Anton Pavlovič Čehov
GALEB

Prema prevodu Kirila Taranovskog i prevodima glumačke ekipe sa ruskog i engleskog (cenzurisana kopija, prva publikacija u Russkaя mыslь, 1896 i edicija Čehovljevih igara (1897) prema engleskim prevodima Lorensa Senelika (2006) i Elison Horsli te adaptaciji Libi Epl (2011) u komparaciji sa raznim domaćim i stranim prevodima).

Režija, scenografija, dizajn svetla: Tomi Janežič

Dramaturg: Katja Legin
Kostimograf: mr Marina Sremac
Kompozitor: Isidora Žebeljan
Dizajn zvuka: Tomaž Grom
Saradnik scenografa: Željko Piškorić
Asistenti reditelja: Dušan Mamula i Dimitrije Dinić
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Režija i montaža filma: Tomi Janežič
Kamera: Srđan Đurić
Ton: Uroš Stojnić
Dizajn plakata: Tomi Janežič, Katja Legin i Srđan Đurić
Producent: Elizabeta Fabri
Majstori svetla: Miroslav Čeman i Marko Radanović
Majstor tona: Dušan Jovanović
Snimatelj muzike: Zoran Marinković
Inspicijent: Zoltan Bešenji
Fotografije: Srđan Đurić
Tehnika: ekipa SNP

IGRAJU:

Jasna Đuričić – Irina Nikolajevna Arkadina
Filip Đurić – Konstantin Gavrilovič Trepljev – Kostja
Dušan Jakišić – Petar Nikolajevič Sorin
Milica Janevski – Nina Mihajlovna Zarečna
Deneš Debrei – Ilija Afanasijevič Šamrajev
Draginja Voganjac – Polina Andrejevna
Ivana Vuković – Marija Ilinićna Maša
Boris Liješević – Boris Aleksejevič Trigorin
Boris Isaković – Jevgenije Aleksejevič Dorn – Doktor
Dimitrije Dinić – markira Semjona Semjonoviča Medvedenka
Jovan Živanović – Jakov, radnik, pas, zavesa
Milica Trifunović – šaptačica, sobarica
Tijana Marković – šaptačica, sobarica
Dušan Mamula – razne funkcije

Muzička ekipa:
Aleksandar Ružičić – flauta i pikolo flauta
Borislav Čičovački – oboa
Nenad Marković – truba
Isidora Žebeljan – klavir
Boban Stošić, Goran Kostić – kontrabas
Ivan Marjanović – udaraljke

Prva proba: jun 2011.
Pretpremijere: 23, 24. i 25. oktobar 2012. Scena „Pera Dobrinović“
Premijera: 26. oktobar 2012. Scena „Pera Dobrinović“

Predstava traje oko 6 sati i 30 minuta uključujući tri pauze.

U predstavi će se možda koristiti muzika: Galeb i ja (Zdenko Runjić, izvedba Oliver Dragojević), Manhattan (Ervin Fritz; Urban Koder; izvedba Duša Počkaj), Tako kot modra reka (Gregor Strniša; Jože Privšek; izvedba Duša Počkaj), Tvoj lastni obraz (Gregor Strniša; Jože Privšek; izvedba Duša Počkaj), Tiho prihaja mrak (Oton Župančič; Ati Sos; izvedba Duša Polčkaj), Življenje (Kajetan Kovič; Mojmir Sepe; izvedba Duša Počkaj), Šlager (Kajetan Kovič; Urban Koder; izvedba Duša Počkaj) i Tendre Serenade  (Luis Gaste, dirigent Jo Bouilou; izvedba Tino Rosi).
Zahvaljujemo se: Akademiji Umetnosti Novi Sad i prof. Vesni Ždrnja, Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i dekanu gđi Dubravki Jovičić.

Sedam sati kasnije, jedna odgledana drama ne doima se poput isječka iz života, nego poput života samog; kazališno vrijeme rasteglo se i počelo nalikovati stvarnom trajanju.

U uzburkanom finalu drugog čina Janežičev glas probija se kroz metež s autoironičnom opaskom: Ovo nije Čehov! Dajte mi Čehova! Ovo nije Čehov! Nakon cjelovečernjeg druženja s novosadskim glumcima, ovakav Čehov izgleda kao jedini na kojega možemo pristati.

Matko Botić u Časopisu Kazalište 51/52 (HR)
…

Sedam sati, pa šta? Stvar je u tome, razumeli ste, da Galeb (…) nije glomazna ni kabasta predstava; ne, to je samo velika predstava. Sve što je važno sadržano je u toj razlici. Ostalo je Čehov.

