bogojavljenska-noc

ПОДЕЛАО РЕДИТЕЉУО ДЕЛУКРИТИКАФОТОВИДЕО
Вилијам Шекспир
БОГОЈАВЉЕНСКА НОЋ

Превео с енглеског: Милован Данојлић
Адаптација: Егон Савин и Мариана Аранђеловић
Режија: Егон Савин
Избор музике: Егон Савин
Сценограф: Дарко Недељковић*
Костимограф: Марина Сремац
Лектор: Дејан Средојевић
Уметнички сарадник: Иста Степанов

Лица:

Орсино, Кнез и боем:
Ненад Пећинар

Оливија, богата наследница:
Сања Ристић Крајнов

Малволио, Оливијин духовник:
Радослав Миленковић

Витез Тобија, Оливијин ујак, туриста:
Новак Билбија

Гроф Андрија, богати туриста:
Иван Ђурић

Фабијан, луда и кувар код Оливије:
Душан Јакишић

Марија, келнерица код Оливије:
Лидија Стевановић

Виола, бродоломница, глумица:
Миња Пековић

Валентин, кнежев пријатељ:
Марко Савковић

Морнар:
Димитрије Динић

Доктор:
Игор Павловић

Конобарица:
Јелена Антонијевић

Полицајци:
Стефан Јуанин, Владимир Максимовић

Часне сестре:
Александра Пејић, Тијана Марковић / Уна Ђелошевић

Асистент режије: Јелена Антонијевић
Продуцент: Елизабета Фабри
Помоћник редитеља: Исидора Милосављевић
Асистент сценографа: Даниела Димитровска, Нада Даниловац
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Снежана Ковачевић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Тодор Савин
Фотографи: Бранко Брандајс и Срђан Ђурић

Премијера: 1. новембар 2013, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје сат и двадесет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.
* део сценографије по мотивима слике Воје Станића „Палме 1994“

ЕГОН САВИН

esavinРођен је у Сарајеву 1955. Дипломирао режију 1979. на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао више од осамдесет представа широм претходне Југославије и у иностранству.

Прву представу у СНП – Свети Георгије убива аждаху Душана Ковачевића – потписује 1986, и од тада у овом театру и с његовим драмским ансамблом ради: Три чекића (о српу да и не говоримо) Деане Лесковар, Лажа и паралажа Јована Стерије Поповића, Чудо у Шаргану и Путујуће позориште Шопаловић Љубомира Симовића, Мрешћење шарана Александра Поповића, Лаки комад Небојше Ромчевића, Господа Глембајеви Мирослава Крлеже, Тужна комедија по роману Обломов Ивана Гончарова, Ујкин сан Ф. М. Достојевског… У Опери СНП дебитовао је као редитељ постављајући комичну оперу Еро с онога свијета Јакова Готовца.

Редовни је професор режије на катедри за режију ФДУ у Београду. Добитник је свих значајнијих стручних награда и признања, укупно 38 награда за режију.

Стеријине награде за режију представа у Српском народном позоришту: Свети Георгије убива аждаху, СНП, 1987; Три чекића (о српу да и не говоримо), СНП – Стеријина награда за режију, 1989; Лажа и паралажа, СНП – Стеријина награда за режију, 1992; Чудо у Шаргану, СНП – Стеријина награда за режију, 1993; Путујуће позориште Шопаловић, СНП, 1996; Мрешћење шарана, СНП – Стеријина награда за режију, 1997.


РЕЧ РЕДИТЕЉА

САН, ВЕРА, УТОПИЈА*
Први пут сам гледао Богојављенску ноћ као мали, са школом, у Народном позоришту у Сарајеву. Сећам се како сам се запањен питао зашто је Виола тако невешто маскирана у мушкарца. Трудила се јако да говори дубоким гласом, али је имала велике груди које је било немогуће сакрити. Остали ликови су опсесивно буљили у њене атрибуте, ваљда зато што је редитељ то изричито забранио. Такође сам се чудио Малволију; био је то изузетно ружан и стар човек, иако добар глумац није ме уверио да је могуће толико полудети и пренебрегнути огромну разлику у годинама између њега и Оливије.

