vr-header

ПОДЕЛАО ДЕЛУО РЕДИТЕЉУСЕЋАЊА...КРИТИКАФОТОВИДЕО
ВОЈВОЂАНСКА РАПСОДИЈА
Вашарска панорама

По мотивима прозе Село Сакуле, а у Банату Зорана Петровића
Драматуршка адаптација: Жељко Мијановић и Владимир Лазић


Редитељ: Владимир Лазић
Композитор: Габор Ленђел
Текст сонгова: Жељко Мијановић
Кореографкиња: Милица Церовић
Сценограф: Саша Сенковић
Костимографкиња: Марина Сремац
Музички аранжмани: Александар Бахун
Лектор: Константин Кнежевић
Помоћница редитеља: Сенка Петровић
Драматург: Стефан Тајбл


Играју:
Александар Гајин
Љубица Ракић
Душан Јакишић
Сања Микитишин
Љубиша Милишић
Гордана Каменаровић
Тања Пјевац
Миодраг Петроње
Арон Балаж
Јелена Антонијевић
Даница Грубачки
Григорије Јакишић
Александра Пејић
Алиса Лацко
Звјездана Томашевић Јосифов
Ивана Крстић
Владимир Балашћак
Јарослава Бенка Влчек
Урош Младеновић
Милан Новаковић
Марко Савковић
Дејан Ћирјаковић
Димитрије Бањац
Никола Шкорић



Балетски играчи:
Мина Радовић
Милана Самарџић
Јелена Дангузов
Дејана Симатовић
Јелена Николић
Бојан Раднов
Ранко Лазић
Ђулио Милите
Зоран Трифуновић
Александар Бечварди



Хор:
Весна Јовановић
Милица Малетковић
Анастасија Шемић
Катарина Савић
Давид Герман
Адриан Крањчевић
Софија Макан
Димитрије Савић



Оркестар:
Вођа оркестра: Александар Бахун
Клавир: Милош Митић
Виолина: Ива Илић
Виола: Ана Лелеш
Флаута: Милица Јончић
Хармоника: Драгана Кузмановић
Кларинет: Небојша Ђурић
Контрабас: Атила Чибри
Перкусије и бубањ: Владимир Стојковић
Тромбон: Бранислав Пајтић
Бас прим: Игор Нинковић
Контра: Алекса Ђанковић
Труба: Звонимир Оршулић

 

Сарадница костимографкиње: Сенка Раносављевић
Асистенткиња кореографкиње: Александра Пејић
Асистенткиња костимографкиње: Снежана Хорват
Асистенткиња сценографа: Нада Даниловац
Продуценткиња: Елизабета Фабри
Инспицијент: Золтан Бешењи
Корепетитори: Милош Митић и Софија Макан
Суфлерка: Снежана Ковачевић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Душан Јовановић
Снимање видео материјала: FM PRODUCTION
Директор фотографије: Васко Васовић
Монтажа видео материјала: Драган Милутиновић

Прва проба: 28. август 2017. године.
Премијера: 2. децембара 2017, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје око два сата, без паузе.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта

Зоран Петровић

z-petrovicАкадемски сликар и књижевник (Сакуле, Банат, 7. IV 1921 – Београд, 23. VI 1996).
Дипломирао на Сликарском одсеку Академије за ликовне уметности 1948. у Београду, где је био редовни професор. Излагао на групним и самосталним изложбама у земљи и иностранству, бавио се и скулптуром. Иако прозне текстове објављује још крајем 50-их у „Књижевности“ и „Летопису Матице српске“, популарност стиче романом-хроником Село Сакуле, а у Банату, приказујући историју и живот свог родног места. И пре изласка романа из штампе, део под називом Сјај прозора изведен је на Радио Београду у драматизацији и режији Соје Јовановић, а 1969. је приказан у Атељеу 212 као Пенџери равнице.

Сакуле су драматизовали и Драган Јовић (Па, извол’те у Сакуле) и Петар Говедаревић (Банатске слике и прилике), но највећи успех и најдужи позоришни век Село Сакуле, а у Банату доживело је у СНП-у (1969) у драматизацији и режији Димитрија Ђурковића. Осим поменутих, аутор је написао радио-драме Слике Безарових, сценарија за играни филм Хитлер из нашег сокака, седам монодрама под заједничким називом Банатска казивања, мапу цртежа и текста Машинобалада и две књиге прозе, Село Сакуле, а у Банату те А над Банатом страшила.

