BURA

po delu Vilijama Šekspira

Režija: Kokan Mladenović
Adaptacija: Kokan Mladenović i Svetislav Jovanov
Tekst songova: Marko Šelić Marčelo
Dramaturzi: Svetislav Jovanov i Nikolina Đukanović
Scenski pokret: Andreja Kulešević
Scenograf: Marija Kalabić
Kostimograf: Marina Sremac
Kompozitor: Rade Sklopić Rejd
Vokalna kompozitorka: Nevena Glibetić Nensi
Scenski govor: dr Dejan Sredojević

Asistent reditelja: Marija Đajić
Asistent dramaturga: Mina Petrić
Realizacija zvučnog objekta: Nikola Macura (deo projekta Iz buke u zvuk)
Saradnik za muzičko izvođenje na violončelu: Milica Svirac
Scenske borbe: Ranko Ždrnja

Uloge:
Prospero: Radoje Čupić
Arijel: Marko Šelić Marčelo
Miranda: Jelena Lončar* / Anđela Pećinar*
Ferdinand: Aleksandar Sarapa*
Stela: Aleksandra Pleskonjić
Antonio: Nenad Pećinar
Trinkulo: Milovan Filipović
Kaliban: Milan Kovačević
Goncalo: Jugoslav Krajnov
Alonzo: Igor Pavlović
Sebastijan: Dušan Vukašinović

Muzičari:
Nevena Glibetić Nensi
Rade Sklopić Rejd

*Studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu

Inspicijent: Zoltan Bešenji
Sufler: Snežana Kovačević
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Majstor svetla: Miroslav Čeman
Majstor tona: Dušan Jovanović

Prva proba: 7. septembar 2020. godine u 11.00, VIP salon SNP-a
Premijera: 29. i 30. oktobar 2020. godine u 19.30, scena „Pera Dobrinović“

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni su u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

Komentatori Bure nalaze na tom ostrvu idiličnu atmosferu Arkadije. Očigledno čitaju Buru jedino kroz lošu pozorišnu predstavu (…) Bolje je poverovati onima koji su na tom ostrvu bili podvrgnuti probi ludila: Sve muke, nevolje, čuda i užasi / Stanuju ovde. Nek nas višnje sile / Odvedu iz ove zemlje strahovite.

Jan Kot: Šekspir naš savremenik

 
Makbet i Hamlet su okrutniji od Bure. Kralj Lir je tragedija bez nade; svet se raspao na posebne delove i nikada neće ponovo srasti. Ali Bura je za mene uvek bila najgorča od svih Šekspirovih drama. Postoji u njoj, kao u Marloovom Doktoru Faustu, gorčina izgubljenih nada. Postoji u obe te drame sličan metafizički nemir koji je teško nazvati i koji izmiče interpretaciji, ali od koga je već nemoguće osloboditi se kao od pamćenja kliničke smrti.
I još postoji u Buri duboka tuga završetka.

Jan Kot: Bura ili ponavljanje

 
Mislim da se u Prosperu krije puritanac. Ta će teza iznenaditi one koji su navikli da u Prosperu vide gotovo nadzemaljskog mudraca… Prospero ne samo da ima vrlo malo humora, nego mu je potrebno dugo vremena, gotovo celi život, dok ne dospe do spoznaje da je reason, razum (a ne „plemeniti razum“, kako je preveo Šlegel), više nego moć i sila čarobnjaštva…
Kada Miranda, proizvod Prosperovog vaspitanja, njegov san o čistoti, ugleda mladića u kojeg se odmah zaljubljuje, Prospero je užasnut, toliko da mladića daje okovati, a svojoj kćeri preti: „Ćuti! Reč, pa ću te / Izgrditi, možda omrznuti.“… Pri pogledu na ples ljubavnih parova njemu je pao na um Kaliban koji je pripremao zaveru; kalibansko je u svim muškarcima, rekao je Mirandi. Šekspir je tačno fiksirao trenutak preobražaja. Tu se puritanac u Prosperu počinje kolebati; još jednom iz njega provaljuje bes što nurture, vaspitanje, ne može zaustaviti nature, prirodu: „Sve ću ih na strašne muke udarit“.

