PODELAO AUTORUO DELUO KOREOGRAFUO DIRIGENTULIBRETOFOTOVIDEO
Đuzepe Verdi
DAMA S KAMELIJAMA

balet u dva čina

Libreto: Krunislav Simić, prema istoimenom romanu Aleksandra Dime Sina
Orkestracija: Aleksandar Kojić

Koreograf i reditelj: Krunislav Simić
Dirigent: Aleksandar Kojić
Scenograf: Geroslav Zarić
Kostimograf: Bojana Nikitović
Repetitori: Oksana Storožuk, Milan Lazić, Vesna Brkić, Branka Gligorić
Dizajner svetla: Marko Radanović


ULOGE

Margerita Gotje
Ana Đurić / Katarina Kljajić / Olja Đukić

Arman Dival
Andrej Kolčeriu / Samjuel Bišop

Gospodin Dival, Armanov otac
David Gruoso

Pridansa Divernoa, Margeritina družbenica
Olga Avramović / Lana Stojanović

Madam Olempa, kurtizana
Katarina Kljajić / Marijana Ćurčija / Olga Avramović / Mina Radović / Olja Đukić

Gaston R…, Armanov prijatelj
Milan Ivan / Alesandro Bonavita

Grof De N…, Margeritin ljubavnik
Samjuel Bišop / David Gruoso

Nanina, sobarica
Verica Kozarev Klarić / Sonja Batić / Mina Radović

Glumci opere Komik
Lana Stojanović, Jelena Nikolić, Juka Macujama, Naojuki Acumi, Aleksandar Bečvardi, Bojan Radnov, Igor Tauber, Zoran Trifunović

Sudski izvršitelj
Ivan Đerković

Opera Komik – Vinska pesma, Kockarnica, Zabava na selu

Solisti i ansambl Baleta: Dejana Bajić, Sonja Batić, Sonja Gavrilov, Jelena Danguzov, Olja Đukić, Nastasja Ivetić, Milica Jelić, Bojana Matić, Juka Macujama, Jelena Nikolić, Vesna Ognjanov, Sanja Pavić, Jovana Paunović, Mina Radović, Ajaka Saito, Milana Samardžić, Lana Stojanović, Marija Vučenović, Zorana Dimitrijević, Tatjana Dimović, Marija Janković, Ljiljana Jokanović, Jelena Marković, Irena Mesaroš, Ivana Nanić Suvačarević, Ivana Pribić, Nadežda Salak, Ljubica Selaković Bandić, Dejana Simatović, Naojuki Acumi, Aleksandar Bečvardi, Antonio Bibo, Alesandro Bonavita, Ivan Đerković, Jakob Korošec, Toma Križnar, Ranko Lazić, Đulio Milite, Bojan Radnov, Igor Tauber, Zoran Trifunović, Nikola Stamenović*

* učenik Srednje Baletske škole, Novi Sad

Učestvuje: Orkestar Opere SNP-a
Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Korepetitori: Zoltan Gajdoš, Dejan Brkić
Inspicijenti: Ivan Svirčević, Tanja Cvijić
Tonski saradnik: Predrag Petruševski
Asistent scenografa: Nadica Danilovac
Asistent kostimografa: Snežana Horvat

Premijera: 14. marta 2009, scena „Jovan Đorđević“
Premijerna obnova: 13. oktobra 2018, scena „Jovan Đorđević“

Trajanje: dva sata i petnaest minuta i ima jednu pauzu.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni su u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

Aleksandar Dima Sin, francuski romansijer i dramski pisac
(Alexandre Dumas Fils, Pariz, 28. VII 1824 – Marli-le-Roa, 27. XI 1895)

Vanbračni je sin čuvenog romanopisca Aleksandra Dime i pariske krojačice Mari-Katrin Labej.

Vrlo rano je smešten u dom. Duboko obeležen nesrećnim detinjstvom u kojem je dugo bio predmet podsmeha, kritikovao je razvratni, mondenski život svog oca, pišući dela sa tezom u kojima je stao u odbranu vanbračne dece i samohranih majki. Bio je zainteresovan za izuzetne slučajeve i prikazivao šokantne društvene događaje. U Parizu je upoznao čuvenu parisku kurtizanu Mariju Diplesi, u koju se zaljubio. Zbog razlike u društvenim staležima, njihova ljubavna priča bila je osuđena na propast i inspirisala je nastanak romana Dama s kamelijama.