Нас децу је изузетно радовало оно место кад одртавели Малволио каже Оливији како ће лећи радо у кревет али после ње… и сл, или када се крупна Оливија устрептало удвара за главу мањој Виоли, као да је у питању некакав Казанова, а не кратконога сисата женица. То није спречило Оливију да пољуби Виолу у уста не би ли тако свима доказала да је Виола „мушко“ као што Шекспир жели да ми верујемо. Најнеобичнији тренутак, после којег су многи основци одустали од даљег долажења у позориште, догодио се када су се Виола и њен брат близанац Цезарио напокон срели. Једно поред другог стајали су омања округла глумица у годинама и млади главати двометраш – истина идентично обучени.

Био је то крај шездесетих, време једине племените револуције, оне сексуалне. У Америци су у то време глумци увелико играли голи и кад је требало и када није. Али код нас је тада било много теже открити изузетну еротичност ове „ сунчане“ комедије о варању и пресвлачењу, о таштини, похлепи и самозаљубљености, о невидљивој разлици између допадања и самодопадања.

Видео сам приличан број Богојављенских, звале су се: Како хоћете, На три краља, Малволио – не знам ниједан комад који има четири наслова.

Све те представе, како год да су се звале, укључујући оне енглеске, имале су исти проблем – биле су неухватљиве.
Малволио мора бити човек интелигентан, енергичан, у пуној снази, на положају, па да због самољубивости помисли да би Оливија могла бити заљубљена у њега. Тек тад ћемо се радовати паду овог конзервативца, осетити задовољство у његовом понижењу, љубавном јаду и осветољубивом гневу.

Ја сам одлучио да Малволио не буде собар већ свештеник, духовник и исповедник лепе Оливије, да бих га подигао на друштвеној лествици и истовремено га приближио интими младе девојке. Он је саветодавац глупе, наивне, али лепе и богате наследнице.
Оливија је с разлогом слепа од таштине. Има толико новца да не мора ништа да ради. Носи црнину за оцем и братом, али црнина јој одлично стоји. Завршила је аристократски интернат и летовала на јахтама џет-сета; сада се, после бурног тинејџерског живота, повукла у религију и о „филозофским“ питањима се консултује са месним жупаном, оцем Малволиом. Оливија има много удварача, али се међу њима истиче осиромашени племић, кнез Орсино.

Млад али исцрпљен, овај боем троши последње залихе добре траве и алкохола, очекујући спас од њеног наследства. Орсино је мало луд и опасан, лабилан младић окружен сумњивим момцима и лаким девојкама. Орсино зна да га Оливија презире и да је Малволио чврста препрека коју треба паметно уклонити уз помоћ клике обешењака и кловнова. Они ће се радовати да понизе „светог“ човека и пуританца!

Зна Орсино и да му треба неко сасвим посебан да придобије за њега богату Оливију.

Онда се догоди чудо. Као у животу, и у позоришту је чудо могуће, али једном. Проблем са „светим“ књигама је у томе што се тамо чуда догађају стално.

Појављује се девојка која је повратница у живот. Утопљеница, самоубица, случајна жртва лоше дроге – свеједно. Сада је спасена! Зна, може и хоће све оно што је нама који нисмо били на ивици потпуно страно. Одсад, она ће живети опрезно, али храбро и слободно сваки тренутак, неће се више плашити ни стидети, неће се одрицати, живеће радосно без обзира на своју скривену „посебну“ природу.

Када бих и ја, као многи пре мене, бирао наслов ове комедије, ја бих је назвао „Виолина тајна“. Постоји бар хиљаду тумачења Шекспирових комедија, бар педесетак је преведено на српски језик и сва помињу да су женске ликове у Шекспировом позоришту играли мушкарци, али како је то практично могуће? Не верујем да је само пресвлачење задовољавало Шекспирове редитељске захтеве. Сигуран сам да је Шекспирово позориште красила „уверљивост“, најважнија одлика сценске радње. Како је могуће да мушкарци буду „уверљиви“ као жене. „Нису то били мушкарци, то су све били педери“ рекао ми је ономад један уважени професор.

Могуће је да завођење мушкарца од стране евнуха изгледа уверљиво савременом гледаоцу; завођење мушкарца од стране мушкарца такође, ту околност сам искористио у режији Млетачког трговца, али Басарио је бисексуалац и било је сценски ефикасно и духовито да Порцију тумачи мушкарац.

Од неколико есеја о Богојављенској само сам један запамтио, онај Јана Кота у којем каже да су Виола и Розалинда андрогина бића.