Петровић је добитник Награде „LEIRNER“ за цртеж на бијеналу у Сао Паолу (1961), Седмојулске награде СР Србије (1962), Награде УЛУС-а (1966), Награде за сликарство Уметничке колоније „Ечка“, Зрењанин (1966), Награде на Првом бијеналу цртежа у Загребу (1968) и Награде Стеријиног града за сценску панораму Село Сакуле, а у Банату, приказану на XV Југословенским позоришним играма, у извођењу СНП-а (1970).

Белешка о Војвођанској рапсодији

zoran-djericКрајем прошле године, током мог боравка у Београду, свакодневно сам се виђао са редитељем Владимиром Лазићем. Разговарали смо о могућој сарадњи. Знајући за његове успешне мјузикле, предлагао сам му да направи мјузикл на „војвођанске теме“. Прихватио је изазов и после неког времена ми је предложио да размислимо о мотивима прозе Зорана Петровића Село Сакуле, а у Банату. Знајући за успех истоимене представе, коју је 1969. године за позорницу Српског народног позоришта у Новом Саду приредио и режирао Димитрије Ђурковић, идеја ми се учинила више него привлачна. Ниједног тренутка нисмо мислили на римејк популарне представе, а да је у питању оригинално дело било је јасно од самог почетка, будући да је ангажована бројна ауторска екипа (драматург и писац сонгова, композитор, кореограф, сценограф, костимограф), као и сарадници (помоћник режије, аранжер, асистенти кореографа, сценографа и костимографа, корепетитори, итд). Врло брзо је радни наслов представе Село Сакуле, а у Банату, замењен насловом – Војвођанска рапсодија. Сумњичави су овај наслов везивали за античке јуначке песме, певане и казиване народу. При том су занемарили друго (музичко) значење термина рапсодија – фантазију слободног облика која се наставља на народну мелодију… Заиста, Зоран Петровић је био велики сликар, али и писац који се ослањао на народну традицију, на оно што бисмо могли означити, али не и ограничити, само на један простор (Банат, Војводина), иако је она у овом простору специфична, па и препознатљива управо по том локалном обележју. Његовим трагом кренули су аутори овог великог пројекта, које бих могао слободно, да назовем рапсодима, јер су удружили креативне потенцијале, надахнуте народним духом Војводине, у правцу заједничког спектакла, изводећи на сцену глумце, певаче, плесаче и музичаре, поезију и музику, вештину и уметност, довитљивост и духовитост, и много труда, пре свега.

Зоран Ђерић, в.д. управника СНП-а


О Војвођанској рапсодији

z-mijanovicБудући да смо Петровићеву прозу обликовали кроз форму музичког театра, дрзнули смо се да Село Сакуле, а у Банату прекрстимо у Војвођанску рапсодију, алудирајући управо на појам „рапсодије“ као музичке фантазије обојене фолклором земље из које је изникла, а која се, пре свега, одликује фрагментарном структуром; баш као што је Петровић, свесно се одричући класичног заплета, засновао своје казивање на колективном јунаку, приказујући га кроз мноштво слободно повезаних надреалних секвенци.

Није чудно што су неке од ранијих драматизација Петровићеве прозе, у приличној мери, биле инспирисане драматургијом Фелинијевог Амаркорда, a донекле сличан приступ био је неизбежан и током рада на овој адаптацији. Као што је Фелини у свом делу приказао галерију живописних и ексцентричних ликова у измишљеном градићу, иза коjeг се заправо сакрио његов родни Римини, тако је и Зоран Петровић учмали живот свог банатског села преточио у својеврсни вашар друштвених ритуала, адолесцентских жеља, мушких фантазија и политичких рефлексија. Чувени панонски сликар, претеча српског енформела, дохватио се пера и своје слике преточио у речи које одзвањају отегнутом мелодијом војвођанског народног говора испуњеног рафинираном лириком и бучним хумором.

Важно је напоменути да смо, поред Петровићеве прозе, уз дванаест нових сонгова, користили и одломке из дела Милоша Црњанског, Јована Стерије Поповића, Мирослава Антића… не руководeћи се при томе пуким географским критеријумом, већ унутрашњом, органском повезаношћу аутора који су певали и мислили о српској Атини и њеним јужним коренима.

