Режија и адаптација: Миа Кнежевић
Драматизација: Ђорђе Петровић
Сценографија: Миљена Вучковић
Костим: Сенка Раносављевић
Кореографија: Андреjа Кулешевић
Дизајн светла: Радомир Стаменковић
Музика: Срђан Пауновић и Дарко Карлечик
Асистент режије: Ивана Јаношев

Играју:

Сања Ристић Крајнов
Милица Трифуновић
Драгиња Вогањац
Јована Мишковић
Алиса Лацко
Пеђа Марјановић
Радослав Миленковић
Душан Вукашиновић
Марко Савковић
Аљоша Ђидић
Југослав Крајнов

Мајстор тона: Ђорђе Илић
Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлер: Наташа Барбир

Премијера: 4. октобра 2018, сцена „Пера Добриновић“

Трајање: два сата

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама СНП-а.

Председник је Удружења КРОКОДИЛ, најпознатијег по истоименом регионалном књижевном фестивалу. Оснивач је издавачке куће Ренде и издавачке куће аудио-књига Рефлектор, а радио је и као уредник у издавачкој кући ВБЗ–Београд, београдској подружници једног од највећих хрватских издавача. Објавио је следеће наслове: У потпалубљу (први део тетралогије Cloaca Maxima, 1994), Анђела (други део наведене тетралогије, 1997), Мексико – ратни дневник (2000), Ишмаил (илустровани роман, заједно с цртачем Александром Зографом, 2004), Предатор (2008), Југолабораторија (2009), Минут – Пут око света за 60 секунди (у сарадњи с илустраторком Валентином Броштеан, 2011), Лет (2013) и Ово није весело место (2014). Године 2016. објављује римејк своје друге књиге Анђела под називом Ти и ја, Анђела чиме, након пуне две деценије, наставља рад на започетом и недовршеном циклусу Cloaca Maxima. Роман Ка граници трећи је наставак наведене тетралогије.

Дела су му преведена на више од двадесет језика. Добитник је Нинове награде (1994), Стеријине награде (1996), Награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу (2011).

Живи у Београду.

Реч писца

Има нечег веома храброг у одлуци да се једна приповест, која је у толикој мери раскрстила са оним познатим теретом драмског јединства радње, места и времена, као што је то случај с илустрованом новелом „Минут или Пут око света за 60 секунди“, претвори у позоришну представу. А, ако се још узме у обзир да је реч о тексту који се у оквиру временског распона од само шездесет секунди догађа на двадесет пет тачака на читавој кугли земаљској те да је поврх свега он настајао у креативној сарадњи с илустраторком Валентином Броштеан, тако да текст прожима слику и утиче на њу онолико колико слика прожима текст и утиче на њега, храброст додатно трансгресира и опасно се приближава лудости. Како, заиста, кружну структуру и мета-радњу једне приче чији су најважнији ефекти углавном у неизреченом испричати другачијим – позоришним – средствима и од ње уједно начинити гледљиву, паметну, оригиналну и успешну позоришну представу? Делује немогуће? Да, али да је ипак могуће доказали су редитељка Миа Кнежевић, драматург Ђорђе Петровић и сјајна екипа глумаца ансамбла новосадског Српског народног позоришта који на ограниченом простору позоришне сцене уверљиво отелотворују глобално шаренило света у ком живимо и људске врсте на планети коју ми, Земљани, делимо са свим нашим сличностима и разликама. За мене је то импресивно достигнуће, на ком остајем неизмерно захвалан.

Рођена је 13. фебруара 1989. године у Новом Саду. Студирала је мултимедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Никите Миливојевића и асистента Бориса Лијешевића. У току студија режирала је представе Шољице Марија Бенедетија, Мурлин Мурло Николаја Кољаде, кратки играни филм Путовање и кратки документарни филм Деси се магија. Године 2012. дипломирала је режијом представе Небески одред Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића (копродукција Српског народног позоришта и СУДУВ-а). Мастер рад је одбранила 2014. године режијом представе Она Мине Милошевић, Јелене Ђулвезан и Мије Кнежевић (Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин). Кратки играни филм Дан за Вању, сценарио Миа Кнежевић, а 2015. режирала је представу Кући Људмиле Разумовске (Народно позориште, Суботица) и Кафа и цигарете – Поздрав из Београда, такође је и аутор текста (Атеље 212, Београд). У Српском народном позоришту је 2016. године режирала веома запажену представу Пожар или Тамо где смо остали (Миљковић, Кнежевић), а током 2017. године је режирала две представе

Play Andrić или Људи о којима се не може много казати (Краљевачко позориште, Краљево) и Осећај браде Ксеније Драгунске (Атеље 212, Београд)

Награде: Прва награда за кратки филм Путовање на Међународном такмичењу кратког филма које је реализовала “Robert Bosch“ фондација, конкурс “Identify your Identity“ (2012), Награда за најбољу представу Небески одред на Eкс театар фесту у Панчеву (2013), друга Награда публике за представу Она на ТКТ фесту у Тузли (2014), прве награде за најбољу представу Она на Екс театар фесту у Панчеву (2015) и Фестивалу дуодраме у Бачкој Тополи (2015), Годишња похвала Српског народног позоришта ансамблу представе Небески одред (2015) и специјална Награда ансамблу представе Небески одред („Војвођански сусрети“, 2015), Награда Округлог стола критике за представу Play Andrić на Фестивалу професионалних позоришта „Јоаким Вујић“ (2017) и Годишња похвала Српског народног позоришта за храбру, социјално ангажовану режију представе Пожар (2017).

