Aleksa
Nebojša Savić

Mita
Strahinja Bojović

Jelica
Tanja Pjevac

Marija
Nina Rukavina

Batić
Aleksandar Sarapa

Otac
Predrag Momčilović

Baba
Gordana Kamenarović

Inspicijent: Zoltan Bešenji
Sufler: Snežana Kovačević
Majstor svetla: Miroslav Čeman
Majstor tona: Vladimir Ognjenović


Premijera: 19. januar 2018. godine, scena „Pera Dobrinović“

Predstava traje oko sat i dvadeset minuta, bez pauze.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni su u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

O Steriji i Laži i paralaži

„Postoji i druga vrsta razloga zbog kojih Sterija, ne samo kao pesnik već i kao ličnost, nije cenjen onako kako on to svakako zaslužuje. Veliki začetnici naše kulturne tradicije i naše kulturne istorije bili su uvek više od onoga što mislimo da su u jednom određenom trenutku priložili toj istoriji i toj tradiciji. Bilo bi paradoksalno, ali, mislim, tačno, reći kako se ono što je kod njih najznačajnije nalazi baš izvan te istorije, koja je bila u stanju samo delimično da ih prihvati i koja ih je, kad ih je prihvatila, prihvatila sa bezbrojnim podozrivim rezervama. Možda je baš to ono što im je osiguralo mesto u jednoj tradiciji koja nije samo istorija, i što nas navodi da im se neprekidno vraćamo, tražeći uvek nove i sveže razloge da se prema njima osećamo obavezni? U jednom određenom trenutku oni su davali uglavnom ono što je taj trenutak mogao i bio spreman da primi i prihvati, i tako naši prosvetitelji ostaju često značajniji po onome čega su se odrekli nego po onome što su doprineli. Kao dužnost, poziv i obaveza, prosvetiteljstvo je ambis u koji se pada bez zvuka i bezmalo bez odjeka. I kada je reč o prosvetiteljima, mi moramo da razdvojimo ono što je pisano za preku potrebu trenutka od onoga iza čega su u potpunosti stajali i kao ljudi i kao pisci.

Sterija je pisao i ono što je sam hteo i mislio da treba pisati, ali i ono što je osećao da mu je dužnost i da mu je obaveza da napiše. (…)“

(Jovan Hristić, Eseji, Matica srpska, Novi Sad, 1994)


„(…) U suštini, mnoge Sterijine kritike su izraz njegovoga konzervativnoga duha. Ali je isto tako njegova vrlo trezvena i zdrava logika bila moćan korektor u tom njegovom konzervativizmu. I kada se danas čitaju ili gledaju njegove komedije, oseća se doista da je Sterija gotovo uvek sa pravom napadao one ljude i pojave iz svoga vremena o kojima je pisao.

Njegove komedije tehnički nisu savršene. U njima ima naglih i neprirodnih rešavanja situacija, ima isto tako naivnosti, pa čak grubosti i lakrdijaštva, kojima se ni sam Molijer nije mogao oteti, ali, uglavnom, oni se drže na pozornici. Drži ih sadržina, a ne scenska intriga. One imaju svoju prirodnu snagu komike, koja ne zavisi od tehničkih sredstava. (…)“

(Milan Bogdanović, Stogodišnjica Sterijine drame, iz Kritike, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1948)


„Svoju prvu komediju Lažu i paralažu Jovan Sterija Popović objavio je 1830. godine u Budimu.

Nastala po uzoru na Molijerove Smešne precioze, sa preuzetom osnovnom temom površnog vaspitanja u društvenoj sredini u kojoj se više od svega ceni status pojedinca, u sistemu utemeljenom na idealima prosečnosti, lažnog građanskog morala i obesmišljenih vrednosti patrijarhalne porodice – ona je, i pored svih slabosti na planu razvoja radnje, likova i situacija, kao i pomalo naivnog i nepripremljenog raspleta, ipak ponudila određene elemente koji će anticipirati mnoge specifičnosti komediografskog postupka u kasnijim, zrelijim Sterijinim komedijama, ali još uvek uklopljene u klasicističku poetiku sa izraženim didaktičkim namerama.

