоару била две сезоне, изведено је 13 представа, од тога 4 на гостовању у Шапцу, Зрењанину, Бачкој Тополи и Темишвару, пред 5154 гледаоца.
Укупно је изведено 50 представа пред 16878 гледалаца.

ГАЕТАНО ДОНИЦЕТИ
(Gaetano Donizetti, Бергамо, 29. новембар 1797. – Бергамо, 8. април 1848.)

Gaetano_Donizetti_2Био је слављен, цењен и поштован као музичка звезда првог реда током више деценија деветнаестог века. У предворју миланске Скале поред попрсја Росинија, Белинија и Вердија само је Доницетијева биста добила своје место. Крајем века, у доба владавине веризма и музичке драме, тројици бесмртника (осим Вердију) је оспоравана било каква дубља и стварна вредност, тако да је било чак и предлога за нове бисте. Данас Доницети ужива прави углед, посебно друштво се бави проучавањем његовог дела. Код нас и данас углавном важи мишљење угледног музиколога Јосипа Андреиса из његове „Хисторије музике” (1952. и 1976. година): „зуб времена, заклети непријатељ свега, а поготово онога што настаје у површној хитњи, без довољно припреме и продубљивања, дубоко је нагризао Доницетијеву баштину: од 73 опере, 70 их је већ сасвим, или готово сасвим, постало неоживљивим архивским инвентаром. Али три уметникова оперна дела, и данас свежа, откупљују недостатке осталих. То су Лучија од Ламермура, Љубавни напитак и Дон Пасквале.” Ово мишљење сигурно мора да дели и наша оперска публика, јер, углавном, није имала прилике да види и чује остале Доницетијеве опере. /…/

Рођен је у малом, али отменом Бергаму, на обронцима Алпа, у скромном подрумском стану ткача и чувара у заложном заводу, као претпоследње дете Андреа и Доменике Доницети, рођене Нава. Родитељи су желели да школују обдареног сина, али збот недостатка средстава упутише га у музичку школу коју је водио угледни композитор Симон Маир, пореклом из Баварске. Настава је била бесплатна и из општеобразовних предмета, али су ђаци зато морали певати у црквеном хору. Маир за свога генијалног ученика у његовој четрнаестој години пише музичку фарсу Мали композитор музике.

На своје ученике деловао је не само као мајстор свога заната, већ и као човек и васпитач. Познавао је добро класичну књижевност и развијао књижевни укус код свих полазника његове „милосрдне музичке школе”.

Доницети под надзором Маира пише своје прве гудачке квартете и увертире, па га обзирни наставник шаље на усавршавање код познатог педагога опата Станислава Матеија (који је подучавао и Росинија) у Болоњу. Млади Доницети врло брзо компонује, о чему сведоче и записи на неким партитурама – једну увертиру је написао за сат и двадесет минута. По повратку у родни Бергамо наступа у опери као певач (басбуфо) и неуморно пише инструменталну, вокалну, црквену и оперску музику.

Његова четврта по реду опера Енрико из Бургундије доноси му у венецијанском позоришту „Сан Лука” први успех. Либретиста је Бартоломео Мерели, доста моћни импресарио Скале, који му даје либрета и за следеће опере изведене у Венецији, Мантови и Бергаму. Маир га са деветом оперском партитуром Зораида ди Граната шаље у Рим, где премијера у театру Арђентина привлачи пажњу.

Доницети је изучио дела својих оперских узора: Росинија, Маира, Моцарта, Чимарозе и других бројних, данас сасвим непознатих аутора и у почетку прихватио све важеће конвенције опере. Он либрету, односно тексту, посвећује посебну пажњу, схватајући још у младости да само добар либрето може донети добру оперу. Касније је често и сам допуњавао либрета, или чак их и сам писао. Колико му је оперска пракса била мрска најбоље сведочи његова опера Позоришне згоде и незгоде, данас више позната по немачкој преради под именом Вива ла мама, у којој се сликовито приказују прилике у путујућој оперској трупи у малом провинцијском месту. Примадона и њен супруг, инострани гост-тенор који не зна језик, уображени импресарио, либретиста-стихоклепац, скромни композитор-аутор и чудесна набеђена „певачица” – мајка почетнице, коју тумачи бас!

