mocni-rendzeri-header

ПОДЕЛАО АУТОРКИО РЕДИТЕЉКИКРИТИКАФОТОВИДЕО
Српско народно позориште и Стеријино позорје


Тијана Грумић
МОЋНИ РЕНЏЕРИ НЕ ПЛАЧУ


Редитељ: Тијана Васић
Сценограф: Ивана Јанчић
Костимограф: Марина Сремац
Композитор: Ана Буњак


Играју:

Ана
Миа Симоновић

Тата
Небојша Савић

Баба
Александра Плескоњић

Милош
Вукашин Ранђеловић


Продуцент: Елизабета Фабри
Инспицијент: Снежана Радованов
Суфлер: Снежана Ковачевић


Прва проба: 20. март 2018.
Премијера: 24. мај 2018, Камернa сценa

Представа траје један сат и десет минута.

Сценографија и костими израђени у радионицама Српског народног позоришта.


ТИЈАНА ГРУМИЋ

tijana-grumicРођена је 13. септембра 1993. у Новом Саду.

Као студент генерације завршила је основне и мастер студије драматургије на Факултету драмских уметности у Београду, а тренутно је студент докторских уметничких студија.

Њени драмски текстови извођени су у омладинском позоришту ДАДОВ, на сцени УК „Вук Караџић“ у Београду и у позоришту „Бора Станковић“ у Врању.

Као драматург радила је на представама у Народном позоришту у Београду, Народном позоришту у Сомбору и Позоришту младих у Новом Саду.

Тијана је добитник награде „Јосип Кулунџић“ коју катедра за драматургију ФДУ додељује за остварен изузетан успех из области позоришта, радија, филма, телевизије или критике. Њена драма Стварање човека проглашена је за један од пет најбољих савремених ангажованих драмских текстова на конкурсу Хартефакт фонда 2016. године.

Поред рада у позоришту, Тијана је већ неколико година ангажована у раду Истраживачке станице Петница као асистент на програму друштвено-хуманистичких наука. Живи и ради у Београду.


Моћни ренџери не плачу за мене представља драму о одрастању, мом али и једне генерације у Србији. Верујем да је свако одрастање, било где и кад, обележено друштвено-политичким околностима па је тај оквир универзална карактеристика одрастања као таквог. Ипак, ако причамо о индивидуалном и личном, за мене је одрастање обележено пре свега носталгијом, посебно из перспективе из које данас о њему пишем. Суочавање са неоствареним жељама из детињства, с одласцима било које врсте (својим, туђим, вољним или невољним) и губицима, важан су део индивидуалног сазревања, изградње сопственог идентитета и карактера.

Тијана Грумић, драмска списатељица

ТИЈАНА ВАСИЋ

tijana-vasicЗавршила је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду у класи проф. Душана Петровића. Као студент је била асистент режије у представама Мали ми је овај гроб (Битеф театар), Дневник о Чарнојевићу (Југословенско драмско позориште), Берлински зид (Београдско драмско позориште) и Моја ти (Атеље 212).

У омладинском позоришту ДАДОВ режирала је јавно читање драме Забрањено за млађе од 16 година Криста Шагора, те представе Господар мува, по роману Вилијема Голдинга (адаптација Бојана Бабић) и Крофне, љубав и још понешто Тијане Грумић.

Пикник на фронту Фернанда Арабала, њена испитна представа са треће године студија, је као гостујућа изведена у УК „Вук Караџић“. Дипломирала је 2016. представом Паразити Маријуса фон Мајнбурга у Београдском драмском позоришту.

Добитница је награде „Хуго Клајн“ катедре за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду.


Моћни ренџери не плачу је представа која говори о мојој генерацији, рођеној почетком деведесетих, и условима у којима смо ми одрастали, као и о нашим потребама, очекивањима и ставовима који су проистекли из тих околности. Ана и Милош су представници те генерације, и ми кроз њихово емотивно сазревање (љубавну причу) добијамо слику о томе ,,где се налази“ моја генерација и шта је до тога довело. С обзиром на то да се овај комад завршава одласком и једног и другог лика, потврђује се свеприсутнија потреба међу младима да напусте ову земљу у жељи да живе у неком лепшем, извеснијем и праведнијем друштву.