Popović nije ‘posrbio’ Molijera jednostavno premeštajući likove i situaciju u ambijent vojvođanske, ili srbijanske provincije. Naprotiv, izostavio je dvostruku igru parova (…), ograničavajući komičnu radnju na jednu liniju, eliminišući, pri tom, razigranost i situacijski humor i stvarajući komediju karaktera. Već u Laži i paralaži Popović se u potpunosti odrekao situacijskog humora, što je uslovilo odsustvo veselog završetka, jednog od najbitnijih obeležja žanra komedije. Kraj Laže i paralaže, kao i u ostalim Sterijinim komedijama, ‘obojen je nekom setom, u završnom akordu ima redovno i jedan disonantan ton’.

Naravno, nije samo svesno odricanje od situacijskog humora uslovilo ovo bitno obeležje Sterijinog komediografskog postupka, već ono svoje korene krije u jednom bitno drugačijem doživljaju neposrednog društvenog okruženja, u potrebi da se kritički sagleda stvarnost i, bez lažnog optimizma, donese sud o mogućoj, ali i vrlo izvesnoj budućnosti (…)

Iz nekoliko završnih replika vidljiva je i činjenica da, za razliku od klasične komedije – kod Sterije sve ostaje manje-više nepromenjeno. Jelica će i dalje maštati o baronima i balovima u velikim, nedostižnim evropskim prestonicama, a predstojeće venčanje ponajmanje će biti bilo čija vesela svečanost…“

(Miroslav Miki Radonjić, Sterija u ogledalu XX veka, Pozorišni muzej Vojvodine i Matica srpska, Novi Sad, 2006)


Srpsko narodno pozorište i Laža i paralaža

Prvo izvođenje ove komedije održano je 19. VII 1840. u Zagrebu (Leteće diletantsko pozorište iz Novog Sada).
Prvo izvođenje u Narodnom pozorištu u Novom Sadu izvedeno je 10. VIII 1926. Režija: R. Vesnić; D. Spasić (Marko), R. Krančevićka (Jelica), J. Gec (Aleksa), M. Živanović (Mita), B. Vračarević (Batić), D. Vračarevićka (Marija).
Predstava je izvedena 5 puta.

Prvo izvođenje u Srpskom narodnom pozorištu bilo je 31. I 1948. u Novom Sadu. Režija: R. Vesnić; A. Kraljević (Marko), M. Kodžić (Jelica), O. Novaković (Aleksa), S. Simić (Mita), M. Tošić, I. Slijepčević (Batić), I. Dušanović (Marija).
Predstava je izvedena 30 puta pred 15.047 gledalaca.

Premijera u SNP je izvedena 14. XII 1971. Režija: R. Lazić, k. g; muzički saradnik: D. Stular: scenograf: M. Leskovac; kostimografkinja: J. Petrović, k. g; scenske kretnje: S. Savić, k. G; I. Hajtl (Marko), K. Martinov-Pavlović (Jelica), D. Srećkov (Aleksa), D. Kolesar (Mita), D. Džakula (Batić), S. Josić (Marija), T. Knežević (Sterija), V. Milošević (Gospoža Sterija), K. Želi (Gospoža šaptalac), D. Stular (Gospodin za glasovirom).
Predstava je izvedena 34 puta pred 8296 gledalaca.

Premijera u SNP je odigrana 12. X 1991. Režija: E. Savin k. g; scenograf: G. Zarić;
kostimografkinja: B. Nikitović; kompozitorka: K. Zečević; Z. Sokolović / T. Stanić (Aleksa), P. Tomanović / P. Momčilović (Mita), L. Stevanović (Jelica), S. Šalajić (Marko), M. Fabri (Batić), J. Antonijević (Marija).
Predstava je izvedena 71 put pred 18.685 gledalaca.

Jovan Skerlić o Steriji

Popović Jovan Sterija – komediograf, pisac istorijskih i nacionalnih drama, pesnik, prozni pisac
(Vršac, 1/12. I 1806 – Vršac, 26. II / 9. III 1856).