Siegfried Melchinger: Povijest političkog kazališta

 
Drama je jedna od najkraćih u kanonu, uz veći deo četvrtog čina posvećenog maskaradi, koja nema narativnu vrednost, ali se unutar njenog opsega odigra štošta… Najstrasnije napisani prizor je onaj što opisuje zaveru između Antonija i Sebastijana da ubiju Alonza; skoro da se priziva raspoloženje Makbeta: „Moja jaka mašta / Vidi da ti kruna silazi na glavu“ (II čin, 3. scena).
Završna izmirenja, navodno delo Proviđenja, dopuštaju izvesne primedbe koje remete sklad.
Sam Prospero je izuzetno neljubazan…

Frenk Kermoud: Šekspirovo doba

Vilijam Šekspir (William Shakespeare), Stratford na Ejvonu, kršten 26. aprila 1564, a umro 23. aprila 1616. u rodnom mestu (mada je veći deo života proveo u Londonu), engleski pesnik i dramatičar, prema različitim izvorima, najveći pisac engleskog jezika i jedan od najvećih dramskih autora svetske književnosti. Bura (The Tempest) nastala je 1611. i ovaj komad istoričari književnosti smatraju poslednjim Šekspirovim celovitim delom koje je napisao, kao i testamentarnim komadom kojim se oprostio od pisanja i pozorišta.

Kokan Mladenović, rođen u Nišu 1970. Završio srednju glumačku školu u Nišu, u klasi Mime Vuković Kurić. Diplomirao na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu 1993. u klasi Miroslava Belovića i Nikole Jevtića.

Dobitnik je nagrade „Bojan Stupica“, Sterijine nagrade za režiju, adaptaciju, dramatizaciju, kao i svih drugih značajnih rediteljskih priznanja u Srbiji.

Režije u SNP-u: Ivan M. Lalić, Cuba libre (30. april 2001), V. Šekspir, San letnje noći (10. decembar 2003), Maja Pelević, Ja ili neko drugi (23. mart 2007), Na Drini ćuprija po motivima dela I. Andrića (17. mart 2016).

Reč reditelja

„Režiraš Buru“, kaže prijatelj. „Sjajno. To je komad o praštanju“.

Ja ne odgovaram.

„Bura je moj omiljeni komad“, kaže prijateljica. „To je komad o mudrosti i pomirenju.“

Ja ne odgovaram.

Ako Šekspir zaista jeste naš savremenik, kako tvrdi Jan Kot, onda on živi sa nama u svetu u kome mudrost, praštanje i pomirenje ne postoje.

Da, režiram Buru, to veliko Šekspirovo ogledalo, komad o onome što jesmo.

Komad o mržnji i osveti.

Kokan Mladenović

Kokan Mladenović, „Bura“ (po motivima Vilijama Šekspira), SNP, 30. oktobar 2020.