Teofil Pančić za Vreme (SRB)
…

Koliko od gledaoca traži, toliko mu i daje. Čak i vremenski traje dugo, preko šest sati, a svoje prave razmere, suštinu, ne da ni opisati. To nije predstava, to je čudo!

Igor Burić za Dnevnik (Srbija)
…

Kazališne predstave znaju biti loše i dobre, ponekad i uzbudljive, ali vrlo rijetko prerastu u nešto što bismo mogli nazvati neponovljivim iskustvom. Upravo takav je bio „Galeb“.

Janežič nas je uvjerio u osnovno kazališno pravilo koje su već svi pomalo zaboravili: jedino u predstavi u kojoj redatelj neprestano glumce vuče za rukav da razmisle o svakoj rečenici koju izgovaraju, zbiva se prava umjetnička sloboda.

Bojan Munjin za Novosti (HR)
…

Razlog zašto osobno smatram Janežičeva „Galeba“ majstorskom predstavom je eksperimentalnost i odvažnost Janežićeva postupka sadržana u mogućnosti da i publici i glumcima pokloni dovoljno vremena za izgradnju nijansi i međutonova dubokih, uznemiravajuće neiscrpnih ljudskih odnosa.

Nataša Govedić za Novi list (HR)
…

„Galeb” Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada je primer kako bi teatar trebalo da dela. Ne samo u Srbiji već u bilo kojoj evropskoj državi. Sve preporuke.

Ivan Jovanović za City Magazine (SRB)
…

Takva usmerenost pozorišta na samo sebe jeste samosvesna, ali to nije umetnička zagledanost u sopstveni pupak; u predstavi pred sobom imamo žive ljude.

Marko Milosavljević u Armaturgiji

U POTRAZI ZA IZGUBLJENIM JEDINSTVOM

Koliko od gledaoca traži, toliko mu i daje. Čak i vremenski traje dugo, preko šest sati, a svoje prave razmere, suštinu, ne da ni opisati. To nije predstava, to je čudo!
(…)

Iz ovoga, kao i saznanja da se ono što sledi u prvom činu upravo naziva pozorištem, jer se čuvena radnja – „mnogo priče i ljubavi“, odvija oko scene predstave Trepljeva (Filip Đurić) i Nine Zarečne (Milica Janevski), postaje jasno da je Janežič napravio hamletsku mišolovku i pustio da o pozorišnom činu govori- pozorište, sa svim svojim unutrašnjim (izščitavanje teksta, didasklija, indikacije, komentari), kao i spoljašnjim mehanizmima (sama gluma, fiksiranje likova, odnosa I situacija).
(…)

Eto glumca više ne kao galeba, nego kao konja. Eto ljudi kao instinktivnih, impulsivnih bića. Eto Čehova kao nove, avantgardne forme. Ne čudi što na kraju počnu da malaju po platnima Rotkovske kompozicije, da apstraktnim ekspresionizmom rituala oslobađaju čistu energiju, nesvesno, ono transcendentno, „nerealno“, šta nas sve prevazilazi, a čemu težimo, pogotovo u osećanjima.
(…)

Zavodljivo zvuči kad se čuje jedna od prvih nasnimljenih replika u kojoj jedan akter saopštava da je sanjao Tomijev „Galeb“. Još zavodljivije kada nakon onakvog drugog čina Nina uzvikuje „San!“. Međutim, do sna kao projekcije se dolazi tek na kraju, zapravo, verovatno mnogo posle njega, kada se človek ohladi od sveg što je video, od svega što je prošlo kroz njega. San jeste ključ.
(…)

Predstava kao celina, u svojoj skokovitosti, raznovrsnosti, jeste snolika, ako je to ono još – nepodeljeno, ono organsko, spontano. Zato je i zahtevana percepcija – zapravo projekcija. Čehov je to nazvao onim „iz duše“.

Igor Burić za Dnevnik (SRB)


SEDAM SATI, PA ŠTA?

Četvrti čin je, dakle, razjašnjenje i veoma nesavršeno razrešenje, svođenje računa, nakom kojeg, gle, život i dalje teče, mada scena pred gledaocem vrvi Poraženima. A taj je poraz kod Čehova uvek setan, ali I prigušeno „smešan“, jer ništa Čehovu nije draže od tih naizgled sitnih znakova depatetizacije sumornih životnih neminovnosti.
(…)

Janežič, kao reditelj, tu na svom terenu verno sledi Čehova: I on nam „pokazuje ono što je klasični teatar ostavljao po strani“, a što nisu neke zanatske đinđuve, nego je nešto važno, nešto što nas se tiče. I između ostalog maestralno ekonomiše teatarskim vremenom, puštajući da nas ono u potpunosti zarobi, da nas uzme za svoje.
(…)