Bio je i izdavač šaljivih kalendara „Vinko Lozić“, polemičar, profesor i advokat u Vršcu, profesor prirodnog prava na Liceju najpre u Kragujevcu, zatim u Beogradu, stvarni organizator školstva u Srbiji ustavobraniteljskog vremena kao načelnik Popečiteljstva prosveštenija, pisac školskih udžbenika, pisac retorike (ostala u rukopisu), jedan od osnivača prvog stalnog pozorišta u Beogradu („Teatra na Đumruku“), jedan od osnivača Društva srbske slovesnosti (preteče Srpske akademije nauka), pisac traktata iz oblasti organizovanja naučnog rada i istraživanja, učesnik u osnivanju Čitališta beogradskog i njegovih „Novina“ (čiji je bio saradnik), jedan od onih koji su na čvršće noge postavili Narodnu biblioteku u Beogradu, saradnik nekolikih tadašnjih srpskih periodičnih publikacija, kulturni poslenik širokog razmaha i akcije, vizionar kulturnog razvitka svoga naroda u nekoliko vrlo bitnih oblasti, a sve s namerom da njegov narod snažno zakorači u sferu kulturnih naroda.

U proleće 1848. Popović, u sukobu s jednom od tadašnjih političkih struja u Srbiji, koja je bila protiv Srba „prečana“, razočaran uskošću vidika u odnosu politike na kulturu, podnosi ostavku i odlazi iz Beograda u Vršac. Tamo odbija ponude na neke važne funkcije u školstvu Srpske Vojvodine, bavi se advokaturom, i kasno se ženi. Kada su talasi mađarske revolucije doprli do Vršca, postaje član Okružnog narodnog odbora, iako je u biti protiv revolucije, pa pred naletom mađarske vojske prelazi na jedno vreme ponovo u Beograd, u proleće 1849. Posle gušenja revolucije živi u Vršcu do smrti, koju dočekuje takoreći na nogama. Uprkos pažnji koju su mu sugrađani ukazivali, umro je depresivan i usamljen.

(Iz Enciklopedije Srpskog narodnog pozorišta)


Sterijin predgovor za Lažu i paralažu

Ljudi se od prirode više smeju nego plaču sklonjeni, i zato mislim da ovo veselo pozorište pri svim nedostatcima (od kojih retko koja knjiga, osobito kod nas, i pri ovim obstojatelstvima uteći može) badava na svet ne izlazi. Konac moga pisanja bio je ispravlenije; a misao, da u šali kazana istina više nego suva materija dejstvuje, na ovakovi me predmet navela; niti se ko, po mnjeniju mome, lakše popraviti daje, nego kad se sam svojim budalaštinama smejati počne. Naćiće se, može biti, gdekoji od čitatelja mojih, koji su naravi Aleksi shodni; a biće i čitateljica, koje su kao Jelica vospitane; ovima ako delce moje malo mozak osoli, ja ću se radovati, i mom trudu čestitati sreću.

U Vršcu, 1. julija, 1830.

Sočinitelj

Rođen 14. februara 1989. u Novom Sadu.

Diplomirao pozorišnu režiju na Akademiji umetnosti u Banjaluci, u klasi profesora Nenada Bojića. Master studije multimedijalne režije završio je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Nikite Milivojevića i Borisa Liješevića.

Bio je asistent reditelja u nastanku prve banjalučke opere Safikada (Narodno pozorište Republike Srpske), asistent na predstavi Macbeth Anatomy (Maladype Színház, Budimpešta), Mizantrop Molijera (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad).

Nosilac sertifikata uspešno obavljene stručne prakse u JP „Apolo”, na Novosadskoj TV (televizijski reditelj).


Profesionalne režije: Šampion (kratki dokumentarni film prikazivan na festivalima u Srbiji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Rusiji, Jermeniji, SAD, Velikoj Britaniji, Australiji…), Ne mogu da platim i neću da platim Daria Foa, Narodno pozorište Kikinda, Točak (multimedijalna monodrama).