Predrag Ivanović, književni kritičar

U Srpskom narodnom pozorištu je ponovo burno, ali da li je to zbog srpske burne prošlosti ili zbog burnog sadašnjeg trenutka? Najsavremenija „Bura“ nije, međutim, naša – ispevao ju je jedan od najsvežijih nobelovaca iz oblasti književnosti, Robert Cimerman. Znamo koliko je muzika bitna u istoimenom Šekspirovom komadu. Na koga se, onda, ova nova pozorišna bura poziva? Da li je ona poreklom tradicionalna engleska, savremena američka, ili je u pitanju tipična domaća, večita bura?
Znamo šta bi Šekspirova „Bura“ trebalo da predstavlja – neuspeh prosvetiteljstva da uzdigne čovečanstvo u realni komunizam. Ovaj najnoviji Prospero odaje drugačiji utisak. Nazovimo ga modernim: on je, prosto, vladar. Domaći, svetski, nije bitno. Nepatvoren proizvod moderne politike malih, pragmatičnih ljudi. Nije hteo da menja svoje podanike, nije hteo da im ponudi najbolji od svih mogućih oblika vlasti, samo je hteo da ga smatraju vladarem. I stoga nije uzvišen, samo je egoista. On ne priznaje promenu vlasti. On ne bi da menja ni sebe, ni svoj narod, ni svoje dželate. On bi samo da im se sveti, a ne da „režira moralitet“, kako izvornu Šekspirovu nameru vidi Jan Kot.
Tako dobijamo Prospera koji se naglo odlučuje na konačan oproštaj, kao na skok u neprijatno hladnu vodu. Gledalac koji je do tog trenutka pratio radnju manje pažljivo mogao bi da pomisli i da je on na oproštaj nateran spletom okolnosti – hteo je da se sveti, do kraja, do krajnjih posledica, do krvi. Pucao je da ubije, ali nije pogodio pravu osobu. Čak i onog kojeg je upucao nije uspeo da ubije. Ispao je potpuno nesposoban. Kako da se iskupi? Možda samo prihvatanjem stanja stvari, odnosno kroz jedan oblik oproštaja.
Međutim se Mladenovićevom Prosperu oproštaj već nametnuo, sa punom silom svojih razloga, pre konačnog oproštaja u finalu ove tragikomedije. U najmodernijem trenutku ove adaptacije, u trenutku kada odlučuje da poštedi i u službu uzme Trinkula i Silviju, neizbežne čankolize dvora i dvorskog društvenog uređenja, ovaj Prospero pokazuje da je nekako ipak sazreo do sagledavanja i prihvatanja čak i, po svom mišljenju o sebi, sebi najsuprotnijeg. Ako u službu uzmeš njih, kako ćemo se razlikovati od prošle garniture, pita ga Arijel. Već sam jednom izgubio presto zato što nisam razumeo svoj sopstveni narod, odgovara Prospero. Ova stvorenja imaju i tu neobičnu moć da sve što radimo predstave kao dobro.
Tu je ono najmodernije što je ova bura do nas doduvala. Lako je oprostiti banalno zlo banalnih ljudi. Ali nije li nam Hana Arent već skrenula pažnju na banalnost zla, na te male, pragmatične činovnike koji su samo „radili svoj posao“ i za koje je sve loše bilo dnevna rutina, premeštanje kolona brojeva iz rubrike „utamničeni“ u rubriku „ugušeni“?
Za ovog modernog Prospera taj prvi oproštaj je pre svega praktičan čin. Ali to je sve što oproštaj i jeste u ovom modernom svetu malih i pragmatičnih. Ni čankolize ni svoje dželate ovaj novi Prospero nije promenio – zadržao ih je takvim kakvi jesu. Oni ne sazrevaju do promene kakvu im nudi Šekspir.
U nadi u oproštaj iscrpljuje se sva mudrost malih, pragmatičnih političara sadašnjice. Trinkulo i Silvija znaju – gde postoji dvor, postojaće i dvorska svita, postojaće mogućnost da se goji bez rada, samo zahvaljujući neprekidnom demonstriranju svoje odanosti vladaru. A kako se ta odanost najbolje predstavlja? Veličajući njegovu vlast kao najbolju ikad postalu i gušeći, bez zazora, sve što nije on. Mali, pragmatični ljudi obogotvoravaju režim. A svaki obogotvoren režim malih, pragmatičnih ljudi traži žrtve, traži pre svega ritualnu propast mrskog neprijatelja. Kao u loše shvaćenim avramskim religijama, smrt i patnja žrtve se shvataju kao konačni iskaz ljubavi i pripadanju onom vladaru u ime koga se žrtva prinosi. „Moj bože, ja te toliko volim da ću tu ljubav pokazati tako što ću zaklati ovog, za tebe.“ Taj loš avramski duh je duh u kojem je odgojena i Mladenovićeva Miranda.
