Koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta i BEO ART-a

Rediteljka: Ana Đorđević
Scenograf: Boris Maksimović
Kostimografkinja: Marina Sremac
Kompozitor: Dragan Maksimović
Scenski govor: Dijana Marojević

Uloge:

Anika
Milica Trifunović

Melentije
Nenad Pećinar

Anđa
Biljana Keskenović

Jakša
Dušan Vukašinović / Dušan Matejić

Lale
Milovan Filipović / Vukašin Ranđelović

Saveta
Jovana Mišković

Jelica
Milica Grujičić

Asistentkinja kostimografkinje: Snežana Horvat
Asistentkinja scenografa: Nada Danilovac
Inspicijent: Vladimir Savin
Suflerka: Nataša Barbir
Majstor svetla: Miroslav Čeman
Majstor tona: Đorđe Ilić

Premijera: 20. oktobra 2017, scena „Pera Dobrinović“, 19.30

Predstava traje oko sat i dvadeset minuta.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni su u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

Školovao se u Travniku, Sarajevu, Beču i Krakovu. Doktorirao istorijske nauke u Gracu. Bavio se diplomatijom, naukom i književnim radom. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1961. godine. Umro je u Beogradu 1975. godine.

***

Sarajlija, dete sa Istoka, Andrić ima beskrajno i vrelo interesovanje za islamski element koji je toliko vremena
bio gospodar i sudbina njegova zavičaja, za sve primitivne, surove, grozne, a uz to zagonetne i živopisne tipove iz tog starog, turskog vremena Bosne. Taj je interes kod Andrića duboko intiman… Javlja se Istok kod Andrića još s jednim karakterističnim potezom, sa slepom, ludom, varvarskom požudom za ženom, sa onim što bi B. Stanković zvao nečistom krvlju, a što Ivo Andrić zove nesrećnom krvlju.

Isidora Sekulić


Ivo Andrić je prvenstveno pripovedač. On se pridružuje nizu pripovedača raznih opredeljenja i sposobnosti što „na hiljade raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima, iz veka u vek” ispredaju „priču o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima.”

Slavko Leovac


S tim velikim majstorom riječi u razgovoru ne treba ceremonija, sve je istodobno i obično i izvanredno. Vi ste s njim u doticaju kao u direktnom kontaktu s umjetničkim stvaranjem! Sve je tu lijepo, duboko, jasno, proučeno.

Ljubo Hrgić


O Anikinim vremenima…

Analiza pripovetke Anikina vremena počinje od savršenog stila, koji gotovo da ima ritam klasične harmonije, ravnomerno sprovedene. Priču kazuje objektivni pripovedač, distanciran od događaja, tonom usmenog pripovedača, dosežući do mitskih okvira
priče.

Stanko Korać


Pakao je i u unutrašnjoj stvarnosti Anike, samo je u dubinama, jer Anika ćuti o svome intimnom životu. Ni oni koji su joj najbliži ne poznaju je. Znaju samo za njenu magičnu lepotu i za njen izazovni prkos, njene eksplozivne, neobične ćudi. Ni pripovedač ne otkriva tajnu njene magije i vlasti nad ljudima. Pripoveda o njenoj lepoti poput legende kao o čudu koje se dogodilo.

Velibor Gligorić


Andrić teži mitskom – sudbinskom, dalekom, večnom… Ako se lepota ne dodirne, otvara se put ka nasilju, ubijanju, ludilu, samoubistvu. Nije dovoljan samo dodir lepote, jer iz tog dodira bi trebalo da nastane vedrina duše, radost, bezbrižnost, da
potre egoizam ne vodeći pri tom u autodestrukciju, da donese sreću bez samozaborava ili nadmenosti moći. Lepota treba da
izaziva ljubav, da se njome zaštiti, da se njome ispunjava i da sama bude njome ispunjena. U trenutku kada se događa suprotno,
umesto ljubavi – sve i svakad bude preliveno mržnjom. To je dokaz posrnulosti sveta.

Vesna Krčmar

Rođena je u Beogradu, 1977. Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti.
Profesionalni je reditelj od 2000. godine.
Za većinu predstava pisala je autorski tekst ili dramatizovala prozno delo.


