PODELAO KOMPOZITORUO DIRIGENTUO REDITELJUO DELUSADRŽAJKRITIKAFOTOVIDEO

Šarl Guno

FAUST
opera u četiri čina (sedam slika)

Libreto: Žil Barbije i Mišel Kare
prema istoimenom delu Johana Volfganga Getea

Dirigent: Andrea Solinas, k.g. (Italija)
Reditelj: Aleksandar Nikolić, k.g. (Beograd)
Koreograf: Aleksandar Ilić, k.g. (Beograd)
Scenograf: Saša Senković, Nikola Senković
Kostimograf: Senka Ranosavljević
Hor priprema: Vesna Kesić Krsmanović
Dizajner svetla: Marko Radanović

Uloge:

PREMIJERA (02.11)

Faust, stari naučnik
Dejan Maksimović

Margareta, devojka
Danijela Jovanović

Mefisto, đavo prerušen u gospodina
Nebojša Babić

Valentin, vojnik, Margaretin brat
Vasa Stajkić

Vagner, student
Goran Krneta

Zibel, mladić zaljubljen u Margaretu
Jelena Končar

Marta, Margaretina susetka
Marina Pavlović Barać

REPRIZA (09.11)

Faust, stari naučnik
Stevan Karanac

Margareta, mlada žena
Verica Pejić

Mefistofeles, đavo prerušen u gospodina
Nebojša Babić

Valentin, Margaretin brat, vojnik
Atila Mokuš

Vagner, student
Goran Krneta

Zibel, mladi seljak zaljubljen u Margaretu
Maja Andrić

Marta, Margaretina susetka
Violeta Srećković

Telo
Tatjana Dimović (balet)

Učestvuju Hor, Orkestar i Balet SNP-a

Ansambl Baleta:
Dejana Bajić, Jelena Danguzov, Nastasja Ivetić, Milica Jelić, Verica Kozarev Klarić, Jelena Marković, Bojana Matić, Vesna Ognjanov, Sanja Pavić, Jovana Paunović, Mina Radović, Nadežda Salak, Milana Samardžić, Marija Trifunović, Aleksandar Bečvardi, Alesandro Bonavita, Marko Ivan, Toma Križnar, Đulio Milite, Bojan Radnov, Nikola Stamenović, Zoran Trifunović

Statisti: Vladislav Šeguljev, Stefan Mikan, Miroslav Stojiljković

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić
Korepetitori i orgulje: Danijela Hodoba Leš, Marina Rajnović Babović
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Sanja Milanov
Sufleri: Aleksandra Majtan, Sanela Mitrović
Saradnik za francuski jezik: Jelena Bukurov

Prevod teksta za titl: Gorjana Ilić
Prevod za titl obradio i prilagodio: Ivan Svirčević
Repetitor Baleta: Branka Gligorić
Asistent koreografa: Mojca Majcen
Saradnik kostimografa: Dušan Ćurković
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Vajarski radovi: Ivan Kiš
Asistent scenografa: Nada Danilovac

Premijera: 2. novembra 2019, scena „Jovan Đorđević“

Predstava traje tri sata i dvadeset minuta, sa tri pauze.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni su u radionicama SNP-a.

 

Šarl Guno, francuski kompozitor
(Pariz, 17. VI 1818–Sen-Klu, kod Pariza, 18. X 1893).