Жељко Мијановић, драматург и писац сонгова

Велики изазов

g-lendjelЗа мене је био велики изазов када сам добио позив Српског народног позоришта да будем члан ауторског тима који реализује мјузикл Војвођанска рапсодија. Захвалан сам свима који су имали поверења у мој ауторски рад, а част ми је и задовољство што радим са сјајним глумцима и сарадницима на реализацији овог пројекта. Посебно истичем сарадњу са редитељем Владимиром Лазићем и Александром Бахуном, чија оркестрација је допринела да моје композиције звуче баш онако како сам их замислио.

Габор Ленђел, композитор

Владимир Лазић

v-lazicРежију дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Димитрија Ђурковића и Славенка Салетовића.

Још пре студија активно учествовао у драмским радионицама и алтернативним трупама и бавио се истраживањима – од класичних радионица до екстремних експеримената (Е. Крејг, В. Мејерхољд, Ј. Гротовски, Р. Вилсон…). Радио као новинар, уредник и редитељ на програмима Радио Београда.

У периоду између 1987. и 1990. био креативни део КПГТ-а, једног од најзначајнијих интернационалних уметничких пројеката југословенског културног простора.

Био је уметнички сарадник и саветник позоришта у Србији, БиХ, Македонији…

Оснивач Арт студија „Р” (Београд/Зајечар, 1996) и са сарадницима реализовао велики број уметничких остварења (промотивни филмови, изложбе, плакати, Festival total design…)

Од 1992. до 1995. био уредник, редитељ и сценариста на 3. Каналу ТВ Београд, а у редакцији Документарног и забавно-музичког програма реализовао око 400 програма. Режирао је седам играних телевизијских серија.

Током минуле две деценије режирао око 600 различитих уметничких програма, међу којима више од 130 позоришних представа за које је добио 20 награда за режију. Представе које је режирао гостовале су на фестивалима у Европи, САД, Аустралији…

У Српском народном позоришту је режирао представе Чекајући Фортинбраса Дубравке Кнежевић и Балкански шпијун Душана Ковачевића.


Реч редитеља

Редитељско бдење над Војвођанском рапсодијом

Инспирисан књижевним делом Зорана Петровића, а пре свега горко-хуморном хроником његовог родног места Село Сакуле, а у Банату, упустио сам се у авантуру трагања по знаним и мање знаним пределима богатог војвођанског миљеа. Свестан да ће се неизоставно наметнути поређење са надахнутом и промишљеном драматизацијом и режијом антологијске представе професора Димитрија Ђурковића, рађеном према истом литерарном предлошку, после дужег размишљања и договора са управом СНП-а, уследио је „логичан избор“: мјузикл са свим ризицима које таква одлука подразумева. У драматуршкој сарадњи са Жељком Мијановићем, упустио сам се у рестаурацију познатих мотива, склапајући истовремено и сасвим „нове“ елементе у распевани мозаик будуће рапсодије.

Бришући границе између снa и јaве, ствaрног и нествaрног, комичног и трагичног… а без оптерећења да будемо пошто-пото „оригинални“, нудимо вам причу о нашим малим и великим судбинама и заблудама, веровањима и празноверицама, накнадно измишљеном пореклу и митолошким заносима, стварној и лажној храбрости, историји и псеудоисторији…

И док мукотрпно стварамо нове музичко-кореографске слике са намером да вам свестраније приближимо „ситнице које живот значе“, као по неписаном правилу, наша вољена земља поново се налази у замршеном ковитлацу разних европских ветрова који нас немилосрдно шибају из свих праваца…

Сакуле у Српском народном позоришту

Село Сакуле, а у Банату – панорама у 2 дела. Према прозним и драмским текстовима Зорана Петровића сценарио написао Димитрије Ђурковић. Праизвођење у СНП 11. III 1969. Режија Димитрије Ђурковић, сценографија и костими Зоран Петровић, музички ефекти Зоран Христић, помоћница редитеља Мира Бањац. У представи су играли: Милица Кљаић Радаковић, Мира Бањац, Милена Булатовић, Рената Улмански, Зинаида Кримшамхалов, Анђелија Веснић, Ксенија Мартинов, Иван Хајтл, Стеван Шалајић, Фрања Живни, Стојан Јовановић, Лазар Богдановић, Стеван Гардиновачки, Драгутин Колесар, Федор Тапавички, Драгиша Шокица, Васа Вртипрашки, Владимир Стојановић, Тибор Киш, Ваља Скакун, Мирјана Анђелковић, Љубица Јовић, Розалија Леваи, Илинка Сувачар, Зоран Панић, Тома Кнежевић, Драган Срећков. Представа је изведена 181 пут, пред безмало 80.000 гледалаца.

