rodoljupci-header

ПОДЕЛАО ДЕЛУО АУТОРУО РЕДИТЕЉУКРИТИКАФОТОВИДЕО
Јован Стерија Поповић
РОДОЉУПЦИ

 

Редитељ: Радоје Чупић
Музички аранжмани и корепетиција: Милош Митић
Аутор текста сонгова и драматуршка адаптација: Јелена Чупић
Сценограф: Жељко Пишкорић
Костимограф: Марина Сремац
Кореограф: Иста Степанов
Aсистент редитеља: Никола Кончаревић
Продуцент: Елизабета Фабри


Улоге:

Жутилов
Милан Ковачевић

Шербулић
Александар Гајин

Гавриловић
Марко Марковић

Лепршић
Иван Ђурић

Смрдић
Милован Филиповић

Зеленићка
Јована Балашевић

Милчика
Даница Грубачки

Нанчика
Гордана Каменаровић

Нађ Пал
Радоје Чупић

 

Музичари:

Настасија Радовановић, виолина
Ива Илић, виолина
Атила Чибри, контрабас
Милош Митић, клавир

Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлер: Наташа Барбир
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Ђорђе Илић
Асистент сценографа: Нада Даниловац


Премијера: 12. априла 2018, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје 1 сат и 30 минута без паузе.

Сценографија и костими израђени у радионицама Српског народног позоришта

Родољупци Јована Стерије Поповића на сценама Српског народног позоришта:

23. VI 1925. – редитељ Добрица Милутиновић
12. III 1930. – редитељ Бранко Гавела (Новосадско-Осјечко)
25. IX 1948. – редитељ Радослав Веснић
15. IV 1956. – редитељ Јован Коњовић
26. XII 1986. – редитељ Слободан Унковски
15. VI 2011. – редитељка Соња Вукићевић


Предговор

Настојеће позорје нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам које из живота, које из новина: и читатељи ће се из гдекојих општина зачудити кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жутилове итд. у свој истоветности нађу. Ништа ми, дакле, не остаје него проговорити коју реч зашто таково дело, с таковим погрешкама, на свет издајем; јер напред знам да ће то свима онима неправо бити који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желели да се за њима добро говори.

Докле се год будемо само хвалили, слабости и погрешке прикривали, у повесници учили колико је ко од предака наших јуначких глава одрубио, а не и где је с пута сишао, донде ћемо храмати и ни за длаку нећемо бити бољи, јер простаци и млади људи, који се тако запајају, и не мисле да може бити и погрешака у нас, пак све што им се предлаже, за чисту истину и добродетељ сматрају.

Бацимо поглед на најпознатију повесницу нашу. Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер је сваки човек склоњен на чрезвичајности, па кад не зна да може бити несреће, трчи као слеп за тим, и срди се на сваку паметну реч Отуд није чудо што неваљали и покварени, а таквих има свуда, под видом родољубија сваку прилику за своју себичност употребљавају, и најбезумније совете дају, не марећи хоће ли се тиме својој општини или своме народу каква штета нанети. Себичном је довољно кад је само њему добро и кад простака може на своју руку да преокрене, а за даље се ништа не брине.

Позорије, дакле, ово нека буде као приватна повесница српскога покрета. Све што је било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности. А да моја намера није с отим љагу бацити на народ, него поучити га и освестити како се у највећој ствари умеју пороци довијати, сваки ће благоразуман родољубац са мном бити согласан.

 

Стеријино огледало:
Да се видимо, насмејемо и постидимо*

Ако је истинита прича да писац својим радом ствара огледало које вешто скрива у угловима наших живота не бисмо ли се понекад погледали и угледали стварну слику и прилику како изгледамо, ако је веровати предању да то писци чине са жељом да се и сами сретну са сопственим ликом и делом сачињеним у вечито тешким временима на овим вечито трагичним просторима, ако је и Јован Стерија Поповић изградио једно такво огледало за себе и људе свога времена (пре сто педесет и више година) да се виде и насмеју и постиде, данас је то његово велико салонско „стајаће огледало“ попримило запањујућу оштрину и од „веселог позорја“ давних времена указало нам нашу трагедију наговештену у његовим комедијама са доброћудним али и својеглаво пргавим јунацима.

У годинама пакла двадесетог века, Родољупци балканских племена нису били романтичне кавкаџије и сеоски бећари са заставама које се мењају чешће од кошуља и са штаповима од застава подигнутим уз надвикивање ко је већи родољуб; иста земља са истоветним проблемима, све исто као у Стеријином „веселом позорју“, само што смо сви ми у том његовом кристалном огледалу сачињеном од сунца и месечине остарели, огрубели и омрзли у нетрпаљивости; уместо застава и дрвених палица обрачунавали смо се хладним и топлим оружјем до уништења и самоуништења, узвикујући давно написане речи Стеријиних јунака о патриотизму – љубави за замљу звану Мајка (ко је нормалан икада ишао улицама и викао да воли мајку?), и са прастарим обичајем да, када неко настрада, огледало прекријемо црним шалом, марамом или платном, четврдесет дана.