Potekao je iz umetničke porodice (otac slikar, majka pijanistkinja); rano je ispoljio ljubav prema muzici. Na Konzervatorijum u Parizu upisao se 1836. Učitelji su mu bili Ž. F. Alevi i F. Paer.
Kantatom Fernand 1839. osvaja nagradu Prix de Rome i pravo na trogodišnji boravak u Italiji. Vreme provedeno u Rimu koristi za proučavanje dela Palestrine, Belinija i Donicetija. Posle povratka u domovinu postaje orguljaš i dirigent crkvenog hora Société missions étrangères i nastavlja sa kompozitorskim radom koji je započeo u Italiji. Sledeći reformatorsku ideju Gluka, odriče se konvencionalnosti i stvara neraskidivu vezu između teksta i muzike, dajući muzici ne samo ulogu tumača složenih psiholoških stanja nego i komentatora scenskih zbivanja.
Punu afirmaciju doživeo je tek operom Faust (1859), delom koje se nalazi na sredini između velike i komične opere. Njegov izvor nadahnuća je redovno ljubav, čista i nesebična, pa je to i u operi Faust, pisanoj prema istoimenom Geteovom delu. Poslednjih godina života potpuno se posvetio komponovanju crkvene muzike. Napisao je 12 opera, 2 simfonije, 7 klavirskih i veći broj vokalnih kompozicija, svetovnih i crkvenih, kao i 17 misa, oratorijuma i rekvijema.
Važnija dela: opere Faust, Safo, Kraljica od Sabe, Romeo i Julija, Krvava opatica (None sanglante), Silom lekar (Le Médecin malgré lui), Golubica, Zamorin danak; oratorijumske trilogije Iskušenje (La Rédemption), Smrt i život (Mors et vita); oratorijum Tobija (Tobie); kantate Fernand i Na granici (A la fiontière); Te Deum za dva hora (10-oglasno), 2 Stabat mater i dr. Jedan je od prvih lirika francuske opere XIX veka, odnosno prvi od njenih značajnijih predstavnika. U SNP-u je sa uspehom u više navrata izvođen njegov Faust.

M. Hadnađev, Enciklopedija SNP-a

 

Opera Faust je prvi put izvedena 19. III 1859. na sceni Théâtre-Lyrique u Parizu. Sadržala je govorne dijaloge u prozi. Iako je Berlioz to delo pohvalio, publika ga je primila s rezervom. Već prilikom narednog izvođenja, u Strazburu aprila 1860, govorni dijalozi su zamenjeni rečitativima. Guno je drugom činu dodao Valentinovu ariju Avant de quitter ces lieux za izvođenje u Londonu, a 1869. u pariskoj Operi dodat je balet u sceni Valpurgijska noć.

Iz: Muzička enciklopedija

 

Andrea Solinas , dirigent, k.g. iz Italije (Andrea Francesco Solinas)

Rođen 1985. godine. Studirao je na Odseku za klavir, na Muzičkoj akademiji „Luiđi Kanepa“ u Sasariju, gde je diplomirao 2007. Nakon završetka studija posvetio se operi i orkestarskom dirigovanju, a prva iskustva stekao 2011. kao pijanista u orkestru „Giovanile Italiana“ iz Sasarija (dir. Rikardo Muti), a kasnije je dve sezone (2012-2014) radio kao umetnički direktor muškog hora „Nugoro Amada“ iz Nuora (Sardinija). Specijalizirao studije klavira 2009. na Muzičkoj akademiji u Pinerolu (prof. Pjetro De Marija) i 2012. na Akademiji u Fijesolu (prof. Andrea Lukezini). Master studije klavira završio 2010. u Sasariju, istovremeno se usavršavajući u orkestarskom dirigovanju. Master studije iz orkestarskog dirigovanja završio 2016. na Konzervatorijumu u Milanu. Bio je angažovan kao umetnički i muzički direktor (hor „Polifonica Santa Cecilia“- Sasari, festival „Pučini“- Tore del Lago), kao vodeći repetitor sarađivao sa pozorištima u Veroni (2015), Mesini (2016), Trstu (2019); bio je i asistent dirigenta (Bruno Nikoli, Frančesko Čampa, Đanluka Marčano). Bavi se pedagoškim radom. Sa Operom SNP-a sarađivao u sezoni 2018/19. na Rosinijevoj operi Pepeljuga, na Listovoj operi Sardanapalo. Dirigovao je premijernim izvođenjem Verdijevog Rigoleta (jun 2019).