У Гозби Платон пише:
„ У почетку никакав Ерос није постојао. Први људи били су комплетни, округли, снажни и пркосни. Имали су главу са два лица окренута једно од другог на супротну страну.

(Нису била два рода, као данас, него три: мушки рођен од Сунца, женски рођен од Земље и мушкоженски (андрогини) рођен од Месеца).

Тај род је по учењу „питагорејаца“ био небеска земља тј. имао је у себи и мушког и женског пола.

Андрогин је метафоричка, апстрактна фигура али хермафродитизам је животна и не тако ретка појава. Женски хермафродитизам подразумева нормалну женску грађу, често бујних груди са малим нормалним или хипертрофираним пенисом као код мушкараца. Хермафродити не морају имати ниједан други знак мушкости изузев фалуса, често изгледају као изизетно лепе жене. Могу се јасно видети ако се на било ком порно сајту бира опција „shemale“.

У врхунском позоришту не постоје условности – све се мора доказати телом, животним искуством, страшћу, играчким талентом…
Уверен сам да је у Шекспировој трупи с времена на време било и хермафродита, поред хомосексуалаца, као и нормалних или настраних хетеросексуалаца. Сигурно је било и даровитих близанаца, јер иначе не видим разлог да се игра комедија забуна или Богојављенска.

Претпостављам да је писао Оливију за „нормалног“ хомосексуалца, Виолу за „хермафродита“ а Орсина за „настраног“ хетеросексуалца. Иделна тројка. Толико идеална да ми се чини да је све друго неспоразум. Сведоци смо заморних веза и бракова удвоје.

Права је радост замислити како се Оливији све вртело у глави и у стомаку када ју је Виола одвела у пуни мрак. Виола зна све женске тајне и све ће их применити да би се домогла Орсина и Оливијиног богатства.

Како ли се Оливија избезумила од храбрости и вештине необичне Виоле? На све ће пристати, чак и на брак са Орсином, под условом да се истовремено уда и за Виолу. Тројни брак, зашто да не? У комедији је све могуће, баш као и у животу, ако се докаже да је могуће.

Верујем да би Шекспир могао и волео овакву комбинацију да пожели својим данашњим гледаоцима.

Без обзира на скривене настраности, Малволију се ова комбинација никако неће допасти. Пуританци ће овај „срећни трио“ осудити и протерати као најстрашнију моралну пошаст и каљугу.

А где се догађа ова аркадијска лакрдија о еросу, таштини и предрасудама?

Морамо знати где, да бисмо сазнали ко су актери наше приче. Илирија, значи Медитеран. Може бити Шпанија, Португал, Крит, Сицилија, Дубровник, Црна Гора – било које „мало мисто“ на мору. Значи, гости и домаћи; туристи и угоститељи.

Као средњошколац, разрађивао сам најраскалашнији план летовања. Испловим 1. септембра на јахти из Дубровника, пловим границом лета око света, од луке до луке, тако да стигнем 1. фебруара у Рио. Тамо боравим месец дана док траје карневал.

Јахтом пловим другом страном, опет границом лета и упловљавам 1. јула у Дубровник.

Претпостављам да је витез Језолики прошао тај пут. Безазлен, блесав, дегенерисани аристократа, џет-сет алтернативац неодређених сексуалних склоности, он живи на јастозима, вину и кокаину. У стопу га прати Тобија, пропали племић и гребатор, рођак богате Оливије, летује раскалашно на туђи рачун, што Оливијин, грофа Андрије или Марије – домаћице која му је помало прирасла срцу јер је несташна и маштовита, храбра и радознала.

Фабијан је кувар али и луда, градско спадало „обешењак“ – значи човек који ће висити пре или после. Ленчарење, неукусне шале и пијанке без завршетка – то је стил овог Раблеовског квартета. Не пада им на памета да одрасту. У аркадијском свету нема година ни времена, влада вечита безвремена младост – узраст вила, патуљака, вештица, принчева…

Боемија је стање тела и духа, али изнад свега филозофски поглед на бесмислену реалност живота, потреба за ругањем сопственој судбини коју пре или после морамо прихватити, али и опако подсмевање свему ружном и насилном.

