Autorski projekat Igora Vuka Torbice

TARTIF
po motivima originalne Molijerove drame Tartif

Projekat: Komično u klasičnom

Koprodukcija: Srpsko narodno pozorište i Narodno pozorište Sombor

Autor i reditelj: Igor Vuk Torbica
Scenografkinja: Andreja Rondović
Kostimografkinja: Jelisaveta Tatić Čuturilo
Kompozitor: Vladimir Pejković

Lica:

Tartif:
Saša Torlaković

Dorina:
Hana Selimović

Orgon:
Ninoslav Đorđević

Elmira:
Danica Nikolić / Tijana Marković

Kleant:
Marko Marković

Gospođa Pernel:
Biljana Keskenović

Marijana:
Danica Grubački

Damis:
Marko Savić

Valer:
Dušan Vukašinović

Bacques:
Nemanja Bakić

Sudski izvršitelj 1:
Milorad Kapor

Sudski izvršitelj 2:
Dragana Šuša

Prva proba: 27. novembra 2018.
Radna premijera u NP Sombor: 26. decembra 2018.
Premijera u NP Sombor: 8. februara 2019, repriza: 9. februara

Premijera u SNP: 19. februara 2019, scena „Pera Dobrinović“
Reprize: 20. februara, 21. i 22. marta

Predstava traje: 120 minuta.

Projekat je realizovan uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Februarske premijere, somborska i novosadska, Tartifa Narodnog pozorišta Sombor i Srpskog narodnog pozorišta drugačijim pozorišnim sredstvima teže ciljevima srodnim onim „urbanovskim“ no, što je značajnije, i konačan im je domet negde u toj ravni; drugim rečima, i za Tartifa Igora Vuka Torbice važi isto: i on je događaj sezone. Za razliku od Molijerovog, Torbičin Tartif nije lažni bogomoljac koji će svoje žrtve začarati verničkom smernošću. To je, drže autori ove predstave, danas podosta deplasirano, bar u ovom delu sveta: postoje mnogo savremenije i danas efikasnije tehnike zavođenja, podvođenja, začaravanja, obezglavljivanja, obezljuđivanja, anihiliranja slobodne volje i praktičnog razuma. U priču o savremenom Tartifu uvodi nas Dorina, u vedrom i izoštrenom, posve jedinstvenom tumačenju Hane Selimović, koje je posebna „dodata“ vrednost ove predstave. Potom sledi karusel likova, preplet skrivenih motiva i strasti članova porodice koju će Tartif zaposesti. Orgon Ninoslava Đorđevića i Elmira Tijane Marković na dva će oprečna načina završiti pod Tartifovim kobnim moćima, Orgon bliže onome kako je to i kod Molijera, mada opet na način bliži nama današnjima: Orgon veruje onako kako se danas veruje ne u natprirodna bića i njihove tobožnje zapovesti, milosti i ljutnje, nego u televizijske propovednike i druge dilere slatkorečivosti u civilu. Kleant (Marko Marković) ovde nije samo zdravorazumski rezoner, nego i čovek s preciznim interesima; Marijana i Valer (Danica Grubački i Dušan Vukašinović), besprekorni, ona kao predmet staračke požude ili trofejni simbol moći, on kao vetropirasti polagatelj „prirodnog prava“ i Tartifov nemoćni mužjački antagonist; gospođa Pernel Biljane Keskenović kočoperna i pompozna do neminovnog finala, Damis Marka Savića pomalo pogubljen u tartifovskom kovitlacu.

Ali, gde je Tartif u ovom Tartifu? Dugo ga nema nigde osim u ustima ukućana, da bi se lično pojavio relativno „kasno“ u predstavi, no kad je jednom došao, više ga nije bilo moguće ni ućutkati ni oterati; Tartif Saše Torlakovića je užasavajuće savremen, svakodnevan, nimalo demonski, sav dobrohotan i blagoglagoljiv gotovo do kraja, reklo bi se i sam ganut vlastitom dobrotom i duboko uveren u sopstvenu moralnu izuzet(n)ost; istovremeno, on je invazivan i takoreći nasilno penetrativan, nemoguće ga je izbeći, skloniti se od njega, sačuvati zdrav razum; ili je moguće, izuzetno, ali to ima (pre)visoku cenu. Koliko je on individualno zlo i pokvarenost, a koliko presek, proizvod i ospoljenje mnogo većih sila, samo eksponent i službenik Mašinerije koja ga daleko prevazilazi? Ko je, dakle, taj somborsko-novosadski Tartif? Odviše lak odgovor se nameće sam od sebe, ali Torbica i ansambl neće učiniti ništa više osim što će vam dopustiti da razmišljate u tom pravcu, ali isto tako i mnogo šire od toga, jer je ova predstava veoma daleko od bilo kakvog „dnevnopolitičkog“ namigivanja: bilo bi to traćenje skupe i dragocene pozorišne supstance na neko skoro-pa-ništa, i od toga ne bi bilo ovako dobrog pozorišta. Zato je ovaj Tartif radije predstava o nama: nama na sceni, zbijenim oko Tartifa kojem ne umemo odoleti dok ne bude prekasno, i nama u publici, kojima se ne omogućava komfor lagodnog uživanja u postavkama i odnosima moći iz Molijerovog vremena. Bio sam na novosadskoj premijeri, u krcatom pozorištu, sedeći na stepenicama sa strane: odlično smo se razumeli te noći, mi na sceni i mi dole, u gledalištu, tako dobro da bi se čak moglo reći da smo zajedno napravili ovu predstavu, i da će ona i dalje rasti sa svima nama.