 

Remek-delo francuske panorame

Guno nas uvodi u dramu od prve strane partiture: s jedne strane imamo dva ogromna zvučna zapisa u fortissimo koji najavljuju sumorne boje pakla, zatim slede hromatske fraze u pisanissimo bez preciznog smera, gotovo se vrteći oko sebe, u stalnom razvoju, koje nas nose do iznenadnih i visokih tenzija. U muzičkoj konstrukciji, smenjuju se solističke arije velikih širina i dramaturških dubina sa scenama hora, tako da hor postaje jedini protagonista; tome je zapravo posvećena konačna apoteoza i zaključak dela.
Guno je podrobno proučio Bahove korale i u ovom delu izranja njegova strast ka ovom kompozicijskom žanru: slušalac će moći da čuje religiozne delove u kojima orgulje zamenjuju horske deonice, marševe i vojne himne, sve savršeno povezano sa onim ukusom francuskog melodičnog izraza koji će Fausta učiniti jednim od najvažnijih remek-dela francuske panorame, rame uz rame sa operama kao što su Karmen Ž. Bizea i Samson i Dalila K. Sen-Sansa.

Andrea Solinas
(prev. s italijanskog J. Lagator)

Aleksandar Nikolić, reditelj, k.g. (Beograd)

Diplomirao pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (klasa Ivane Vujić). Studirao istoriju umetnosti, kao i industrijski dizajn. Stručno se usavršavao u Italiji, Nemačkoj, Grčkoj. Od sezone 2009/10. angažovan u Operi NP Beograd kao reditelj na održavanju i obnavljanju tekućeg repertoara. U sezoni 2015/16. angažovan u Royal Opera House Covent Garden u Londonu kao director on duty na operi Travijata.
Docent je na Institutu za umetničku igru u Beogradu (oblast Režija u operi i baletu). Od 2016. drži internacionalne master klasove u Izraelu i Srbiji namenjene operskim pevačima. Dobitnik je najviših priznanja u umetnosti – Žamboki fondacije i Jerusalima „za izvanredan doprinos kulturi grada Jerusalima“, 2018. Član je umetničkog udruženja JeNeJaArt koje se bavi negovanjem operskog stvaralaštva. Odabrani projekti: Viva la mamma, Pyramus and Thisbe (IMVAJ fondacija i Israely Center of Exelence, Izrael); Šekspir: Soneti, Melanholični snovi grofa Save Vladislavića, La serva- padrona (NP Beograd); Don Đovani, Viva la mamma (NP Sarajevo); Krunisanje Popeje (Rosi fest, NP Beograd, Brok Vokal Lajpcig); Čarobni breg, Sablazan u dolini Svetog Florijana (Kulturni dom Velenje); Don Đovani (Kombank dvorana, Beograd); Karmina burana (Centar „Sava“, Beograd); Slepi miš (IMVAJ i Modell Hal Gerard Bachar, Jerusalim i Tel Aviv Museum of Art Hall); Kazališni običaji i neuobičajenosti (HNK Rijeka); Režirao u Madlenijanumu, u Rijeci, u SKC Beograd; Rigoleto (SNP, Novi Sad). Tokom boravka u Bostonu (Plimpton Shattuck Black Box teatar), 2019. uradio je tri projekta Don Đovani, Hagar & Išmael i Semi i Remi.

 

Studija o ljudskom zlu
Razgovor sa rediteljem Aleksandrom Nikolićem

Koja je tema Vašeg Fausta, na šta ste se fokusirali?
Ovaj naš Faust je jedna studija o zlu i na neki način predstavlja zaokruženje mog desetogodišnjeg istraživanja o ljudskom zlu, o pitanjima koji su to prirodni ili stečeni preduslovi ljudske vrste da budemo zli. U tom smislu, Gunoov Faust, a ne Geteov, bio je sjajan poligon da istražim ovu temu. Gunoov Faust se bavi pitanjem krivice, odnosno griže savesti.

