Federiko Garsija Lorka

KRVAVE SVADBE

Režija: Igor Vuk Torbica
Scenograf: Branko Hojnik
Kostimograf: Jelisaveta Tatić Čuturilo
Kompozitor: Vladimir Pejković
Scenski govor: dr Dejan Sredojević
Dizajn svetla: Milica Stojšić
Asistent reditelja: Stefan Čamdžić
Asistent scenografa: Andreja Rondović
Asistent kostimografa: Snežana Horvat

Igraju:

Majka:
Varja Đukić

Verenica:
Milica Grujičić

Tašta:
Ivana Mrvaljević

Leonardo:
Pavle Popović

Leonardova žena:
Branka Stanić

Verenik:
Vukašin Ranđelović

Otac:
Miroslav Fabri

Suseda i prosjakinja (Smrt):
Draginja Voganjac

Služavka:
Maja Stojanović

Prvi drvoseča:
Dušan Vukašinović

Drugi drvoseča:
Filip Đuretić

Mesec:
Nenad Pećinar

Direktor JU „Grad teatar“: Milena Lubarda Marojević
Upravnik Srpskog narodnog pozorišta: dr Zoran Đerić
Direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta: Milovan Filipović

Producenti: Mirela Adrović Šofranac, Elizabeta Fabri
Tehnički direktori: Dušan Knežević, Saša Senković
Inspicijent: Zoltan Bešenji
Sufler: Snežana Kovačević
Organizatori: Ana Kruta Smailagić, Bojana Sklender
Dizajn: Igor Vuk Torbica, Merin Smailagić
Fotografija: Srđan Pablo Doroški, Slaven Vilus

Dekor izrađen u radionicama Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad.
Muški kostimi: Goran Trajković
Ženski kostimi: Katalin Gero
Obućarski radovi: Zoran Kosanović
Šeširi: Veljko Anđelković
Modni detalji: Aleksandra Kovačević

Premijera na XXXII festivalu „Grad teatar“: 9. avgusta 2018, 21.00, scena između crkava, Stari grad Budva; Reprize: 10, 11. i 12. avgusta

Premijera u Srpskom narodnom pozorištu: 18. septembra 2018, scena „Pera Dobrinović“, Novi Sad; Reprize: 19, 20. i 21. septembra

Predstava traje: jedan sat i petnaest minuta

FEDERIKO GARSIJA LORKA

Rođen je 1898. u Fuente Vakerosu, u španskoj provinciji Granada, a umro je 18. ili 19. avgusta 1936.

Studirao je književnost, slikarstvo i muziku, što je sve kasnije došlo do izražaja u njegovom bavljenju pozorišnom umetnošću.

Lorka je bio sin imućnog andaluzijskog zemljoposednika, a nikad nije bio uspešan đak. Godine 1909. seli se sa roditeljima u Granadu, a 1919. odlazi u Madrid da studira književnosti i prava. Upoznaje se i druži sa mnogim tadašnjim intelektualcima, među kojima su Luis Bunjuel i Salvador Dali, koji su ga uveli u poetiku nadrealizma. Muziku je studirao kod de Falja, koji mu je usadio ljubav prema narodnoj pesmi i usmerio ga ka sakupljanju narodnog blaga. U Madridu se upoznaje i sa aktuelnim evropskim i svetskim zbivanjima i problemima. Putovao je širom Španije, ali je posetio i SAD i Argentinu. Tokom putovanja kroz Španiju beleži narodne napeve. U SAD je stigao u doba ekonomske krize, pa je tu zemlju doživeo kao nehumani svet praznine i teskobe, u kojem je sve podređeno trci za novcem. Iako se Lorka nije aktivno bavio politikom, za vreme građanskog rata bio je uhvaćen i streljan. Ne zna se gde mu je grob. Lorka je počeo da piše stihove kao petnaestogodišnji dečak. Njegovu poeziju karakterišu tri bitne crte: artizam, uticaj tradicije i narodnih pesama i lični, izrazito strastan doživljaj sveta. Lorka je pisao i drame u kojima opisuje patnju i ljudske strasti, pre svega žena. Njegove najčuvenije drame, poznate i pod nazivom „ruralna trilogija”, su: Krvave svadbe (1932), Jerma (1934) i Dom Bernarde Albe (1936). Čita se i režira i danas, 120 godina od rođenja.

Nadahnuće često otvoreno napada inteligenciju i prirodan red stvari, treba gledati detinjim očima i tražiti Mesec.
Treba iskati Mesec i verovati da nam ga mogu staviti u ruke… Mašta je razumna, sređena, puna ravnoteže. Nadahnuće ponekad i greši, ne poznaje čoveka i stavlja sivog crva u jasne oči naše muze. Zato što voli. Ali to i ne shvatamo. Mašta ima u sebi pesničku sredinu i daje je, a nadahnuće pronalazi pesnički čin.
Pesničko delo se ne može nadzirati ničim.
Treba ga primiti kao što se prima zvezdani smak. Ali radujmo se što pesništvo može da izbegne studenim kandžama razuma. (Lorka, 1930)

Lorka u Srpskom narodnom pozorištu

U SNP-u su izvedena najpoznatija Lorkina dela: 1952. i 1981. Dom Bernarde Albe, 1955. Krvava svadba, 1957. Ljubav don Perlimplina, 1963. Donja Rosita ili Govor cveća i 1967. Jerma.

IGOR VUK TORBICA

Diplomirao je 2013. na Katedri za pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Alise Stojanović. Trenutno je na doktorskim studijama. Kao asistent režije sarađivao je na predstavama Dina Mustafića (Rođeni u YU, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, Patriotic Hypermarket, Bitef teatar, Beograd), Sonje Vukićević (Rodoljupci, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad) i Ane Đorđević (Četrnaesta, Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka).

Režirao je Molijerovog Don Žuana (Narodno pozorište „Toša Jovanović”, Zrenjanin), fon Klajstov Razbijeni krčag (Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd), Tolerovog Hinkemana (Zagrebačko kazalište mladih, Zagreb), fon Horvatove Priče iz Bečke šume (Gradsko dramsko kazalište „Gavela”, Zagreb), Nušićevu Ožalošćenu porodicu (Žalujoča družina, Slovensko ljudsko gledališče, Celje/Prešernovo gledališče, Kranj), Tolstojevo Carstvo mraka (Narodno pozorište, Beograd), Šekspirovog Tita Andronika (Zagrebačko kazalište mladih, Zagreb). Dobitnik je nagrade „Hugo Klajn” za najboljeg studenta pozorišne režije u generaciji. Pokojnik Branislava Nušića, njegova ispitna predstava na trećoj godini, dobila je glavnu nagradu festivala „Studio fest”, uvrštena je u redovni repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a na Nušićevim danima u Smederevu proglašena je za najbolju predstavu festivala. Za predstavu Hinkeman, Torbica je na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu „Bez prevoda” u Užicu 2016. dobio nagradu „Ardalion” za najbolju režiju. To je bila najbolja predstava festivala i prema oceni stručnog žirija i mišljenju publike.

Na 31. festivalu „Gaveline večeri” najbolja predstava ponovo je bila Hinkeman, a Torbica je dobio nagradu za režiju. Ista je predstava osvojila i nagradu hrvatskog glumišta za najbolju dramsku predstavu u celini, a na 24. međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci, Hinkeman je osvojio četiri nagrade žirija, od čega Igor Vuk Torbica za najboljeg reditelja.