pravi-zapad-header

ПОДЕЛАО АУТОРУО РЕДИТЕЉУКРИТИКАФОТОВИДЕО
Копродукција: Српско народно позориште, Умјетничка академија, Осијек и Град Ђаково (Хрватска)

Сем Шепард
ПРАВИ ЗАПАД


Редитељ: Димитри Пјер Удовички
Композитор: Јосип Хорват
Сценограф: Давор Молнар
Костимографи: Давор Молнар и Снежана Хорват
Продуценти: Елизабета Фабри и Антонио Шабић


Улоге:

Остин

Саша Аночић

Ли
Игор Павловић

Сол Кимер
Домагој Мркоњић

Мајка
Александра Плескоњић


Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Тон мајстор: Владимир Огњеновић

Премијера: 9. марта 2018. године, сцена „Пера Добриновић“
Реприза: 23. марта 2018. године, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје: 1 сат и 35 минута.


logo

Филмска прича „каубоја америчког театра”

Сем Шепард (1943 –2017), једна од највећих икона америчке драмске авангарде и театра, још на почетку каријере проглашен за наследника Јуџина О’Нила и Артура Милера, био је довољно храбар да урони у вртлог њујоршког Вилиџа, где је упијао – слободу. Њу је живео и она му је омогућавала да пише. Одмах је проглашен за „каубоја америчког театра”, а овом стилу је остао веран чак и кад је у Холивуду глумио у високобуџетним филмовима.

Доследно привржен on the road драматургији и погледу на свет, опчињен америчким беспућима где царује привид „америчког сна“, Шепард описује наличје те идиле, копа по душевном мраку својих драмских јунака, једноставних људи из чије прошлости стално испадају лешеви опскурне прошлости. Написао је педесетак драма, добио Пулицерову награду, постао живи класик, био номинован за Оскара, писао и друге прозне форме, дневничке белешке (Записи из мотела), увек доследно одређен поетским реализмом.

У дирљивом сећању на Сема, Пети Смит, с којом му љубавна веза није покварила пријатељство за цео живот, написала је можда најтачнију оцену: „Сем је волео да буде стално у покрету. Ставио би штап за пецање или стару акустичну гитару на задње седиште свог камионета, можда повео пса, али сасвим сигурно свеску, оловку и гомилу књига. Волео је да се само тако спакује и крене ка западу”.

И његов комад Прави Запад (праизведен у Меџик театру у Сан Франциску, 1980) догађа се у таквом беспућу, тачније надомак предграђа Лос Анђелеса. „Прави Запад је драма карактера о односима између Остина, сценаристе, и његовог старијег брата Лија” – констатује Шепард – „Остин пази кућу њихове мајке која је на Аљасци, и сукобљава се с братом који би да остане у кући и користи његов аутомобил. При том, Ли ће се, на себи својствен начин, триковима, укључити у Остинов рад на сценарију те браћа сарађују у настанку приче која ће им променити животе. Ка бољем или лошијем? Сукоб између браће прераста у мржњу која доводи до замене њихових примарних улога: успешни породични човек постаје номад-луталица и обрнуто”.

Сукоб је, дакле, филмски аранжиран, по моделу вестерна; сценарио смишља Ли, док га записује сценариста Остин, а обојица признају да су заправо одувек желели да буду попут оног другог.

Александар Милосављевић

Димитри Пјер Удовички
филмски и позоришни редитељ, глумац и продуцент

Рођен је 17. марта 1979. године у Паризу.
Завршио је глуму и режију на институту „Ли Страсберг“ у Лос Анђелесу 2006.

После средње школе, Димитров ментор је био узбекистански филмски редитељ Али Хамраев, с којим је, као његов асистент, боравио и радио у Ташкенту, Узбекистан.

У Москви 2001. уписује постдипломске студије, виши курс за сценаристу (BKCR), мастерклас код Владимира Котинијенка, Павела Фина и Владимира Феншенка.

Остали професори: Тонино Гуера, Никита Михалков, Кристоф Зануси, Владимир Меншов, Павел Лунгин. Током ових курсева, режирао је неколико филмова (Reminiscencia, 2002; Aral-Death Of A Sea, документарни филм, 2008; Loving Vera и Јe t’aime, Home, 2016; Olga’s Son, 2018), од којих је Reminiscencia, са култном
српском глумицом Соњом Савић, обишао европске краткометражне фестивале.

Његов документарни филм Aral-Death Of A Sea (2008), награђен је Специјалном наградом жирија за надарено и одважно тумачење трагедије Аралског мора на Међународном филмском фестивалу „Cinemarina“, Наградом за најбољу режију на фестивалу кратког филма „Salento finibus terrae“ и посебном наградом на Међународном фестивалу аудиовизуелних биодиверзитета.

Као члан надреалистичког покрета Mouvement panique, који је основао шпански писац Фернандо Арабал и чији су суоснивачи Роланд Топор и Алехандро Ходоровски, недавно је режирао филм Дали против Пикаса, Фернанда Арабала (премијерно приказан у београдском Битеф театру 2015).

Oд 2014. ради као филмски редитељ на мултидисциплинарном институту за когнитивну уметност и науку „Мементо Мунди“ (Париз).


Реч редитеља

Шепардов модеран, страствен начин писања, понекад чак и надреалистичан, који приказује одважне и разноврсне ликове, инспирисао је генерације глумаца и редитеља.

