САША СЕНКОВИЋ

директор РЈ Техника, сценограф

Рођен 14. марта 1964. године у Темерину. Дипломирао 1991. на Академији уметности у Новом Саду, на Одсеку скулптуре, у класи проф. Љубомира Денковића. Године 1999. завршио специјализацију на Катедри за сценографију на Позоришној академији у Прагу. На истој Академији завршио магистарске студије 2001, у класи проф. Јана Душека.

Запослен је у Српском народном позоришту у Новом Саду и редовни је професор на Академији уметности у Новом Саду. Бави се сценографијом, примењеном скулптуром и графичким дизајном. Аутор је преко 50 реализованих позоришних сценографија. Сарађивао је са редитељима из региона и Европе. Сценографије је реализовао у Србији, Чешкој, Мађарској и Румунији. Радио је на изради сценографија и сценских елемената за преко 200 представа. Ангажован је у позориштима у Србији и иностранству, с тим да је у периоду од 1999. до 2003. ангажован у Народном дивадлу у Прагу, Чешка. На основу радног ангажовања, остварио је статус сталног боравка у Чешкој.

Члан је УЛУВ-а. Живи и ради у Новом Саду и Темерину.

Најзначајније сценографије су: балет Peer Gynt, Либерец, Чешка; опера: Jolanta, Либерец, Чешка; драма: Коме верујете, Нови Сад, Србија; опера: Кнегиња чардаша, Нови Сад, Србија; драма: Дневник једне умоболне жене, Будимпешта, Мађарска; драма: Полицајци, Темишвар, Румунија; балет Ромео и Јулија, Нови Сад, Србија; драма: Магбет, Суботица, Србија; мјузикл: Виолиниста на крову, Нови Сад, Србија; драма: Дух који хода, Нови Сад, Србија…

Израда сценографија и сценских елемената у СНП-у

Барон циганин, режија: Воја Солдатовић, 1992.
Реализација сценских објеката за представу Мурлин Мурло, режија: Радослав Миленковић, 1995/96.
Јежева кућица, Зоран Јовановић по тексту Бранка Ћопића, режија: Воја Солдатовић, 1993/94.
Медведова женидба, Зоран Јовановић по тексту Десанке Максимовић, режија: Воја Солдатовић, 1993/94.
Реализација сценских објеката за представу Лаки комад, режија: Егон Савин, 1996/97.
Пешице, Славомир Мрожек, режија: Жанко Томић, 1997/98.
Кармина бурана, Карл Орф, режија: Иштван Херцог, 1998/99.
Алтум силенцијум, Стеван Дивјаковић, режија: Иштван Херцог, 1998/99.
Немам да платим и нећу да платим, Дарио Фо, режија: Жанко Томић, 1998/99.
Коме верујете, Јелена Ђорђевић, режија: Даријан Михајловић, 2004. (Стеријино позорје, 2005)
Кнегиња чардаша, Имре Калман, режија: Јанош Сикора, 2007.
Ромео и Јулија, Сергеј Прокофјев, режија: Константин Костјуков, 2013.
Дух који хода, Дејан Дуковски, режија: Александар Поповски, 2015.
Љубавни напитак, Гаетано Доницети, режија: Андреј Бесчасниј, 2015.
Мјузикл: Виолиниста на крову, Џ.Стејн-Џ.Бок, режија: Атила Береш, Нови Сад 2015.
Ко је најмоћнији на свету, Бохуслав Мартину, режија: Владимир Семјонович Феђанин, 2016.
Грк Зорба, М. Теодоракис, кореографија Крунислав Симић, по мотивима романа Никоса Казанцакиса, режија: Крунислав Симић, 2017. (адаптација сценографије Милете Лесковца)
Три лица самоће, Жељко Јовановић, режија: Филип Марковиновић, 2017.
Кавалерија рустикана, Пјетро Маскањи, режија: Иван Стефанути, 2017. (адаптација сценографије)
Војвођанска рапсодија, по мотивима „Село Сакуле, а у Банату“, Жељко Мијановић и Владимир Лазић, режија: Владимир Лазић, 2017.
Концерти Српског народног позоришта.

Награде

– Награђен је за најбољу скулптуру на изложби студената ликовних академија у СФРЈ у Сарајеву 1989.

– Добитник је награде за најбољу сценографију за представу Дух који хода на Фестивалу „Петар Кочић“ у Бања Луци (награђен заједно са Таџисер Севинћ), 2016.

– Годишња награда за сценографију представа: Виолиниста на крову Џ. Бок – Џ. Стејн, Љубавни напитак Г. Доницети, Омнибус опера (рд. К. Крнајски) и Ко је најмоћнији на свету Б. Мартину, 2016.