Teofil Pančić, Vreme, 7. mart 2019.

Svetlucanje u tami

U Somboru je premijerno izvedena predstava „Tartif“, autorski projekat Igora Vuka Torbice. U pitanju je koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i Narodnog pozorišta Sombor.

Polazeći od Molijerove izvanredne komedije koja bezobzirno razobličava društveno licemerje, reditelj Igor Vuk Torbica je napravio zaista izuzetnu, preciznu, ogoljenu i bolno savremenu predstavu. Ona beskompromisno razobličava sve nas, naš labilni moral, neodgovornu lakovernost, pristajanje na neprihvatljive uslove života.

Igra počinje pod upaljenim svetlima u celoj sali, direktnim obraćanjem glumice Hane Selimović, u ulozi Dorine. Njen nastup je neposredan i komički delikatno atraktivan, ali istovremeno i nemilosrdno razotkrivajući. Ona na samom početku uspostavlja ključnu, direktnu komunikaciju sa gledaocima, koja će se održavati i razvijati do kraja. To nas čini neodovojivim delom predstave, simbolički odgovornima za potpuno rasulo do čega će postepeno doći.

Ceo ansambl je ubedljiv, igra je ogoljena i precizna, višeslojna i suptilna, na tankoj granici između ironije i tragedije. Saša Torlaković je izuzetan kao Tartif, prikriveni manipulant, blage naravi, mefistofelovski sladak i zavodljiv.

Dizajn scene je funkcionalno precizan, u skladu sa tonom igre. Događaji su smešteni u okvire spektakla, na površini blještavog, a u suštini dubinski trulog. Dolazak Tartifa na scenu podseća na pompezne rijalitije. Slova u pozadini ispisuju njegovo ime, svetleći kao gradovi u tami.

U kulminaciji horora Tartifovog mutnog opčinjavanja Orgonove porodice, što je Torbica u odnosu na Molijera brutalno rastegao, ispaljuju se konfete. One postaju jaka metaforička oznaka opšteg društvenog kiča, dekorativnog sjaja koji pokušava da sakrije činjenicu da su ljudi postali zombiji.

Somborski „Tartif“ suptilno razotkriva sveprisutne društvene laži. Izuzetno je angažovan, ali u jednom promišljenom i visoko estetizovnom obliku.

Ana Tasić, Kulturni dnevnik RTS1, 11. februar 2019.

– Nagrada za režiju „Bojan Stupica“ posthumno Igoru Vuku Torbici, 2021.

– Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta ansambly dramske predstave Tartif, 2020.

4. Pozorišno proleće, Šabac, 2019.

– Nagrada za mladu glumicu Danici Grubački za ulogu Marijane
– Nagrada kompozitoru Vladimiru Pejkoviću za muziku
– Nagrada za najbolju žensku ulogu Hani Selimović za ulogu Dorine
– Nagrada za najbolju mušku ulogu Saši Torlakoviću za ulogu Tartifa
– Nagrada za najbolju režiju Igoru Vuku Torbici
– Nagrada za najbolju predstavu u celini

69. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, Zrenjanin, 2019.

– Nagrada za najbolju predstavu u celini
– Nagrada za najbolju režiju Igoru Vuku Torbici
– Glumačka nagrada Hani Selimović za ulogu Dorine
– Nagrada za najbolju mušku ulogu Saši Torlakoviću za ulogu Tartifa

XXII Teatar fest „Petar Kočić“, Banja Luka, 2019.

– Nagrada za najbolju predstavu Festivala
– Nagrada za najbolju režiju Igoru Vuku Torbici
– Nagrada za najbolju glumicu Hani Selimović za ulogu Dorine
– Nagrada za najboljeg glumca Saši Torlakoviću za ulogu Tartifa
– Nagrada RTRS, pod nazivom „Korak u hrabrost“ Igoru Vuku Torbici za adaptaciju i režiju predstave Tartif

6. Bucini dani, Aleksandrovac, 2019.

– Zlatno zrno, nagrada za najbolju mušku ulogu Marku Markoviću za ulogu Kleanta
– Nagrada za najbolju žensku ulogu Tijani Marković za ulogu Elmire
– Grand pri „Milosav Buca Mirković“ – glumačko ostvarenje festivala, Hani Selimović za ulogu Dorine

„Teatar u jednom dejstvu“, Mladenovac, 2019.
– Pobedik 35. pozorišnog festivala „Teatar u jednom dejstvu“

24. Jugoslovenski pozorišni festival „Bez prevoda“, Užice, 2019.
– Specijalna nagrada Ardalion za inovativnu nadogradnju dramske klasike