(Из Енциклопедије Српског народног позоришта)

На понос Српског народног позоришта

Представу Село Сакуле смо стварали у златно доба Српског народног позоришта, када га је водио Миша Хаџић, али и у временима наше велике уметничке енергије, пуне зрелости сјајних глумаца Драме СНП-а. Отуда су и глумци, а не само текст, инспирисали редитеља Димитрија Ђурковић да направи изузетно значајну представу. Он није пропустио да се максимално посвети сваком глумцу, да разрађује и најмању епизодну улогу. Тако је настала монументална сценска фреска у којој су блистали Ивица Хајтл, Милица Радаковић, Стеван Шајалић, Милена Булатовић, Добрила Шокица, али и Анђа Веснић, Драгиша Шокица у божанственим епизодама. Са нама је све време био и писац Зоран Петровић, као покретач снаге и лепоте, својим коментарима је додао шлаг на ову нашу богату и лепу торту; водио нас је на извориште своје приче, у Сакуле, где смо упознали тамошње људе и њихов менталитет. Била је то заиста велика, лепа и значајна представа, на понос Српског народног позоришта.

Мира Бањац, глумица


О Сакулама

Ретко се у једној представи догоди СВЕ: сјајан текст, режија, сценографија и надасве величанствени глумци. Таква јединствена представа је била Село Сакуле.
Шта у мом сећању испредњачи на помен Село Сакуле?
Једна невелика сцена: Фрања Живни игра некаквог војника, у некаквом рату, у некаквој недођији и куне тај такав рат.
„Ао рате, ’бем те у баруте, ’бем ти писма што никад не стижу, ’бем ти супу ладну и порцију, ’бем те рате, у команду саму…“; у њој је било оно најређе, уметничка лепота и животна истина су биле једно.
Увек је то тако: не ишчезава ништа, али ништа и не остаје.

Рената Улмански, глумица

Радост…

Прво што ми падне на памет, када помислим на представу Село Сакуле, а у Банату, је – радост. Радост због игре са дивним глумцима!
Радост због сарадње са Митом Ђурковићем! Радост коју је с нама делила публика – и у СНП-у и на свим многобројним гостовањима. Радост! Сећам се и да смо сви играли мале улоге, али су све те улоге биле велике јер је представа била велика. Много смо разговарали о Петровићевом материјалу и Митиној драматизацији, о менталитету, односима између ликова. А радост осећам и данас, када чујем да се припрема нова верзија Сакула. Мјузикл!
Биће то лепа, добра представа. Осећам то!

Анђелија Веснић Васиљевић, глумица


Можда бих је и данас могао одиграти

Као инспицијенту, било ми је уживање да радим ту представу. Сваки пут, одлазећи на Сакуле, у Позориште бих хитао с радошћу. Много сам волео Сакуле, а с њом сам се сродио не само као инспицијент, него и као учесник.
Можда бих је и данас могао сâм одиграти.

Тибор Киш, инспицијент и учесник у представи „Село Сакуле, а у Банату“

Читав свет од Црепаје до Фаркаждина…

[…] Могу да вам кажем да ме осећај није изневерио, вероватно и искуство, јер то што смо имали прилику да видимо у понедељак (15. јануара) је нека друга представа, затегнутија, уигранија, упеванија, чвршћа а по свој прилици биће још боља! Ми који дуже памтимо се сећамо да се пуно пута дешавало да представе које на премијери добију врло лоше критике касније, играњем, израсту у одличне, не могу се препознати а то је, изгледа, и овог пута у питању. Поменућемо да су, својевремено, после премијере Краља Ибија највећа критичарска пера бацала „дрвље и камење“ на Муција, Зорана… и екипу Атељеа 212. Ништа боље није прошао ни Радован III на премијери, а данас су то, у најмању руку, легендарне представе.

