nabuko

PODELAO AUTORUO DIRIGENTUSADRŽAJFOTO
Đuzepe Verdi
NABUKO

Libreto: Temistokle Solera
Dirigent: Aleksandar Kojić / Mikica Jevtić / Zoran Juranić, k.g.
Reditelj: Dejan Miladinović
Scenograf: Mileta Leskovac
Kostimograf: Jasna Petrović Badnjarević
Režijska obnova: Katarina Mateović Tasić
Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić
Dirigent Hora: Vesna Kesić Krsmanović

ULOGE

Nabuko, kralj Vavilona:
Dragutin Matić, k.g.

Ismail, nećak jerusalimskog kralja:
Branislav Cvijić / Aleksandar Saša Petrović

Zakarija, veliki prvosveštenik Jevreja:
Branislav Jatić

Abigaila, robinja, usvojena kćerka Nabuka:
Svitlana Dekar / Ivana Petrović Gašić, k.g.

Fenena, kćerka Nabuka:
Violeta Srećković / Jelena Končar

Veliki sveštenik:
Goran Krneta

Abdalo, oficir:
Igor Ksionžik

Ana, sestra Zakarije:
Verica Pejić / Laura Pavlović

HOR I ORKESTAR SNP, STATISTI

Mesto događanja: Jerusalim i Vavilon, 578. godine pre nove ere

Obrada teksta za displej: Ivan Svirčević
Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Strahinja Đokić
Sufler: Aleksandra Majtan
Inspicijenti: Dejan Teodorović, Tanja Cvijić
Dizajn svetla: Marko Radanović

Obnova: 18. oktobra 2007. godine
Premijera: 8. maja 1983. godine

Predstava traje dva sata i trideset minuta, s dve pauze.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

ĐUZEPE VERDI
(Le Ronkole 10. X 1813 – Milano 27. I 1901)

verdiPorodica mu je bila skromnog porekla, ali njegov talenat je brzo otkrio jedan porodični prijatelj, Antonio Bareci, koji ga je prvo odveo da uči kod dirigenta orkestra u Busetu, a zatim ga je poslao na usavršavanje u Milano. Ali, Verdija nisu primili na Konzervatorijum, i on se obratio jednom privatnom učitelju, Vinčencu Lavinji, s kojim je produbio svoje znanje o italijanskoj i nemačkoj muzici. Ubrzo su ga pozvali u Buseto za dirigenta orkestra, tamo se oženio Margeritom, kćerkom svoga dobročinitelja. Godine 1838. vratio se u Milano gde je njegova prva opera, Oberto, grof od San Bonifacija (Oberto, Conte di San Bonifacio, Skala) doživela priličan uspeh, ali je njegovo sledeće delo, komična opera Jedan dan kraljevanja ili Lažni Stanislav (Un giorno di regno ili Il finto Stanislao, Skala, 1840), doživela potpun neuspeh. To je bio najtužniji period u Verdijevom životu. Bio je razočaran zbog nerazumevanja publike i izmučen teškim porodičnim nesrećama: preranom smrću žene i dvoje dece. Iz depresije ga je izvukao libreto Nabuka, za koji je s oduševljenjem napisao muziku i koji je postigao veliki uspeh u Skali, 1842. Cenzura je zapazila političku težinu Verdijeve ideje u toj operi, gde je individualna drama bila predstavljena u mnogo širem kontekstu kolektivne drame, a sledeća opera, po Grosijevom romanu, Lombarđani u prvom krstaškom ratu (I Lombardi alla prima crociata, Skala, 1843), pala je u nemilost cenzora.