U redu, Čehovljevo vreme je ovakvo, Janežičevo onakvo, ali šta je sa našim, gledalačkim vremenom? Mislim, tih šest, sedam sati, nije li to ipak malo mnogo? Upravo u tome i jeste stvar: pozorišno vreme nije linearno i „opštevažeće“ i u njemu 60 minuta može da bude 6 minuta, a može i 600. Na istinski dobroj predstavi gledaočevo privatno vreme gotovo prestaje da postoji, ono biva potisnuto u četvrti plan, i računa se samo ono teatarsko. A tu size doesn’t matter. Veče pre Galeba u jednom sam beogradskom dramskom pozorištu gledao predstavu od svega 80 minuta, i to još uprizorenje meni vrlo dragog komada, ali sve uzalud, beše to svejedno pravo mučenje, praćeno fizičkim nuspojavama neizdrža (ručno-nožna nervoza), to jest, moje privatno vreme odnelo žalosnu prevagu nad teatarskim jer teatarsko nije uspelo da ga savlada.
(…)

U slučaju Janežičevog raspakiranja i prepakiranja „Galeba“ stvar je sasvim drugačija: suočen si zapravo sa nizom od četri predstave od po sat, sat i po svaka (jer toliko je činova u „Galebu“) sa tri polučasovne pauze između. I, šta da vam kažem? I te su pauze u „Galebu“ bile zanimljivije od punog toka predstave od prethodne večeri!
(…)

I te dugačke pauze imaju svoju pozorišnu funkciju, a ona nije samo da „odmori i okrepi“ gledaoca, nego i da se Janežič dodatno poigra s njim, sa pozorišnim vremenom i pozorišnom iluzijom. (…) „Dozvoljavajući“ gledaocu ovakav odušak, Janežič sledi bitan Čehovljev poučak o odnosu „životnog“ i „umetničkog“. Ni život ni predstava ionako neće nikuda pobeći, sve će to neminovno doći na svoje, a međuvremenu popijmo nešto…
(…)

A između je naprosto onaj najbolji Čehov, ono zbog čega ga volimo više od bilo koga drugog ko je ikada pisao – jer nas je bolje razumeo od bilo koga drugog ko je ikada pisao – u teatarskom činu koji je inovativan i moderan baš koliko je zapravo i arhetipski, običan, suštinski „klasičan“, a to će reči: govori nam, na srcu i umu uzbudljiv način, o onome što nam je jedino važno između rođenja i smrti.
(…)

Sedam sati, pa šta? Stvar je u tome, razumeli ste, da „Galeb“ (…) nije glomazna ni kabasta predstava; ne, to je samo velika predstava. Sve što je važno sadržano je u toj razlici. Ostalo je Čehov.

Teofil Pančić za Vreme (SRB)


OVO (NI)JE ČEHOV

Na szondijevsku opisnu apsolutnost drame, koja ne poznaje ništa osim sebe i u kojoj su sve izgovorene riječi neopozive, nataložilo se s vremenom mnoštvo naizgled nezaobilaznih svojstava scenskog stila, među ostalima i ona koja propisuju da puška zapeta u prvom činu mora opaliti najkasnije dva i po sata kasnije. Sve drugo je bezobrazluk – po tome, i ne samo po tome, novosadski Galeb je jedna vrlo bezobrazna predstava. (…) U kazališnoj kulturi u kojoj se Galeb oduvijek igra tako da se mladi prvak pogrbi kao Trepljov, a prvakinja u najboljim godinama i istim takvim haljinama tumači u svemu nadmoćnu Arkadinu, takav cast u kombinaciji s trajanjem predstave ne može se okarakterizirati nikako drugačije nego kao bezobrazluk. Zbog toga, ali i zbog mnogo drugih stvari, novosadski Galeb stvarno jest bezobrazna predstava. (…) Dakle, ono trajanje, onakva podjela pa još i struktura zbog koje sam redatelj na početku izvedbe radosno objavi kako je to tek proba, i proba će zauvijek ostati? Što reći nego – bezobrazluk!
(…)

Na taj način drugi čin u potpunosti iskorištava potencijale vlastite pomaknutosti, pa umjesto više ili manje uspjele salonske melodrame na površinu izlazi halucinantna srž tih beskrajnih čeznutljivih sudaranja. U drugom činu Galeba, kako je precizno formulirano u knjižici predstave, likovi jedni druge vide zamagljenih pogleda i svi bi htjeli biti negdje drugdje, na mjestu nekog drugog, u koži drugoga. Umjesto da slijedi tradiciju po kojoj su na sceni vidljivi tek površinski treptaji tih zamagljenih pogleda, Janežič si dopušta proboje prema skrivenim emotivnim previranjima oslobođen od diktata ujednačene forme, pa je taj dio predstave izveden kao neka vrsta ekspresionističkog snoviđenja bez diktata konvencija realizma. (…)