Da li izmeštate vreme i mesto dešavanja Fausta u odnosu na Gunoa i njegove libretiste?
Naš Faust je postavljen u period Napoleonovih ratova, u epohu koju je oslikavala specifična politička situacija koja je Geteu bila bliska. U tom nasleđenom svetu živi Guno i čini mi se da je ta epoha gledaocu mnogo bliža i jasnija nego originalni 16. vek. Na početku 19. veka imamo Nemačku koja je, nakon velikih političkih previranja, dovoljno osnažena da postane nezavisna i uticajna, a opet premala i nedovoljno jaka da ispuni svoje velike ambicije. Pritisnuta je između velikih sila, u njoj se rađa zdrav i pošten patriotizam koji se pod pritiskom vojnih poraza pretvara u niski, podli revanšistički nacionalizam. Mislim da je taj kontekst mnogo zanimljiviji gledaocu od blede pastorale originalnog libreta.

Kako tumačite glavne likove?
Mefisto i Margareta su samo dve metafore, dva različita sistema vrednosti, dva različita puta, a Faust mora da izabere do kraja predstave, nakon više od tri sata unutrašnje borbe, kojem od ta dva sveta pripada. A, ta dva sveta su kao ulje i voda, nikada ne mogu da se pomešaju i nikada se neće pomešati. Faust egzistira između ta dva životna puta. Mefisto zastupa individualizam i to pre svega zapadni: svet bez griže savesti, bez odgovornosti. Ali nije to samo svet zadovoljstva, to je svet brzih i lakih rešenja, nerazmišljanja o budućnosti, neosvrtanja na prošlost, trenutak samo ovaj u kojem se živi, nerazmišljanja o drugima, nego sebično bavljenje sobom i svojim trenutnim potrebama, jedan stihijski život bez plana i bez perspektive, svet abolirane griže savesti. S druge strane se nalazi Margaretin svet: sve ono što je za nas vezano za tradicionalne vrednosti, porodica, dom, prijateljstvo, vernost, poštenje, toplina, bliskost, duboko prožimanje, empatija, a to su vrednosti koje često vezujemo za Istok. To su vrednosti koje na Istoku nisu nestale pod izrazitim uticajem merkantilističkog Zapada.

Da li ste prilagodili dramsku radnju našem vremenu?
Mi, opera, nismo statua koja beskonačno egzistira u vremenu i prostoru, niti smo partitura u vremenu koja je trajala i pre nas, mi nismo slika koja postoji i pre i posle susreta sa publikom. Mi smo teatar, a on postoji za sve nas, samo sada i samo ovde dok traje predstava. Zato je Faust idejno i tematski prilagođen našoj publici. Publika mora da plače sa našim protagonistima, mora da se smeje sa njima, moraju da ih dotaknu stvari koje ih se tiču. Mislim da je to doba previranja za vreme Napoleonovih ratova i u političkom i u smislu svakog lika ponaosob, veoma značajno jer gledaocu govori mnogo više o sadašnjem trenutku, o izazovima koji svakodnevica stavlja pred nas.

I. I. K.

Gunoov Faust u SNP-u
– Prvo izvođenje u Novom Sadu: 9. XI 1921.
Od osnivanja Opere 1947.
– Prvo izvođenje u SNP-u: 10. X 1953.
– Premijera u SNP-u: 26. X 1971.
– Premijera u SNP-u: 21. IV 1995.

 

O Gunoovom Faustu

[…] Iz oba dela Geteove istoimene tragedije uzeta je samo epizoda o tragediji Margarete. Sva filozofska mesta su izbačena, mnoštvo sporednih likova, niz radnji koje bi održale dramaturško jedinstvo opere. Otuda burna reakcija koju je ova opera izazvala u Nemačkoj, zbog čega i nije prikazivana pod imenom Faust, već Margerita, da bi se stvorila distanca prema genijalnom Geteovom delu. Tako skraćen sadržaj ograničava se na radnju koja prikazuje kako je stari doktor Faust, u žudnji za srećom i radostima života, uz pomoć đavola, povratio mladost, strasno zavoleo prostodušnu bezazlenu devojku Margaretu i ostavio je kao ubicu svog deteta.