Дакле, Виола није доживела бродолом, није властелинска кћи и нема брата који ће је избавити из недаћа непознатог света. Сви смо ми сами, баш као Виола која је касно ноћу одлучила да рони „надувана“ и замало се удавила. Сада се „опоравља“ у кафићу на риви где лумпује Орсино. Пошто је Виола готово обнажена, лекар и Орсино сведоци су њене необичне, „саблажњиве“ лепоте… тако почиње представа, још не знам како се развија, али знам како се завршава: тројна веридба, Оливија, Виола и Орсионо срећнији од било ког пара на свету.

Мени није тешко поверовати да је љубав утроје искренија, храбрија и еротичнија од било какве љубави удвоје.

Ако их Виола на јесен остави и настави летовање свог живота на неком другом месту, Оливија и Орсино постаће чангризави, досадни, дволични брачни пар склон лажима и финансијским манипулацијама.

Никада не бих на ову тему улазио у расправу са социолозима и теолозима, иако сам уверен да би нам животи били једноставнији, лепши када бисмо били бар ментално двополни, ако већ нисмо телесно.

Теолози и педагози сигурно би повикали: „На шта би личио свет када бисмо одгајали и учили нашу децу да живе утроје?“
А на шта личи овако, питам се, та гомила уплашених и спутаних људи, фатално везаних непријатељством?

Ја не заступам пуко сексуално експериментисање, ја размишљам о пријатељству, поверењу и слободи и замишљам отворену тројну форму љубави као природнију од двојне, затворене, посесивне брачне везе дефинисане забранама.

Али свет истинске љубави и слободе је утопијски свет. Позориште сања и замишља тај свет потхрањујући нашу потребу да верујемо како ће у далекој будућности утопија постати реалност.

Егон Савин
*Редакцијски наслов

„Нисам оно што изигравам“ – каже тај дечко/девојка Виоли приликом првог сусрета. Важно је ипак оно што Оливија говори сама себи скоро у том истом тренутку: „К’о да осећам како се савршенства тога младића…“ У оригиналу стоји: „I feel this yout’s perfections…“ (I. V. 300)

Perfections – у ботаници, мушко и женско истовремено, говори о цвету који има прашнике и тучкове. Оливијино одушевљење може се превести речима: „У својој младости имаш све чари“. Само тренутак касније изјавила је: „Удови, кретње, лик твој, језик, дух (…) Да не пренаглим: полако, о, полако!“ Perfections, сексуална амбиваленција, за Сапфину подражаватељку су савршенство.

Нортроп Фрај написао је једну од најзачуднијих реченица о позоришту у Natural Perscpective, оледима о Шекспировим комедијама и романсама: „Илузија реалности је реалност илузије“. Сцена је стварност илузије. Према томе, по Фрају: илузија секса је секс илузије. Девојкамладић је младићдевојка. Али какав је његов пол?

Јан Кот, И даље Шекспир (Прометеј, Нови Сад, 1994)


Модерне поставке Богојављенске ноћи

– 1899. МХАТ, режија Константин Станиславски (корежија са В. Лушким);
– 1912. Savoy Theatre, Лондон, режија Хенри Гренвил–Баркер (прва модерна поставка дела, утицала на многе касније интерпретације);
– 1914. Theatre Vieux–Colombie, Париз; режија Жак Копо (Витез Ендрју – Луј Жуве);
– 1931. Sadler’s Wells, Лондон (Малволио – Џон Гилгуд, Витез Тоби – Ралф Ричардсон);
– 1932. Chicago Drama Festival; режија Орсон Велс (тумачи Малволија);
– 1937. Old Vic, Лондон; режија Тајрон Гатри (Витез Ендру – Алек Гинис; Витез Тоби – Лоренс Оливије, Оливија – Џесика Тенди);
– 1947, Стратфорд; режија Џек Хилтон (Витез Ендрју – Пол Скофилд);
– 1947. Dramatic Workshop, Лејк Плесид (САД); режија Ервин Пискатор;
– 1955. Стратфорд, режија Џон Гилгуд (Виола – Вивијен Ли, Малволио – Лоренс Оливије);
– 1958. Memorial Theatre, Стратфорд; режија Питер Хол (Оливија – Џералдина Мекјуен; Себастијан – Јан Холм);
– 1969. Royal Shakespeare Company, Лондон; режија Џон Бартон (Виола – Џуди Денч);
– 1982. Theatre du Soleil, Париз; режија Аријана Мнушкин;
– 2009. Donmar Warehouse, Лондон (Малволио – Дерек Џекоби);