To su bile godine grozničavog rada, kako bi postigao konačno priznanje: između 1844. i 1850, Verdi je komponovao operu Ernani, po romanu Viktora Igoa (Venecija, 1844), po Bajronu Dva Foskara (I due Foscari, Rim, 1844), po Šileru Jovanku Orleanku (Giovanna d Arco, Milano, 1845), Alzira, po Volteru (Napulj, 1845), Atila (Venecija, 1846), Magbet, po Šekspiru (Macbeth, Firenca, 1847), Razbojnike po Šileru (I masnadieri, London, 1847), Gusar po Bajronu (Il corsaro, Trst, 1848), Bitka kod Lenjana po Gveraciju (La battaglia di Legnano, Rim, 1849), Lujza Miler po Šileru (Luisa Miller, Napulj, 1849), Stifelio (Stiffelio, Trst, 1850). Kao već bogat čovek, živeo je s pevačicom Đuzepinom Streponi s kojom se venčao 1859, na imanju Sant Agata, koje je kupio u blizini rodnog sela, i na kojem je sagradio lepu vilu. Tu se posvetio komponovanju svojih velikih remek-dela: Rigoleto (Rigoletto, Venecija, 1851), Trubadur (Il trovatore, Rim, 1853), Travijata (La traviata, Venecija, 1853). To je vreme njegove najveće slave. Otada će Verdi sve manje komponovati, i to gotovo uvek po narudžbini. Za parisku Operu napisao je Sicilijansko večernje (I vespri siciliani, 1855), za Feniče u Veneciji Simon Bokanegra (1857), za Rim Bal pod maskama (Un ballo in mFrensis Pulenkaschera, 1859), koji je imao problema sa cenzurom, za Petrograd Moć sudbine (La forza del destino, 1862), opet za Pariz Don Karlo (Don Karlos, 1867). Kavur je, u ime ujedinjene Italije, zahtevao da on bude član prvog parlamenta. U politici je Verdi bio desničarski liberal, a njegov oprezni konzervatizam osećao se i u muzičkom životu, u njegovom suprotstavljanju simfonijskoj muzici i Vagnerovoj umetnosti. Povodom otvaranja Sueckog kanala, Ismail-paša ga je pozvao da napiše Aidu (Kairo, 1871), i on joj se posvetio s posebnim oduševljenjem, smatrajući je svojim poslednjim operskim delom. Godine 1874, duboko potresen Manconijevom smrću, napisao je Misu rekvijem (Messa da requiem). Njegov izdavač, Rikordi, i Arigo Boito, ubedili su ga da se vrati operi, i 5. februara 1887. Skala je trijumfalno pozdravila njegov novi rastanak sa scenom, Otelo, koji još jednom nije morao da bude i konačni rastanak. Navaljivanja Boita i Rikordija naterala su već osamdesetogodišnjeg Verdija da se drugi put okuša u jednoj komičnoj operi. Falstaf (Skala, 1893) postigao je srdačan i dirljiv uspeh, ali nije bio shvaćen, jer se mnogo razlikovao od onog Verdija kojeg je publika poznavala i volela.

Nadživeo je sve svoje savremenike s kojima se nadmetao ili ih je voleo, Donicetija, Merkadantea, Rosinija, Vagnera, svoje dve žene, i svoj vek. Poslednje godine proveo je posvećen crkvenoj muzici: napisao je Te Deum (1896) i Stabat Mater (1897), odnosno baveći se domom za stare muzičare koji je dao da se sagradi u Milanu.
/Vodič kroz operu, priredio Đoakino Lanca Tomazi/

Verdijeve opere do sada izvedene na sceni Srpskog narodnog pozorišta:
Trubadur, Travijata, Rigoleto, Bal pod maskama, Aida, Otelo, Don Karlos, Nabuko, Simon Bokanegra, Moć sudbine, Magbet i Simon Bokanegra 12. decembra 2013, posle 46 godina od prvog izvođenja.

ALEKSANDAR KOJIĆ

aleksandar-kojic-1Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu kod prof. Uroša Lajovica, Beču kod prof. Marka Stringera (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius, Meinz), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown, Utrecht), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”. Ubrzo, 2010. godine, dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je izvođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012.

U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija).