[…] U njegovom Faustu ne treba tražiti Geteovu mnogostruku, duboku i harmoničnu misao. Libretisti Mišel Kare i Žan Barbije, sveli su Geteovog Fausta na poetičnu i uzbudljivu Margaretinu epizodu: Margareta kao ovaploćenje ženstvenosti, stavljena je u centar dramskog interesa, dok je Faust ostao galantni ljubavnik, a Mefisto skeptično-ironični rezoner. Ovakva francuska verzija Geteovog Fausta odgovarala je pretežno lirskoj prirodi kompozitorovog talenta. U Faustu Guno je stvorio ono što Francuzi zovu l’ opera de demicaractere, neku srednju vrstu između francuske velike i komične opere i približio se Lilijevoj, čisto francuskoj koncepciji opere. Njegova muzika je manje patetična od muzike velike opere, ozbiljnija od komične opere, intimna, često familijarno-banalna, ali uvek poetična.
Njegova melodija je jasna, iskristalisana, razvijena pod uticajem Vebera i Mendelsona. Lirski predestiniran, Guno se naročito zadržavao na sentimentalnim mestima, gde je njegova sladunjava umetnost nalazila prilike za bogata razvijanja.
Vrlo je značajna uloga koju je Guno odigrao u razvoju francuske muzike: on je francusku muziku ponovo doveo do njenih davno zaboravljenih tradicija. I ne može se dovoljno podvući koliko Gunou duguju ne samo Bize i Masne, nego čak i Sezar Frank i Dipark.

Nedeljko Grba, Biseri operske riznice, Beograd, 2010.

I čin Noć je. Stari naučnik Faust u svojoj sobi, razmišlja o životu koji je proveo u potrazi za naukom. Očajan što nije pronikao u tajnu besmrtnosti, uzima pehar s otrovom, zazivajući paklene sile, kako bi otišao sa ovoga sveta. No, odlaže ga, zbunjen prolećnom pesmom devojaka, koja dopire spolja. Ljubav i mladost su nepovratne, te razočaran u Boga, on zaziva đavola koji se pojavljuje (Me voici!), nudeći mu bogatstvo, slavu i moć. On Faustovo oklevanje razbija vizijom lepe Margarete, a njenu ljubav obećava Faustu, ali uz uslov – da mu ovaj posle smrti prepusti svoju dušu. Faust pristaje i pogodba je sklopljena. Prizor gradskog slavlja. La kermesse (Vin ou bière), napitnicu, pevaju Vagner, vojnici, građani i devojke. Valentin se sprema u boj (Avant de quitter ces lieux), zabrinut što ostavlja sestru pa je poverava mladom prijatelju Zibelu. Vagner pokušava da razveseli društvo svojom pesmom. Mefisto se iznenada pojavljuje, prekida Vagnera, nazdravlja podrugljivo i peva čuveni rondo o zlatnom teletu, novcu i bogatstvu kojem se svi klanjaju (Le veau d’or). Čitajući iz dlana, Vagneru proriče skoru smrt, a Zibela upozorava da ne nosi cveće Margareti, jer će svaki cvet u njegovoj ruci odmah uvenuti. Valentin, čuvši da se spominje ime njegove sestre, poteže mač, ali ga Mefisto lomi. Mefisto se od napada brani, Valentin uzima mač za oštricu i pruža ga kao krst i tek kada i vojnici pokažu balčake mačeva sa znakom krsta, Mefisto je primoran da se povuče. Veselje se nastavlja u ritmu valcera (Ainsi que la brise légère). Faust i Margareta se susreću prvi put…