Најпознатија филмска адаптација: 1996. – режија Тревор Нан; Оливија – Хелена Бонам Картер, Фест – Бен Кингсли

ШЕКСПИР НАШ САВРЕМЕНИК

Није џабе познати теоретичар и историчар позоришта Јан Кот, изумео ову генијалну дефиницију којом је овековечио бесмртног Шекспира, али га и трајно приближио, не само савременом гледаоцу, него га некако ослободио, или ослободио позоришне ствараоце за сва даља времена – да га више не гледају и режирају као музејско штиво – у шта су га претворили већ окоштали Британци, мислећи да га тако штите од могуће бласфемије, а запрво су убијали вечну стваралачку ватру у његовим делима и остављали суве кости да клепећу са сцене и подсећају нас на нашу ововременску недостојност величине недостижног пијанца и блудника – глумца и пропалице, песника и полубога – Вилија из Стратфорда, увек на граници закона и увек у друштву богова и хулигана, убица и испичутура, краљева и сводника – колико у животу, још више у стиховима, који су га опседали и које је сипао као из рукава – мађионичарски, лако, мучно и болно, весело и грозоморно, као смрт, као живот и као Бог, како га је Борхес и назвао у једној својој песми!

Играти Шекспира данас значи, с једне стране, одговорити на сва његова питања, која је постављао свом времену и друштву, па и самом себи и својој најближој околини, али и закону и обичајима, историји и политици – а затим – тај ко данас ради Шекспира, наравно, као и Молијера – мора да одговори и на сва питања свог и нашег времена – о себи и свету, о времену и филозофији живота, па и смрти, наравно. Свакако да је слика друштва која се створи на сцени кад се ради Шекспир као и Молијер, лична – али ако не осветљава ширу стварност на свеобухватнији начин, онако како би је осветлио сваки гледалац појединачно, али и сви заједно – ако се том поставком не оствари једна заједничка слика света и друштва и времена – џаба сте кречили – неће бити тог замаха који заслужују и нуде Шекспир или Молијер данас. Егон Савин је управо у своје досадашње три режије – једног Шекспира – МЛЕТАЧКИ ТРГОВАЦ и два Молијера- ТАРТИФ и МИЗАНТРОП, показао како су ова два великана сцене и поезије, филозофије и морала – заиста наши савременици. Сваким од ова три позоришна дела, Егон Савин је доказао да има смелости и снаге, талента и искуства, да се подухвати и равноправне дискусије, са овим великанима. Нашао је позоришни језик да продуби значење ових текстова и да нас прошета кроз наше и сва времена, кроз кризе и поремећаје друштва и историје, показујући нам својом личном лампом осветљене путеве, стазе и богазе друштва у коме живимо, за које и од кога живимо, коме се смејемо и кога се гадимо, али смо ипак – уроњени у све ритмове друштвених треперења и турбуленција – ништа људско није ми страно – мирно би се могло представити као мото ових поменутих представа.

БОГОЈАВЉЕНСКА НОЋ у Српском народном позоришту, у режији Егона Савина у преводу Милована Данојлића и у врло смелој адаптацији Марине Аранђеловић и редитеља – прикључује се као четврта, равноправна представа, досадашњим поменутим трима и чини заокружену целину слободе и уметности, критике и филозофије, сценске поезије и модерности, каква се готово никад не види на домаћим сценама. Потребно је да дођу немачки редитељи и да нам одиграју своје Хамлете, или Норе – Куће лутака, да се уверимо да су класици живи и савремени. Сад поново видимо, кад то уради Егон Савин, да се живот враћа у та дела и она нису пука забава и парада могуће вештине сценског израза, него аутентично уметничко дело, које нам говори о нама данас и овде – али и о целом свету подједнако критички, али и са великом љубави и разумевањем – за грешке, за промашаје, за ситнодушје, као и за велике или неоствариве планове и заносе, заблуде и последње трзаје живота. Ликови које Егон Савин са глумцима СНП-а доноси на сцену, врве од противречности и заумних мотивација – али сви ЖИВЕ на сцени, као у животу и воде нас по својим искривљеним, или полу-уништеним искуствима и жељама – до веселог краја представе, који нас оставља у недоумици – коју централни лик – Виола и изговара – је ли ово био сан или јава – шта ја то радим и у чему ја то заправо, учествујем!? Такву неку игру потпуног преображавања и растакања стварности и природе саме, преметање морала и лоповлука, кризе и усхићења, љубави и сујете… сујете… сујете – која заглупљује и заслепљује људски разум до лудила, у правом смислу те речи, али и отвара неслућене могућности и нову снагу живота, тамо где смо мислили да је крај одавно дошао и прошао.