Operski i baletski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin, Krcko Oraščić), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovac (Ero s onoga svijeta), Bize (Karmen), Vrebalov (Mileva), Orf (Karmina burana), Bajić (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menoti (Telefon), S. Barber (Partija bridža), P. Hindemit (Tamo i natrag), M. Teodorakis (Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana).

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta:
– za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012.
– za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012.
– za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015.
– za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.


MIKICA JEVTIĆ

mikica-jevtic2Rođen 1977. u gradu Horbu na reci Nekar u Baden – Virtembergu (Nemačka). Studije dirigovanja završio je 2003. godine na Nacionalnoj muzičkoj akademiji Ukrajine u Kijevu u klasi profesora Alina Vlasenka, a na istoj visokoj muzičkoj školi diplomirao je i na odseku za harmoniku kod profesora Pavela Fenjuka.

Od 2001. do 2003. bio je dirigent Simfonijskog orkestra i Orkestra Operskog teatra grada Dnjepropetrovska u Ukrajini. S Gudačkim orkestrom Kijevske muzičke škole nastupao je u Španiji, Poljskoj, Nemačkoj, Portugaliji, a imao je i brojne koncerte s Nacionalnim simfonijskim orkestrom Ukrajine.

Šest godina (od 2005) je radio kao dirigent orkestra Muzičke škole u Šapcu, da bi 2011. postao stalni dirigent Orkestra Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Sarađuje s Vojvođanskim simfonijskim orkestrom.

Dirigent Mikica Jevtić intezivno sarađuje sa ansamblom za savremenu muziku „2K+“ afirmišući tako dela mladih kompozitora.

Dosadašnji operski repertoar Mikice Jevtića sadrži dela: Čajkovskog (Evgenije Onjegin), Verdija (Nabuko, Rigoleto, Travijata), V. A. Mocarta (Figarova ženidba, Čarobna frula), Rimski-Korsakova (Carska nevesta), Pučinija (Madam Baterflaj), Donicetija (Lučija od Lamermura, Ljubavni napitak), K. Orfa (scenska kantata Karmina burana), I. Kalman (Kneginja čardaša).

Na umetnikovom aktuelnom baletskom repertoaru za čije izvođenje dobija i posebne pohvale su ostvarenja: Petra Iljiča Čajkovskog (Krcko Oraščić, Labudovo jezero, Uspavana lepotica), Ludviga Minkusa (Don Kihot), Mikisa Teodorakisa (Grk Zorba), Adolfa Adama (Žizela), Sergeja Prokofjeva (Romeo i Julija).

Iz Jevtićevog koncertnog repertoara izdvajaju se: Gala koncert Opere (13. januara 2012), Gala koncert Opere (14. januara 2013), Novogodišnji koncert – Gala koncert Opere (11. januara 2014), Gala koncert Opere (24. maja 2014), Baletski gala koncert (7. juna 2014), Kad je opera srela film (Novogodišnji gala koncert solista, Hora i Orkestra Opere SNP, 13. januara 2016).

Dobitnik je prve nagrade na 1. Međunarodnom takmičenju dirigenata „Stefan Turčak“ u Kijevu 2006.


ZORAN JURANIĆ

z-juranicRođen 1947. u Rijeci, gde je završio gimnaziju i srednju muzičku školu. Na Muzičkoj akademiji u Zagrebu studirao teoriju muzike, zatim kompoziciju (prof. S. Šulek) i dirigovanje (prof. I. Gjadrov). Na Odseku za dirigovanje diplomirao je 1972. i odmah dobio mesto  dirigenta hora u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu, od 1988. mesto stalnog dirigenta, a od 2002. do 2005. direktor je Opere. Sarađivao je i s drugim operskim kućama, pa je u periodu 1989-1990. bio umetnički  direktor Opere HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci, a 1992-1995. i 1997-2002. Opere HNK u Osijeku. Čest  je gost dirigent Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, te šef-dirigent Društvenog orkestra Hrvatskog glazbenog zavoda u Zagrebu.