Но кренимо редом: не претенциозна анегдотска проза, „Село Сакуле, а у Банату“, Зорана Петровића, за чију драматизацију је аутор 1970. добио „Стерију“, је сигурно једна од најпопуларнијих и најнаграђиванијих представа Српског народног позоришта. Можемо рећи да је „Сакуле” у то време било репрезент Војвођанског духа не само у Србији већ и на простору бивше СФРЈ. Проклетство сваке позоришне представе је ограничен век трајања, за позоришне прилике дуго је била на репертоару, ипак је морала да оде у историју. Прихватити се рада на римејку наслова са таквим педигреом, у ком су играли Мира Бањац, Ивица Хајтл, Милица Радаковић, Стева Шалајић… је велика храброст и огроман ризик, поготово зато што су још увек свежа сећања. Због тога је управа СНП-а ишла на сигурно и није случајно одлучила да ангажује Владимира Лазића и Габора Ленђела да ураде „исто то само мало другачије“, то су искусни и прекаљени мајстори свог заната. Проблем пројеката оваквог калибра је комплексност ансамбла који мора да буде „пристојно поткован“ на више планова, на играчком, на глумачком, на певачком… Тврдим да је СНП једна од ретких кућа на овим просторима која располаже капацитетом који може да изнесе на својим плећима овакав пројекат, мада је и поред тога потребно пуно штимовања и „пеглања“ да би заблистао у пуном сјају а то се овом приликом и показало. Позориште само по себи има своја посебна правила и специфичности, нпр. такво посебно правило је да је сваки пројекат има право на грешку и да се евентуалне грешке и након премијере, „у ходу“, могу исправити. Можемо слободно рећи да пробе у позоришту служе да би се експериментисало, „грешило“, дакле, кроз процес исправљања грешака и додатна побољшања се долази до резултата. Ако посматрамо премијерно извођење, неког комада, као прво извођење пред публиком, назовимо то првом јавном пробом, то нам онда даје могућност да и након премијере исправимо уочене грешке или евентуалне недоследности. [...]

Са друге стране имамо неколико ефектних глумачких остварења у појединим сценама. „Почео сам да описујем пенџере из мог сокака у Сакулама по некој интимној потреби да се присетим оних ненасликаних слика које сам у детињству доживљавао. Описао сам прво пенџере,а онда сам кроз њих ушао у куће сакулских житеља”, исприповедао је давно у једном интервјуу сликар Зоран Петровић како је настала његова живописна књига „Село Сакуле, а у Банату”. Нешто што се у позоришту зове носилац главне улоге овом приликом није заступљено већ је главна улога менталитет, дух војвођанског села, приказан током једне видовданске ноћи а то је додатни плус овом колективном чину у дословном смислу.

Све у свему, глумачки део ансамбла предвођен Душаном Јакишићем, Љубицом Ракић, Јеленом Антонијевић, Сањом Микитишин, Горданом Каменаровић… је све ближе траженом нивоу игре. Посебно бих скренуо пажњу на неколико одличних остварења: Врачару и њену „бајалицу“ Тање Пјевац, љубавни дует Љубише Милишића и Александре Пејић који могу, временом, постати „заштитини знак“ ове распеване приче. Два проверена мајстора свог заната треба посебно истаћи: прво Александра Гајина који нас с одмереним шармом, „домаћег швабе“, као фотограф, сликар, капел мајстор… води од ситуације до ситуације; и наравно Арона Балажа који је буквално, са једном пробом, без грешке „ускочио“ у поделу, а познавајући његове домете, очекујемо да ће додатно обогатити овај захтеван пројекат.

Балетски део ансамбла предвођен Мином Радовић као да нас неком посебном дозом зачудности и ненаметљивости помилује у прелазима од слике до слике, а у катарзичним моментум даје пун колорит атмосфери с краја деветнаестог и почетка двадестог века. Хорски део ансамбла је, као и увек, на високом нивоу и додаје сфумато, ону фину прашину, дречавим бојама којим су намоловане оновременске каћиперке и ђувегије.

Оркестар под водством Александра Бахуна тачан и усвиран што нас уопште не изненађује, чак мислим да би могао и требао да се више раби у сценској игри што би дало додатни квалитет целој причи.

На крају можемо „изволети кас’ти“ да је овај комад са играњем, певањем и пуцкетањем, предратног блица4, на добром путу да достигне популарност „Сакула“ а ми вам обећавамо да ћемо пратити даљи развој догађаја везаних за Војвођанску рапсодију којој предвиђамо дуг живот и подвлачимо да је ово промишљен репертоарски потез управе јер Национални театар, као што је Српско народно позориште у Новом Саду, не само да треба него и мора да има овакве и њима сличне представе на свом редовном репертоару!

Избор из: Драгољуб Селаковић, „Читав свет од Црепаје до Фаркаждина“, „Војвођанске вести“, 19. јануарa 2018.

Фотографије: Срђан Дорошки
ВРХ СТРАНЕ