Napisao je petnaestak romana i brojne pozorišne komade (Polusvet, Nezakoniti sin, Deniza, Gospodin Alfons i dr). Roman Dama s kamelijama, objavljen 1848, doživeo je ogroman uspeh kod kritike i publike, pa je četiri godine kasnije njegova scenska adaptacija izvedena u Teatru Vodvilj. Meteorski uspeh drame i predstave inspirisao je i samog Verdija da ga pretoči u operu pa je 1853. nastala Travijata, jedna od najpoznatijih opera uopšte.

 

Dimina Dama s kamelijama

Po ugledu na Balzaka, opisivao je savremeno društvo, naročito polusvet (koji je u međuvremenu dobro upoznao) i napisao velik broj brošura u kojima je tretirao razne moralne i socijalne probleme, ali se nije baš proslavio. Stoga se potpuno posvetio pozorištu. Najpre je dramatizovao svoj dvotomni roman Dama s kamelijama, gde je opisao svoju ljubav prema mladoj i lepoj kurtizani Mariji Diplesi (Marie Duplessis), koja je 1847. umrla od tuberkuloze. Uprkos zabrani prikazivanja, koja je ubrzo povučena, uspeh komada je bio nezapamćen… Inspirisan nevoljama koje su ga pratile zbog sopstvenog vanbračnog rođenja, on je zdušno branio vanbračnu ženu i vanbračno dete. Pledirao je, u isto vreme, za moralizaciju braka i za njegovo proširenje. Zato je tražio da i ulazna i izlazna vrata braka budu šire otvorena, kako bi u njega lakše stupali oni koji su se pre vremena „ogrešili“ i iz njega lakše izlazili oni koji su u njemu jedno drugom život činili nepodnošljivim… Iz Enciklopedije SNP-a

Smatra se da je Dama s kamelijama deo svetskog javnog književnog dobra. Roman je objavljen pre 170 godina.

 

Aleksandar Dima Sin o Dami s kamelijama

Iako je svima dobro poznata priča o dami s kamelijama – prozna, dramska, operska, filmska, baletska – malo ko zna da je na pariskom groblju Monmartr sahranjena stvarna dama s kamelijama Alfonsina Plesi.

Sam Dima o tome kaže: „Osoba koja mi je bila model za junakinju Dame s kamelijama zvala se Alfonsina Plesi. Svoje ime je promenila u zvučnije i uzvišenije – Marija Diplesi. Bila je visoka, veoma vitka, crne kose, rumenog i belog lica. Glava joj je bila mala, oči poput Japanke, krupne, kao od emajla, ali žive i fine; imala je usne crvene kao trešnje i najlepše zube na svetu. /…/ Godine 1844, kada sam je prvi put video, bila je na vrhuncu svoje raskoši i lepote. Umrla je 1847, od grudobolje, u svojoj dvadeset trećoj godini.

Bila je jedna od poslednjih, malobrojnih kurtizana plemenitog karaktera. Bez sumnje je zbog toga umrla tako mlada. Nije joj manjkalo ni duha, ni požrtvovanosti. Kraj je dočekala u siromaštvu, u raskošnom stanu koji su preplavili njeni poverioci. Elegancija joj je bila urođena, oblačila se s ukusom, koračala graciozno, kao da je plemkinja. Neki su je smatrali svetskom ženom. I danas bi se tako prevarili. Ona je bila devojka sa sela. Teofil Gotje joj je posvetio nekoliko redaka posmrtnog govora, u kojima se videlo kako iščezava ta ljupka duša koja je, poput još nekoliko drugih, greh ljubavi učinila besmrtnim.