Данашње Стеријино „весело позорје“ појављује се у Стеријином огледалу тек када скинемо црну тканину и у салонском раму угледамо истинити лик нашег постојања у времену моралног, духовног и свеукупног нестајања: да се видимо, насмејемо и постидимо.

Душан Ковачевић
*Поговор у: Јован Стерија Поповић, Весела позорја, Стеријино позорје, Нови Сад 2014.

„Поштење има цену у сваком народу и у сваком закону.”
Јован Стерија Поповић, Родољупци


Јован Стерија Поповић
комедиограф, писац историјских и националних драма, песник, прозни писац (Вршац, 1/12. I 1806 – Вршац, 26. II / 9. III 1856).

sterijaБио је и издавач шаљивих календара „Винко Лозић“, полемичар, професор и адвокат у Вршцу, професор природног права на Лицеју најпре у Крагујевцу, затим у Београду, стварни организатор школства у Србији уставобранитељског времена као начелник Попечитељства просвештенија, писац школских уџбеника, писац реторике (остала у рукопису), један од оснивача првог сталног позоришта у Београду („Театра на Ђумруку“), један од оснивача Друштва србске словесности (претече Српске академије наука), писац трактата из области организовања научног рада и истраживања, учесник у оснивању Читалишта београдског и његових „Новина“ (чији је био сарадник), један од оних који су на чвршће ноге поставили Народну библиотеку у Београду, сарадник неколиких тадашњих српских периодичних публикација, културни посленик широког размаха и акције, визионар културног развитка свога народа у неколико врло битних области, а све с намером да његов народ снажно закорачи у сферу културних народа.

У пролеће 1848. Поповић, у сукобу с једном од тадашњих политичких струја у Србији, која је била против Срба „пречана“, разочаран ускошћу видика у односу политике на културу, подноси оставку и одлази из Београда у Вршац. Тамо одбија понуде на неке важне функције у школству Српске Војводине, бави се адвокатуром, и касно се жени. Када су таласи мађарске револуције допрли до Вршца, постаје члан Окружног народног одбора, иако је у бити против револуције, па пред налетом мађарске војске прелази на једно време поново у Београд, у пролеће 1849. После гушења револуције живи у Вршцу до смрти, коју дочекује такорећи на ногама. Упркос пажњи коју су му суграђани указивали умро је депресиван и усамљен.

(Из Енциклопедије Српског народног позоришта)

Радоје Чупић
глумац и редитељ (1958, Нови Сад).

r-cupicГлуму завршио на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Дејана Мијача.

Глумио је у великом броју позоришних представа, на телевизији и филму.

Био је члан ансамбла Народног позоришта Суботица, Народног позоришта Сомбор (1985 -1999), а од 1999. године стални је члан Српског народног позоришта у Новом Саду, где је првак Драме.

Био директор драме у СНП-у.

Режирао Јелизавету Бам Д. Хармса (Портал театар, Нови Сад), Острво с благом Б. Милићевића Коцкице (Народно позориште Сомбор), Челик по свом тексту (Народно позориште Сомбор), Џандрљивог мужа Ј. С. Поповића (Српско народно позориште, Нови Сад), Отварач В. Лануа (Позориште младих, Нови Сад), Стаклену менажерију Т. Вилијамса (Народно позориште, Сомбор), Пепељугу А. Поповића (Позориште младих, Нови Сад), Тестостерон А. Сарамановича (Позориште младих, Нови Сад).

Добитник је Стеријине награде за глумачко остварење (Кафеџија Монталба, Путовање за Нант Е. Кочиша, режија Љ. Мајера), „Зорановог брка“ на Данима Зорана Радмиловића, Зајечар, Награде за најбољег глумца на Позоришном маратону у Сомбору, Годишње награде СНП-а, глумачких награда на фестивалима „Љубиша Јовановић“, Шабац, и „Дани Боре Станковића, Врање, Дипломе на Глумачким сусретима „Миливоје Живановић“, Пожаревац, Награде публике за најбољу представу (статуета „Јованча Мицић“) на фестивалу „Дани комедије“, Јагодина, и Прве награде на Данима комедије, Бијељина (Џандрљив муж).

 

Јелена Чупић

Рођена у Сомбору, основне и мастер студије књижевности завршила на Филозофском факултету у Новом Саду. Од 2009. године запослена у Позоришном музеју Војводине као кустоскиња — уредница Алманаха позоришта Војводине.

Коаутор је (са Радојем Чупићем) драмског текста Естроген, сценарија за филм Под ђермом и ТВ серије Бацин салаш.