Drugi čin zapravo je zadnji trenutak u kojem su sva lica još uvijek živa – ostatak predstave tek je odbljesak uzaludnog, osušenog trajanja.
(…)

Sedam sati kasnije, jedna odgledana drama ne doima se poput isječka iz života, nego poput života samog; kazališno vrijeme rasteglo se i počelo nalikovati stvarnom trajanju. Koliko ljubavi! rekao bi Dorn, a Janežič kao da dodaje: Koliko je tek mogućnosti za scensko uobličavanje tih ljubavi! U moru suvremenih interpretacija čehovljanskog kanona, Janežičev je opus s Galebom pojačan predstavom koja bez srama može stajati uz bok Ujaku Vanji,  Ivanovu i Šilingovom Galebu. Novosadska predstava taj status ne zaslužuje stilskim inovacijama, domišljatim strategijama aktualizacije ili režijskim reinterpretacijama – njezin jedini zalog uspjehu čvrsta je odluka da se logika pisma slijedi nauštrb okova forme, bez straha da će rušenje apsolutnosti cjeline naštetiti lomljivom sadržajnom teretu. U uzburkanom finalu drugog čina Janežičev glas probija se kroz metež s autoironičnom opaskom: Ovo nije Čehov! Dajte mi Čehova! Ovo nije Čehov! Nakon cjelovečernjeg druženja s novosadskim glumcima, ovakav Čehov izgleda kao jedini na kojega možemo pristati.

Matko Botić u Časopisu Kazalište 51/52 (HR)


BDENJE KOD SORINA

Ta isključivo pozorišna moć transsupstancijalizacije, koja je uistinu udvajanje stvarnosti (zbog čega teatar i postoji!), taj istovremeni osećaj da smo tu, u pozorištu, kao gledaoci inscenacije „Galeba“, ali i kod Sorina na imanju, kao gosti među njegovim susedima i prijateljima, od kojih najistaknutije mesto, kao i u drugim komadima Antona Pavloviča, zauzima lekar, ovde Jevgenije Aleksejevič Dorn, u kojeg se, za ovih nekoliko sati, pretvara onaj kojeg znamo kao jedinstvenog Borisa Isakovića, jeste najveće postignuće ovog čehovljevskog preduzeća SNP-a.
(…)

Istina, Jasna Đuričić kao Arkadina, stopostotno je to što bi Arkadina bila da jeste Jasna Đuričić. S jedne strane, to limitira improvizaciju glumca/glumice i mogućnost da se udalji u ulozi od samog/same sebe, ali, s druge strane, bez tog se ograničenja ne bi mogla postići objektivnost osećanja koja do nas dopire sa scene.
(…)

Tu se iz neograničeno ludičkog nepovratno vraćamo u ograničeno psihološko, iz idealnog u realno, iz imaginarnog u simbolički poredak. Ona ludički dosegnuta sloboda u drugom činu, koju čovek instinktivno oseća da gubi kao deo tog friza u državi i društvu, u porodici i grupi ili klasi, proporcionalno je obrnuta njegovom psihološkom srastanju sa ulogom koju tu igra. Za korenitu promenu tog stanja, koja se zove i revolucija, doista je neophodna ludost.

Zlatko Paković za Danas.rs


NA KRILIMA IMAGINACIJE

Kazališne predstave znaju biti loše i dobre, ponekad i uzbudljive, ali vrlo rijetko prerastu u nešto što bismo mogli nazvati neponovljivim iskustvom. Upravo takav je bio „Galeb“, prema komadu A. P. Čehova i u izvedbi Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, na gostovanju u Zagrebu.
(…)

Cijela izvedba jedna je maratonska proba, na kojoj glumce vidimo kao žive ljude koji komuniciraju sa sobom, svojim pogreškama, pokušajima, partnerima i publikom. Tako iz sata u sat predstava raste pred gledateljima, kojima ništa nije skriveno, a glumci – naliježući do kraja na ono što stvaraju – postaju stvarnim likovima jednoga komada. Napetost raste kao dio stvarnog procesa, a Čehovljeva priča izranja pred nama kao egzistencijalna drama do koje je stalo i glumcima i publici.
(…)

Janežič nas je uvjerio u osnovno kazališno pravilo koje su već svi pomalo zaboravili: jedino u predstavi u kojoj redatelj neprestano glumce vuče za rukav da razmisle o svakoj rečenici koju izgovaraju, zbiva se prava umjetnička sloboda. Tada se može ispričati istinska, a ne tek odglumljena tragična priča, poput ove koja je zagrebačku publiku prilijepila uz sjedala, kao što se može odlutati u nevjerojatnu fantaziju, koja je u ovom „Galebu“ eksplodirala na najfascinantniji način.