Marija Diplesi nije proživela sve avanture koje sam dodelio Margeriti Gotje, mada su one bile sve što je želela. Ako nije ništa žrtvovala Armanu, razlog je što on to nije hteo. Na njenu veliku žalost, stigla je da odigra samo prvi i drugi čin komada. Uvek bi ih započinjala iznova, kao što Penelopa započinje svoje tkanje, samo je ona danju parala ono što bi noću započela. Niko je nije za života nazvao Dama s kamelijama. Nadimak koji sam nadenuo Margeriti plod je moje mašte. Ipak, on se kao rikošetom vratio Mariji Diplesi godinu dana posle smrti, kada je roman objavljen. Ako na groblju Monmartr pitate za grob Dame s kamelijama, čuvar će vas odvesti do malog četvrtastog spomenika, na kome je ispod imena Alfonsine Plesi za beli mermer pričvršćen venac veštačkih belih kamelija. Taj nadgrobni spomenik sada ima svoju legendu. Umetnost je božanska. Ona stvara ili vaskrsava…“

S francuskog prevela F. Dimovska

Dama s kamelijama kao Verdijeva Travijata
(Giuseppe Verdi, Ronkola, kraj Buseta, 10. X 1813 – Milano, 27. I 1901)

Tokom februara 1852, boraveći u Parizu, Verdi je imao prilike da, u teatru Vodvilj, vidi dramu Dama s kamelijama, koju je prema sopstvenom romanu sačinio Aleksandar Dima Sin. Bio je više nego impresioniran. /… / Po sopstvenim rečima želeo je nešto jednostavno, dirljivo i strasno posle sumornih tragedija iz svoje dve prethodne opere i osećao je da je u libretu Dame s kamelijama našao svoju temu, što je morao prihvatiti i njegov libretista Frančesko Marija Pjave.

Međutim, Verdijeva Travijata nije Dama s kamelijama A. Dime, iako od njega potiče. Verdi obeležava svoju junakinju, nedvosmisleno joj određujući ambijent i sve ostalo što iz njega proizlazi, što ide sa njim i uz njega. On želi da je „očisti“ – ljubavlju, ali u isti mah, on polazi od toga da je ona odveć ogrezla u kal, isuviše spala na dno, da bi imala pravo i nadu na žuđeni spas i sreću. Otuda je ta ljubav i izvor njene tragedije, ali tek vidljiv izvor, sve ostalo, dublje, na tu vidljivost se nadovezuje. Violeta, dakle, mora biti bludnica, jer samo kao takva, ona ne zna šta je ljubav – njen zanat to ne traži! – ali kad je oseti, kad se zanese tom nepoznatom čari, istog časa staje na put svoje tragične krivice…

S. Turlakov, 1981.

 

Verdijeva Dama s kamelijama

Više puta je isticano da u tom delu postoje neke paralele sa tadašnjim Verdijevim životom.

Kompozitor je živeo sa pevačicom Đuzepinom Streponi kojom se nije oženio sve do 1859. godine, što mu je s moralnog aspekta prebacivao otac njegove pokojne žene, Antonio Bareci. Uprkos tome, Bareci je priznavao Đuzepinine vrline. Pjave se povinovao kompozitorovoj volji, pa je Alfonsina Plesi pretrpela još jednu transformaciju, da bi postala Violeta Valeri, a Dival je postao Alfred Žermon. Verdi je radio na muzici istovremeno nadgledajući probe za Trubadura i početkom 1853. Travijata je bila spremna za svoju venecijansku premijeru.

Šest godina posle smrti, Alfonsina Mari-Margaret bila je prvi put oživljena u muzici kao Travijata. Naslov je izveden iz italijanskog glagola traviare, što znači bludeti, a Violeta naziva sebe travijatom – bludnicom.

Neuspeh premijere u Veneciji bio je prolazan, tek toliko da tadašnjoj publici da vremena da se povrati od šoka – dovesti na opersku scenu jednu kurtizanu?! Uskoro su svi bili zaljubljeni u nju i patili s njom; izgleda da je i danas tako.

N. Grba, Biseri operske riznice, Beograd, 2001.

 

Dama s kamelijama

Premijera u SNP-u: 14. marta 2009. (libreto, koreografija i režija: Krunislav Simić; dirigent: Zoran Juranić; orkestracija: Irena Popović, Milorad Marinković; ulogom Margerite Gotje Oksana Storožuk obeležila 20 godina umetničkog rada, Arman Dival: Milan Rus); izvođen 26 puta, 14.242 gledaoca. Poslednji put, 31. oktobra 2013, u okviru Verdi festa u SNP-u.

