ПОДЕЛАО ДЕЛУО РЕДИТЕЉУО АУТОРКИФОТОВИДЕО

Маја Тодоровић

AНТИГОНА 1918.

по мотивима Софоклове драме Антигона

Аутор текста и драматург: Маја Тодоровић
Редитељ: Mилан Нешковић
Сценограф: Жељко Пишкорић
Костимограф: Биљана Гргур
Кореограф: Андреја Кулешевић
Композитор: Владимир Пејковић
Видео: Никола Љуца и Александар Баћић
Сценски говор: др Дејан Средојевић

Играју:

Aнтигонa:
Mилица Грујичић

Kреонт:
Ненад Пећинар

Исмeнa:
Tања Пјевац

Хемон:
Бранислав Јерковић

Tиресија:
Mилан Ковачевић

Еуридика:
Сања Микитишин

Хор:
Вукашин Ранђеловић, Драган Којић, Joвана Плескоњић, Maрко Савковић, Александра Пејић

Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић
Израда накита: Стеван Стевановић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Тон мајстор: Владимир Огњеновић

Премијера: 24. јануара 2019. године, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје око 90 минута.

Декор, костими и сценска опрема израђени су у радионицама СНП-а.

ХОР: Последње речи?
АНТИГОНА: За љубав, не за мржњу ја сам створена.

(Маја Тодоровић, AНТИГОНА 1918.)

 

Зоран Милутиновић
О Антигони

Mит који је Софокле драматизовао у Антигони припада кругу тебанских легенди и не може се наћи у Хомеровим еповима; можда га је Софокле преузео из неког епа за који ми не знамо.
После Едиповог одласка из Тебе његови синови, близанци Полиник и Етеокле, изабрани су за тебанске владаре. Требало је да Тебом управљају као сувладари који ће се сваке године смењивати. Међутим, Етеокле, који је први ступио на власт, одбио је да брату уступи престо кад је година истекла. Уз помоћ свог таста Адраста, Полиник је сакупио војску и кренуо на Тебу. Опсели су град, али их срећа није послужила. Видевши да његова војска губи битку, а да би спречио даље крвопролиће, Полиник је предложио да питање власти у Теби одлучи двобој измећу њега и Етеокла.
У том двобоју су, међутим, обојица погинула. Њихов ујак Креонт преузео је команду над војском и успео да одбије нападаче. Теба је одбрањена, Креонт је постао нови владар. Он није дозволио да се покопају мртви нападачи – дакле, ни Полиник, Антигонин брат.
Издавањем заповести да Полиник остане несахрањен, Креонт следи атински закон који не дозвољава покоп непријатеља државе, затим оних који скрнаве храмове или краду жртвене дарове из њих. Породица преминулог има, међутим, обавезу према њему: мртви морају да буду сахрањени, макар симболично, како то и Антигона чини, покривањем тела танким слојем земље. Мртви припадају подземном свету и боговима који онде владају, а да би се душа умрлог смирила у свету мртвих, сахрана је неопходна. Душа несахрањеног не може да дође до Хада, царства мртвих, него лута унаоколо као авет.
Отуд је могуће да се гнев такве душе усмери према онима који нису извршили своју обавезу, па забрана сахрањивања има горе последице за онога ко сахрану спречава него за онога коме је ускраћена. Ту обавезу мора да изврши породица преминулог.
Ту почиње Антигона

(У: Софокле, Антигона, Завод за уџбенике, Београд, 2009)

Mилан Нешковић

Рођен у Ваљеву. Дипломирао је режију у класи проф. Николе Јевтића и проф. Алисе Стојановић на Факултету драмских уметности у Београду, 2008.
Први пут сарађује са СНП.
У Србији и суседним земљама досад је поставио 21 представу, међу којима су: Самоубица Николаја Ердмана (НП Сомбор), Краљ Бетајнове Ивана Цанкара (ЈДП Београд), Швајцарска Петра Михајловића (НП Бања Лука), Маестро Миливоја Млађеновића (НП Сомбор), Ружа увела Јелене Мијовић по Б. Станковићу (НП Врање), Прометејев пут Дејана Дуковског (Дорћол плац), Мрешћење шарана (Атеље 212) и Бела кафа (НП у Београду) Александра Поповића, Берлински зид Жељка Хубача (БДП), Шофери Ласла Вегела (НП Ниш), Код вечите славине Момчила Настасијевића (НП у Београду), 1915. Бранислава Нушића (Крушевачко позориште), Недеља, јуче, данас, сутра Огњена Обрадовића (БДП), Шине Милене Марковић (Гледалишче Тартини, Пиран, Словенија)… Поставио је Нушићеву Ожалошћену породицу у Театру Волков у Јарослављу, у Русији, 2017.
Представе су му освојиле мање од сто а преко педесет награда на разним фестивалима, а најпоноснији је на једну, будући да је глумци додељују редитељу. У питању је бијенална Награда „Љубомир Муци Драшкић“ коју је освојио 2015. године.
Бави се педагошким радом на Академији уметности у Београду.