Jedan je od osnivača umetničke organizacije Lančana reakcija / Chain reaction (produkcija i promovisanje street art umetnosti).

Kakva je to naša stvarnost, kada samo razmišljamo o bekstvu.
O bekstvu u drugu zemlju, o bekstvu u sebe, bekstvu od sebe.
Stvarnost u kojoj nemaš slobodu čak ni da sanjaš. Bežanje od takve stvarnosti nas odvodi u jednu ironično fantastičnu, nadrealnu avanturu.
Na Mesec? Na Mesec.

Slobodan Branković, reditelj

U laži su … noge? Ne, nisu kratke, to su priče za malu decu. Noge su u laži dugačke onoliko koliko mi hoćemo da verujemo u njih, mislim u laži ne u noge. Onoliko koliko smo mi spremni da poverujemo u bajke kojim nas svakodnevno iz sata u sat, iz minuta u minut, zasipaju razni ekperti, stručnjaci, doktori, analtičari… Ne, ne, ovde se ne radi o politici, ne!!! Laža i Paralaža nije politička predstava… ne, ova predstava nije kritika samo našeg društva, aktuelnog političkog trenutka, ne ovde se ne navija za ovu ili onu opciju. Ovo je čista esencija Sterije, svevremena, promišljeno pročitana, odlično dramaturški koncipirana, rediteljski domišljato postavljena, glumački valjano i do kraja odigrana Komedija!!! (sa velikim K).
Utemeljivač pozorišta u Srba, Jovan Sterija Popović se u svojim komedijama, pre skoro dva veka, bezuspešno izrugivao lakovernosti, lakomosti, pomodarstvu, skorojevićima, malograđanštini… al’ kako onda, tako i danas, ljudi nisu spremni da istini pogledaju u oči, ne kaže se slučajno da istina boli. Svi smo mi, manje/više konformisti, svi smo mi lenji, hteli bi “hleba bez motike”. Zato su Laža i Paralaža još uvek aktueln likovi i zato ovu komediju treba igrati, opet i opet…Od početne scene se vidi da je mladi novosadsko-banjalučki reditelj Slobodan Branković znao šta hoće i da su ga saradnici i glumački ansambl dosledno pratili u tom konceptu tako da su ponudili odgovore od kojih ne odstupaju. Prisetimo se da nam je nedavno v.d. direktor drame u razgovoru rekao da je Branković odlično „otvorio” predstavu, misleći na početak rada na istoj. U dogovoru sa dramaturgom reditelj je „oštrikao” sve što nije u funkciji istine i samo istine, po onoj staroj: Ništa nije dovoljno dugačko ako se dobro skrati; sa druge strane na scenu uvodi novi lik, Babu, o kojoj se u originalnom tekstu puno priča ali se ne pojavljuje. U ovoj inscenaciji taj „dopisani” lik nam podvlači odgovor, koji nam reditelj upućuje, možemo reći vrlo efektno, provokativno rešenje u tumačenju iskusne Gordane Kamenarović.
Minja Poljak je osmislila, na prvi pogled svedena, scenografska i kostimografska rešenja koja se razvojem događaja preobraćaju u efektan arsenal „oruđa i oružija” koje reditelj vrlo domišljato i spretno koristi. Možemo primetiti da je svaka čehovljevska puška do kraja predstave opalila a Boga mi i razni neočekivani scenografski i kostimografski elementi poput cipela, šalova, zidova, tavanskih stepenica, visećeg portala, tako reći sve kockice se sklope pa ko voli nek izvoli…
Ma koliko je nepoštovali istorija je neumoljiva, u tom kontekstu je značajan podatak da je ovo četvrta Laža i Paralaža na sceni Srpskog narodnog pozorišta. Prethodna iz 1991 godine u režiji Egona Savina je jedna od najuspešnijih predstava uopšte, čak pet Sterijinih nagrada. Poseban kuriozitet je da Predrag Momčilović koji je igrao Mitu (Paralažu) sada tumači lik oca. Momčilović se u poslednjih nekoliko godina posvetio pedagoškom radu na Akademiji te je malo zapostavio svoj osnovni zanat pa nas posebno raduje da je dao pun doprinos novom čitanju Sterije. Gordana Kamenarović i on svojim iskustvom dodaju poseban preliv ovom savremenom tumačenju kalsika kakav je svevremeni Sterija.Milorad Kapor u ulozi Batića je pravi izbor u ovakvoj postavci, čestit, nezgrapan, pomalo naivan, radan, uporan, žestok po potrebi… ništa za dodati ali ništa ni oduzeti, još jedna u nizu dobrih uloga na koje nas je Kapor već navikao.