Ako se, međutim, među malim i pragmatičnim ljudima sve može oprostiti, kakav je onda zločin zapravo počinjen? Svako, makar u teoriji, može da oprosti i najgoru nanetu mu nepravdu. Ali iz koje on pozicije oprašta? Iz Hristove („Oprosti im, jer ne znaju šta rade“) ili iz pozicije malog, pragmatičnog političara – danas si ga ti meni, pa šta, sutra ću ga ja tebi? I jedan i drugi oproštaj zločinca u svetu malih ljudi pretvaraju u pukog nespretnjakovića u odabiru životnog pravca, nekog ko je nedovoljno inteligentan da odabere kvalitetnije postojanje pa je stoga smešan, kao Trinkulo i Silvija. Ali ne opasan i ne zloslutan. Sve što on počini biće budalasto, suštinski bezazleno i na kraju oprošteno, uvideo on svoju grešku ili ne. Preko njegovog zla prelazimo kao preko ispada blago poremećenog rođaka, kao preko nacionalizma Kišovog „bledog rođaka Žila“. Ima li pored ovakvog oproštaja mesta za zlo rušenja poretka, zlo odluke i svesti, zlo ljudi ispalih iz zgloba? Ima li mesta za miltonovskog Satanu, ili još goreg – njegoševog Satanu koji uviđa da svetom vladaju despoti, a da despoti definišu „zlo“ kao sve suprotno njihovoj autokratiji? Ili u svetu malih, pragmatičnih političara nema mesta za „dobro“ i „zlo“ kao antinome?
Neki „Buru“ nazivaju raspravom upravo o ovim temama – testiranje utopija i oblika politike. Jedno je kod Šekspira sigurno – ako u svetu postoji savršen poredak, on je izražen muzikom i moguć samo kroz muziku i ugledanje na muziku. Antonija i Sebastijana u ubistvu sprečava Arijelova pesma. Kaliban kao najlepše na ostrvu, uopšte u svom životu, predstavlja pesmu nevidljivih glasova. Prospero za Ferdinanda i Mirandu demonstrira rajsko doba muzikom i plesom. Pa i kada na kraju odustaje od svega i raspušta svoje duhove, to čini prizivajući „nebesku muziku“. Muzika je ovde predstavljena u šopenhauerovskom duhu, kao jedino oslobođenje od terora Volje. Ka čemu god da je njegova filozofska misao ukazivala, Šopenhauer je imao celog Rosinija u ispisu za flautu i svirao je najmanje dva sata dnevno – neobična praksa za čoveka koji bi trebalo da mrzi celokupno postojanje. Nema pobude najboljih ljudskih osećanja, pa ni oproštaja, kakav god on bio, van harmonije izražene u muzici. U tom smislu su Marčelovi songovi, iako nedovoljno harmonični po tradicionalnom ključu, konceptualno na mestu – jednostavnim jezikom pozivaju ono najbolje u nama da digne glavu.
Marčelo, pritom, možda ne aludira na Cimermanove tekstove, ali kroz zajednički imenitelj Šekspirove „Bure“ ova dva stvaraoca razgovaraju. Marčelo kaže:

I kažu – laka mu zemlja.
Ova nije.
Meni nije.
Nije nam laka ni iznad, ni ispod.
Mi nikad spokojni nismo.

A Cimerman mu odgovara:

This is hard country to stay alive in.
Blades are everywhere, and they’re breaking my skin.
I’m armed to the hilt and I’m struggling hard.
You won’t get out of here unscarred.

U svetu malih, pragmatičnih političara nema oproštaja, jer nema ni zločina. To je svet koji se može sumirati samo onako kako ga sumiraju Marčelo i Cimerman: ovaj svet je težak, i u njemu nema spokoja. Šekspirova bura se stišala. Naša ne može da stane. I neće da stane.

Fotografije: Srđan Đurić