Kao dirigent debitovao je 1970. Uz niz simfonijskih i koncertnih kompozicija, njegov operski repertoar obuhvata oko pedeset naslova. Nastupao je u svim zemljama bivše Jugoslavije, te u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Mađarskoj i bivšem SSSR-u.

Od 1975. bavi se i pedagoškim radom, sada je redovni profesor na Muzičkoj akademiji u Zagrebu. U njegovom kompozitorskom opusu ističe se operska farsa Govori mi o Augusti (prema delu Luke Paljetka), praizvedena 1999. na Muzičkom bijenalu u Zagrebu, operska sapunica Pingvini (Hamburg i Zagreb 2007), te niz scenskih, orkestarskih i kamernih kompozicija (operetsko–kabaretski karusel Fric i pjevačica, Pečuj 1993), simfonijski torzo Inter arma narrant Musae (izvedeno kao balet u Osijeku 1994), Gagliarda (2002) i Didaskalije (2003) za gudački orkestar, Canti all’antica za violončelo i gudače (1985), Cantatina za soliste, hor i udaraljke (1993), Fanfaronata za duvački orkestar (1995), A Luca Sorgo za kamerni orkestar (2001), Klavirski kvartet (1973), Sonate za violinu (1973) i gitaru (2000), Pjesme tjeskobe za glas i violončelo (1986), Sinfonia umile (2005), Gudački kvartet (2009), Koncert za violu i gudače (2011) itd. Izdat mu je i autorski CD. Za svoje opere sam je pisao libreta, a u više navrata okušao se i kao operski reditelj.

S posebnim interesovanjem se bavi zaboravljenim ili ređe izvođenim delima i autorima. Revidirao je i izveo niz zanemarenih dela iz hrvatske muzičke prošlosti, od Sorkočevića i Bajamontija do A. Smarelja. Glavni deo tog interesovanja posvećen je operskoj baštini, pre svega delu Ivana plemenitog Zajca (opere Lizinka, Zlatka, Ban Leget, Mislav, Amelia, opera-oratorijum Prvi grijeh i opereta Momci na brod). Jedan je od osnivača festivala „Zajčevi dani“ u Rijeci.

U Hrvatskoj i Italiji štampano mu je više muzikoloških radova. Nedavno je, u izdanju HAZU, štampana opsežna zbirka popevki V. Lisinskog u njegovoj redakciji, a upravo je završio i redakciju opere Porin. Prevodio je operska libreta s italijanskog i francuskog jezika. Neko je vreme radio i kao muzički kritičar.

Za svoj kompozitorski, muzikološki i dirigentski rad dobio je s više nagrada i priznanja: Nagrada najboljem dirigentu za vođenje predstave Magbet na Operskom festivalu u Ljubljani 1986, nagrada „Vladimir Nazor“ za 1990, nagrada „Josip Štolcer-Slavenski“ za 1992. i 1999. godinu, Nagrada grada Zagreba 2000, Povelja grada Rijeke 2001, te Povelja Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti 2001. za operu Govori mi o Augusti. Za svoj Koncert za violu i gudače dobio je 2012. nagradu „Boris Papandopulo“ za najbolju kompoziciju 2011. Nosilac je i Ordena Danice hrvatske, s likom Marka Marulića.

Član je Hrvatskog društva glazbenih umjetnika, Hrvatskog muzikološkog društva i Društva hrvatskih skladatelja, od 2010. je član saradnik Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Bio je član mnogih ocenjivačkih tela na raznim muzičkim takmičenjima.