Značajnije režije:

Kiš/Baletić/Đorđević Red vožnje Andreasa Sama, Jugoslovensko dramsko pozorište 2005, Ž. B. P. Molijer Don Žuan, BITEF teatar 2005, Đovani Bokačo Dekameron, Večernja scena Pozorišta „Boško Buha“ 2006, Laza Lazarević Švabica, Jugoslovensko dramsko pozorište 2009, F. M. Dostojevski Zapisi iz podzemlja, Jugoslovensko dramsko pozorište 2010, N. V. Gogolj Ženidba, Narodno pozorište Sombor 2010, Petar Mihajlović Radnička hronika, Narodno pozorište Republike Srpske 2010, Ana Đorđević Đakon, Srpsko narodno pozorište 2013, Ana Đorđević Četrnaesta, Narodno pozorište Republike Srpske 2013, Vilijam Šekspir Mnogo vike ni oko čega, Narodno pozorište Sombor 2015, Stojan Srdić Moje dete, Beogradsko dramsko pozorište 2016, Miroslav Krleža U agoniji, BeoArt i Jugoslovensko dramsko pozorište 2016.


Reč rediteljke:

Kriza je otvaranje procepa u pojavnoj, uređenoj, ustaljenoj stvarnosti, kroz koji kuljaju ovamo, k nama, naše unutrašnje beštije koje nismo prepoznali, pogledali, pripitomili, kroz koji k nama dopire poziv da počnemo ozbiljno i mukotrpno da radimo da unapredimo sebe.
Kriza je nužni produkt lažnog mira. Anikina vremena su vremena krize.
Svaka kriza je šansa da se postojeći poredak, van čoveka i unutar njega, unapredi. To znači da se iznova stvaralački pristupi životu, da se utvrdi da li postojeće forme ponašanja odgovaraju sadržajima u ljudskom duhu koji se usložnjavaju, da li savest alarmira da se kultura svakodnevnog života i međuljudskog opštenja istrošila, deformisala, da li radi protiv života, sklada i ljubavi unutar te zajednice, ili je treba menjati, kako bi svako dobio novu priliku da bude voljen i srećan.
Šansa da se stvari preispitaju i promene retko se dočekuje s radošću i spremnošću, jer promena traži učenje, a učenje je težak posao. Čovek je više sklon da živi stešnjenim, nepravednim, nesrećnim, ali poznatim i odobrenim načinom života, nego da rizikuje, veliki rad ga menja.
Krizu u Aniki i njenim vremenima ne izazivaju prirodne katastrofe širokih razmera, razorni ratovi ili egzistencijalna ugroženost stanovništva. Jedna ličnost, samo jedna ličnost i to žena, izaziva kobnu zarazu koja preti da rasturi domove, i to dodaje celoj krizi još jednu dimenziju – zavist u odnosu na toliku ličnu moć.
Anika je misterija. Cela njena ličnost je provokacija. Ali nju je stvorila upravo ta zajednica koja je se toliko boji.
Ona je žena rođena iz podsvesti mase koja je okružuje – kraljica svog carstva, nepokorna i svoja, zanosno mudra, lebdi iznad trivijalnosti, i uvek može da kaže „ne“, a to je sve što mnogi muškarci raznih uzrasta, pritisnuti brdima, obavezama, okoštalo formalnim odnosima, potajno sanjaju da budu. I ne samo muškarci! To sanjaju i žene, i zato joj se dive i mrze je, i zato
je proteruju iz svojih života, nasilno i na svoju štetu.

Diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, Odsek za kostimografiju, a Poslediplomske interdisciplinarne studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, Grupa za scenski dizajn, završila je 2010. godine.

Od 1997. godine radi kao kostimografkinja u Srpskom narodnom pozorištu.

Kao kostimografkinja i scenografkinja radila u mnogim pozorištima u zemlji (NP Beograd, NP Subotica, NP Sombor, NP „Toša Jovanović” Zrenjanin, Novosadsko pozorište – Újvidéki Színház, Atelje 212, Kostolanji Deže, itd.), kao i u Persephone Theatre Saskatoon, Kanada, Bárka Színház i Vígszínház u Budimpešti, Kraljevsko pozorište Zetski dom na Cetinju, te BDT u Sankt Peterburgu, Trondeleg Theatre u Trondhajmu, Norveška.