 

Dama s kamelijama – inspiracije

U ulozi Margarite Gotje okušale su se slavne glumice: Sara Bernar, Eleonora Duze, Lilijan Giš, Dolores del Rio, Izabela Ađani…

Najpoznatiji balet je Margerita i Arman, uglednog koreografa Frederika Eštona s Margot Fontejn i Rudolfom Nurejevom. Prvi filmovi snimljeni su početkom 20. veka. U njima su se proslavile Pola Negri, Teda Bar, Ala Nazimova, a kasnije, u razdoblju zvučnog filma, i Greta Garbo, Sarita Montijel, Izabela Iper, Greta Skaki…

 

Krunislav Simić, koreograf i reditelj

Uporedo sa pohađanjem Srednje baletske škole „Lujo Davičo“ u Beogradu, studirao slikarstvo na Odseku za konzervaciju i restauraciju na Višoj pedagoškoj akademiji u Beogradu. Debitovao u NP Beograd u predstavi Darinkin dar, postepeno preuzimajući glavne muške uloge u klasičnom i savremenom repertoaru. Od 1988. godine bavi se koreografsko-režijskim radom. Specifičan smisao za uobličavanje likova i snažna scenska ekspresija omogućili su mu da ostvari mnogobrojne značajne uloge u kojima je radio samostalno ili s baletskim ansamblima: NP Beograd, SNP, Madlenianum. Nastupao na svim scenama u zemlji i inostranstvu. Značajne uloge: Mladić (Pokajnik), Lakrdijaš (Labudovo jezero), Gospodin Ka (Dama s kamelijama), Franc (Kopelija), Per Gint (Per Gint), Puk (San letnje noći), Samson (Samson i Dalila), Rob (Šeherezada), Đuraško (Jelisaveta), Aleksis Zorbas (Grk Zorba).

Bio je član žirija na prvom takmičenju koreografskih minijatura u Beogradu (1997) i član žirija za nagradu „Dimitrije Parlić“ (2000). Za igračka dostignuća dobio je Nagradu „Baletskog festivala“ u Ljubljani (1985, Per Gint) i dve Godišnje nagrade NP Beograd. Kao koreograf, nagrađen Zlatnom plaketom na Međunarodnom takmičenju koreografa u Novom Sadu (1988, Pieta), Godišnjom nagradom NP Beograd (1991, Pokajnik, 2006, Kraljica Margo), Godišnjom nagradom SNP-a (1992, Kraljeva jesen, 1994, Grk Zorba i 2002, Majerling) i najvišim priznanjem u oblasti baletske umetnosti, koje dodeljuje Udruženje baletskih umetnika Srbije – nagradom „Dimitrije Parlić“ (1999, Orfej u podzemlju). Godine 2007, povodom desetogodišnjice rada Madlenijanuma, dobio međunarodnu nagradu za vrhunski doprinos u savremenom pristupu pozorišnog stvaralaštva „Madlena Cepter“. Dobitnik je Zlatne medalje „Jovan Đorđević“, najvišeg priznanja SNP-a, 2011. Koreografije u SNP-u: Kraljeva jesen, Grk Zorba (prem. obnova 8. oktobra 2016), Majerling, Dama s kamelijama.

Scena i igrači

Ono što me inspiriše u mom stvaralačkom radu jesu scena i igrači. Oni su pokretačka snaga mog unutrašnjeg stanja, dopunjuju moj rad, dok tragam za određenim pokretima, koreografijama i tematikom koju sam odabrao da radim. Ovog puta imamo obnovu sa novom podelom, sa novim i mladim igračima koji su briljantni. Predstava je pretrpela dosta promena i svakako je drugačija u odnosu na premijernu, zato što su tu drugi igrači, od kojih svaki ima svoju individualnost. Oni su ti koji meni sugerišu da, prema njihovim sposobnostima i karakterima, radim drugačije viđenje. Na kraju, i mi koreografi godinama postajemo mudriji, racionalniji, vidimo nešto što bismo mogli da promenimo i mislim da je obnovljena Dama s kamelijama, u mom koreografskom delu posla, mnogo bolja.