Млада девојка стигла је на неко Медитеранско место – испред неке кафане, у башту неког кафеа на обали – Виола – игра је изванредно, европски – покретно, вешто и лако, одлична гошћа из Народног позоришта у Суботици, Миња Пековић, дошла је ниоткуда и одрешито улази у игру освајања девојке за једног од присутних гостију, неког пијаног грофа или кнеза Орсина – одлични Ненад Пећинар. Она показује КАКО ће завести неухватљиву лепотицу – бласфемично открива своје главно оружје – озбиљан пенис на лепом женском телу. И игра сна и јаве може да почне! Све се даље одвија малтене само од себе – самољубље лепотице Оливије – игра је заносно и у невероватно раскошној палети глумачких средстава, Сања Ристић Крајнов, води је у наручје наречене Виоле, па и у наручје Орсина и што је најинтересантније – остаје у страсној вези са обома! Та тројка зблажњава свет и век, али највише несрећног попа, Оливијиног исповедника, који под кринком моралне заштите, тајно вреба прилику да се и сам увуче у њен кревет. Баш та тема лицемерја – враћа овај комад у наручје поменутих, досадашњих великих режија Шекспира и Молијера у којима је Егон Савин рашчланио све врсте лицемерја и поштено их оцрнио, као пошаст времена. Радослав Миленковић као Малволио, постао је оличење свега задртог и опсесивно самољубивог у свету цркве и лажног моралисања, које плаћа своју сујету понижењем од стране веселе лепоте игре и љубави. У овој улози Миленковић је превазишао себе и постао спонтано централни лик комада – показао је како треба гледати на ствари које нас окружују – са страшћу откривања и жигосања наметљиве и насилне људске искључивости, и то богатим комичарским даром који руши све пред собом.

И остали ликови били су одлично постављени и веома живо вођени – Новак Билбија је у невероватној комичарској енергији, потврдио свој драмски таленат, разигравајући лик Витеза Тобија до суза, смеха и подсмеха. Душан Јакишић је од лика Кувара направио централног кловна и спадало, у свакој чорби мирођија – и весео и луцкаст лик, који се проводи у својој приземној обичности и досетљивости – ужива у ујдурмама и ништа га више не интересује. Оваквим језиком сценског израза, Егон Савин је отворио различите токове друштвене критике, од које нико није био поштеђен – наравно да су лицемерје и сујета добро поткачени, колико и у оригиналном тексту, али су и сами забављачи – извођачи радова кажњавања, некако трапаво небулозни и ограничени својим намерама, а ипак сви дубоко уроњени у живот. Тако се у представи – с једне стране СЛАВИ живот и слобода – понашања и креативност, а опет с друге стране – све је то ограничено, не само кратким људским животом, што би било на линији Шекспирових жалопојки усред највећег весеља на сцени – него и неком врстом НЕМОЋИ да се у друштву у коме смо, заиста живи – да се постигну, чак и замисле, неки ВИШИ и дубљи циљеви од оних приземних дневних, личних, обичних – па макар то била и сочна и врела, страсна уживања – у љубави и еротици, или добра спорадична и јетка забава на туђ рачун. У ликовима две конобарице – Лидија Стевановић и Јелена Антонијевић дале су пуни допринос стилу и току радње на сцени.

Богата и слојевита представа, маштовитих решења и животне енергије. Сценографија Дарка Недељковића била је јасна и сведена – сликарска лакоћа декора, a la Војо Станић, недвосмислено указује на медитеранску шароликост, која крије и отвара дубоке тајне недостижних снова и магли тлапње, као и бескрајне радости живота уз море – али и уз досадне туристе, иако долазе из разних крајева света и доносе своје боје, које се стапају са бојама камена и сунца, борових иглица, уз мирисе печене рибе и укус јаког вина. Костими Марине Сремац дали су савременост, али и неку тајновитост, разноликост и познате линије и боје лета, као и разголићавање и маскирање тајних делова тела – што је све било врло динамично и језгровито јасно.