Sarađivala sa Tomijem Janežičem, Andrašom Urbanom, Kokanom Mladenovićem, Dušanom Petrovićem, Ksenijom Krnajski, Borisom Liješevićem, Egonom Savinom, Dejanom Mijačem, Milošem Pušićem i mnogim drugim rediteljima.

Dobitnica mnogih nagrada među kojima su: dve Sterijine nagrade za kostimografiju (Nahod Simeon Milene Marković, u režiji Tomija Janežiča, SNP i Pomorandžina kora Maje Pelević, u režiji Kokana Mladenovića, Novosadsko pozorište – Újvidéki Színház), nagrade za najbolje kostime na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu za predstavu Ja ili neko drugi Maje Pelević, u režiji Kokana Mladenovića, SNP, nagrade za najbolje kostime na festivalu POSZT u Pečuju za predstavu Opera ultima, Đarmati/Mladenović, u režiji Kokana Mladenovića, Novosadsko pozorište – Újvidéki Színház, nagrade Zlatna forma za kostimografiju na bijenalnoj izložbi Forma 2015 itd…


Boris Maksimović, scenograf

Diplomirao je 1974. godine na Fakultetu likovne umetnosti, smer grafike u Beogradu, gde je i magistrirao 1977. godine.

U Srpskom narodnom pozorištu se zaposlio kao scenograf 1979. i u njemu ostao do 1992, kada je prešao u Narodno pozorište u Beogradu, ali je sa novosadskim teatrom nastavio da sarađuje kao gost.

Njegovi radovi su uvek odavali snažnu ekspresivnost.

Dosledan je u iznalaženju i tumačenju pravih scenskih izraza. Gostovao je u najznačajnijim teatarskim kućama u Jugoslaviji, kasnije u Srbiji i Crnoj Gori. Realizovao je mnogobrojne scenografije za balet, opere, operete, koreo-drame, mjuzikle, drame i komedije. Samo u SNP-u uradio je 40 scenografskih rešenja. Sarađivao je sa najznačajnijim rediteljima iz naše zemlje kao i sa rediteljima iz SAD, Ukrajine, Holandije, Francuske, Grčke, Rumunije, Italije, Mađarske, Velike Britanije, Rusije…

Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta

Ana Đorđević je rediteljka koja za svoje predstave retko uzima „gotov“ dramski predložak. Ona ga stvara, isto onoliko koliko ga koristi, što jeste blisko savremenoj pozoršnoj estetici. Ana Đorđević je poznata i kao studiozna u svom radu.
U njenim predstavama isijavaju analize, povezivanja i jedna nova čitanja, kako se to u pozorištu kaže. Tako je i sa „Anikinim vremenima“ Ive Andrića, odnosno predstavom Anika i njena vremena (koprodukcija SNP-a i BEO ART-a), u kojoj se prepoznaju motivi poznate Andrićeve pripovetke, njegove čitave proze, uz niz iskonstruisanih situcija, odnosa i dijaloga, dramaturški postavljenih u okvir onog dela priče kada Jakša, sin dobrunskog prote Melentija, umesto da se preda crkvi i nasledi porodični „zanat“, predaje sebe Aniki i „otvorenoj kući“, višegradskom bordelu, oslobođenom svakodnevne rutine.