Pravim koreografiju po principu dramskih predstava. Mene interesuje šta to igrači poseduju u sebi što ih pokreće, tu emociju, suštinu, dušu. To je ono što odlazi u publiku, to publika prepoznaje i voli. Jeste da igrači slede moju zamisao, ali ako im pokrenem emocije, daće mi „tekst“, svoju priču, i preneće doživljaj. Srećan sam jer imam odličnu ekipu, umetnike koji zaslužuju veliku pažnju, jer su oni igrači koji mogu da igraju na bilo kojoj sceni, a da se ne postide. Učinili su da se osećam ponosnim. Oplemenili su neke moje ideje, dali su sebe i svoj pečat ovoj predstavi i zahvalan sam im na tome. Za mene, oni su bogovi. Moj život je scena: bez igrača ne mogu, njihov pokret me inspiriše. Ako nema te uzajamne saradnje, nema ni predstave.

Krunislav Simić

Aleksandar Kojić, dirigent

Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu, Beču (prof. Mark Stringer), Majncu (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius), Utrehtu (prof. Timothy Brown), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – u Majncu i Ton Koopman – u Utrehtu).

Od 2010. godine je dirigent u Operi Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere SNP-a.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. U proteklih nekoliko godina gostovao je u Zagrebu, Rijeci, Segedinskoj operi, Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku. U septembru 2017. usavršavao se u Raveni (Italija) na majstorskom kursu za italijansku operu, koji je vodio Rikardo Muti. Na repertoaru ima dela Verdija, Pučinija, Čajkovskog, Mocarta, Donicetija, Rosinija, Kalmana, Britna, Gotovca, Bizea, Vrebalove, Orfa, Bajića, Menotija, Barbera, Hindemita, Teodorakisa, Maskanjija, Bručija, Čanbu.

Više puta je nagrađivan Godišnjom nagradom SNP-a: za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog 2012, za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012; za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015; za redakciju partiture i dirigovanje koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije I. Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora 2016.

Prolog: Aukcija. Kroz visoke prozore koji su gledali na bulevar naspram crkve Svete Magdalene, zaštitnice Margerite Gotje, prodiralo je sunce u odaje u kojima se ugasio njen život. Svaka stvar u tom raskošnom stanu bila je na svom mestu. U dnu odaje nazire se silueta sudskog izvršitelja koji diskretno obavlja aukciju svih zatečenih predmeta, dok se otmene dame i najiskusnije pariske kokete dive lepoti i prefinjenosti Margeritinog toaletnog pribora. Za razliku od ostalih posetilaca koji su grozničavo kupovali i najmanju sitnicu, mogao se lako uočiti mladić koji je kraj prozora, pri slabom dnevnom svetlu, čitao dnevnik Margerite Gotje. Zanesen čitanjem, nije ni primetio da je aukcija već odavno završena. Sudski izvršitelj ljubazno mu priđe i upita ga da li je poznavao pokojnicu. On potvrdno klimnu glavom i uputi se ka izlazu.

Prvi čin: Opera Komik. Margerita Gotje prisustvuje svim premijerama, provodi svako veče na predstavama i balovima. Te večeri se u operi Komik prikazivao novi komad te su se okupili svi viđeniji Parižani, kritičari i poklonici umetnosti. Margeritin dolazak i njena blistava lepota oduzimaju dah svima. Laskavi žagor prati je dok prolazi pa joj se klanjaju i oni koji je ne poznaju, dok ona, spokojna i zaklonjena iza svog uobičajenog prezira, prima sve počasti, kao da joj s pravom pripadaju. Dolazi Arman u pratnji prijatelja Gastona i svojom pojavom skreće pažnju na sebe. Margerita pokazuje interesovanje, raspituje se za Armana. Atmosferu ispraznog govorkanja, tračeva i intriga prekida zvono za početak predstave. Arman moli Gastona da ga upozna s Margeritom, jer se znaju odranije. Ona mu lako klimne glavom, potom se okrene svojoj prijateljici Pridansi, prošaputa joj nekoliko reči, pa obe prasnu u smeh. Arman shvati da je on povod te veselosti i njegova zbunjenost se udvostruči. Želeći da opravda Margeritino ponašanje, Gaston iznosi mišljenje o ženama poput nje. Po završetku predstave priređen je prijem u svečanoj sali opere Komik. Arman želi da se ponovo sretne s Margeritom, a prijem je prava prilika za to.