Bojan Munjin za Novosti (HR)


VELIKA GOZBA EMOCIJA

Gusta emocionalna karta međuodnosa likova dodatno je pojačavana, a ne narušavana, stalnim redateljskim bodrenjima ili komentarima pojedinih situacija, kao i suigrom s ironično pojačanim »šaptačima teksta« (Milica Trifunović, Tijana Marković). Ti glasovi izvana, uključujući i glasove tehničara (tonaca, majstora svjetla) još jednom su pokazali da kazališnu situaciju nikada ne narušava živi kontakt.
(…)

U tom smislu čitava predstava pomalo nalikuje na »reality therapy«: nema kraćih puteva, nema izvlačenja od neugodnih pitanja, ako si već prisutan na svijetu, ne budi kukavica.
(…)

Razlog zašto osobno smatram Janežičeva »Galeba« majstorskom predstavom, međutim, ne izlazi ni iz velike gozbe emocija, ni iz studije karaktera koje nam je ponudilo Srpsko narodno pozorište, već smatram da je eksperimentalnost i odvažnost Janežićeva postupka sadržana u mogućnosti da i publici i glumcima pokloni dovoljno vremena za izgradnju nijansi i međutonova dubokih, uznemiravajuće neiscrpnih ljudskih odnosa.
(…)

Naravno da ne postoji pravi Čehov. Što se toga tiče, vjerojatno sve manje postoje i pravi konji. Ali činjenica je da ljudska vrsta već čitavo jedno stoljeće čezne za svojom izgubljenom divljinom, kao što i čitava jedna čehovljanska epoha traži (i nalazi) pomoć glumaca kako bi je pronašla. Galebi su davno završili preparirani, kao što su se i višnjici pretvorili u parkirna mjesta. Ali naša potreba da jedni drugima budemo onoliko bliski, onoliko stvarni i onoliko nepredvidljivi (novi!) koliko su to likovi Čehovljevih komada sigurno se ne može nadomjestiti nikakvim virtualnim medijima. U tome je, ujedno, nepobjedivi sjaj novosadske inscenacije Čehovljeva „Galeba“.

Nataša Govedić za Novi list (HR)


SUDAR SVETOVA

Ovakva postavka, gde gledaocu biva nejasno da li gleda glumce koji insceniraju probu ili zaista prisustvuje stvaralačkom procesu, kao i šta je od onoga što vidi improvizacija, u fokus pažnje dovodi glumca i njegov stvaralački čin.
(…)

Iz ovog sudara svetova Čehovljeve drame i ansambla predstave stvara se uzbudljiva i komplikovana mreža odnosa koja postavlja pitanja o prirodi pozorišnog čina, odnosu procesa i rezultata, velikih i malih uloga, improvizovanog i planiranog, ali daje i nove, ponekad neočekivane uvide u dramske karaktere Galeba.
(…)

Iako ponekad radikalna po formi, ova predstava uvek ostaje jasno struktuirana Čehovljevom dramom. Odnos forme i sadržaja ovde gotovo manifestno naginje u korist sadržaja; formalna rešenja koja nekom mogu delovati ingeniozna, larpurlarna ili začudna uvek su privremena. Ono što je stalno u predstavi jesu glumci, njihov rad, ličnosti i život. Takva usmerenost pozorišta na samo sebe jeste samosvesna, ali to nije umetnička zagledanost u sopstveni pupak; u predstavi pred sobom imamo žive ljude.

Marko Milosavljević u Aramaturgiji


OPLAKIVANJE TEATRA; TEATAR OPLAKIVANJA

Sve je u ovoj predstavi i preodveć javno, izloženo surovim pogledima baš na onim mjestima koja su neizdrživo sramotna, izloženo punom udaru egzibicionističkog očaja, baš kao i voajerske tjeskobe.
(…)

Zbog toga za mene najživlji moment izvedbe nije vezan za formalni završetak uprizorenja s velikom jadikovkom oko Trepljevljeva samoubojstva, već za epizodu umetnutu negdje oko sredine izvedbe, epizodu ispadanja glumaca iz čehovljanske matrice uloga, odnosno za ulazak svih glumaca u stanje i tjelesnost neobuzdanih konja koji sve brže trče ukrug oko svojevrsnog gumna ili štapa zabodenog u središte pozornice. Barem kroz životinjsko tijelo glumci nakratko napuštaju logiku svete pasivnosti, svetog stradanja, svetog gubitništva. Galopiranje scenom vraća im ljudskost, umjesto da je reducira. Životinja se pokazuje mudrijom od čovjekova neiscrpnog samosažaljenja. Trk nudi barem neku mjeru drskosti.