Позоришна стварност је већа од живота
Разговор са Миланом Нешковићем, редитељем

Гледајући Ваше представе, имам утисак да режију доживљавате као могућност надградње драмског предлошка и креативну прилику да афирмишете своју изузетну маштовитост која, међутим, никада не поништава или угрожава текст. Како Ви заправо дефинишете однос позоришта и стварности?

– Ја заправо сматрам да се догодило оно што се догодити није могло, а тиче се чињенице да је некада живот подражавао позориште, а данас позориште подражава живот. Стога није толико тешко бити маштовит. Нити је машта оно што је некада била, нити је позориште оно што је било, а камоли стварност. Зато позоришну стварност, баш данас, у инат свима и упркос свему, треба правити недодирљивом и већом од живота. Издигнимо се од дневно реалистичног и политички препознатљивог у уметности јер нам она једина пружа полигон за то. Не да бисмо тиме сугерисали одређену политичку идеју или слали поруке, него да бисмо поставили питања. Не да бисмо себе промовисали, него да бисмо третирали проблем који нас тишти. У супротном идемо у маркетиншко позориште, а оно се не разликује много од медијске слике нашег друштва. Ово је такође национална фреквенција.

На који начин ћете сценским средствима испричати ову верзију повести о Антигони, такође смештену у време када се, као и много пута пре и касније, на овим просторима чинило да се поуздано зна ко су победници а ко поражени, када су, као и много пута пре или касније овде, људски и божји закони били сукобљени?

– Основна разлика је у томе што ми правимо породичну драму која се претвара у трагедију. Када је страдање породице у питању, не постоје победници и поражени. Ово није прича о рату. Ово је прича о ономе што се догађа после рата на глобалном нивоу, али се све преплиће кроз судбину једне проширене породице. Ја никада, као редитељ, не могу стати на нечију страну и рећи: у праву је Антигона или Креонт. Тиме бих показивао одређени став, а мислим да је та врста става први корак ка политизацији и удаљавање од уметности. Дужан сам, као редитељ, да браним и морално изједначим њихове патње и проблеме. Питање моје политичке опредељености као особе која је политички свесна апсолутно је небитно приликом прављења позоришног дела. А исто се тиче односа „божијих“ и „људских“ закона.

Знајући неке од представа које сте режирали, сигуран сам да сте сагледали не само историјску перспективу него и актуелну политичку димензију драме Антигона 1918, а уверен сам да ћете све њих (па и неке димензије које потенцијално постоје у комаду) „изнети“ на сцену. По чему се, дакле, (све) разликује ова од Софоклове Антигоне, а по чему је овај древни мит и данас актуелан? Ко су данашњи Креонт и савремена Антигона?

– Мислим да не треба да сугеришем одговоре. Поготово не на последње питање. Видим често на друштвеним мрежама да пореде мајку трагично преминулог момка Давида Драгичевића у Бањалуци са Антигоном. То је у исто време фантастично, али и погрешно. Морамо да престанемо да се поредимо. Ништа није онако како је некада било и неће ни приближно бити онако како га замишљамо. Данас не постоје ни Креонт ни Антигона. Данас се Креонт и Антигона постаје. Нажалост, чешће Креонт, и то је оно најбитније питање које треба да поставимо себи. Шта нас је довело у ситуацију да разумемо Креонте и, што је још важније, да не очекујемо да неко постане Антигона?

А. М.