Ипак, Доницети се сасвим уклопио у ту чудну праксу, тако да 1827. потписује уговор са највећим импресаријом Барбајом, директором опера у Италији (Напуљ, Рим и Милано), Бечу и Санкт Петербургу, и обавезује се да ће за 200 дуката месечне плате за три године написати 12 опера. Истовремено, преузима и место директора опере у Напуљу, које ће задржати 11 година. Доницети пише (компонује) од седам изјутра до четири после подне, а затим се до вечери шета. Говорио је да током шетње још више ради, јер сваки утисак, сваки сусрет, разговор, све је претварао у позоришне сцене. Он пажљиво посматра људе и тако саставља свој мозаик ситних оперских сцена које су управо пренесене из стварног живота. Пошао је утабаним стазама компонујући на већ постојећа либрета, или на либрета рађена по делима француске, шпанске и италијанске књижевности. Увек је писао по наруџбини, за одређено позориште, за одређене певаче и сам је све увежбавао, дириговао па и режирао. Са либретистом се договарао о целини, али је музику добијао онако како би добијао стихове, често на брзину склепане. Током рада на првом чину обично још није знао све појединости о даљем току радње. Велики успех постиже са Аном Болен за коју либрето добија од Феличе Романија 10. новембра 1830, а пробе почињу већ 10. децембра у миланском театру „Каркано”. Ана Болен је први велики трагични женски лик у Доницетијевим операма који захтева посебну снагу и знање за успешну интерпретацију. Следе Лукреција Борџија, Марија Стјуарт, Лучија од Ламермура, Полина у Политу, Фавориткиња, Линда ди Шамони, Катерина Корнаро, Марија ди Роан

У Напуљу, Доницети се зближује са правником Вазелијем и његовом децом, сином Антонијем и кћерком Вирђинијом, којој даје часове клавира. У лето 1828. он се жени Вирђинијом и налази праву срећу у браку. Двоје деце умире одмах по рођењу, а и вољена супруга постаје жртва познате напуљске колере. Иако после смрти Белинија и Росинијевог остављања пера, Доницети постаје први оперски композитор Европе, болан губитак породице га сасвим изводи из равнотеже. Постаје меланхоличан и прижељкује смрт, али ипак налази снаге да напише један Реквијем, једну мису и оперу Роберто Девере. Мигрена га готово стално мучи, а стални сукоби са импресаријима, цензуром и примадонама га нервно исцрпљују.

После славе и сјаја у Паризу, Напуљу и Бечу, 1847. године налази снаге да пређе у родни град, где ће преминути 8. априла 1848. године.

Седамдесет једна завршена опера, осам недовршених, три ораторијума, тридесет кантата, шеснаест симфонија – увертира, осамдесет два камерна дела, пет химни и много других вокалних дела: укупно шесто једанаест дела!

Проучаваоци његових опера закључују да је он створио нови вокални стил, који није упропастио ниједног певача. Напротив, готово сви певачки фахови добили су нове задатке и нову прилику да заблистају кроз тумачење његових вокалних деоница.

Ми данас тешко можемо да схватимо да су се одломци из његових опера изводили на свим комцертима од значаја, да је Лист највише одушевљавао публику својим фантазијама на теме из његових опера, да су сви инструментални виртуози изводили транскрипције популарних арија за свој инструмент, једном речи да је „Доницетијевска грозница” „харала” Европом и Америком.
(К. Винавер, 1991)

АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ

aleksandar-kojic-1Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.


РЕЧ ДИРИГЕНТА

Од свих остварења Гаетана Доницетија његова, до половине 20. века заборављена, опера „Позоришне згоде и незгоде” или „Вива ла мамма”, пружа љубитељима опере сасвим другачији поглед на свет ове уметности. Представљајући освежење у репертоару сваког театра, „Мама” веома лако налази пут до гледалаца. Тако је било и са новосадским представама које су водиле моје уважене старије колеге Јанез Говедник и Имре Топлак. Постављајући поново Доницетијеву „Маму”, на сцену Српског народног позоришта, после готово једне деценије, желимо изнад свега да публику изнова развеселимо. Да свет људских сујета, неталентованих самопроглашених „уметника” и мецена од којих опстанак уметности и зависи, изнесемо пред суд времена. Покушаћемо да пружимо нов приступ делу те да демистификујемо свет театарске, а посебно оперске уметности – „Дижите завесу – дајте радно светло”!

ВОЈА СОЛДАТОВИЋ

Voja-SoldatovicРођен је у Новом Саду. После матуре, уписује студије режије на љубљанској Академији за позориште, радио, филм и телевизију у класи проф. Славка Јана. Већ 1967. дебитује као редитељ у Љубљани, а исте године потписује и свој први ангажман у СНП-у где режира и дипломску представу.

Године 1971. прелази у Марибор у СНГ у коме остаје двадесет сезона, да би се 1991. вратио у Нови Сад, као управник Позоришта младих. Од 1. септембра 1999. поново је у Српском народном позоришту као стални редитељ Опере. За 40 година редитељског рада Солдатовић је режирао преко 180 представа широм бивше Југославије, али и у иностранству, а има и преко 200 телевизијских режија за ТВ Љубљану, ТВ Марибор и ТВ Нови Сад.

Добио је више признања за свој редитељски рад међу којима је Борштникова награда у Марибору 1971, два Златна смијеха у Загребу 1988, Октобарска награда Новог Сада 1993, Награда за режију на Сусрету војвођанских позоришта 1997, Златна медаља „Јован Ђорђевић“ 2000, Искра културе 2002. и многа друга признања.