Margerita je u centru pažnje, krug oko nje polako se sužavao pa se tako našla oči u oči s Armanom. Ostavivši ruku svog kavaljera, počinje da igra s Armanom. Igrala je predivno, jedva dodirujući tlo. Margerita i Arman ostaju sami, on joj govori šta oseća prema njoj. Ona pristaje da joj Arman bude novi ljubavnik, ali mu postavlja tri uslova: da bude poverljiv, pokoran i diskretan. Arman pristaje. Njihov razgovor prekidaju Pridansa i Gaston. Margerita, i sama iznenađena novim osećanjem prema Armanu, u društvu Pridanse napušta teatar. Gaston sprečava Armana da istog časa pođe za njima, jer će i tako kasnije posetiti Margeritu u njenom domu.

Margeritin dom. Margerita nije iznenađena nenajavljenim dolaskom Armana. Gosti u njenoj kući, Grof De N… i Madam Olempa, uvređeni odlaze. Margerita i Arman se prepuštaju ljubavnom zanosu. Srećni su. (Oda ljubavi)

Drugi čin: Selo pored Pariza. Margerita i Arman provode srećne dane. Ona je miljenica tog lepog mesta. Predvodi sva veselja, unosi život na balove, nameće orkestru svoje omiljene melodije… Arman mora neodložno da se vrati u Pariz. Margerita ostaje sama, ali srećna.

Gospodin Dival, Armanov otac, posećuje Margeritu. U njegovom obraćanju oseća se gordost, drskost, pa čak i pretnja. Margerita ga podseća da je ona u svojoj kući i da mu račun o svom životu polaže jedino iz iskrene ljubavi prema njegovom sinu. On uviđa da je pogrešio u pogledu njene čestitosti. Moli je da zauvek napusti Armana i time načini još veću žrtvu nego što su bile sve one koje je do sada podnela radi njegovog sina. Margerita se povinovala njegovoj molbi, pružajući mu čvrst dokaz da će, uprkos svojoj ljubavi, napustiti Armana.

Kockarnica. Margerita napušta selo i vraća se u Pariz. Od obećanja Armanovom ocu i žrtve koju je podnela pa do njihovog ponovnog susreta prošlo je dosta vremena. Armana neprestano progoni sećanje na Margeritu; odviše je voleo da bi odjednom postao ravnodušan prema njoj.

Morao je, bez obzira na svoja osećanja, ponovo da je vidi. Kockarnica je pravo mesto za gubitnike kao što je on i nada se da će tu videti Margeritu. Te večeri ona dolazi u društvu Grofa De N…, koji izgleda veoma ponosan, kao da svima hoće da kaže: „Ova žena je moja“. Arman, zbog pomisli da će Margerita otići kući s Grofom De N… i u želji da izazove kod nje ljubomoru, počinje da se udvara Madam Olempi. Margerita, bleda kao smrt, želi da napusti kockarnicu, a Arman je sprečava u tome. Grof De N… izaziva Armana da se kockaju, na šta on pristaje. Arman dobija pozamašnu sumu novca, a grof, vidno iznerviran, napušta kockarnicu. Arman ponižava Margeritu, ali ona zna da zlo koje joj on nanosi, nije ništa drugo do dokaz ljubavi koju oseća prema njoj… Margerita ne može da mu odoli i provodi još jednu noć s njim.

Dom Margerite Gotje. Teško bolesna, Margerita je na samrti. Kad god neko otvori vrata, oči joj zablistaju u nadi da će videti Armana. Kad uvidi da to nije on, lice joj poprimi bolan izraz i oblije je znoj. Nanina bdi nad njom, a Margerita je više ne prepoznaje. Pridansa više ne posećuje Margeritu, pravdajući se raznim poslovima. Margerita Gotje zna da je to kraj, ne može da se privikne na pomisao da će patiti još više, osim ako… „zaspala sam srećna u tvom zagrljaju“.

 

Fotografije: Aleksandar Ramadanović