Od prvog trenutka, situacija je postavljena tako da, iako potisnute u kuće, bez velikog izgleda na društveni uticaj i javni život, žene oblikuju stvarnost u kojoj žive muškarci. Sa jedne strane je Anika (Milica Trifunović), kojoj niko ne zna zašto se okrenula protiv kasabe, potpomognuta nevaljalicama, kako ih Andrić u duhu narodnog jezika naziva, u ovom slučaju jednom, a ne dve, Savetom (Jovana Mišković). Sa druge stoji Anđa (Biljana Keskenović), protinica, takođe udružena sa jednom devojkom, Jelicom (Milica Grujičić). Anđa koja u originalu, zapravo, nije Jakšina, nego Anikina majka. Otvoreni i dvostruki obrt – Ana Đorđević nedvosmisleno jasno daje do znanja da su žene te koje vode „politiku“, kao i to da su Anđa i Anika glavne suparnice, otvara savremeni pogled na svet, jačanje osećaja da su žene i te kako bitan društveni faktor, ravnopravan ako ne i jači pol od muškaraca, pozvanih za sve i svašta, a otvara i pitanje odnosa tih istih žena, unutar porodice, gde majka tradicionalno sputava kćerku da bude samostalna i nezavisna, kao što pomaže ocu (muškarcu) da sina izvede na pravi put – put moći (Jakšu, kojeg igra Dušan Matejić).
U drugom planu, predstava na tragu katkad suptilnog, katkad otvoreno kritičkog jezika Ive Andrića, otvara pitanja zaostalosti sredina koje svoju (ne)sreću grade na, takođe, tradicionalnim, zatucanim odnosima prepunim potlačivanja, sujeverja, licemerja… […] Od upečatljivijih uloga, pored ženskih, već navedenih, Nenad Pećinar je kao prota Melentije uspeo da iskoči, tačnije uskoči, upadne u grotlo muškaraca izbezumljenih novim, neistraženim i neosvojenim smislom postojanja, dok je Milovan Filipović kao već izbezumljeni Lale (Anikin brat kojeg Andrić crta invaliditetom) poentirao na „vezi sa đavolom“, implicitnom odnosu sa svojom sestrom, ali i kasabom, u kojoj nije prihvaćen, kao u pripovetci, nego izbačen, u kuću bluda. […]

Odlomak iz: Igor Burić, „Dnevnik“, 24. oktobra 2017.

– Nagrada za najbolju predstavu Anika i njena vremena na XXVI međunarodnom pozorišnom festivalu „Vršačka jesen“, Vršac, 26. oktobra 2018. Žiri u sastavu Jelica Sretenović, Mihajlo Nestorović i Andrej Nosov, doneo je odluku jednoglasno.

– Nagrada za najbolju žensku ulogu Biljani Keskenović, za ulogu Anđe u predstavi Anika i njena vremena. Odluka je donesena jednoglasno, 29. aprila 2018, 68. festival profesionalnih pozorišta Vojvodine (Zrenjanin).

– Nagrada za najbolji kostim Marini Sremac, za kostime u predstavi Anika i njena vremena. Odluka je donesena jednoglasno, 29. aprila 2018, 68. festival profesionalnih pozorišta Vojvodine (Zrenjanin).

– Nagrada mladom glumcu, koju dodeljuje Savez dramskih umetnika Vojvodine, na osnovu jednoglasne odluke žirija (Miroslav Radonjić, Dragana Varagić, Smiljka Seljin) dodeli Dušanu Vukašinoviću za ulogu Jakše u predstavi Anika i njena vremena. Odluka je donesena jednoglasno, 29. aprila 2018, 68. festival profesionalnih pozorišta Vojvodine (Zrenjanin).

– Odlukom stručnog žirija (Mira Banjac, Ana Sofrenović i Miroslav Radonjić), za pobednika četvrte takmičarske večeri na 23. glumačkim svečanostima „Milivoje Živanović“ Požarevac, nagradu za tumačenje uloge Anđe u predstavi Anika i njena vremena, dobila je Biljana Keskenović (2. aprila 2018).

– Godišnja pohvala Srpskog narodnog pozorišta ansamblu predstave za izuzetno zalaganje, 28. marta 2018.

– Godišnja pohvala Srpskog narodnog pozorišta Biljani Keskenović za izuzetno glumačko ostvarenje (za ulogu) Anđe, 28. marta 2018.

– Nagrada Zadužbine „Predrag Peđa Tomanović“ Milici Grujičić za ulogu Jelice, 2017. (nagrada dodeljena 26. januara 2018)

– Najbolja je predstava po mišljenju publike na 13. pozorišnom festivalu, koji je pod nazivom „U potrazi za smislom“ održan u Aranđelovcu od 3. do 7. novembra 2017.