Nataša Govedić u Zarezu (HR)


KRITIKA PREDSTAVE GALEB

Smelost se ogleda u odluci da se jedno dobro poznato, priznato, voljeno i često viđeno remek delo savremene dramske književnosti postavi na način toliko drugačiji od uobičajene prakse kada je reč o uprizorivanju dela ovog ruskog klasika na našim scenama.
(…)

Reč je o pozorišnom događaju značajnom i po tome što svoj smisao smelo traži ispitujući suštinu procesa stvaranja pozorišta, a ne u njegovom angažmanu na menjanju vanteatarske stvarnosti.

Boško Milin za RTS, Treći program


POZORIŠNA RECENZIJA: GALEB

Reditelj meša stilove i postupke od čina do čina i čini predstavu uzbudljivom dekonstrukcijom i potresnim teatarskim eksperimentom u kojem se kombinuje sve: od ironičnog brehtijanskog otklona, preko realističke glume do unutrašnjih sukoba glavnih likova prikazanih kroz fizički pokret i mizanscensku strukturu.
(…)

„Galeb” Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada je primer kako bi teatar trebalo da dela. Ne samo u Srbiji već u bilo kojoj evropskoj državi. Sve preporuke.

Ivan Jovanović za City Magazine (SRB)


SEDAM IZNIMNIH SATI

Tada se spuštaju četiri ekrana na kojima se u flashbacku prikazuje taj razgovor i to u preko pola sata dugom, ali iznimno zanimljivom filmskom zapisu o stvaranju tog prizora u kojem ponovno sudjeluje i Janežič vraćajući glumce i na različite načine nastojeći od njih dobiti što precizniju i upečatljiviju interpretaciju. Ma koliko se možda u prvi mah činilo da je uvođenje filma tek još jedno od modernističkih rješenja bez punog pokrića način na koji taj film u najsitnijim detaljima otkriva rad na stvaranju uloge i izvanredan konačni glumački rezultat (posebice Milice Janevski kao Nine) čini ga vrhunskim kazališnim, a ne filmskim, doživljajem, jer svoju punu vrijednost dobiva tek u interakciji sa zbivanjima na sceni.

Tomislav Kurelec za Kazalište.hr

„A ti me posle svega pitaš šta je to život,
šta je život? To je isto kao da pitaš: Šta je to
mrkva? Mrkva je mrkva i sve je jasno…“
―
„Ja pišem sve vreme meko, prijatno, a na kraju
tresnem čitaoca po njušci.“
―
„Pisati ili glumiti, a u isto vreme biti svestan
da ne radiš kako treba, to je svakodnevna
pojava, a za početnike veoma korisna. (…)
A drugo, jednom za svagda treba da se
oslobodite straha od uspeha ili neuspeha.
Neka vas to ne brine. Vaš zadatak je da
igrate, iz dana u dan, tiho i sabrano, da
budete spremni na greške, da istrajete
u svom glumačkom izrazu.“
A. P. Čehov

Anton Pavlovič Čehov napisao je „Galeba“ 1895. godine i o njoj rekao: „To je komedija u kojoj ima tri ženske uloge, šest muških, četiri čina, pejzaž (pogled na jezero), mnogo priče o književnosti, malo radnje i gomila ljubavi.“ Prva postavka drame u Sankt Petrburgu 1896. godine doživela je veliki neuspeh; izazvala podsmeh, zgražavanje i ogorčenost. Uprkos tome ona je presudna za dramsko pisanje kao i za pozorište. Dve godine kasnije dramu je insceniralo tada nepoznato, a danas legendarno Moskovsko umetničko pozorište (MHAT) i sa njom doživelo neverovatan uspeh, koji je zapisan kao istorijski događaj ruskog pozorišta. Predstava je mnogo doprinela afirmaciji MHAT-a kao pozorišta („Galeb“ je postao njihov amblem), Stanislavskog kao reditelja i Čehova kao dramskog pisca. Za Čehova ova drama bila je prekretnica u više pogleda: u njoj je prešao iz direktne u indirektnu radnju – drama biva u podtekstu; njegovi likovi nisu junaci nego obični ljudi koji rade i pričaju naizgled nebitne stvari; uveo je pauze i pre toga nepoznate grupne scene, koje pozivaju ka orkestralnoj/simfonijskoj glumi. Ove i druge značajnosti Čehovljevog pisanja bile su vrlo odgovarjuće za razvoj novog, za tadašnje vreme revolucionarnog, načina glume kojeg je gradio Stanislavski. Drama „Galeb“ je u 20. veku postala klasični deo repertoara u evropskim pozorištima i doživela više čuvenih izvedbi: Anatolij Efros (1966), Ingmar Bergman (1961), Majk Nikolas (2001), Šiling (2005)…