Позоришна читања
СВЕ БИЛО ЈЕ МУЗИКА
Родољупци певају на киши

Где би сада могли да буду они знани Родољупци из Стеријиног веселог позорја и они из стеријанског мање веселог позорја стварности и зашто их поново песмом дозивамо, шта би хтели / могли песмом да нам кажу? Увек и свуда присутни, они су и даље на препознатљивом месту где бораве, живе, постоје, обнављају снагу за нове важне подувате. Уоколо су контуре кућица, повремена станишта где сврате да се на кратко скрију од опасности или преодену (под другачијим хаљинама бива се неко други), а како песма паметно упућује на сред села је чађава механа (можда се сада зове ресторан, клуб, кафић) из које вире главе нечешљане од силнога пића и заноса дежурних родољубаца. Столови су спојени, на њима крај флаше насецкани војвођански сласни мезелуци, мало кулена, сира да се нађе уз пиће и ватрен разговор и песму која бодри (док их са осмехом припрема нека Малчика или соса или ћерка за удају она пева с врцавим девојачким маштаријама и алузијама – нека од раније остављена кобасица већ се узима и подиже увис као мач ил’ барјак) а ту су и неки важни папири са плановима и одлукама који се мрсе и масте. И наравно обавезан кутак за мали оркестар чији звуци дају моћан нагласак и пратњу групним или соло наступима. Са стране је вртуљак заостао ваљда од неког путујућег вашара или можда ту стално присутан за дечије радости или као место за одраслу децу где могу да обрну који круг и направе предах, расхладе од свих врућих мисли и кажа (иако је то справа ђаволска која се само окреће и увек враћа на исто место, заводљива варка да на њој може да се полети и некамо побегне). Свуда уоколо из механе се шире бучни гласови, увек исте говоранције и надговарања (а Стерија их је мајсторски записао) трају унедоглед и у њима се ништа не помера нити је ново, заузима се став и хитро претрчава на другу страну, расправе, агитације, заклињања, договарања и заговарања и познате истине-и-лажи казују се као да се чита важна прва-последња књига записа којима нема шта ни да се дода нити одузме, где све то може да звучи као мантра, бајалица којом треба да се призове оно вековима тражено и губљено. Промена начина на који се, уз музику и песму синови рода свог разговарају, препиру и обраћају оним око себе (и у позоришту, гледатељима без бркова или с брадом који као да не припадају национу) врло је важна (било каква политичност у виђењу радољубија и „Родољубаца“ добија другачије утемељење), музику треба увек прихватати озбиљно, не само као повод за расположење и разбибригу.


Одлука да родољупци запевају, да своје превртљиве повести и муке кажу песмом а да при томе користе све оне знане и радо, често певљиве рефрене, брани уверење у моћ и значење музике као језика. Ни реч, фраза није тек скуп наређаних словних знакова – гласова, па ни музичка реченица није распоред нота које ће се гласовима отпевати; у напевима и нарочито оним популарним није битна само мелодија која се лако научи и прихвата, певуши, која је већ део заједничког памћења, они собом носе простор, време, историју, доживљај непатвореме стварности у / спрам које онај што пева осећа блиску припадност, у локалним војвођанским-народњачким-староградским остаје евергрин запис бића па тако и променом певаног текста оно у њима врло одређено стварно остаје очувано. Када се сусретну и једно друго пронађу као припадајуће, изговорено, монолог, реплика и „На сред села…“, Сојчице девојчице…“, „Седела сам за машином, шила сам…“ ствара се нов, не само формално промењен исказ као оперетска арија већ другачије интонације, дубине, значења, односа према казаном кроз песму, стеријанска моћна фраза не губи продорност, стиче унапређен идентитет. Драматуршки спретно вођено збивање кроз однос заједнице – групе и појединца који увек распршује магловите говорне заносе и квари удружена залагања, убацује (не)умесне премедбе, у свему тражи разјашњења и путеве изводљивости (Гавриловић) у жанровски ре-дефинисаном наступу претвара се у натпевавање хора и солисте који насупрот вишегласног певања увек прати само своју мелодијску линију. А када се коначно ослободи незгодног опонента, септет родољубаца запеваће новим замахом, проширити репертоар савременијим аранжманима. И као што се стављају и хитро замењују кокарде (или се оне мрске маџарске носе на оделу а српске испод, до срца) и лако у избеглиштву усваја србијански нагласак, тако народњачки збор од свог љупког кафанског репертоара ствара оперетски али у духу захтева доба унета озбиљна музика води формалним менама према мјузиклу. А мјузикл чије би име могло да буде Родољупци певају на киши (сада бар насловом светски, ближи отменијем Singing in the rain) тражи пробрану завршну композицију што треба да се громогласно изводи; последња сцена као весело окупљање поводом удаје ћерке или (наводно) тужни скуп (са црним кокардама) као опраштање од драгог (не)пријатеља Гавриловића закључиће гласно и од срца отпевана „Ода радости“ поете Шилера (писана у славу јединства свих људи) и композитора Бетовена. Родољубиве изјаве што се и у прозном издању узимају као рефрени шлагера добијају овако у исходу репрезентативну шлагер допуну. Само једна музичка нумера говори више и продорније од опсежног и речитог монолога. Не треба сметнути с ума: све било је музика. И остало.

Зоран Р. Поповић

Фотографије: Александар Рамадановић