Prvi čin

Solomonov hram u Jerusalimu. Uplašeni jevrejski narod moli se bogu za spas, jer je u njegovu zemlju prodrla vavilonska vojska pod vođstvom kralja Nabuka. Prvosveštenik Zakarija i sveštenici leviti umiruju narod svojom molitvom. Nabukova kćerka Fenena pala je u ruke Jevreja i Zakarije se nada da će tim zalogom moći da spreči Nabuka da poruši Solomonov hram. Stiže jevrejski vojskovođa Ismail i javlja da se Nabukova vojska približava. Svi odlaze da brane grad a prvosveštenik Zakarija poverava Fenenu Ismailu. Ismail teši Fenenu koju je zavoleo dok je bio izaslanik na Nabukovom dvoru gde ga je ona spasla iz tamnice i štitila od svoje starije sestre Abigaile koja ga je progonila. Njihov razgovor prekida njen dolazak s grupom vavilonskih vojnika prerušenih u Jevreje. Abigaila nudi Ismailu i njegovom narodu spas ako pođe s njom, ali on to odbija. Nabuko i njegova vojska pobednički pristižu. Prvosveštenik Zakarija preti kralju Nabuku da će ubiti njegovu kćerku Fenenu ako Nabuko sruši hram, ali ga Ismail sprečava i oslobađa Fenenu. Prvosveštenik Zakarija ga proklinje a Vavilonci odvode Jevreje u ropstvo.

Hram boga Baala. Abigaila iz starih pergamenata saznaje da je Nabukov presto namenjen Feneni a ne njoj, pošto je njena majka ropkinja. Hoće da se osveti Nabuku, preti Feneni. Razmišlja o svojoj ljubavi prema Ismailu. Nailazi veliki sveštenik i nagovara je da obori Nabuka s vlasti i da zauzme presto.

pauza

Drugi čin

Predvorje kraljevske palate u Vavilonu. Zakarija okuplja levite, sveštenike Solomonovog hrama, na molitvu. Fenena prelazi u njihovu veru. Nailazi Ismail i sveštenici ga osuđuju kao izdajnika. Vojskovođa Abdalo javlja Feneni da se Abigaila pobunila i da dolazi s vojskom koja veruje da je Nabuko pao u borbi. Stižu veliki sveštenik i Abigaila koja traži od Fenene kraljevsku krunu. Tada dolazi Nabuko i, opijen snagom i slavom, proglašava sebe za boga. U tom času udari ga munja i pomrači mu se um. Abigaila uzima kraljevsku krunu.

Dvorana u kraljevskoj palati u Vavilonu. Abigaili se klanjaju sveštenici i vojska pošto je prigrabila vlast nad Vavilonom. Veliki sveštenik traži smrt za zarobljene Jevreje i Fenenu koja je izdala veru svojih otaca. Abigaila svojom lukavošću dobija pečat na smrtnu presudu od poremećenog Nabuka. Do njegove svesti prekasno dolazi misao da je time i svoju ćerku osudio na smrt. Moli Abigailu da je poštedi ali ona ga baca u tamnicu.

pauza

Treći čin

Na obalama Eufrata. Zarobljeni Jevreji čeznu za svojom domovinom. Pevaju čuvenu pesmu Poleti, misli, na krilima zlatnim. Prvosveštenik Zakarija hrabri ih predskazanjem o propasti Vavilona i oslobođenju njihove zemlje, Judeje.

Tamnica. Nabuko se budi uznemiren teškim snovima. Čuje trube koje oglašavaju pogubljenje zarobljenih Jevreja i njegove kćerke Fenene. U očajanju pada na kolena i moli se judejskom bogu, Jehovi. Iznenada mu se vraćaju snaga i svest. Vojskovođa Abdalo prodire u tamnicu i oslobađa Nabuka koji žuri da spase Fenenu i osuđene Jevreje.

Hram boga Baala. Uz zvuke posmrtnog marša na trg dolaze osuđeni Jevreji. Među njima su Zakarije, Fenena i Ismail. Veliki sveštenik i xelati pripremaju se za izvršenje kazne. Fenena peva svoju poslednju molitvu. U tom času stiže Nabuko sa svojim vernim ratnicima. Kip vavilonskog boga Baala se ruši. Svi kleknu i zahvaljuju Jehovi. Poražena Abgaila na samrti moli za oproštaj. Zakarija proglašava Nabuka za kralja. Svi u tome vide božju volju.

 

Fotografije: Miomir Polzović