Slovenački reditelj Tomi Janežič već drugi put postavlja „Galeba“. Prvi put ga je režirao 1999. godine u Slovenskem mladinskem gledališču (SMG). Njegova „Utva“ i „Tri sestre“ (takođe u produkciji SMG) su u gostima u Beogradu doživele veliki uspeh. Ovog puta ideja za postavku predstave izašla je iz rada, sa postdiplomskim studentima glume na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu, i onda nasatvila u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, gde je Janežič 2006. godine režirao predstavu „Nahod Simeon“ po tekstu Milene Marković. „Galeb“ je predstava u kojoj prvi put učestvuju i profesori i studenti Akademije. Režija i scenografija je rad Tomija Janežiča, a predstavu podpisuju još i Isidora Žebeljan, koja je napisala muziku, zvuk je dizajnirao Tomaž Grom, kostimografiju Marina Sremac i dramaturgiju Katja Legin. U ekipi od 15 izvođača, pored mladih i talentanovih glumaca, na početku karijere (Milica Janevski, Filip Đurić, Ivana Vuković, Dimitrije Dinić, Tijana Marković, Milica Trifunović, Jovan Živanović i Dušan Mamula) ima i iskusnih glumaca – Jasna Đuričić, Boris Isaković, Boris Liješević, Denes Debrei, Dušan Jakišič, Draginja Voganjac.

Predstava „Galeb“ je rezultat šesnaestomesečnog kreativnog procesa, koji se temelji na glumačkom i ličnom iskustvu učesnika. Čitanje Čehova tj. analiza teksta dešavala se kroz praktičan rad – radnja u prostoru, pri čemu su se koristili različiti glumački pristupi i psihodramske tehnike. Predstava tematizuje samu kreativnost i pokušava, da se bavi temama, ne samo na nivou sadržaja, nego i scenskom, oblikovnom smislu, sa različitim pozorišnim sredstvima. Pored samog sadržaja drame – pozorište, gluma, pisanje, kreativnost, veze između zaljublivanja i stvaranja, međusobni odnosi, mehanizmi i obrasci u vezama, tenzija među generacijama, staro prema novom, pitanja priznavanja, očekivanja, želje – su se kroz proces iskristalisale i teme koje određuju svaki od četiri čina. One su determinisale i sugerisale izbor scenskog postupka, strategije i fokusa.
Prvi čin predstave se „vrti“ oko teme pozorišta i umetnosti, drugi je vezan za temu zaljubljivanja, fantazije i snova. U trećem činu se kao tema pojavljuju predmeti, posedovanje predmeta i ljudi, tretiranje drugog kao predmet. Dok se četvrti čin bavi pitanjem sudbine i/ili slučajnosti i tome kako odluke i događaji utiču na život pojedinca. Tako je nastala predstava, koja bi zapravo mogla da bude četiri različite predstave, jer su činovi sadržinski, tematski i scenski zaokružene celine.

Katja Legin

Nagrade predstave Galeb Srpskog narodnog pozorišta

63. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, 2013.
– Nagrada za režiju – Tomi Janežič
– Nagrada za najbolju epizodnu ulogu – Dušan Jakišić.

58. Sterijino pozorje, 2013.
– Specijalna Sterijina nagrada za predstavu u celini
– Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje – Jasni Đuričić, za ulogu Irine Nikolajevne Arkadine
– Nagrada Okruglog stola za najbolju predstavu 58. Sterijinog pozorja
– Nagrada redakcije novosadskog lista „Dnevnik“ za umetničko ostvarenje – Tomi Janežič za režiju.

47 BITEF, 2013.
– Nagrada publike (sa ocenom 4,79)

53. MESS, Sarajevo, 2013.
1. Gran pri „Zlatni lovorov vijenac“ za najbolju prestavu u celini
2. „Zlatni lovor vijenac“ za najbolje glumačko ostvarenje – Jasni Đuričić
3. Nagrada „Rejhan Demirdžić“ za najbolju mladu glumicu – Milici Janevski
4. Nagrada medijskih pokrovitelja „Zlatna maska Oslobođenja“ – za najbolju predstavu
5. Nagrada žirija Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara (IATC)
6. „Zlatni lovorov vijenac publike“ (sa prosečnom ocenom 9,73)