Реч редитеља

Пред нама је група људи из различитих крајева света, који из објашњивих и необјашњивих разлога чине мале и велике поступке током једног минута 20. јануара 2010. године.

Насумично одабрани, највише према учесталости проблема који тиште малог савременика, догађаји у овим причама који се дешавају у различитим часовним зонама, на крају првог минута у сваком сату, имају укупну моћ толику да распрше јато галебова на пустом острву Хауленд. Да ли је то много или мало? Да ли је уопште данас (2010) могуће разумети појединачне поступке, мотиве и разлоге или смо до баналности препуштени субјективним интерпретацијама стварности?

Ова представа је позив на уједињење свега онога у чему смо исти сви – свугде, откако је света и века, без обзира на верске, расне, полне и друге разлике. Позив на свесност о тренутку у ком живимо. Можемо ли икад истински да поверујемо да нисмо сами на планети и да имамо свест о томе да смо само делић једне велике, дисхармоничне, али, ипак, целине? Имамо ли права само на мале личне интересе, или је ипак могуће у сваком тренутку урадити нешто, упалити неки мали светионик, који ће дати трачак светла у мраку тоталитаризма?

Ђорђе Петровић је рођен 1985. у Шапцу. Основне студије компаративне књижевности је завршио на Филозофском факултету у Новом Саду, а Мастер студије драматургије на Академији уметности у Новом Саду, у мастер класи професора Угљеше Шајтинца. Живи и ради у Новом Саду.

Реч драматурга

У 25 фрагмената-прича новеле Минут – Пут око света за 60 секунди Владимира Арсенијевића, рађају се, умиру, дишу, очајавају и веселе 68 лица која, у већој или мањој мери, осећају тежину, тескобу и ослобађајући прасак минута у ком су ухваћени. Драматизација наслова Пут око света за 60 секунди представља својеврстан омаж животу на свим меридијанима и упоредницима, еклектични покушај да се загрли свет и човек који одише усамљеношћу, а све то под велом једног заборављеног лета Амелије Ерхарт, која на своје планирано одмориште никада није стигла.

Фрагментарност новеле, полифонија људских судбина и нејединства места и радње прожета је у драмском изразу јединством времена и човека у центру драмског збивања. Стога, иако су постулати класичне драматургије на известан начин изневерени, овај постдрамски запис управо испитује јединство човека и света у датом тренутку. Колажно-калеидоскопском мешавином самосталних и упоредних сцена проматра се јединка замишљена над својом пролазношћу и над јасно артикулисаном свешћу и билансом било ког сегмента или аспекта властитог живота који би могао да насели један минут као продужено трајање.

Сценска преплитања животних путева просторно удаљених појединаца најјасније се истичу у моментима прожимања, поклапања и непоклапања одговора на питања „Ко сам ја?“, „Где је мој дом?“, односно „Шта ја желим?“ или „Зашто ми се ово догађа?“.

Није ли управо то преиумућство позоришта: да у имагинарном пољу покретом и репликом споји две или више сличних судбина у једно крајње питање; да кроз катарзичност идентификације дарује увид у заједнички тренутак ако не и заједничку идеју? У питању је посезање за оним неухватљивим прозирностима које нам непрестано измичу, и могућношћу сагледавања општег у појединачном, макро плана у микро плану. С тим у вези, фрагментарност прозног дела посредством међусобне повезаности драматуршки тежи сажимању, тј. преобликовању какофоније у вишегласје, насумичности у студију случаја, колективне свести у један минут у животу појединца.

Жил Верну је некада требало 80 дана. Владимиру Арсенијевићу је за пут око света довољан један минут. Двадесет пет фрагмената који се одвијају једног истог минута, дана и године, у 25 часовних зона, диљем наше планете, приказују шта се све може десити у 60 секунди постојања. Колико је то дуг, уједно и ужасно кратак интервал у коме се може све променити, настати и нестати, обојити радошћу, тутом, бесом, мржњом, љубављу, а да је све опет део опште слике, разноликог пејзажа у коме је заједнички именитељ човек.

Озбиљном и захтевном изазову да на сцену постави прозу, чији су главни ефекти у неизреченом, предала се редитељка Миа Кнежевић, свесна да се све шаренило света не може сажети ни у један минут, ни у једну представу, али се може ослушнути његово сазвучје, тај шум човечанства, неухватљив већини смртника, покушала је да ухвати, забележи представом која је изграђена наизглед на рискантно драматуршко-просторној какофонији, носећи на својим плећима чак 68 ликова. Једанаест глумаца само наизглед тумара празном сценом, док у суштини врло прецизно спајају неспојиво, какофонију претачу у полифонију, клизе из ситуације у ситуацију, по шавовима које „пегла“ дванаести актер ове представе, жива музика. Радиофонска слика представе Пут око света за 60 секунди односи превагу над оном визуелном, коју је гледалац навикао да прима лако и брзо. Због тога је питање, до кога ће допрети шум света? Питање које објашњава познати стих Владимира Мајаковског: „Како у дебело ухо забости нежну реч?“ за ову представу, као и све оне од посебне осетљивости, које се осмеле да у позоришту виде невидљиво, прате своју визију и сан, уствари питање свих питања.

Ивана Петровић, РТВ 1, „Арт-ерија“, 5. октобра 2018.