Овај сусрет са Шекспиром прави је позоришни догађај, па ако је то почетак нове сезоне – нека буде и њен главни печат. Браво! Честитам!

Горан Цветковић, Радио Београд 2, понедељак – 4. новембар 2013.


ШЕКСПИР ДАНАС

Као и „Млетачком трговцу“, који се већ десет година с успехом игра на сцени Југословенског драмског позоришта, тако и комедији „Богојављенска ноћ“, у продукцији Српског народног позоришта, Егон Савин приступа као креативан читалац. На тај начин редитељ, сходно свом светоназору, подједнако као и духу времена у којем и за које представа настаје, класичном предлошку даје нова, савремена значења, свеједно да ли за њих оправдања налази у самом тексту или их дописује и учитава. Реч је о сасвим легитимном редитељском поступку значењског померања, адаптације, односно актуализације драмске класике.

Као што је у „Млетачком трговцу“, на пример, радњу сместио у Италију у време рађања фашизма, тако се радња „Богојављенске ноћи“ одвија у наше време, негде на Медитерану. Њени су протагонисти наши савременици, весело друштво огрезло у боемији и раскалашности, алкохолу и лаким дрогама, лудовању и прерушавању, подједнако као и у среброљубљу и самољубљу, љубавним жудњама и патњама, скривеној и наглашеној сексуалности, еротизму, лажном моралу и лицемерју.

Шекспирове савремености су неочекиване и свако време има онаквог Шекспира каквог је заслужило, каже Јан Кот. У свету и времену озакоњених истополних бракова, али и још увек изражене полне и родне неравноправности, Егон Савин иде корак даље. У радикално измењеном крају, Шекспиров ренесансни хепиенд има лице овог века или можда следећег. Наиме, ова „Богојављенска ноћ“ завршава се тројним браком Орсина, Оливије и Виоле, као својеврсна аркадијска утопија љубави, склада и слободе. За срећу је потребно троје, зар не? Да ли ће та утопија у будућности постати стварност или озакоњена пракса, да ли је реч о негативној утопији или, како би то поводом Шекспирових комедија рекао Нортроп Фрај, илузији реалности и реалности илузије, сасвим је друго питање. Међутим, у позоришту и на сцени је све могуће, чак и када није вероватно. Односно, речима старог доброг Аристотела, требало би да буде вероватно чак и када није могуће.

Позориште треба да показује садашњем покољењу и бићу света његов облик и отисак, каже Хамлет. На том трагу и у тој служби, Егон Савин је учинио још неколико важних и сврсисходних интервенција. Осим што је радикално изменио крај, он је и радикално скратио текст. Тачније, свео га је на основни заплет игре прерушавања и завођења, Орсино–Оливија–Виола, и на подзаплет у којем је глави актер Малволио, у самосвојном тумачењу Радослава Миленковића, који је овој представи уиграног, складног ансамбла, дао посебан печат и боју, не само на комичком плану.

У Савиновом читању Малволио није Оливијин настојник него исповедник и духовник. На тај начин је комичка оштрица од једног самољубивог, умишљеног, несуђеног „љубавника“ окренута према лицемерју и притворству клера, подједнако као и према лажном моралу и вери, односно хипокризији цркве уопште. Слична питања, на пример, у такође радикалној адаптацији и актуализацији, исти редитељ је третирао и у представи на којој се приказује Молијеров „Тартиф“ Југословенског драмског позоришта.

Упркос историји и теорији књижевности ми данас не можемо са сигурношћу и без остатка тврдити шта је одређено књижевно драмско дело значило у тренутку када је настало, као ни каква је све значења и тумачења могло имати кроз епохе. Али нам вишезначност, вишеслојност и ванвремена отвореност класичног дела пружају могућност за различита тумачења, ишчитавања или учитавања могућих значења, у складу с духом времена у којем живимо.

Препознавање могућих значења чини једну представу насталу по класичном тексту савременом и релевантном за време и публику којима се обраћа. Таква је представа Српског народног позоришта на којој се приказује „Богојављенска ноћ“ Шекспира, у режији Егона Савина.

Слободан Савић, РТС-ТВ Београд, 20. фебруар 2014.

Фотографије: Бранко Брандајс


Фотографије: Срђан Ђурић
ВРХ СТРАНЕ