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta, 2013. Dušan Jakišić, prvak Drame, za ulogu Sorina u predstavi Galeb A. P. Čehova u režiji Tomija Janežiča
Godišnja pohvala Srpskog narodnog pozorišta, 2013. Ansamblu predstave Galeb A. P. Čehova u režiji Tomija Janežiča
Nagrada za najbolje glumačko ostvarenje „Predrag Peđa Tomanović“ 2013. Filipu Đuriću, za ulogu Konstantina Gavriloviča Trepljeva u predstavi Galeb A. P. Čehova u režiji Tomija Janežiča
Najbolja domaća gostujuća predstava (Gostovanje u JDP-u)

IZ INTERVJUA SA TOMIJEM JANEŽIČEM

T: …Čini mi se da upravo u ovome dolazi do odvajanja – da li se uopšte računa na te jedinstvene potencijale glumačke pris(ut)nosti i preuzima se rizik, što na neki način (delimično) znači zaokret u polje improvizacije – ne na površan način, već kao stvaranje na licu mesta (»al improviso« znači odjednom/iznenada, u trenutku). Ili se, s druge strane, računa na mnogo više kontrolisanu pozorišnu komunikaciju svim preostalim oruđima, sredstvima. S nekog aspekta to drugo bi značilo da predstava ne koristi puni potencijal i snagu ljudske žive prisutnosti, koja je mnogo manje predvidiva. U pozorištu je najveći rizik a, verovatno, i drskost kladiti se na potencijale glumčeve pris(ut)nosti ili, možda preciznije – na visok stepen glumčeve spontanosti. Pri tome mislim na stvaralačku spontanost ili spontanu kreativnost, koju možemo sresti (ili bi trebalo) u pozorištu. Dramsko pozorište – neočekivano – (pre)retko računa na visok stepen glumčeve spontanosti.

Imam utisak – glede proučavanja istorije pozorišta, da je takvo poverenje nekad bilo suštinski dublje. To je, s druge strane, verovatno značilo česte, tehnički lošije interpretacije (nešto slično važilo je za muziku kad je bila izvođena uživo). A pitanje koje se postavlja glasi: da li smo tehničkim napretkom – u muzičkom izvođenju, na osnovu poređenja sa starim snimcima nastupa, moguće je tvrditi da danas imamo tehnički neuporedivo bolje interpretacije, a taj proces najviše je podstakla tehnologija zvučnim zapisima i možda se nešto slično dogodilo i u izvođačkim umetnostima – nešto ili mnogo izgubili. Pri postavljanju ovog pitanja nisam naivno sentimentalan ili nostalgičan, ne idealizujem neka prošla vremena. Jednostavno, dobro je biti svestan relativnosti današnje/savremene samospoznaje ili samopoimanje ili konvencije. Vrednosti se menjaju brže no što mislimo. I koliko sutra biće evidentno nešto što danas još ne slutimo.

U pozorištu je neophodno takvo preispitivanje. Da bismo odvajali bitno od nebitnog. Društvo i vreme u kojem živimo (prvenstveno mislim na ekonomski i društveno-politički sistem), tako često izgleda, sve to nam još više otežavaju. Možda bi pozorište moglo biti prostor promišljanja o suštini. Iako to zvuči pretenciozno i ne gajiš preterane iluzije o moći pozorišta – sve manje je oaza promišljanja o našem bitisanju, nama samima, odnosima, životu, stvaralaštvu itd. Možda nekome u savremenom društvu, naizgled prepunom svega, na površan pogled deluje drugačije, a kad čovek malo zastane, primećuje da danas praktično više nema prostora za autentično promišljanje.

Možda naša predstava želi da (us)postavi i takvo pitanje. Možda je njena svrha da ljudima pruži razlog da neko vreme – duže nego obično, jer će druženje kroz predstavu trajati 6 ili 7 sati – provedu s nama u promišljanju o našim životima.S druge strane, predstava pokušava da (us)postavi pitanja o glumačkom, teatarskom, umetničkom procesu i životu, o kreativnim postupcima, o krativnosti samoj i umetnosti uopšte itd.
…

Čini mi se da je ova ekipa – govorim o nečemu izvan predstave koju stvaramo, koja je sebi postavila i višestruke izazove – sposobna za nešto što je u teatru prava retkost i tek ćemo videti može li repertoarsko pozorište da prihvati ovu vrstu (dodatnog) izazova: susretati se s publikom (i prihvatiti kako publiku tako i glumačku ekipu kao jednu grupu) i započeti pričanje i predstavljanje na licu mesta. Odigrati scenu-dve, tri, možda ceo čin. Podeliti utiske, što je dovoljno za taj dan, pozdraviti se do sledećegdana ili nedelje i nastaviti priču. I tako dalje, sve dok priča nije ispričana.

Fotografije: Srđan Đurić