Erlend Lu

DOPLER
(po romanu Dopler)

Reditelj: Aleksandar Popovski
Dramatizacija: Nikolina Đukanović
Scenograf i kostimograf: Magdalena Vlajić
Koreograf: Ista Stepanov
Lektor: dr Dejan Sredojević
Asistent reditelja: Marko Čelebić

Igraju:

Dopler
Strahinja Bojović

Bongo
Radoje Čupić

Žena
Jovana Stipić

Nora
Isidora Vlček

Gregus (dete od 10 godina)
Nikola Pudar

Dizeldorf
Nenad Pećinar

Menadžer / Roditelj
Aleksandar Gajin

Rodžer
Milorad Kapor

Razredna
Jovana Balašević

Konzervativac
Igor Pavlović

Inspicijent: Vladimir Savin
Sufler: Srđan Stojnović
Majstor svetla: Mirko Čeman
Majstor tona: Vladimir Ognjenović
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Asistent scenografa: Nada Danilovac

Premijera: 25. oktobar 2018, scena „Pera Dobrinović“, 19.30

Trajanje: jedan sat i četrdeset pet minuta

Dekor, kostimi i scenska oprema izrađeni su u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

Autor kratkih filmova i muzičkih spotova, radio u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, kao književni kritičar, učitelj i prevodilac poezije. Romani: Prohujalo sa ženom (1993), Naivan. Super. (1996), L (1999), Činjenice o Finskoj (2001), Dopler (2004), Volvo Kamioni (2005), Mulej (2007), Mirni dani u Miksing Partu (2010), Fvonk (2011), te knjige za decu koje je ilustrovao Kim Hiorti. Po njegovom scenariju 2000. snimljen je film Detektor. Za kratko vreme postao je kultni norveški pisac čije su knjige prevedene na više od dvadeset svetskih jezika. Dobitnik većeg broja nagrada: Ministarstva kulture Norveške za dečju slikovnicu Veliki crveni pas (1996); kritike za dečji roman Kurte quo vadis? (1998); knjižara za roman L (1999); Evropske nagrade mladih čitalaca (Prix europeen des jeunes lecteurs); za roman Naivan (Strazbur, 2006).

To što Dopler kaže „ne” obavezama, porodici i sistemu, kao i svemu što guši, te ode u šumu da živi sa losom razlika je između fikcije i života.
U fikciji volim stvari koje su vrlo daleko od onoga što obično jesam.
Kada pišem, mogu da budem malo i Dopler, ali i neko drugi, no u životu sam vrlo zaposlen i ne radim otkačene stvari. Tako da mi je zadovoljstvo da pišem o nekome koga je briga za sve.
To je dobar ventil.

Erlend Lu, pisac

Aleksandar Popovski (1969, Skoplje)

Na Univerzitetu „Sv. Kiril i Metod“ diplomirao pozorišnu i filmsku režiju u klasi prof. Slobodana Unkovskog. Filmovi su mu prikazani na festivalima u Stokholmu, Barseloni, Portoriku, San Francisku, Drezdenu, Cirihu, Kalkuti, Beogradu, Palm Biču, Palm Springsu, Kotbusu, Tromsu, Ljubljani, Sarajevu, Celju, Milanu, Štutgartu…
Nagrađen na festivalima u Helsinkiju, Njujorku, Briselu, Rimu… Zapažena je već njegova prva režija u pozorištu – Div i sedam patuljaka Dejana Dukovskog (1992), a usledile su režije Lorke, Mitrevskog, Harmsa, Koltesa, Stefanovskog, Popovskog (po Servantesu), Stokera, Čehova, Bihnera, Šekspira, Biljane Srbljanović, Martina Mekdone, Molijera, Ane Lasić, Gruma, Voltera, Milene Marković, Strindberga, Hamptona, Bulgakova, Majakovskog… Režirao je u Makedoniji, Danskoj, Srbiji, Sloveniji, Italiji, Švedskoj, Grčkoj, Austriji, Turskoj… Dobitnik je nagrada i priznanja za svoj rad, pa i Sterijine nagrade, „Ardaliona“, nagrade „Zlatni smijeh“… U SNP-u je režirao Odiseja Gorana Stefanovskog i Duh koji hoda (Prometejev put) Dukovskog.

Rediteljska beleška – Otkriće dosađivanja

Tokom rada na ovoj predstavi mnogo sam razmišljao o prostoru, vremenu, prolaznosti…
Primetio sam da je u današnje vreme ljudima usađeno da stalno moraju nešto da rade. Da nešto smišljaju. Dokle god smo aktivni – dobro je, na neki način, koliko god da je to što radimo glupo. Deluje da ljudi po svaku cenu moraju da izbegnu dosadu. Vremenom, primetio sam da ja volim dosadu. Volim da se dosađujem.
Dosađivanje je potcenjeno i ja sam odlučio da se dosađujem, dok ne postanem srećan. Sa druge strane besposličarenja postoji nešto što liči na zadovoljstvo, verujte mi. Ne zahtevam od vas da osećate isto, ali vredi pokušati: povremeno se okrenuti sebi i svojim mislima. Kad malo bolje razmislite, shvatićete da se rađamo sami i umiremo sami. Stvar je samo u tome što se na to konačno naviknemo. Samoća je temelj čitave konstrukcije. Ona je, takoreći, noseća greda.
Možemo živeti sa nekim, ali to sa po pravilu znači pored nekoga. I to je sasvim u redu. Sedimo u istom automobilu, jedemo isti ručak, slavimo isti Božić… Ipak, i dalje su to dve krajnosti.
Dve planete.
Na taj način sam pozajmio dosta toga od Doplera.
I probao da njegove misli sprovedem u sopstveni život. Rezultati su fascinantni. I neizmerno uzbudljivi. Ne znam da li ću naići na razumevanje kod vas, da li su vam ove teorije prihvatljive, ali znam kome jesu – Dopleru.

Aleksandar Popovski

Premijera „Dopler

/…/ Aleksandar Popovski, koji je već jednu verziju „Doplera“ postavio u Sloveniji očigledno zaveden pa i opčinjen generacijskim stavom, kritičko-ironijskim otklonom prema konzumentskom društvu, koje deli sa norveškim piscem. No nije to jedino što ih je spojilo.

Luov „Dopler“ predstavlja savršen predložak za  ludističku poetiku Ace Popovskog, kod njega se pozorišna igra, dobro plasiran geg, blagonaklona karikatura i strip, priča o Andreasu Dopleru, tako postaje postmoderna replika Ibzenove „Nore“, kao najpoznatija svetska pobegulja iz porodičnog gnezda, Nora je napustila kuću lutaka, Dopler napušta svet briljantnosti, uspeha, pravila, ispravnosti. Tu rasplinutu i nedoslednu anarholiberalnu putanju. Strahinja Bojović kao Dopler ispisuje tromim koracima čoveka koji uzevši sudbinu u svoje ruke nema ni snage ni želje da menja svet, a ni volje. On nije revolucionar, on samo kreće sa svojim najmlađim sinom i ljubimcem, malim losom koga neodoljivo, šarmantno tumači Radoje Čupić, u potragu za nekim drugim svetom. Na taj put kojim se ređe ide, pratimo ga u završnoj sceni sa saznanjem da je put uzaludan, ali i neminovan. Prosto tražimo ga traženja radi. A to je antiutopija.

Ivana Petrović, RTV, „Art-erija“, 26. oktobra 2018.