Али питање је шта се деси када на пут њихових личних жеља и амбиција стане љубав?

Тијана Васић, редитељ

Путовање у стварност

Када за комад Моћни ренџери не плачу Тијане Грумић кажемо да је нова драма, ово значи више ствари.
Прво, да је управо праизведена у Српском народном позоришту, у режији Тијане Васић. Друго, да је Тијана Грумић млада ауторка, која се уз велика очекивања тек пробија на сцену, а и кроз живот. Треће, не и последње, довољно за сад, нова драма овде значи нешто што се коси са досадашњим, познатим или општеприхваћеним канонима драмског писма.
Моћни ренџери не плачу има упориште у савременој српској драматургији, у комадима Биљане Србљановић, Милене Марковић, Маје Пелевић… Структура текста је монолошка, готово поетска. Језик бираних речи, препун симбола и метафора, ипак је довољно језгровит, чист, да се представи основна ситуација – једна девојчица одраста крајем деведесетих у Србији, у време бомбардовања, убиства премијера и масовних одлазака људи на нека друга места на планети. Па и ван ње, у светове цртаних филмова као што су „Моћни ренџери“.
Ана, као главни лик у комаду, је мала, али и стармала, по гласу који представља. Њени рођендани су моменти у којима пратимо њено одрастање, однос према свету одраслих, Мекдоналдсу, мору које никад није видела. Уз Милоша, другара испред зграде, она стиче и однос према љубави – додатном пакету емоција снажно и доминантно присутних у целој структури комада, ликовима који живе, а осећају да не живе. Анин ћале ништа не ради, осим што брине о кћерци. Баба је ионако у пензији. Милош блеји, што би рекли данашњи клинци, иако је драма Моћни ренџери не плачу повратак у прошлост, сентиментално путовање не без рефлексије, него без промене и у данашњем свету Србије и њене деце.
Редитељка представе у Српском народном позоришту, Тијана Васић, у специфичностима текста као да не види креативни изазов, захтеве за другачијом структуром, односом, глумачком игром. Ана (игра је Миа Симоновић), прво је детињаста, чак и кад њен првобитни „монолог“ одудара од ове слике. Како постаје девојка, понаша се и на крају облачи све слободније, да би стигла тамо где је и била – код себе и у себи. Милош (Вукашин Ранђеловић) стварно игра игру из цртаћа, певајући познати рефрен: “Go, Go Power Rangers!” Кад се он и Ана пољубе, носе наочаре са оквирима у облику срца. Оба млада глумца су уверљива и убедљива у својој игри, задатој као редитељско решење инсценације комада. Костимографско решење Марине Сремац прати ову илустративну линију, нудећи препознатљиву гардеробу, хаљинице, хеланкице, „тренџе“ и „коше“ из периода с краја 20. и почетка 21. века. Музика композиторке Ане Буњак још више, школски, прати и наглашава радњу, не истичући се посебно на идејном плану представе. Сценографија Иване Јанчић, низ кутија налик на оне играчке у забавиштима, кутија које се временом померају и премећу, отварајући више нивоа простора за игру, не отварају вишак неких посебних значења, поготово не оних неколико кутија које остану „висећи на небу“, симболишући можда неку другу раван…
Тата Небојше Савића је глумачки присутан, доследан, али не посебно разрађен лик. Ако Баба Александре Плескоњић бар чека да умре, у представи производећи епицентар иронично интонираног хумора у комаду, Тата је остао јако статичан лик, изгубљен у свету две жене, без једне која му очигледно највише недостаје – своје прерано преминуле жене.
Туга је свуда око ликова у драми, сада и представи Моћни ренџери не плачу. Непрегледна вода на крају уопште није море, није ствар поплаве, него суза од изгубљености, несигурности, немогућности, немоћи. Упркос својеврсним поједностављењима драмских потенцијала текста, представа у Српском народном позоришту и даље може да се посматра као вредна, битна и важна за све генерације које воле да осете оно што нас све тишти, само неки знају боље да се изборе са тим, обично они који не воле да иду у позориште. Ипак, „Моћни ренџери“ више нису само цртани филм!

Игор Бурић, „Дневник“, 28. маја 2018.

Фотографије: А. Рамадановић