Тијана Грумић
НАЈУСАМЉЕНИЈИ КИТ НА СВЕТУ
Редитељ и драматург: Зијах А. Соколовић
Сценограф: Саша Сенковић
Костимограф: Сенка Раносављевић
Композитори: Ирена Поповић, Никола Драговић
Сценски покрет: Андреја Кулешевић
Сарадник за пантомиму: Игор Грекса
Асистент редитеља: Владислав Велковски
Дизајнер светла: Марко Радановић
Улоге:
Милан Ковачевић
Миа Симоновић
Григорије Јакишић
Вукашин Ранђеловић
Сања Микитишин
Ервин Хаџимуртезић
Инспицијент: Снежана Радованов
Суфлер: Наташа Барбир
Мајстор тона: Душан Јовановић
Асистент сценографа: Никола Сенковић
Премијера: 6. март 2019, Камерна сцена
Представа траје сат и тридесет минута.
Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.
Зијах А. Соколовић, редитељ и драматург
„Најусамљенији кит на свету“ већ из наслова себе одређује као драму о једној конкретној теми – о усамљености. Међутим, за мене овај текст представља колико драму о усамљености и отуђењу, толико и причу о љубави и блискости. У овом тексту желела сам да истражим и то колико наша раздвојеност у простору (који је овде раздељен на космос, Земљу и морске дубине) утиче, односно не утиче на нашу међусобну блискост. Да би могао да заспи – кит мора да има некога поред себе, а да би имао некога поред себе – тај неко мора да чује његов зов. Мислим да смо се сви некада осетили као најусамљенији кит на свету, због тога волим да верујем да је ово прича о свима нама.
Тијана Грумић, аутор
Ово је једна веома интензивна прича о породици, љубави, блискости, али и о усамљености, изгубљености и запостављености. Током представе се можемо наћи на земљи, али и у мору и на небу, а прелази између су веома јасно приказани и гледаоци скоро имају и осећај да се заједно са седиштима премештају са једног места на друго, са земље у дубине мора, или у ширине универзума. Редитељ Зијах А. Соколовић после премијере представе „Најусамљенији кит на свету“, која је одиграна у Српском народном позоришту 6. марта, за наш портал говори о томе како је његова жеља била да направи необичну и поетичну представу о нашој стварности, а да је даље на публици да одлучи како им се свиђа и у ком правцу ће се кретати.
„Мама, тата, где сте?“ – за људе, мама и тата су увек ту, у почетку највише. Тада нас они уче да шетамо, да причамо, да се социјализујемо, да упознајемо свет око себе, а онда негде успут и неприметно, родитељи престају да нам буду примарни систем подршке. Међутим, тај процес се некада дешава природно, са годинама, а некада изненада и не нашом вољом, што као последица води ка осећању усамљености и одбачености. Тада се бег од стварности проналази у фантастичним стварима, некада књигама, некада машти, а у овом случају небу, звездама и ширини универзума или мору и његовим дубинама. У представи је јасно приказана љубав родитеља према деци, пожртвованост, воља да се дете подигне на прави начин, жеља да се угоди детету, да га саслушају – просто воле. Међутим, негде успут се та пажња скреће са детета и окреће неким другим, „важнијим“ стварима, запостављајући децу, која почињу да се осећају као да су нечујни, неприметни… што оставља велику празнину у њима самима.
За Плаве Китове, овај процес одбацивања и осамљивања креће доста раније и болније. Сами себе, без помоћи родитеља, уче да пливају, да лове, дакле, они су већ од самог почетка живота усамљени. Томе не помаже ни чињеница да се њихова песма чује на само 52 херца, што је фреквенција коју нико други не чује и не разуме, а њихова песма је једна од најлепших мелодија морских дубина. Пливање кроз море и живот сам са собом може постати доста усамљено место за било кога, а када се деси неко чудо и ви напокон постанете видљиви и чујете се, живот зна да се промени из корена – набоље или нагоре.
Представа је написана толико једноставно и природно, да свим гледаоцима даје простора да се поистовете са причом и ликовима, да их наводи да размишљају о себи, свом окружењу, да ли су они некога навели да се осећа као Плави Кит, или су, пак, они ти који се тако осећају. Ова прича изразито циља ка томе да се преиспита све што се зна о свакодневици људи, о навикама које ни не пимећујемо, о начину на који комуницирамо једни са другима, о проблемима који нас изједају толико да заборавимо друге…. Колико је реалност присутна, толико је и машта гледалаца важна како би се доживела представа. Има много поетичних, заносних момената које гледаоци имају прилику да доживе свим срцем, а емоције које се доживе у том моменту су изузетно заносне и интензивне.
Камерна сцена на којој се игра ова представа употпуњује доживљај публике, која и сама постаје део те обичне породице и, у истом маху са актерима, доживљава сва осећања. И стварно, цела сала у једном моменту креће да дише истом брзином, осећа емоције истом јачином, а присност и удобност је толико изражена да се публика не устручава да их и испољи кроз смех или плач.
Звезда представе је дефинитивно глумица Миа Симоновић, која глуми ћерку у овој породици и на изразито духовит и дирљив начин публици дочарава шта то значи бити дете, какав став деца имају према свету, шта је оно што их покреће, али и како деца реагују када се нешто лоше дешава и како се она осећају у тим тренуцима. Њена глума, посвећеност улози, па и плес, све то публици дочарава величину њеног талента и диже атмосферу и емоције на виши ниво разумевања и уживања у представи.
Ауторка овог позоришног комада Тијана Грумић за наш портал наводи како је и њој ово био први пут да гледа представу, и то заједно са публиком, што јој је било изузетно значајно како би видела реакцију публике на саму причу. „Ту је било и искрених реакција, што смеха, што плача, тако да је то мени заиста употпунило доживљај, јер сам и ја сама јако задовољна представом.“
„Сад представа иде својим путем, и желим јој сретан пут!“, овако за крај коментарише редитељ Зијах А. Соколовић, а ви је на том путу можете срести 21. марта, када ће се следећи пут играти у СНП-у.
Александра Ревес, Хоћу у позориште, 9. март 2019.