Маја Тодоровић

Драмски писац и сценариста Рођена у Сплиту, одрасла у Херцег Новом, живи у Београду. Завршила је Факултет драмских уметности у Београду, где је дипломирала на Катедри за драматургију.
Награде: Дрекавац (Конкурс БДП-а за драмски првенац, прва наградa), Кинез (Kонкурс за најбољи драмски текст за дјецу и младе АСИТЕЖ центра Црна Гора) и Нушићева награда за најбољу драму 2012. (друго место).
Kao драматург је радила на представама: Швајцарска Петра Михајловића, у режији
Милана Нешковића, НП Републике Српске; Ожалошћена породица Бранислава Нушића, у режији Милана Нешковића, Волков Театар Русија; Краљ Бетајнове, Ивана Цанкара, у режији Милана Нешковића, ЈДП; Самоубица, Николаја Ердмана у режији Милана Нешковића, НП Сомбор.
До сада изведене драме: Дрекавац (БДП), режија: Милена Павловић, Пакована девојка (дипл. представа, БДП), режија: Сташа Копривица, Кинез (Градско позориште Подгорица), режија: Ања Суша, Шћери моја (Црногорско народно позориште, Подгорица, које је и наградило драму), режија Ана Вукотић.
Ауторка је сценарија за неколико филмова, ТВ серија и радио драма.


Да се у мржњи не истребимо

Историја и митови су, бар за мене, непресушни извор инспирације. Не зато што су „сигурна зона“ у којој можемо да паметујемо или ламентирамо над нечим што је већ прошло или се заправо никад није стварно ни догодило.
Напротив, можемо их користити како бисмо се подсетили да то што је прошло (или живи као мит), не значи да се неће поновити и да не живимо последице тог прошлог. Од 1918. је прошло и више од 100 година, а од Софоклове драме, мало мање векова него што ја имам година. Логично је да се неко запита: „Што се то мене данас тиче?“. Србија је у Првом светском рату изгубила 62% мушког становништва, а уништено је 70% целокупне индустрије. То је вероватно једно од највећих страдања које се десило у нашој историји, а није било последње.
Ипак, када се само прочитају ове чињенице, овако на папиру, то су тек неке бројке над којима можемо да се мало замислимо, кажемо како је то страшно и вратимо се разговору о томе шта нам се догодило данас. Али ако то видимо кроз причу неких људи који су слични нама, па ако још схватимо да имамо исте проблеме и сто година касније, онда све ово добија нову димензију. Ту долазимо до Софоклове Антигоне у којој постоји један мотив који прати нас на Балкану од тог Првог светског рата (а и пре), преко Другог, ратова 90-их, па све до данас, кад живимо „у миру“али имамо „кланове“. То је мотив два брата која су ратовала на супротним странама. А оно што се дешава над њиховим „топлим лешевима“ претвара се у још једно страдање, можда и највеће од свих, а то је распад породице и вредности на којима почива уређено друштво и, пре свега, моралан и функционалан људски однос. То је оно што нас је мучило и тада и сада – и усуђујем се да кажем да је основ све наше несреће, да је то наша хамартија која нам ни дан данас не да мира. Мрзимо се по националној основи, по верској, по партијској… А све те мржње могу лепо користити да се баце народу као прашина у очи када треба сакрити стварне, актуелне проблеме. Како каже Антигона у драми: „Лако је човека који мрзи натерати да мрзи још више…“
И када бисмо кренули да размотавамо клупко мржње и тражимо корене свих тих мржњи, које наследно гајимо, сигурно бисмо их нашли и пре Првог светског рата. Мислим да је Уједињење, које се после Првог светског рата „обавило“ на брзину, како каже Тиресија у драми: „…јер се престолонаследнику жури да постане краљ…, а овима тамо да се што пре ослободе од Аустроугарске“, постало катализатор који је убрзао процес ширења  мржње, пошто се цела држава градила као кућа на климавим темељима. Клатили смо се на тим темељима колико смо могли, а онда је кућа почела да се руши, бацајући наоколо лешеве, и ево још се вадимо из рушевина, а плашим се да куће градимо на једнако лабавим темељима.
Иако би се и Софоклова Антигона могла врло лако прилагодити тадашњој и данашњој Србији, желели смо да говоримо директно о нама – зато то није Теба него Србија – спајајући на неки начин мит и историју. Све у нади да ће се бар неко замислити мало дуже и више над историјом и њеним последицама него кад прочита слова и бројке на папиру, да ће преиспитати све мржње које гаји у себи и да ћемо сви ми престати да „памтимо до четвртка“. Јер догод је тако, плашим се да ћемо се вртети укруг и понављати исте грешке и до 2918. Па и даље, ако се дотад не истребимо у мржњи.

Маја Тодоровић

Фотографије: Срђан Дорошки