II čin Margaretin vrt. Zaljubljeni Zibel pokušava da za Margaretu napravi buket cveća, ali svaki cvet vene u njegovoj ruci. Tek svetom vodom uspeva da otkloni Mefistovu čaroliju (Faites-lui mes aveux) i ostavlja cveće za Margaretu. Lukavi Mefisto zna šta će bolje privući Margaretinu pažnju… Faust, opijen lepotom devojke, peva o svojim iskrenim ljubavnim osećanjima (Salut! demeure chaste et pure). Mefisto donosi kutiju s nakitom. Stigavši pred kuću, Margareta spazi kutiju s nakitom, ne odoleva iskušenju da ga odmah isproba i peva baladu o kralju iz Tule (Il était un roi du Thullé). Podlegla je čarima nakita (Ah! Je ris de me voir si belle). Nailazi Marta, a pred njom se začas nađu Faust i Mefisto. Mefisto preuzima brigu o Marti, javlja joj o pogibiji muža na bojištu i odmah joj se udvara, dok Faust Margareti izjavljuje ljubav. Njihovoj ljubavnoj sreći više ništa ne stoji na putu (Il se fait tard!.. Adieu!), a ciničnim smehom Mefisto prati Faustov ulazak u Margaretinu sobu.

III čin Ljubavni zanos nije ostao bez posledica. Zavedena i napuštena, očekujući dete, Margareta razmišlja o Faustu, iako od njega nema ni traga ni glasa (Il ne revient pas). Zibel pokušava da je uteši (Si le bonheur à sourire t’invite). Margareta traži utehu u crkvi, a njenoj molitvi odgovara skriveni đavo. Pred avetinjskim pretnjama, ugledavši satanu, Margareta klone bez svesti. Vojnici se vraćaju iz uspešnog rata (Oui, c’est plaisir, dans les familles). Valentin sreće Zibela i raspituje se o sestri pa, ne dobivši odgovor, uznemiren uzlazi u kuću. Pojavljuju se Faust i Mefisto. Mefisto peva Margareti podrugljivu serenadu (Vous qui faites l’ endormie), koja izmami Valentina sa isukanim mačem. Želeći da osveti obeščašćenu sestru, Valentin ulazi u dvoboj sa Faustom, u kojem odluku donosi Mefistovo uplitanje, te Valentin pada smrtno ranjen. Pred okupljenim narodom, on Margaretu tera od sebe, okrivljuje je za bludnicu i krivca i umire sa rečima prokletstva (Écoute-moi bien, Marguerite!).

IV čin Valpurgijska noć. Mefisto je doveo Fausta u svoje carstvo, nudeći mu sve slasti i zadovoljstva koje ono pruža. Fausta okružuju zavodljiva demonska bića, stvarajući frenetične bahanalije i pakleni vrtlog. Čak i pod Mefistovim činima, Faust ne može da zaboravi Margaretu i kada mu se u daljini ukaže njena vizija, on naređuje Mefistu da ga odvede k njoj. U tamnici Margareta očekuje smrt zbog čedomorstva, pomućenog je razuma i napuštena od svih. Uz Mefistovu pomoć, Faust dolazi u tamnicu da bi spasao Margaretu, ali ona odlučno odbija da beži s njim. Seća se prvih dana njihove ljubavi, a onda se obraća Bogu. Mefistova moć je savladana zanesenom molitvom i Margareta spremno odlazi u smrt (Anges purs, anges radieux). Tako će biti kažnjena za počinjene grehe, a hor anđela objavljuje njeno spasenje.

 