Дело Прави Запад на симболичан начин обрађује мит на којем почива Америка – „амерички сан“ и његову издају. Користећи ликове двојице браће, Лија, скитнице, пустињака који жуди за слободом, и Остина, холивудског сценаристе, педантног, савршеног сина, Шепард истражује два архетипа америчке културе која ова два човека представљају, разголићује их до самих животињских нагона.
Улоге двојице протагониста, двојице браће, Остина и Лија, истински су изазов – изузетан глумачки напор покренуо је обећавајуће каријере младих америчких глумаца као што су Џон Малкович и Гари Синиз, или учврстио оне друге попут Џона Рајлија и Филипа Сејмура Хофмана.

Следећи Шепардов авантуристички и истраживачки дух, и глумци и ја упијали смо ауторове речи, трагајући за истином унутар ликова, као што су преци трагали за златом на „правом западу”.

Сав досадашњи рад представља веома позитивно искуство на више начина.

Посебно значајан елемент у овој продукцији је прекрасна сарадња између српских и хрватских уметника. У уметности се увек догоди да племенска политика излети кроз прозор када уметници стварају заједно, усредсређујући се на рад, уз добру вољу и међусобно поштовање.

На премијери ћу сасвим сигурно задржавати дах стојећи иза публике и посматрајући. Тада је све ван домашаја редитеља, а у рукама глумаца.

Шепард би нам сигурно поручио да „сломимо ногу“.

Димитри Пјер Удовички

Сем Шепард, амерички глумац и драмски писац, нашој позоришној публици познат је по комаду „Луди од љубави“ који је игран са успехом у многим позориштима Србије. Свој први позоришни комад, једночинку „Каубоји“, написао је са 19 година и током наредних четрдестак година био изузетно успешан драмски писац. Добио је десетак награда „Оби“ коју је основао часопис „Вилиџ војс“ и Пулицерову награду за драму „Покопано дете“. Своје лично трагање за идентитетом пренео је у комаде. Његови ликови трагају за причама и ситуацијама које би им најбоље одговарале, најбоље их описале.

Тако је и са јунацима комада „Први запад“ Остином и Лијем, браћом, који се налазе после пет година у мајчином дому. Она је отишла на Аљаску и замолила Остина да јој припази на кућу и залива цвеће. Остин је успешан писац сценарија и један покушава да заврши током боравка код мајке. Ли је старији, одметник који живи у пустињи, краде ствари из кућа и преживљава некако. Та чињеница чини га мудријим, па долазак Остиновог агента користи да му понуди своју причу, што Остину није драго, али пристаје да заједно са братом пише сценарио који би требало да им у финансијском смислу, промени животе. Он им јесте променио животе, јер док су радили на причи неминовно је дошло до сукоба. Лавина, годинама неисказаних осећања се покренула, долази до жестоке борбе на чијем крају признају да су одувек желели да буду онај други. Остин као Ли, а Ли као Остин. Обојица имају уствари Шепардову личну тежњу за слободом и за припадањем.


Представу „Прави Запад“ режирао је Димитри Пјер Удовички, филмски и позоришни редитељ, глумац и продуцент. Његова је идеја да се поштује текст и да глумци трагају за истином унутар ликова. То су свакако успели Игор Павловић као Ли и његов хрватски колега Саша Аночић као Остин. Неко време након почетка представе ситним елементима наговештавају буру која долази на крају. Одлично глумачки парирају један другом, с тим што је Саша Аночић можда требало да свог колегу „држи на курсу“ када је хрватски језик у питању. Углавном прецизан Павловићев изговор, склизнуо је неколико пута на српски. Ово је више опаска него критика јер глума заслужује сваку похвалу. Игора знам као одличног глумца, а улогу Лија је одиграо изванредно, промишљено и прецизно, један нов и потпуно другачији Игор. Домагој Мркоњић нема велику улогу, игра агента са потребном дозом хладноће коју такви људи имају јер све гледају кроз новац. Његова колегиница, а чланица Драме Српског Народног позоришта, Александра Плескоњић такође има кратко појављивање на сцени. Она је мајка која је заокупљена својим животом и уствари није је брига много за синове. Тачно је то показала као да је лично познавала Шепардову мајку.

Костимографи Давор Молнар и Снежана Хорват прецизно су обукли ликове. Ли је „одрпан“ у прљавој мајици и панталонама и поцепаним ципелама које лепи изолир траком, док је његов брат Остин у белим панталонама, фирмираним патикама, јер живи у граду и добро је ситуиран. Агент је „скоцкан“ од ципела до кошуље, све у тону, а мајка је у једноставном универзалном костиму.

Давор Молнар потписује и сценографију, кухиња и дневна соба, и наравно саксијске биљке, које страдају у братовљевим изливима мржње. Елементи који прецизно говоре да се ради о не претерано богатој кући.

„Прави Запад“ спада у ону врсту комада где је аутор текста готово све изрежирао па само наизглед делује да је редитељев рад минималан. Напротив. При том, сасвим је јасно да су се сви одлично разумели.

Верујем да и публика разуме зашто прича није премештена у предграђе Новог Сада или Београда. Ликове Лија и Остина, било у Америци или Србији, налазимо свуда. У нашим условима сукоб браће би се можда и трагично завршио. Такође, верујем да је публика упозната са чињеницом да постоји само хрватски превод оригиналног Шепардовог текста, те се стога на том језику представа и игра. У сваком случају представи желим дуг позоришни живот.

Мишка Кнежевић, Радио Београд 2, 19. марта 2018.

Фотографије: СНП
ВРХ СТРАНЕ