Tanja Pjevac, od skora stalni član SNP-a, je za kratko vreme i drugom nogom – premijerom, čvrsto zakoračila na „tlo” koje je, po njenoj izjavi, pronašla dolaskom/povratkom u Novi Sad i ansambl SNP-a. Posle odlične epizode u Vojvođanskoj rapsodiji ova rasna glumica je iskoristila priliku da potvrdi nesporan talenat i kvalitet kojim raspolaže. Iako sam dugo godina vezan za pozorište na ovaj ili onaj način još uvek me fascinira glumačka transformacija. U rasponu od par dana prvo, sa potpunom verodostojnošću, donesete lik lokalne veštice, potom, posle samo nekoliko dana, sa apsolutnom predanoću, igrate naivnu udavaču, to ipak mogu samo ozbiljne, zrele, zanatski dobro potkovane glumice.
Mlađahna Nina Rukavina u robusnoj epizodi Marije, jedne od već prevarenih udavača, najvaljuje novu snagu koja ne kuca na vrata, već koristi svaku, često i najmanju priliku da izbori svoje mesto pod svetlima pozornice. Još jednom nam pokazuje da će Novi Sad sa svojom Akademijom nastaviti da bude rasadnik kvalitetnih i talentovanih glumica.
Na kraju Laža i Paralaža – Aleksa i Mita, Nebojša Savić i Strahinja Bojović, dobro uigrani tandem koji se poznaje i odlično sarađuje. Branković je vrlo precizno, vizuelno i karakterno, odabrao ovaj dvojac proverenih glumaca, u punoj snazi, da po receptu legendarnih tandema dočara „jedan duva drugi ‘ladi” manipulatore. Savić u ulozi Alekse svojom teatralnom pojavnošću gradi lik „tužnog princa” predstavljajući se kao Baron, karikiranom patetikom razoružava naivne udavače. Svesrdnu podršku mu pruža Bojović u ulozi Mite – alterego navodno razočaranog, ojađenog, neshvaćenog Barona, kome je baš on, kao slučajno, „čovek od poverenja”. Mita je zadužen za sumnjičave roditelje, po potrebi da zametne tragove, pripremu i ispitivanje novih terena. Aleksa i Mita lucidno, po razrađenom metodu, razbijaju učmalost potpirujući najniže porive, kako starih tako i mladih, lakovernih skorojevića sklonih uverenju da sve ima svoju cenu a koje je nemoguće ubediti da se ne jede sve što leti ma koliko to koštalo.
Savić i Bojović su na visini poverenog im zadatka, kao i čitav ansambl, sa posebnim akcentom na završnu scenu koja može da se nekima u publici i ne dopadne. Taj okvir ili ram koji nam se natura odozgo je ipak moguće izbeći ali to zavisi od svakog pojedinca posebno!
Zaključujući priču o predstavi Laža i Paralaža želimo da istaknemo da je ovo još jedan promišljen repertoarski potez uprave u zanavljanju klasika na sceni Nacionalnog teatra, koji će sigurno publika sa zadovoljstvom prihvatiti. Posebno nam je drago to što je uočljivo, po scenografsko-tehničkim rešenjima, da predstava nije namenjena samo za kućnu upotrebu tj. može se spakovati na standardne scene, u prevodu, vidi se da se razmišljalo o gostovanjima van matične kuće što je često nepremostiv problem sa kojim se suočavaju organizatori zbog gigantizma kojim su opsednuti scenografi kad se suoče sa pozornicama SNP-a.

Dragoljub Selaković, Vojvođanske vesti, 24. januara 2018.