Visoki izvođački dometi

Posle skorašnjeg upečatljivog uspeha premijere „Rigoleta“, ansambl Opere SNP započeo je novu sezonu još jednim ambicioznim projektom, premijerom „Fausta“ Šarla Gunoa, nešto ređe izvođene klasične francuske opere, koja je u Novom Sadu ranije imala nekoliko zapaženih scenskih postavki. […] Ambiciozni poduhvat postavljanja na scenu Gunoove opere postavilo je pred umetničke rukovodioce i članove ansambla vrlo složene zadatke, iziskujući od njih i veliki trud i zalaganje. I kako se nakon premijere, po dugim aplauzima i ovacijama publike moglo zaključiti, ovaj uloženi trud nikako nije bio uzaludan, a kao rezultat ostvarena je izuzetno uspešna, dinamična i uzbudljiva operska predstava.
Predstavu je režirao mladi gostujući reditelj iz Beograda Aleksandar Nikolić, koji je nastojao da pođednako istakne dominantnu, romantičarskim muzičkim lirizmom prožetu motivsku liniju nesrećne ljubavi Margarete i Fausta, kao i neprekidnu i uvek neizvesnu borbu dobra i zla, ocrtanu kroz dramatičnu sudbinu Margaretinog zlosrećnog ljubavnika dr Fausta, koji u želji da povrati mladost i radost života pozove u pomoć đavola, postajući potom njegov sluga.
Maštovitim i svrsishodnim Nikolićevim režijskim rešenjima uobličen je pregnantan i logičan razvojni tok predstave, u snažnoj gradaciji koja je neumoljivo vodila ka tragičnom raspletu i nakon njega, ipak religijskom utehom hrišćanskog spasenja Margaretine duše, ozarenom raspletu. Gost dirigent iz Italije Andrea Solinas pouzdano i nadahnuto je vodio soliste, hor i orkestar, gradeći zajedno sa njima slojevitu i brižljivo tonski i dinamički iznijansiranu muzičku potku dela, u kojoj su se uz sjajne pevačke kreacije solista posebno isticale i impresivne horske numere.
U naslovnoj ulozi doktora Fausta nastupio je gostujući tenor Dejan Maksimović, sugestivno gradeći svoj lik koji prolazi kroz niz preobražaja, od prvog pojavljivanja kao ostarelog i razočaranog učenjaka, potom Mefistovog sluge koji srlja u propast, povlačeći sa sobom i mladu i čednu Margaretu u koju je zaljubljen, do završne metamorfoze i pokajanja kojim pokušava da spase svoju postradalu ljubavnicu. Izuzetno uverljivo, energično, pevački i glumački besprekorno tumačenje uloge Mefista ostvario je Nebojša Babić, dajući svojoj roli pravu demonsku dimenziju.
Pođednako uspešna bila je i sopranistkinja Danijela Jovanović kao nežna i čedna Margareta, pružajući suverena i proživljena tumačenja numera svoje zahtevne uloge, poput balade o kralju od Tule i arije o čarima nakita „Ah! Je ris de me voir si belle“, kao i dueta sa Faustom o ljubavnoj sreći koje su bile među najuspelijim muzičkim trenucima predstave. Ulogu Margaretinog brižnog brata, vojnika Valentina ubedljivo je tumačio Vasa Stajkić, mecosopranistkinja Jelena Končar je pevački solidno i scenski vanredno uspelo ostvarila ulogu zaljubljenog mladića Zibela, a zapaženi su i nastupi Marine Pavlović Barać kao Margaretine susetke Marte i Gorana Krnete kao studenta Vagnera.
Vrlo istaknuto ulogu igrali su i nastupi solidno pripremljenog i uvežbanog hora, koji u „Faustu“ gotovo dobija značaj jednog od protagonista, a među ovim horskim numerama posebno su zapaženi vinska pesma iz prizora gradskog slavlja i hor vojnika koji se vraćaju iz rata. Nastupi horistkinja imali su pritom i koreografsku dimenziju, gde su im se na sceni priključivale i članice i članovi baletskog ansambla, tako da su baletske tačke bile organski povezane sa horskim i solističkim nastupima, dobijajući povremeno izuzetno važnu i zapaženu ulogu, kao prilikom scene Margaretinog suočavanja sa paklenim demonima ili fantazmagorijskih prizora Valpurgijske noći iz završnog, četvrtog čina.
Za celovitost utiska o ovoj sjajnoj predstavi veoma su zaslužni i koreograf Aleksandar Ilić, dirigentkinja Vesna Kesić Krsmanović koja je pripremila horski ansambl, scenografi Saša Senković i Nikola Senković, kostimografkinja Senka Ranosavljević, kao i dizajner svetla Marko Radanović.

B. Hložan, Dnevnik.rs, 6. novembar 2019.
(izvod iz prikaza povodom premijere)

Fotografije: Aleksandar Ramadanović