Његове представе су гостовале у Италији, Француској, Аустрији, Румунији, Мађарској и Чешкој.

Познат је као редитељ „дугопругашких“ представа које се годинама играју – његова режија комедије Светислав и Милева Милоша Николића представља апсолутни рекорд СНП-а, играла је пуних 21 сезону.

Преводио је симултано представе са 10 језика на фестивалима у земљи и иностранству.

У Опери Српског народног позоришта дебитовао је режијом комичне опере Вива ла мама; године 1992. режира мјузикл Виолиниста на крову, који постаје култна представа СНП-а; 1999. је режирао оперу Алеко, која је награђена Медаљом Пушкина а 2003. Вердијеву оперу Риголето, с којом је Опера СНП-а доживела овације у Кану (Француска) 2006. године. Поред наведених, Солдатовић је режирао Штраусову оперету Барон циганин, мјузикл Човек од ла Манче, Доницетијев Љубавни напитак, дечје опере Јежева кућица и Медведова женидба, док је режијски обновио Вердијеву Травијату.

За Новосадски летњи фестивал режирао је Моцартову Наивну варку. Предавао је глуму оперским певачима и водио Оперски студио на Академији уметности у Новом Саду, као и на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.


РЕЧ РЕДИТЕЉА

Увек нас је занимало шта се дешава иза спуштене завесе – оно што је нашим очима скривено, а стално нам голица машту…

И када се велики мајстор, композитор Гаетано Доницети лати комедије Антонија Сографија Позоришне згоде и незгоде, пред нашим очима се откривају позоришне сплетке, подметања, намештаљке, разне пакости… Ова позоришна чаролија, која ни данас није ништа изгубила од своје актуелности, ће нас забавити, али и натерати на размишљање, но пре свега, пружиће и нама извођачима и публици два сата врхунског уживања…

Вива ла мама је пре двадесет година била мој деби као оперског редитеља. Доживели смо изузетан успех. Представу је публика обожавала, а испраћени смо овацијама и у Београду и у Темишвару на музичком фестивалу. Сада, ево, сем нас троје „старих” подела је врло подмлађена, имамо нову сцену и костиме, и надамо се, да ће и ову нашу нову Маму, публика волети као и ону стару.

Аутор: Олена Пушкаш
„Домаћа музичка сцена“, 19. 05. 2010. Радио Нови Сад

У петак 14. маја опера СНП је после две године репризирања старих представа коначно смогла снаге за премијеру. У дилеми шта да се стави на репертоар, пресудну улогу је одиграла потреба да се поврати изгубљена публика, а при том се морало водити рачуна и о могућностима солиста. Избор је пао на комичну оперу Гаетана Доницетија „Позоришне згоде и незгоде“ која је многим посетиоцима још у живом сећању из некадашње поставке под називом „Viva la mamma“. Дакле, пред нама је освануо не много оригиналан потез, тим пре што су се препознавала освежена али већ виђена режијска решења искусног Воје Солдатовића. Ипак, ова поставка има један драгоцени нови адут – праву звезду представе у лику изузетног младог баса Горана Крнете. Дивно је што је актуелна управа препознала капацитет и таленат овог солисте и поверила му једну сасвим другачију улогу од оних које је до сада тумачио. Увек смо га запажали по моћном, здравом гласу који лако допире до свих кутака сале, по узорној дикцији и завидној вокалној техници а сада је добио могућност да до виртуозитета развије и своје глумачко-комичарске способности. Он је заправо и као импозантна физичка појава и као раскошан вокални карактер у целу представу унео највећу новину, одлично се сналазећи у несвакидашњем изазову тумачења женског лика. Изузев ове, све остале улоге имају предвиђена по два тумача, што омогућава варијанте у режијским детаљима, односно геговима који су понекад били толико успешни да су до суза насмејавали публику – а код ликова који имају своје солстичке арије – нормалне су и разлике у појединачним уметничким дометима. То се нарочито односи на улогу Кориле коју наизменично тумаче Данијела Јовановић и Милица Стојадиновић и тенора Гуљелма ког играју Саша Штулић и Бранислав Цвијић. Све похвале упућујемо симпатичном, виспреном Васи Стајкићу за улогу композитора, а право пријатно изненађење за све нас су били дебитанти Иван Николић као Стефано и Михајло Шљивић као импресарио. Остале улоге уносе шароликост и динамику у заплет радње док вокално не пружају могућност за размах, што је штета за солисте који би могли дати много више од тога. Одлучујући допринос у музичком обликовању представе као целине дао је диригент Александар Којић који је деловао изузетно сигурно, с обзиром на то да му је ово прва премијера у тек започетој каријери. Судећи по расположењу и аплаузима публике, учињен је успешан први корак у буђењу успаваног ансамбла опере, али сада очекујемо и нешто што ће у већој мери ангажовати постојеће певачке потенцијале.

Фотографије: Миомир Ползовић